ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАЗГОВОР С ЈЕРОМОНАХОМ ОЦЕМ ЈАКОВОМ
 
Питање: Оче Јакове, Ви сте најмлађи јеромонах у овој светој обитељи и имате посебан благослов да носите име блаженог Старца. Молимо Вас да нам кажете нешто о Старцу, о његовом животу и учењу.
О. Јаков: У манастир сам први пут дошао 1962. године, кад сам био ученик Духовног лицеја у Ламији. Потичем из села Светитељ Еубејски, које се налази у непосредној близини манастира. Чуо сам за Старца и дошао сам да се упознам с њим. Кад смо се први пут срели, Старац је након Вечерње разговарао са мном и упитао:
„Чедо, шта мислиш да постанеш кад одрастеш?“
Тад сам имао седамнаест година и одговорио сам:
„Мислим да се замонашим, оче.“
„Чедо моје, желим ти да се замонашиш тамо где се успокојиш, али знај да ти је манастир Преподобног Давида увек отворен и да можеш да дођеш кад год желиш.“
Дао ми је бројаницу и иконицу преподобног Давида, објаснивши ми како да се молим. Од тог времена он је постао мој духовник. Док нисам завршио Духовни лицеј, често сам долазио у манастир. Након школовања провео сам пола године у посетама разним манастирима, а био сам и на Светој Гори. Упознао сам многе старце, с којима сам се саветовао у погледу монаштва. Међутим, у души сам осећао да ме највише од свих привлачи старац Јаков. У његовом лику видео сам кроткост, љубав, молчаније и смирење. Често је наводио изреку: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем. Он није знао шта значе гнев, човекомржња или љубомора. Његово срце било је, као што сам рекао, преиспуњено смиреноумљем и радошћу. Он ми је често говорио:
„Јанаки, ако те Бог призове у монаштво, мораш имати ово двоје: смирење и љубав, јер ће нас то двоје одвести у Рај“, а затим је додавао:
„Данас многи могу да буду монаси као што смо то ми, али ми немамо смирење. Уместо тога имамо егоизам и гордост, мислимо да смо неко и да чинимо нешто. Уколико не протерамо из себе те слабости, нити ћемо се удостојити Раја, нити ћемо видети Царство Божије.“
Након тога дошао сам овамо у манастир, где сам шест месеци био искушеник. Старац ме учинио расофором и дао ми име Иларион. После шест месеци, предложио ми је да будем рукоположен за ђакона. Старац се упокојио на дан моје хиротоније (рукоположења) у ђаконски чин. Три дана пред моје рукоположење, Старац је саставио своје завештање (тестамент). Кад смо га потписивали, он ми је рекао:
„Видећу те као ђакона и умрећу.“
„Не говори тако, оче, јер ме то много жалости.“
Он ми је на то одговорио:
„Не збуњуј се, оче мој, много сам се заморио од овог живота и сад ми је време да одем.“
Тим речима тада нисам придавао важност. Након тога саветовао ме у вези свештенства, говорећи да ми, јереји, међусобно морамо имати љубави, смирења и кроткости. Пре него што започнемо да служимо Литургију, морамо један другом опростити сваку несугласицу коју бисмо као људи могли међусобно имати, јер у противном Бог неће прихватити наше приношење на жртвеник. Свештеник је неизоставно дужан да пред свету Литургију прочита последовање за свето Причешће, да начини поклоне и да се помоли. Његов ум током последовања мора бити сабран.
„Оче мој, када служимо дужни смо да пред светом Трпезом стојимо на растојању од пола метра и да је одозго не додирујемо рукама. Тамо се налази тело нашег Христа, и зато нећемо на њој остављати наше бројанице, часослове или неке друге књиге. На светој Трпези треба да се налази само свето Еванђеље, дарохранилница, свеће и ништа више. Од свете Трпезе нећемо начинити кутију за свеће. Ако немамо довољно простора, стајаћемо на растојању од десетак сантиметара, са крстолико скрштеним рукама на грудима, и изговараћемо ‘јектенију мирну’ и молитву.“ Саветовао ме је у погледу тога и много чега другог.
Старац је поседовао дарове расуђивања и прозорљивости, али се трудио да то сакрије.
Једном приликом дошла су двојица младића из града Катерини и затражила да га виде. Кад сам отишао да га обавестим о томе, Старац ми је рекао:
„Оче мој, кажи им нека дођу. То су Коста и Атанасије!“
Кад их је Старац угледао, рекао им је њихова имена и говорио им о проблему због којег дошли. Тај проблем је био решен након неколико дана и њих двојица су, задивљени, поново дошли у манастир да му заблагодаре.
Поред тога, Старац је говорио:
„Оче мој, милостиња се мора чинити без роптања!“
Ја сам то свакодневно гледао на делу кад је Старац свима, за које је знао да им је то потребно, штедром руком делио све што су поклоници доносили у манастир. Много пута је и мени давао затворене коверте с новцем, који су поклоници доносили и остављали у његову врећицу. Тада би ми обично рекао:
„Оче мој, дај овај коверат тој и тој госпођи, која управо одлази из манастира.“
Једном сам му приговорио:
„Оче, овде има много новца!“
„Оче мој, ја се зовем отац Јаков и монах сам већ четрдесет година. Ако ја, оче мој, отворим коверат у којем је, на пример, тридесет хиљада, па задржим пет а дам двадесет пет, изгледало би као да имам неку помисао. Док ја дајем све, преподобни Давид ми двоструко узвраћа. То је, чедо моје, милостиња без роптања“, одговорио ми је он.
Кад би се по наговору кушача међу братијом појавила нека помисао или неки неспоразум, Старац је, уместо сваког другог савета, говорио само: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем.
Када би, као Старац, требало да нас казни, није нам налагао ни правила (каноне), ни молитве на бројаници, ни поклоне. Говорио је, наравно, оно што је требало. Добро се сећам следећег случаја. Једном приликом, неки од браће није извршио одређено послушање, а отац Јаков му је с изузетном тактичношћу и смирењем рекао:
„Ако ти не будеш слушао Старца, онда ћу ја, као послушник, слушати тебе!“
Након што је уразумио овог брата, он га је дан – два држао на одстојању. Кад га је послушник срео, рекао је:
„Оче, благословите, како сте?“
„Здрав сам, оче мој, и подвизавам се“, одговорио је и није више изустио ни реч.
Кад су прошла три дана, Старац му је рекао:
„Оче мој, опрости ми што сам те током ова три дана држао на одстојању. Ја сам игуман, одговоран сам за вас и морам да вас уразумим. Молим те да ми опростиш.“
Старчево расуђивање и милосрђе били су безгранични. У неким случајевима, кад би се оци због тешког послушања увече заморили, имао је обичај да каже:
„Нека начине бар тридесет три поклона, нека се прекрсте, нека изговоре Господе Исусе Христе, помилуј ме и Оче наш, и нека отпочину. Њихова молитва ће бити услишена.“
Старац нам је саветовао да имамо љубави и да будемо гостољубиви, да волимо људе. У вези с тим нам је говорио:
„Оци моји, манастир увек мора бити отворен. Може се догодити да поклоници дођу издалека, и није праведно да чекају напољу, на хладноћи, киши или жези. То је љубав и монах мора да се жртвује, јер манастир није наш. Ми смо овде гости у манастиру преподобног Давида. Ми смо најамници и организатори. Све припада преподобном – и одећа коју носимо, и храна коју једемо. Једино моје, што сам донео кад сам дошао у манастир, били су моји греси, и због њих плачем све до дана данашњег. Све остало припада преподобном Давиду.“
У манастир је једном приликом дошао болестан монах у пратњи јеромонаха из своје обитељи. Старац нам је с много љубави наложио да му однесемо мало пилеће супе како би се болесни монах укрепио. Међутим, његов пратилац је на то рекао:
„Не може да једе пилећу супу, Старче, он је великосхимник!“
„Послушај ме, оче мој, јер те саветује отац Јаков, који је духовник већ четрдесет година. Монах у овом тренутку умире и он треба да једе због здравља а не због задовољства. Ми се морамо придржавати канона, али с расуђивањем и кад смо здрави“, одговорио је Старац.
Старци и старице (геронтисе), игумани и духовници, морају поседовати љубав и расуђивање, јер ћемо у противном све изгубити. Старци и старице морају сву своју браћу или сестре сматрати једнакима и не смеју правити никакву разлику међу њима. Тако у неким манастирима видимо да се многи оци жале и кажу: ‘Старац је отишао с тим и тим братом, а мене није повео’, и слично. Ту једнакост је, наравно, најпре упражњавао он сам: никада није показивао посебну љубав ни према једном од отаца, јер није желео да остали оци осете пометњу.
Старчева душа била је душа детенцета. Он је с подједнаком љубављу, љубављу Христовом, гледао на све људе који су долазили у манастир. Због тога је много радио и приносио себе на жртву. Што се тиче великог питања послушања, он нам је говорио да је све што је учинио у манастиру, учинио уз допуштење свог духовника:
„Кад је из Лимнија долазио мој старац, отац Никодим, стављао сам епитрахиљ и пред часном Трпезом исповедао сам му све што сам учинио, не заборављајући ни чашу воде коју сам некоме дао. Благодарећи послушању, чедо моје, постао сам добар монах.“
Једном сам дошао код њега и рекао му:
„Оче, имам једно искушење, имам помисао.“
„Сачекај, оче мој, да видимо шта ти чиниш због једне помисли? Шта ћемо учинити ако настану прогони и мучења, ако нам клештима буду кидали удове, одсецали главу? Шта ако нас буду мучили на точку као светог Георгија, ако нас буду бацали у ужарену смолу, као свету Параскеву? У тај дан морамо бити снажни. Не смемо пасти и постати малодушни и због најмањих ствари. Искушења и помисли ће увек бити, све до саме смрти. Њих ће нестати тек у гробу.“
Кад би се приближио Божић или Васкрс и кад бих се ја сетио свог села, Старац би рекао:
„О, данас ми је дошла помисао да сам у мом селу, и сетио сам се како смо тамо празновали…“
На тај начин ми је откривао моје помисли. Уколико би ми се некад појавиле помисли егоизма, гордости и томе сличног, Старац је говорио:
„Ђаво ми је данас донео егоизам јер лепо певам, јер сам монах…“ Тако би Старац поново разоткрио моје помисли! Много пута су овамо долазили светогорски монаси и молили га:
„Оче, пођите с нама на Свету Гору, да нас благословите и да нас поучите…“
Старац је на то одговарао:
„Док сам био млад, још сам и могао да дођем на Свету Гору. Међутим, био сам спречен јер смо били сиромашни и морао сам много да радим. Сад, кад сам остарио, не могу да одем тамо јер сам много болестан. Дух је срчан, али је тело слабо. Међутим, мене је Пресвета Богородица водила на Свету Гору. Видео сам све манастире, и поклонио сам им се.
Једном приликом сам га упитао:
„Оче, како се то заправо догодило?“
„То су духовне ствари и дешавају се на духовни начин. Боље је да ме не питаш о томе. Међутим, и овај манастир Преподобног Давида је Света Гора. Нас не освећује место него делање. Може се, оче мој, бити телом на Светој Гори, а помислима у свету, или се пак може овде бити телесно, а помислима на Светој Гори. Ако будеш прави монах, ма куда да пођеш, то ће бити Света Гора“, одговорио је он.
Кад сам му у неким приликама говорио о конкретним местима на Светој Гори, он ми је рекао:
„Ја то знам, оче мој, ја то знам! Показала ми је Пресвета Богородица!“
Могли бисмо много да кажемо о великој теми исповести, којој је отац Јаков посветио многе године свог живота. Поменућемо само оно најважније.
Он је приликом исповести био веома снисходљив, али не нарушавајући каноне. Једном приликом ми је рекао:
„Уколико ја, као духовник, девојци која је извршила абортус и исповедила свој грех кажем да је убица, да је погубила дете и да се седам година не сме причешћивати, и ако је затим истерам из исповедаонице, шта сам учинио? Какве ће то последице изазвати у њеној души? С друге стране, ако јој се обратим с љубављу и благошћу, говорећи: ‘Чедо моје, није добро то што си урадила,то је грех’, ако јој не наложим одмах правило, ако је посаветујем да се поново видимо након петнаест или месец дана, њена душа ће, мало – помало, бити доведена у ред. Човек не сме отићи из цркве повређен, него исцељен. Ја, оче мој, не мрзим човека него грех.“
Био је попустљив и у погледу правила која је налагао. Колико је састрадавао с онима које је исповедао, говори и следеће:
„Ја, оче мој, састрадавам са човеком који се исповеда, и ја патим заједно с њим. Патим и плачем због њега. Молим се преподобном Давиду да након исповести заборавим оно што није неопходно и да запамтим оно што је важно, да се помолим, јер ја се молим за оне што се исповедају, бринем и ишчекујем кад ће поново дођи.“
„Оче мој, кад исповедам хришћане и кад видим да у некима од њих нема покајања, ја им не читам молитву разрешења, јер немам право на то уколико не постоји покајање“, казивао је Старац. На тај начин, он се бринуо о унутрашњости зделе.
Други пут, кад сам му без унутрашње склоности ка послушању рекао уобичајено „нека је благословено“, он ме упитао:
„Оче мој, да ли си уистину послушан или тек тако, без вере, кажеш ‘нека је благословено?’
Кад сам једном приликом затражио да ми нешто каже на велику тему ‘Молитве’ (тј. о Молитви Исусовој), Старац ми је рекао:
„Не знам, оче. Већ четрдесет година нисам творио ‘Молитву’.“
Међутим, ма где да смо га виђали – у храму или у келији из његових уста непрестано је допирала Молитва, изговарана чисто и са умилењем: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Он нас није саветовао речима него делима. Кад бих ушао у његову келију, обично сам га виђао како се моли с епитрахиљем или са бројаницом у рукама. На оно што бих га упитао одговарао је са пар речи. Уколико бих се задржао у његовој келији, он би рекао:
„Ево, чедо, хоћу да седнем и да се одморим.“
Никад нам није говорио да се моли. Чим бих изашао, он је настављао с молитвом. Све је чинио у тајности и увек је говорио: „Ништа не радим!“ Међутим, чак се и оно небеско откривало духоносном Старцу! Тако је о једном светогорском монаху, који је погинуо у саобраћајној несрећи идући на послушање, рекао следеће:
„Молио сам се Пресветој Богородици и преподобном Давиду, и видео сам душу тог монаха у светим обитељима, где она припрема место и очекује душе осталих отаца из његовог манастира. Свети је онај ко умире на послушању!“
Супружницима је говорио да љубе једно друго и да међусобно буду послушни, да се муж саветује са женом и да не чине сваки своје. Нека упознају правила Цркве, нека посте, нека буду умерени и, кад је потребно, уздржани, јер ће им то помоћи у оном божанственом:
„Оче мој, данас у свету постоје брачни парови који живе као монаси, па чак и боље од нас монаха. Живе уз пост, молитву, бројанице, метаније и међусобну љубав и послушање. Они, који нас називају монасима, мисле да смо ми чврсти као кристал, а не знају да и од једне једине помисли можемо да се претворимо у прах. Неопходно је оче мој, да без оклевања и све до смрти опраштамо једни другима.“
Нека молитва његова буде са свима нама.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *