ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СТАРЧЕВ СВЕШТЕНИЧКИ ЖИВОТ
 
„Према Типику свакодневних свештеничких последовања, ономе који започиње свештенички живот у манастиру наложено је и свакодневно служење Литургије“, казивао је Старац. „Рано ујутро започињемо последовање, тако да до свитања успевамо да завршимо божанствену Литургију. Свакодневно се причешћујући Пречистим Тајнама, осећао сам у себи такву силу да сам био снажан као лав. У мојој души обитавао је такав божанствени пламен да по читав дан нисам ни јео ни пио. Нисам осећао ни жегу ни студен. Радио сам од јутра до вечери а да се при том уопште нисам умарао.
И у подне, током лета, кад су остали оци тиховали у својим келијама и тражили хладовину, ја сам вукао масну земљу и ђубрио воћњаке које сам обрађивао изван обитељи.
Једном је у манастир дошао игуман, отац Никодим. Кад је видео да радим и у подне, рекао ми је:
‘Оче Јакове, иди и ти у келију и одмори се. Немој да радиш по оваквој жези.’
Да би ме искушао, он је додао:
‘Закључаћу те у келију, тако да ћу те приморати да седиш.’
‘Ја ћу искочити кроз прозор, оче’, одговорио сам.
‘Да ли је то истина’, запитао ме старац. ‘Да ли би ти заиста искочио кроз прозор уколико бих те закључао у келију?’
‘Наравно да не бих, оче’, кажем му ја. ‘Само тако кажем, јер осећам ревност да радим за Преподобног. Ја се не умарам, на мене не утиче жега и нећу да губим време на одмарање.'“
Услед недостатка свештеника, Митрополија је манастиру наложила јерејско (свештеничко) служење у селима и насељима горње области:
„Годинама сам наизменично служио по читавој околини и, уопште, одлазио ‘по потреби’, ради крштења, венчања, сахрана и сл.“
Будући да нису имали свештеника, људи у овим селима годинама су живели без богослужења, без исповести и без светог причешћа. Били су као овце без пастира. Сеоске цркве биле су запуштене, а старе капеле, које су биле посебна Старчева слабост, углавном су биле забачене. Тако се, осим на обнављање обитељи преподобног Давида, Старчева брига за живе и неживе домове Божије распростирала као огањ по читавој околини, али не зато да би их спалила и опустошила, него да би све загрејала, обасјала, васпоставила и оживела. Чак је и природа осећала благотворно дејство љубвеобилног Старчевог срца.
„Кад сам дошао у манастир“, казивао је Старац, „околна брда била су непошумљена због давнашњег пожара. Преостало је само неколико ретких борова и јела, који су успели да се спасу од пожара. И зато, кад год сам пошао на богослужење, у џепу сам носио семенке борових шишарки и бацао их свуда унаоколо.“
Благодарећи тако неуобичајеној бризи а превасходно његовој молитви, шума је постепено поново оживела и израсли су борови. Околне планине прекриле су се мирисним боровима.
„Творио сам једну посебну молитву за очување шуме, најпре од пожара који се појављују и услед зависти ђавола, јер он користи своја оруђа да би уништио шуме“, говорио је Старац.
Поред осталог, ово је потпомогло и економском напретку житеља околних села, који сакупљају смолу и умерено секу стабла.
„За све то време сам пешке или јашући на мазги суботом поподне одлазио у села, у недељу ујутро служио Литургију и враћао се у манастир.“
Старац је поседовао невероватну ревност у подражавању разних светитељских подвига, о којима је читао у синаксарима. Читајући житије светог Данила Столпника, видео је да се због мноштва поклоника, који су га даноноћно окруживали тражећи његов савет и благослов, светитељ данима уздржавао и од својих природних потреба. Дивећи се овом натчовечанском подвигу светога, Старац се ревносно трудио да га подражава.
„Од тренутка кад бих из манастира отишао да служим по разним селима, уздржавао сам се од својих природних потреба све док се не бих вратио у своју обитељ. Тако сам, подражавајући подвижнике, присиљавао себе и по том питању.“
Да бисмо показали Старчеву будност на очувању чистоте срца, биће довољно да кажемо да, приликом крштавања толиког броја деце у читавој овој области, он током читавог Тајинства никад није видео њихова обнажена тела:
„Свако дете крстио сам затворених очију. Будно сам мотрио да се у мој ум не утисне слика голог тела, макар то било и тело новорођенчета.“
Према благословеном обичају тога доба, Старац је на позив мештана више пута посећивао околна села носећи лобању преподобног Давида, јер су верни желели да добију његов благослов. Било је то веома тешко и заморно за ћутљивог оца. Међутим, кад би се путовање успешно окончало и кад би се Старац вратио у свету обитељ, много пута би га дочекао сам преподобни Давид, награђујући на тај начин његов труд.
„Кад сам се једном приликом враћао са светом лобањом, ноћ ме затекла изван манастира. Како сам се приближавао, видео сам да блистава светлост окружује манастир и да обасјава читаву околину и стазу по којој сам се кретао. Чим сам стигао у манастир и ушао у цркву, видео сам да са десне стране стоји неки старац и да ме очекује. Након што сам свету главу положио на њено место и поклонио се иконама на иконостасу, потражио сам тог старца да бих га поздравио, мислећи да је то неки од отаца из наше обитељи. Он је, међутим, постао невидљив. Био је то преподобни Давид, који ме очекивао жив, онакав какав и јесте.“
Уверивши се у велико сиромаштво и оскудицу многих цркава и капела у том крају, Старац је сваки новчић, који му је Бог послао, искористио зато да би храмове снабдео неопходним богослужбеним сасудима. Захваљујући својој бризи, удостојио се да све цркве види уређене, снабдевене и опремљене. Поред тога, бринуо се и о уљу које је неопходно за кандила, тако да га је позајмљивао из своје манастирске обитељи.
Навешћемо овде један чудесан догађај, онако како нам је Старац приповедао о њему:
„Будући да уља ни у манастиру није било много и да је у тој области било много сиромашних цркава којима смо помагали, призивао сам и Пресвету Богородицу, и преподобног Давида и светог пророка Илију како би нам помогли да не оскудевамо у уљу, а да га буде довољно и за остале. Након молитве сишао сам у оставу, погледао у посуду са уљем и видео да њен поклопац подрхтава, да се уље прелива преко ивица и да се већ разлило унаоколо. Најпре сам помислио да је унутра упао миш који сад покушава да изађе, померајући поклопац и просипајући уље. ‘Шта да радимо са уљем у које је упао миш’ говорио сам у себи. ‘Оно више није ни за јело ни за кандила. А опет, ако је миш упао унутра, како је онда поклопац остао на свом месту?’ Подигао сам поклопац и уверио се не само да миш није упао унутра него и да уље на чудесан начин излази из посуде и разлива се унаоколо. То чудо се десило зато што смо снабдевали уљем све сиромашне цркве и капеле у околини, али и због тога што смо давали милостињу сиромасима.“
Старац је милосрђе наследио од своје мајке. Чим би ослободио руке, Бог би их још више напунио, и поново би се дешавало то исто, и поново би стизала још већа милост Божија. Старац се дивио узвишености ове врлине и богатству милости Божије.
Један карактеристичан случај заслужује посебну пажњу.
Једном је служио у неком од околних села. Кад је завршио божанствену Литургију, враћао се у манастир јашући на мазги. Једва да је имао десетак – двадесетак драхми у џепу. На путу је видео старицу која је седела поред кућице, под дрветом, покисла и покривена врећом. Дрхтала је од хладноће. С великим напором успео је да сјаше са мазге, јер је недавно био оперисан. Пришао је овој старици да би је утешио. Била је то, како је говорио, његова обавеза.
Након што је сина и снаху поучио односу према остарелој мајци, обратио се њој:
„Узми, бако, ових двадесет драхми и купи мало шећера, па направи топао чај. Немам ништа друго да ти дам.“
Утешио ју је, поново узјахао мазгу и наставио путем ка манастиру. Тек што је мало одмакао, сусрела га је старица коју је познавао и рекла:
„Оче Јакове, узми овај новац, јер ти помињеш мог старог. Узми и ова јаја!“
Дала му је две стотине драхми и неколико јаја.
„Бако“, рекао јој је он, „ја помињем твог старог, али новац нећу да узмем. У манастиру имамо и јаја и кокошака, задржи то за себе!“
„Не, оче, немој ме тако грубо вређати“, одговорила је старица.
Био је принуђен да све узме. У обитељи га је очекивао неки болесни старац из оближњег села, који му је рекао:
„Оче Јакове, ако имаш, дај ми стотину драхми да одем код лекара. Кад будем имао, вратићу ти!“
Старац му је тада казао:
„Деда, узми ових две стотине драхми за лекара и лекове, и немој ми враћати!“
У обитељ се поново вратио без једне једине драхме у руци. Међутим, убрзо су му пришли поклоници и рекли:
„Оче, узми овај коверат и одслужи за нас четрдесет Литургија.“ Дали су му 20 хиљада драхми.
„Четрдесет Литургија ћу одслужити, али новац нећу да узмем!“
Најзад су га намолили да прими. За тај новац купили су свећњак за обитељ, скромно живели и трошили га кад је требало.
„Било је породица којима сам сваког месеца помагао и новцем и храном. Једно дам, а мени Бог да десет. Тек што помислим да дам, а милост Божија ми даје мноштво!“
Због тога је поучно говорио: „Подај, подај, па ће и Бог дати теби!“ Старац је служио ближњима, творећи милосрдна дела и материјално и духовно, док је сам упражњавао најстроже подвижништво.
Све до старости од педесет пет година, његово здравље је било челично упркос крхкој телесној грађи. Међутим, наступило је време кад је Бог допустио да га муче многе и тешке болести.
„Сатана је добио дозволу да искушава моје тело“, са сигурношћу је говорио Старац.
Демон, који је пребивао у једној ђавоиманој жени, рекао је да његов отац сатана има дозволу да искушава његово тело и показао му страдања за која нико осим Старца није знао.
„Нико од људи ме никад није видео обнаженог осим моје мајке, и то кад сам био дете. Бог је допустио да ме виде лекари и болничари и да ме више пута оперишу. У почетку нисам хтео да идем код лекара, сматрајући да је срамота да види моје тело, тело свештеника.
Једном ми је мој старац, отац Никодим, рекао:
‘Чедо моје, иди код лекара. Бог ће допустити да се тешко разболиш, јер у себи имаш гордост и нећеш да се прегледаш.’
‘Оче мој’, кажем му ја, ‘шта је то гордост? Стидим се да се свучем!’
Међутим, кад су ме шчепали јаки и неподношљиви болови, на мазги су ме спустили у Лимни, а затим сместили у болницу у Халкиди. Тамо ме је прегледао хирург и наредио да хитно будем оперисан. Како сам патио и налазио се у тешком стању, призивао сам преподобног Давида и говорио:
‘Преподобни мој Давиде, преклињем те да врло брзо, за десетак минута, будеш овде и да ми помогнеш. Кад будеш пошао, сврати до Прокопија и поведи преподобног Јована Руског. Одмах дођите да ми помогнете, јер сам у опасности!’
Нисам се ни неколико минута мисаоно молио, кад су се отворила врата и кад је ушао седобради старац са штапом у руци. Пратио га је младић у раси, стар око тридесетак година. Пришли су ми и поздравили ме:
‘Како је, Јакове? Знаш ли ко смо ми?’
‘Како сам, оци моји? Болестан сам. Не познајем вас. Ко сте ви?’
‘Ја сам старац Давид а ово је Јован Исповедник’, рекао је он, обраћајући се младићу који је начинио знак сагласности и поклонио се светом Давиду као старијем и као свештенику.
‘Не плаши ce’, рекао је преподобни Давид. ‘Дошли смо да ти помогнемо!'“
„Видео сам“, говорио је Старац, „да је чело преподобног Давида било знојаво: толико је свети журио да ми помогне! Тад сам се обратио мом старцу, оцу Никодиму, који је био поред мене:
‘Оче, овде су преподобни Давид и преподобни Јован Руски!’
Старац се приклања ка мом уху и каже:
‘О чему ти то говориш? О каквом ми преподобном Давиду причаш? Не говори о тим стварима, да нас не би чули ови око нас и рекли да је отац Јаков сишао с ума!’
Кад сам саслушао свог старца, било ми је јасно да он ништа није видео и заћутао сам. У време кад су ме возили у операциону салу видео сам како преподобни Давид својим штапом отвара врата и улази унутра, а да заједно с њим улази и преподобни Јован Руски. Видео сам да стоје покрај мене, код операционог стола. После анестезије не сећам се ничега, јер сам заспао. Хирург се борио са мојим тешким стањем и био је принуђен да изврши три операције одједном: слепог црева, херније и неких доњих делова мог тела. Тако сам спасен уз помоћ светитеља и уз великодушне напоре доброг хирурга. Од тог времена често сам говорио:
‘Спасао ме један изврстан хирург!’
Затим сам – каквог ли чуда! – видео преподобног Јована Руског, који ми је рекао:
‘Слушај, оче мој, можеш да кажеш да је хирург изврстан лекар и добар човек. Међутим, ма колико да је он добар лекар, његов скалпел не би могао да те излечи. Мени, преподобном Јовану Руском, заједно с преподобним Давидом, заповеђено је да те исцелимо. Требало је да данас одеш, али сам те оставио до сутра!’
Тако ја с тим одлагањем још увек живим, до тог ‘сутра’, како је рекао Преподобни!“
Касније се појавило проширење вена на обе ноге. Старац је морао бити оперисан у Атини. Међутим, након операције поново је дошло до проширења вена и стање је постало неподношљиво. Осећао је тако јаке болове у ногама да му је била потребна неизмерна трпељивост и огромна душевна снага само да би стајао. Он, међутим, и поред лекарског упозорења да избегава стајање, никада није пропуштао свештеничка последовања и божанствену Литургију.
„Кад би, после целодневних напора, током вечери болови постали неподношљиви а свака људска помоћ недовољна, долазила је моја добра Панагија (Пресвета Богородица) са преподобним Давидом. Они су ми стављали мелеме на ноге и болови би на неколико сати престајали. Ујутро је све почињало испочетка“, приповедао је Старац.
Старац је много патио и због напрснућа црева, које је повремено изазивало неподношљиве болове:
„Међутим, шта сам могао да учиним? Трпељиво сам подносио и ово искушење!“
Током последњих година, Старца су исцрпљивале и мучне вртоглавице, узроковане вратним синдромом од којег је боловао.
„Нисам смео да окренем главу у страну“, говорио је Старац. „Морао сам да је држим у једном положају, чак и током бесконачних часова исповести, јер су се појављивали оштри болови у врату. Међутим, и то је био неки подвиг, јер нисам подизао главу да бих видео лице онога који се исповеда него сам је све време трпељиво држао погнуту и у истом положају.“
Искушавање болестима оставило је трага и на Старчевим органима за варење. Патио је од стезања желуца, а исцрпљивали су га и болови у цревима и надимање. Ни уринарни систем није био поштеђен. У време једне уролошке интервенције, неки болничар је услед непажње или, боље речено, по наговору кушача, поставио већи катетер него што је било потребно. То је изазвало болове и нове проблеме. Из тог разлога се ионако краткотрајан Старчев одмор током ноћи готово сваког момента прекидао услед болног мокрења.
Међутим, последње искушење, које је на крају и одвело Старца на други свет, било је болесно срце.
„Нисам имао никаквих проблема са срцем све док један кушач, којег сам истерао, није узроковао да осетим такав бол, као да ми нож пробада груди. Схватио сам да је од тог тренутка моје срце озбиљно оболело.“
Морао је пристати да му уграде пејсмејкер. Два пута је био подвргнут хируршком захвату, при чему је други пут био оперисан без анестезије. Пејсмејкер је био постављен, али у десно пазухо, тако да су му и осењивање крстом и подизање Еванђеља изазивали велике болове.
Старац је имао тежак облик исхемије миокарда. Без обзира на све медицинске мере и редовно и ванредно лечење у Општој државној болници у Атини, његово стање постајало је све горе. И топлота и хладноћа појачавале су бол у грудима, који је пратио хладан зној и губитак снаге.
Међутим, Старчева љубав према Богу и Његовој творевини укрепила је ово многострадално тело, тако да је он све до последњег часа „упорним трпљењем“ и „упорном одважношћу“, како је сам говорио, непрестано служио с осмехом на уснама. При том је дословно растапао, просветљивао, загревао и исцељивао душе и тела, изливајући „уље и вино“, као истински ученик „Исцелитеља душа и тела наших“.
Кротки и смирени подвижник, отац Јаков, током последњих година био је просветљен Духом Светим и почео је да поучава једноставним и медоточивим речима. Они, који су га познавали, сматрали су за највећу срећу да слушају оно што он говори, понекад приповедајући о догађајима из свог детињства и младости, понекад о чудима његовог многољубљеног преподобног Давида а понекад о разним духовним повестима којима је, према дару прозорљивости, паралелно давао одговоре на конкретна питања својих слушалаца.
Тај дар потврђен је у многим случајевима личних општења Старчевих духовних чеда и поклоника са Старцем. Сви они били су запрепашћени кад би Старац и њих и њихову децу већ приликом првог сусрета ословљавао по имену, почевши непосредно и тактично да говори о проблему који их мучи, дајући решења и чудесне савете. На прилично шаљив, а заправо оштар начин, другима је откривао скривене страсти и грехове. У свом казивању увек је био веома радостан. Говорио је с детињом простотом, а радост, којом је зрачио унаоколо, била је толико велика и толико васкрсавајућа да су га људи, било да седе или да стоје, молили да не прекида беседу, сматрајући за велики благослов то што се налазе поред њега, што га гледају и слушају.
Након божанствене Литургије, често се дешавало да пут од двадесет метара, који води од цркве до трпезарије, где је испијао два – три гутљаја кафе, Старац прелази пуних пола сата, пробијајући се кроз безбројно мноштво људи свих узраста који би га окружили.
Без обзира на његов умор после вишечасовног последовања и божанствене Литургије, он је свакога смиривао осмехом, и за свакога је имао реч утехе.
Колики су се телесни бол и колико трпљење скривали испод Старчевог осмеха! Многи поклоници, којима није било познато његово здравствено стање, радовали су се што виде да се тако добро осећа. Он је све своје подвиге извршавао у тајности.
Иза његове очинске љубави и рајске сладости крио се подвижник који је својевољно био стално разапет, како каже и тропар:
Ниси пожалио самога себе, Глинени сасуд, преподобни оче, него си Га мучењима исковао од бакра и учинио Га корисним Владики Христу.
На тај начин, последњих година се манастир преподобног Давида, до тада многима непознат, испунио поклоницима из целе Грчке и из иностранства. Мноштво људи свих сталежа, од оних неписмених до професора Универзитета, од истакнутих судија и политичара до пастира и дрвосеча, монаха и свештеника свих чинова, видело је у Старчевом лицу човека Божијег, који им је скидао бреме, олакшавао им и оживљавао их, поклањао им наду и радост, једном речју, успокојавао их.
Његово преподобно уснуће било је достојно његовог чудесног живота. Он је унапред знао за своју смрт, због чега је од једног светогорског јерођакона, којег је тог јутра исповедио, затражио да остане до обеда, како би га „обукао“. Током последњег дана свог овоземаљског живота био је посебно радостан.
Ујутро 21. новембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, он је, као и увек, певао од све душе и од свег срца у истоименој манастирској цркви. У четири часа поподне, у време исповести и док је очекивао да се један брат из ове обитељи, тога дана рукоположен за јерођакона, врати у манастир, са епитрахиљем на врату – оним епитрахиљем који нас је толико пута укрепио, насладио и ослободио толиких терета – узлетео је као непорочни голуб, у пратњи светитеља свога срца, светих Давида, Јована Руског и Харалампија и Господ зна колико још њему сличних подвижника и преподобних. Он предстоји пред Жртвеним Јагњетом, својим најслађим Исусом, својом једином љубављу, да би се непрестано молио за све нас.
Из овог света, у којем се никад није одмарао, отишао је у вечни починак. Отишао је у време великог тајинства опраштања и милости (исповести).
Они, који су присуствовали последовању његовог исхода били су свесни да данас нас сабра благодат Духа Светога. Не живимо толико жалошћу људског растанка колико извесношћу и радошћу Васкрсења. Били смо уверени да имамо утешитеља пред Господом, преподобног Старца, оца Јакова, који се даноноћно моли за све нас. Ти, оче, који си нам својим животом показао дарове Духа Светога, немој престајати да се молиш за оце своје свете обитељи, за своја духовна чеда, за душу сваког хришћанина који се подвизава добрим подвигом у Христу. Амин!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *