ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
САГОВОРНИК: СВЕШТЕНИК, ГОСП. ГЕОРГИЈЕ ЕФТИМИЈУ, АСИСТЕНТ НА ТЕОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У АТИНИ
 
К. Ј.:Старци православља су монаси, у којима, будући да су живели у Христу, обитава Дух Свети у векове векова. У крилу наше Цркве стварали су се старци од првих векова хришћанства, све до наших дана. Изузетан лик савременог старца био је старац Јаков Цаликис.
Отац Георгије Ефтимију, који је имао благослов Божији да известан број година познаје старца Јакова, најљубазније се одазвао нашем позиву да нам пренесе своја искуства о њему и о томе, како је доживљавао овог великог човека. На томе му најтоплије захваљујемо.
свешт. Г. Еф.: Господине Јоанидис, захваљујем вам на вашој љубави и вашем позиву да говорим о блаженом старцу, којег сам, како ме Бог удостојио, упознао у лето 1982. год., па сам тако имао прилике да учим уз њега. То учење уз њега представљало је дословно најзначајнији период у мом животу и мом пастирском деловању.
Старац Јаков Цаликис се родио 1920. год. у селу Ливиси, у Макријској области, у југозападном делу Мале Азије, који се налази преко пута острва Родос. Његови родитељи, Ставрос и Теодора, побожни православни хришћани, одгајили су и васпитали сина у Христу. Штавише, његови преци, по мајчиној линији били су из свештеничке породице. Седам генерација уназад у породици је било презвитера и јеромонаха, како нам је често говорио.
1922. године, када се догодила малоазијска катастрофа, дошао је у Грчку са мајком и осталом родбином. У почетку су се сместили у селу Свети Ђорђе у Фокиди. 1925. преселили су се у село Фаракла на Еубеји, где је старац Јаков остао све док није отишао у манастир.
Од 1947.-1951. год. служио је војни рок. 1951. год., пошто је испунио породичне обавезе – родитељи му више нису били живи – пошто је, дакле, удао сестру, отишао је у манастир Преподобног старца Давида1.
Старац Јаков пострижен је у монаха новембра 1952, рукоположен у ђакона децембра исте године, а у јеромонаха, дакле презвитера, следећег дана, од блаженопочившег митрополита Халкиде, Григорија. За игумана је постављен 25. јуна 1972. год. од митрополита Халкиде, Хрисостома. Игуман је остао до краја живота.
К. Ј.: Да видимо сада основне црте личности старца Јакова, те преподобне појаве савремене Јеладе.
свешт. Г. Еф.: Блажени старац, као и сви светитељи наше Цркве, дословно је био живо јеванђеље: у животу је оваплотио реч истине. Био је човек „створен по икони Божијој“, који је као призив имао да постане светитељ, да постигне обожење по благодати Божијој. Био је, као што каже апостол Павле у посланици Галатима, издвојен, дакле, изабран, још „од утробе мајчине“.
Зато му се, како нам је сам говорио и како читамо у његовим животописима, од малих ногу допадала молитва. Желео је непрестано да се угледа на оно што су чинили свештеници за време богослужења, да одлази на света места, пали кандила и да се моли светитељима. Како нам је сам говорио, на једном светом месту у његовом селу био је удостојен, иако је био детенце, да разговара са Пресветом Богородицом.
Исто тако, од најмлађих дана позивале су га комшије и други сељани кад год су имали проблеме. Он им је читао понеку молитву из богослужбене књиге и стварно чинио чуда својим молитвама.
Имамо, најзад, пред собом случај призива Божијег и одговора на тај призив. То је оно што је најкарактеристичније за старчеву личност. Сви људи су позвани да се спасу и, да се користим речима светих Отаца, сви су „призвани Богу“. Слободан је избор сваког човека да прихвати призив и да на њега одговори. Старац Јаков је на тај позив одговорио од раног детињства. Са свешћу и слободно послушао је позив Господа „ако неко жели за мном поћи нека се одрекне самога себе и нека узме крст свој и нека ме следи“, изабрао је да живи по Христу и до последњег даха, непоколебљиво је следио тај пут, Христов пут.
Имајући јасну свест о духовној борби и о непријатељима против којих се бори, непријатељима човековог спасења, које свети Козма Етолски спремно назива „ђаво, тело и свет“, старац Јаков се стварно опремио против њих оружјем које нам дарује наша света Црква: пост, бдење, молитва и многа друга. Сам је често понављао оно што у тропарима преподобних мужева и жена поје наша Црква: „пост, бдење, молитва, прибављају небеске дарове“.
Напади демона на личност старца Јакова, који су били многобројни и велики, а огледали су се или у виду озбиљних болести, или прогона, или у виду других искушења, у његовом случају деловали су као чудесне духовне вежбе. Била је веома карактеристична његова богољубивост у супротстављању искушењима, са резултатом, иако су искушења на први поглед производила потрес и чинило се као да наносе штету старцу, али, у суштини, благодаћу Божијом и због богољубља његовог у супротстављању искушењима, она су му користила.
Сећам се шта ми је говорио последњих месеци пре упокојења и оставио ми као завештање, зато то и ја причам ради побожне браће Кипрана:
„Оче Георгије, кад год се суочиш са искушењима, нападима и невољама, само се моли за оне који те нападају, који те прогоне, праштај им и трпи.“
И, заиста, то троје, молитва, праштање и трпљење, су богољубив начин суочавања и супротстављања стању и ситуацији у којој се налазе браћа Кипрани. Тај начин помаже и ономе ко је пао у искушење, али и онога, ко је виновник искушења, води до покајања.
Када нам је говорио о супротстављању ђаволу, старац Јаков је увек цитирао речи апостола Јакова из његове Саборне посланице: „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења. Знајући да кушање ваше вјере гради трпљење;“ (Јак. 1, 23).
К. Ј.: Какав је био подвижнички живот старца Јакова?
свешт. Г. Еф.: Подвижнички живот није нешто што је особено само за монахе и подвижнике, из разлога што је православна Црква, по предању, подвижничка Црква. И због тога што је човек грешан, а и због тога што је човек склон греху и баш због тога што има такве противнике: „старог човека“, који га гура далеко од Божије воље, ђавола, који дању и ноћу доводи у искушење и њега и свет који подлеже ђаволу и који се такође труди, као сирене, да дезоријентише и уништи човека. Због свега тога наша Црква је подвижничка и дух сваког хришћанина, био он монах, клирик, или лаик, је подвижнички.
Старац Јаков је живео овако: молио се непрекидно, држао се поста наше Цркве, бдео је и истински се напорно трудио целога живота. На тај начин нам је, као завештање, оставио свој живот за подражавање. Држао се онога чему нас уче свети Оци и онога што стоји у Светом Писму. Апостол Павле, у својој Првој посланици Коринћанима, каже: „Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен.“(1. Кор. 9, 27)
Желим још да говорим о животу старца Јакова, јер он је својим многоструким особеностима служио народу Божијем.
К. Ј.: Са МНОГО радости и ганућа очекујемо да нам о томе Говорите.
свешт. Г. Еф.:На почетку смо рекли да је постављен за игумана године 1975. Пре тога, од 1952., током дугог низа година био је примеран у послушању. Беспрекорно се потчињавао игуману манастира. Касније, када је и сам постао игуман, односио се према оцима манастира са бескрајном љубављу, великим разумевањем и расуђивањем. Али и према свим људима који су походили манастир односио се са изузетном љубављу. Његово гостољубље било је пословично. Ко год је дошао у манастир наишао је на богато гостопримање и брижно старање старца и осталих отаца. Сви су били отворена срца и са осмехом и срдачношћу су примали све посетиоце.
Карактерисало га је расуђивање са којим се сусретао са људима. За свакога је увек имао лепу реч. Сећам се да је разговор увек започињао тако што би упутио лепу реч свом саговорнику. Сваког човека гледао је као икону Христову, јединствену и непоновљиву.
Као пастир народа Божијег био је заиста изузетан. У богослужењу је био примеран. Свакога дана, током толико година, вршио је божанствену Литургију стојећи пред светим олтаром са истинским страхом и скрушеношћу. Гледали смо га у потпуности узнесеног, како сатима клечи и чини метаније. Много пута су га видела деца и људи чиста срца како лебди изнад земље и како га служе свети анђели.
Старац Јаков је био ватрени проповедник. Када би почео да беседи, био је у стању да беседи сат и више времена без прекида, на чудесан начин прелазећи са једне теме на другу. Имао сам срећу и сам да се уверим, кад год сам одлазио онамо са студентима Теолошког факултета, да се увек дотицао у тим својим беседама оних тема које су заокупљале слушаоце. То је било невероватно. Његова реч је улазила право у срца слушалаца и изазивала „добру промену“. Сећам се потпуне скрушености која је владала у тим тренуцима. Његова беседа је увек била поучна. То значи да никада није остављао ни најмање место сумњи у вези са оним што је говорио, нити си икада имао у било чему да му се успротивиш.
У исто време његова реч била је сољу зачињена. Старац Јаков није био некакав намргођен, или ускогруд човек. А његова беседа није била ни помпезна, ни бомбастична, нити извештачена. Блажени старац био је изузетно пријатан човек, благолик, са урођеним смислом за шалу. Много се шалио, умео је чудесно да опонаша друге људе. Због свега тога његова беседа никада, баш никада, није замарала људе.
Давао је увек праве духовне савете. Пошто је био обдарен многим даровима Божијим, просветљен Духом Светим, свакоме је говорио, у мало речи, управо оно што је било потребно.
У време док сам, са студентима Богословског факултета, сваке године походио његов манастир, студенти су осећали потребу да из поштовања буду у сталној вези са манастиром, а нарочито са старцем. Последње две године, међутим, будући да је био веома болестан и слаб, није било могуће да види сваког студента понаособ. Зато смо се договорили да га сваки студент види само на један минут. Оно што могу да изнесем из искуства потресених студената и студенткиња је то да им је током тог једног минута, колико су могли да виде старца, рекао управо оно што их је заокупљало и бринуло, а да често нису имали прилике ништа да му кажу.
К. Ј.: Старац Јаков је, дакле, имао дар прозорљивости и прорииања.
свешт. Г. Еф.: Разуме се. Замислите само, када су у питању студенти, да је било педесет људи и свакоме је рекао тачно оно што је требало.
К. Ј.: Заиста невероватно.
свешт. Г. Еф.: Желео бих да истакнем да је старац умео људима да пружи утеху. Дословно се, како се изразио апостол Павле, радовао „са онима који се радују“ и плакао са „онима који плачу“.
Много пута смо имали прилике да видимо како му долазе људи са разним проблемима: људи у тешким патњама, болесници, економски пропали људи, људи са породичним проблемима. Старац Јаков је увек, благодаћу Божијом, пружао утеху свакоме према потреби. И људи су одлазили надахнути и утешени.
То, разуме се, није било тешење као у свету, или, ако хоћете, некакво пружање подршке, него је вршио утицај на духовни пут тих људи, јер сусрет са њим значио би за њих почетак покајања и живота у Христу.
Старца Јакова бисмо могли назвати, ако судимо по његовим особинама – видите, имао је толико особина – старац Јаков Милосрдни. Био је, када су у питању били новац, или друга материјална добра, као се у народу каже, „лаке руке“. Нарочито последњих година, када је постао шире познат, па су хиљаде људи хрлиле у манастир и свако је желео нешто да понуди и допринесе, било у новцу или у неком другом виду, а старац је играо улогу некаквог економа, или администратора, назовимо то тако, тих добара. Много пута, био сам томе сведок, дошли би у манастир људи и рекли: „старче, потребно ми је уље“, или „старче, немам брашна“, или „старче, треба ми новца“ и тако даље. И он је штедро давао и давао коме је шта било потребно.
Када је једном нападао високи снег и одсекао суседно село, старац је одмах помислио на становнике тог села који нису могли да се снабдеју храном. Затражио је од отаца манастира да спакују четрдесет пакета – толико је, наиме, породица живело у том селу – са неопходном храном. И тако су монаси постали планинари и однели храну становницима тог села, који, захваљујући томе, нису трпели због тога што су били одсечени од света.
Сам нам је поверио да је новац склањао у некакав џачић и да никада није знао колико има у њему новца. Само је завлачио руку у џачић и вадио колико коме треба. Било је невероватно да је џачић увек био пун.
К. Ј.: Значи ли то да је манастир Претворио у „министарство за бригу и старање“?
свешт. Г. Еф.: Управо тако, добро сте то рекли. С друге стране извршио је велике радове у манастиру. Увек је имао онолико новца колико је било потребно. И то је, дакако, било дело благодати Божије.
Још је једним даром био удостојен старац Јаков – захваљујући молитвама и посредовању преподобног Давида, чијем се служењу посветио до последњег даха – то је био дар да изгони демоне.
Последњих година многи људи које су опсели демони из многих и различитих разлога – то је велика тема и било би нам потребно много времена за њу – долазили су у манастир. Блажени старац би читао одговарајуће молитве и чинио изнад њих знак крста часном лобањом преподобног Давида и, благодаћу Божијом, људи би често бивали ослобођени (злога духа). То је имало благотворни учинак и на њихову околину.
Испричаћу вам укратко један догађај, онако како ми је испричао отац једног детета. Тог сам човека срео у манастиру чекајући да видим старца. Ево шта ми је испричао:
„Видиш ли оног момка који је ушао унутра? То је мој син. Био је опседнут од демона, али сада је добро и спрема се да иде у војску. Дошао је због тога да тражи благослов од старца.“ Како ми је човек објаснио, он сам живео је грешним животом, против воље Божије, у његовој породици владали су рђави односи, браћа међусобно нису говорила и, због тога што су се удаљили од Бога, дечака је опсео демон. То је потресло колико дечаковог оца, толико и остале. Онда су одлучили да оду да се исповеде и да затраже опроштај од Бога и заиста, исповедили су се, причестили, помирили између себе и отишли код старца Јакова. Благодаћу Божијом дечак је био ослобођен (злога духа). Тако видимо како један догађај може да постане мотив да многи људи кроз покајање приђу Христу и да отада живе новим животом, у Христу.
К. Ј: У то нас уверава и сам Господ: „Онај ко у мене верује, дела која ја творим и он ће творити и већа од њих ће творити.“
свешт. Г. Еф.: Желео бих сада укратко да кажем нешто и о осталим врлинама које су красиле старца Јакова.
Светог човека, пошто слободно изабере да живи по Христу и подвизава се да постигне тај циљ, осењује благодат Божија и Дух Свети украшава га многобројним даровима. Управо тако смо у личности старца Јакова могли да видимо оваплоћење свих оних врлина које су поседовали светитељи наше Цркве.
Његова љубав била је већ пословична. Када си био са њим, осећао си да пред собом имаш увек отворени загрљај, човека који је заиста гледао у теби икону Божију и који је за тебе увек имао лепу реч, утешну и нежну, реч љубави. Истински се посвећивао сваком човеку који би му дошао и свакога је називао личним именом. Називао је, дакле, „сваку овцу по имену“, да се послужим речима Господњим, а то је запањивало људе.
Али, изнад свега било је смирење, као основна особина старца Јакова. То су, иначе, са ужасом морали да признају демони који су се налазили у опседнутима што су, како сам већ рекао, долазили у манастир. Ти демони, пошто би га псовали толико да није за причу, непрестано су говорили: „Хоћемо да те растргнемо, хоћемо да те уништимо, хоћемо да учинимо да нестанеш, али не можемо, јер си смирен“.
Његово смирење је заиста било изузетно. Непрестано је истицао своје слабо образовање, своју неспособност и ништавност и непрестано се самоунижавао. Добро се сећам да је, када би га неки јеромонах позвао у свој манастир, одговарао: „Што да ја дођем у ваш манастир? Ја сам стари, болесни пас. Да дођем, па да вас тамо заразим?“
К. Ј.: Зашто, оче Георгије, сви свети људи осећају толику Грешност и нечистоту? Да ли је то, можда, зато што пореде сами себе са БОГОМ и анђелима?
свешт. Г. Еф.: Основна црта светих људи је то да, што више напредују живећи по Христу, то постају свеснији своје слабости и мањкавости у поређењу, не са другим људима, већ са чистотом Бога и анђела, баш као што сте сасвим тачно мало пре рекли. Сходно томе стичу свест о себи и због тога још више траже милосрђе Божије. Зато видимо да сви светитељи наше Цркве имају управо такав став, такву свест о својој грешности и, током времена, како године пролазе, све више траже милосрђе Божије: „Боже, помилуј ме грешнога“.
К. Ј.: Гледају, значи, сами себе кроз увеличавајуће стакло, па им онда и ситница смета.
свешт. Г. Еф.: Тачно тако. Уколико је неко духовно незрео, он види само крупне и велике грехе: „нисам убио“, каже, „нисам украо, добар сам“. Међутим, што више напредује у духовном животу, више је у стању да разликује рђаве пориве срца и рђаве помисли и непрестано тражи милосрђе Божије, а свети људи имају сасвим јасну свест да оно значи спасење.
Старац Јаков размишљао је о смрти, а будући Суд је непрестано имао на уму. Због тога никада није ни пожелео, нити тражио ишта од овога света: ни славу, ни богатство, ни почасти, ни било шта друго. Напротив, имао је једну једину чежњу и жудњу: да док живи служи само Христу, предајући се послушањима и служби у манастиру Преподобног Давида. Због тога је имао велику смелост пред светитељима. Довољно је да вам кажем да је, што год да се догодило, било какву потребу, или проблем да је имао, одмах журио икони преподобног Давида и обраћао му се са смелошћу.
Испричаћу вам један догађај који нам говори о томе и показује, колико смелост (слободу) старца Јакова, толико и његову посвећеност манастиру.
Претходно, међутим, морам да вам кажем да је манастир, који је у прошлости доживео велики процват, имао раније велико имање. Временом, међутим, у складу са потребама људи, после малоазијског егзодуса и о другим приликама, манастир је делио поседе беземљашима који су, онда, тамо саградили читава сеоска домаћинства. На тај начин је манастиру остало сасвим мало имање и тако је остало до данас.
Сада могу да вам испричам тај догађај. Пре више година, неки човек је посекао неколико стабала из манастирског малог маслињака. Саопштили су то старцу Јакову и он се много забринуо – не због себе, јер он је јео као птичица – због тога што је уљем од тих маслина могао да издржава своју братију. Одмах је пожурио до иконе преподобног Давида и рекао му:
„Саслушај што ћу ти рећи, преподобни мој Давиде. Оставио сам своју кућу, оставио сам своје имање, оставио сам родбину и све сам оставио да бих дошао овамо да ти служим. Како си допустио да онај човек упропасти нешто што припада твом манастиру? Слушај, дакле: ако ми до после подне, пре вечерње службе, не доведеш овамо тог човека, нећу вршити вечерњу службу.“
Како нам је сам веома радосно испричао, мало пре почетка вечерње службе, уђе у манастир један човек и затражи да види старца. Када дође до њега, признаде му да је он посекао маслинова стабла. Старац га је на одговарајући начин опоменуо.
К. Ј.: То је невероватно, оче Георгије. Веома карактеристична особина његове светости је присност са којом се опходио према преподобном Давиду.
свешт. Г. Еф.:Његова блискост и непосредност са светитељима била је запањујућа. Осим са преподобним Давидом, такав однос имао је и са преподобним Јованом Русом*. Обојица су дословно били, рекли бисмо, његови пријатељи.
Желео бих да вам испричам још један догађај, када већ говоримо о том непосредном обраћању светитељима.
Када је био болестан, лежао у болници у Халкиди јер је требало да се подвргне операцији. Налазио се у соби са још неколико духовника и лаика. Операција је била заказана за следећи дан. Тада је у себи, али са вером рекао: „Мој преподобни Давиде, хоћеш ли да прођеш кроз Прокопи и поведеш преподобног Јована, па да заједно будете присутни за време моје операције? Осећам да је неопходно да будете обојица присутни.“
И заиста, за, отприлике десет минута, како нам је он сам испричао, појавише се на вратима собе преподобни Давид и преподобни Јован. Чим их угледа, старац се усправи у постељи, пожеле им добродошлицу рекавши:
„Хвала вам што сте ме услишили и дошли код мене овамо.“
Осталима у соби рече:
„Зар нећете да устанете и поздравите светитеље?“
Остали, наравно, нису могли да их виде.
К. Ј.: Он је истински био „сажитељ светих“ и близак Богу.
свешт. Г. Еф.:Тако је. Због те смелости (слободе) пред преподобним Давидом, сваки пут када би неко позвао телефонски – а постао је на далеко познат и позивали су га са свих страна света, из далека, да би затражили његово посредовање одмах је одлазио пред икону преподобног Давида и почињао да молитвено произноси проблеме људи који су га позивали и тражили помоћ.
Могла би, господине Јоанидис, да се исприча гомила истинитих догађаја везаних за старца Јакова. Ових неколико сам испричао само да бисте стекли представу о њему.
Цео свој живот старац Јаков је провео у трпљењу, послушању и одавању поштовања личностима наше Цркве о којима је говорио и према којима се опходио увек са бескрајним поштовањем. А то се није односило само на архијереје, него и на друге клирике, како свештенике, тако и на ђаконе и монахе. Много пута човек је могао да види како им он први одаје поштовање метанијом и љубљењем руке и то када је већ био старац и када су му већ хрлили и исповедали му се патријарси, епископи, високи државни чиновници и толики други. Тако је он, „неписмени Јаков“, како је сам себе називао, изражавао своје смиреноумље. То је било готово потресно.
Завршио је само основну школу, али је поседовао мудрост свише. Био је, заиста, мудар човек који је поседовао „познање свише“.
К. Ј.: Зато што је размишљао „рибарски“, како каже свети Григорије Палама, а не „аристотеловски“.
свешт. Г. Еф.:Тачно тако. Запањујуће је како је читао богослужбена штива иако није учио старогрчки. Изговор му је био без иједне грешке, а исто тако и разумевање свештених штива, интерпретација и тумачење.
К. Ј.: Поседовао је благодат Божију.
свешт. Г. Еф.:Да. Били су карактеристични и његово сиромаштво и одбијање поседовања било чега. Он сам није имао апсолутно ништа, а одећа и исхрана су му били само колико је најнеопходније. Због свега тога, Бог га је обдарио свим тим даровима које је, пак, он сам даривао људима. Био је дословно, од речи до речи онакав како пише у Светом Писму: „онај који нема ништа, а све поседује“, благодаћу Божијом.
Веома је напорно радио целог живота, све док га разне болести нису спречиле да се бави физичким радом. Изузетно је мало спавао.
Када је разговарао, свако мало је говорио је „праштајте“. То је било карактеристично за њега. Тако бисмо могли да га назовемо старац Јаков Праштање, као што су светог Никона назвали свети Никон Покајање. Непрестано је тражио опроштај од људи, као израз ниског мишљења о себи.
К. Ј.: Шта бисте могли да нам кажете, оче Георгије, о старцу Јакову као духовнику?
свешт. Г. Еф.:Духовник се превасходно види за време исповедања. Био је изванредан духовни отац. Примењујући начело посебности сваког човека и загледајући у срце сваког човека, давао је свакоме неопходне савете. Тако је он постао разлог да се хиљаде људи, кроз покајање, врате на Христов пут и да и данас непоколебиво њиме корачају ка свом спасењу.
На овом месту би требало да кажемо да се упокојио док је вршио свету Тајну Исповести: дословно је пао вршећи своју дужност. Прозрео је, дакако, своју смрт и рекао неком ђакону са Свете Горе, који је дошао у манастир старца Јакова: „Седи, сачекај, оче, мораћеш и да ме пресвучеш“. И стварно, после неколико сати отишао је са овога света.
Вест о његовом упокојењу све је ошинула као муња и хиљаде људи су се окупиле на његовој сахрани, а међу њима је највише било младих. Могло се видети како сви показују осећања пред ковчегом у којем су били земни остаци старца Јакова. На лицу му је још увек било озарење и изгледало је као да спава.
К. Ј.: Имао сам изузетну срећу да видим на видео касети сахрану старца Јакова и стварно сам могао да осетим свеопшту потресеност.
свешт. Г. Еф.:Удостојио ме је Бог да узмем учешћа у служби. То је заиста био потресан догађај који заслужује да буде закључак овом нашем разговору.
Могао је човек да види све те људе, који су у поворци пролазили испред његовог ковчега, како се понашају и осећају као да се последњи пут са нежношћу опраштају са својим сопственим оцем. Тих сати сам мислио на то како је старац Јаков на све стране штедро просипао љубав људима и како ти људи, којима је он учинио добро, у том тренутку ту љубав узвраћају.
Још сам о нечему размишљао онога дана: пошто је читав његов живот био посвећен Христу, у славу Христа, Господ га је за узврат прославио, још за живота – јер заиста последњих година глас о њему се раширио свуда и хиљаде људи са свих страна света су код њега тражили прибежиште, било да су дошли на поклоњење манастиру, било јављајући се телефоном а после његовог упокојења, хиљаде људи се стекло у манастир да би се поклонило његовим часним остацима.
Рећи ћу вам још нешто што сам својим рукама стварно осетио. Температура његовог тела била је физиолошки одговарајућа, али, у исто време, његова кожа је била мека нежна и гипка. Његово тело, значи, није било хладно, ни мртвачки укочено.
То што смо сви осетили на дан његове сахране и што осећамо још увек, а то је да старац Јаков није умро, већ да живи у Царству Небеском и да сада, са изузетном смелошћу пред троном Божијим заступа све нас.
К. Ј.: Најтоплије вам захваљујем, оче Георгије, на овом разговору о старцу Јакову.
свешт. Г. Еф.:И ја вама топло захваљујем и извињавам се како блаженом старцу, тако и читаоцима због свега што сам рекао, зато што нисам био у стању богатијим и лепшим речима да представим његову личност. Нека се све ово што сам рекао сматра само као прилог дубљем упознавању личности старца Јакова. И будући да је, као што каже свети Јован Златоуст, највеће указивање почасти светитељима, угледање на њих, нека живот блаженог старца Јакова представља пример за угледање свима нама, а његове молитве и молбе пред троном Божијим нека нам свима пруже снагу да истрајемо у свом путу ка спасењу.
 
Напомене:
1. Преподобни Давид се подвизавао на својој родној Еубеји у шеснаестом веку. Провео је живот напорно, бдијући, постећи и молећи се. Назвали су га старцем. Основао је манастир у Лимни и ту се чувају његове часне мошти. Бог га је прославио као верног слугу и најбољег служитеља Христовог, тако што је чинио чудеса и вернима и невернима у славу Бога. Слави се 1. новембра.
 
2. Преподобни Јован Рус, рођен у Украјини, подвизавао се у Прокопију у Малој Азији. Као ратног заробљеника мучили су га Турци. Чинио је чудеса још за живота. Упокојио се 1730, са навршених четрдесет година живота. Његове часне мошти у целости, од 1924. године, чувају се у Новом Прокопију на Еубеји. Слави се 27. маја.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *