ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РОДНИ ГРАД ЛИВИСИ И ГУБИТAК ДЕДЕ КРЕМИДАСА
 
Град Ливиси подигли су наши преци на западним огранцима планине Антикрагос, где се некад налазио древни грчки град Кармилисос (Ликија у Малој Азији). Тај огранак завршава се на западној обали Мале Азије, насупрот острву Родос. Ако се пође од морске обале, најпре се мора прећи преко планине, да би се затим са њеног врха у подножју угледао градић који се распростире на две падине, односно Ливиси. Градић није окренут непосредно према мору. Он углавном гледа ка истоку, али и ка југу и северу.
Била је 1921. година, крај пролећа и почетак лета. Из правца североистока долазио је један ливисијски калфа. Трчао је носећи у рукама своје опанке и прошао дугом и чистом, калдрмисаном улицом која води до Архангелске цркве и тржнице. Свима који су га видели како трчи одмах је било јасно да доноси лоше вести. Дечак се зауставио на тржници, где су били смештени многи дућани. Није имао снаге да дође до Архангелске цркве. Пао је на једну камену клупу и прошаптао:
„Многи су заробљени… Многи цехови, многи Ливисијци.“
Одмах су се окупиле бројне дућанџије и пролазници. Било је то лепо летње предвечерје и многи су изашли да се прошетају на тргу. Први који су дознали за ову вест били су рођаци „цехова“. „Цехови“ су били мање групе зидара, казанџија, обућара (папуџија) и осталих занатлија који су радили у околним турским селима и градовима. Понекад је то био Макри, седиште турског намесника, понекад санџак (округ, епархија) Мугле а понекад вилајет (покрајина, грч. номос) Аидиниоса и Смирне. Многе ливисијске занатлије одлазиле су чак до Коније (Иконија), Ереглија, Нигдија, Кесарије (Цезареје), Сиваса (Севастије) па све до Понта. То су биле добре занатлије и били су добро плаћени. Будући саграђено на стенама, њихово село није им давало могућности да се баве земљорадњом. Неколицину добрих њива у долини углавном су поседовали Турци. Ситни занатлијски послови нису могли свима да обезбеде хлеб. Због тога су постајали мајстори, узимали нешто алата и у мањим групама које су чинила двојица, тројица или више људи путовали широм Турске. Већина ових занатлија одлазила је у марту или априлу а враћала се у новембру или децембру да би опет само до марта остали са својим породицама.
Ливисијски калфа полако је долазио себи. Глас му се повратио и он је исприповедао све што је знао. У међувремену су пристигле и градске старешине. Одвели су дечака у Архангелску цркву. Огласило се црквено звоно, не превише тужно али ни онако, као када позива у цркву. Окупила се велика гомила. У Ливисију је живело пет или шест хиљада душа и сви су били Јелини. Међу њима није било ниједног Турчина. Госпођа Деспина Кремидас, баба старца Јакова, имала је кућу која се налазила недалеко од тржнице. Престрашено је истрчала чим је зачула пометњу.
Брзо је дотрчала калдрмисаном улицом, пала на колена и међу првима запитала калфу:
„Кремидас, чедо моје… Јоргос (Георгије), мој муж..!“ Срце јој је снажно лупало и није имала снаге да настави. Хтела је да га упита: „да ли си га видео“, „да ли су га заробили“, „да ли си чуо нешто о Јоргосу Кремидасу?“
На жалост, дечак је и чуо и видео. Да, Јоргос Кремидас је такође био заробљен. Госпођа Деспина била је опхрвана болом. Око ње су се налазиле хиљаде људи, углавном жена, али она никога није видела. Јецала је и запомагала као да је сасвим сама. Ушла је у цркву и пала ничице пред икону архангела Михаила. Преклињала је, молила, тражила охрабрење и заштиту за своје одрасле кћери и два дечачића, а затим отишла кући.
Све јој је изгледало црно. Сликовити Ливиси, са својим чудесним погледом на планину и долину, са своје две велике, упечатљиве цркве од којих је једна била посвећена Светим Архангелима а друга Пресветој Богородици, са својим беспрекорно чистим, калдрмисаним улицама, безбројним капелицама разбацаним тамо и овамо – све јој се учинило црним. До куће је дошла не знајући ни куда корача ни где се налази. Пала је на миндер и почела да јеца. Девојке су истрчале да је сусретну на улици. Са горњег спрата сишла је Теодора, њена једина удата кћер, мајка блаженог старца Јакова. У наручју је држала своје друго преживело новорођенче (Јакова) и целим телом дрхтала. Притрчала је да загрли мајку и одмах зајецала, немајући снаге чак ни да упита да ли је нешто чула о Ставросу.
Њен муж, Ставрос, такође беше отишао са „цеховима“. Он и његових двојица помоћника радили су као казанџије и зидари у турским селима. Кад је угледала новорођенче, њена мајка, госпођа Деспина, утешила се и прибрала, а затим почела да умирује кћер. Не, ништа нису чули о онима који су радили у удаљенијим местима. Ухапсили су углавном оне Грке који су радили на обали или у њеној непосредној близини. Јоргос Кремидас био је један од њих. Теодора је предала новорођенче својој најстаријој сестри и похитала на трг и у Архангелску цркву. Мислила је да ће тамо можда дознати нешто више.
У порти Архангелске цркве већ се беху окупиле градске старешине, свештеници трију парохија, учитељи и учитељица у женској школи. Будући да су сви били у великој пометњи, покушавали су да дођу до неких вести и да умире народ. У великој, Архангелској цркви или у „горњој“ парохији, како су је мештани називали, већ су читали Молебни канон Пресветој Богородици. С обзиром да је већина мушкараца била одсутна, углавном су улазиле и излазиле жене које су палиле свеће, клечале и преклињале светитеље на иконостасу и мермерним и блиставим храмовним зидовима.
Након извесног времена, пронашли су „мутирија“, јединог Турчина у насељу који је, да тако кажемо, био орган власти, заменик турског намесника из Макрија. Он није знао ништа о одређеним појединцима које су ухапсиле турске страже. Међутим, већ данима је знао а сад је то и признао да ће турска војска и стражари постепено опколити Грке намењене за радне бригаде и да ће почети од обале. О тим радним бригадама сви су чули само најгоре ствари. Сви су, у већој или мањој мери, знали за окупљања, расељавања и протеривања која су се дешавала од 1915. и 1917. па све до 1920. године.
Турци су хапсили мушкарце и присиљавали их на најтеже послове: на рад у рудницима, каменоломима, на железници и сл. Били су принуђени на вишечасовни рад и при том су их немилосрдно тукли, нудили оскудну и загађену храну, приморавали да спавају напољу, на хладноћи, или у колибама и брвнарама које се, наравно, нису загревале. Поред свега тога, ове радне бригаде имале су двоструку намену: као прво, обезбеђивале су бесплатну радну снагу а као друго, лагано су искорењивале грчко становништво, не изазивајући при том реакцију европских сила. Имајући лоше искуство са геноцидом Јермена 1915. године, кад је неколико европских земаља протестовало и оптужило Турску на међународном плану, одлучили су да овога пута свој циљ постигну постепеним истребљењем.
И заиста, из тих радних бригада вратила се само неколицина Грка. Већини се изгубио траг негде у дубини турске територије и то увек у оним областима које су биле далеко од насеља са грчким становништвом. Вратили су се само они који су могли да побегну, као и неколицина оних који су успели да подмите официре и стражаре. Осим тога, било је и оних који су преживели недаће, глад, хладноћу и мучења и који су имали ту срећу да их прихвати Црвени крст или Међународни комитет. Он их је штитио и упућивао у Грчку.
Теодора је отишла с мишљу да је њен супруг Ставрос прилично добро. Тих дана нико ни у шта није могао да буде сигуран. „Младотурци“ су држали у неизвесности читаву Малу Азију. Генерал Мустафа Кемал, којег су касније прозвали Ататурк („отац Турака“), харао је средишњом и источном Турском. Понекад се са својом војском појављивао и на западној обали, мада је најжешће борбе водио против понтијских Грка, који су захтевали одређену аутономију и организовали мању, наоружану групу побуњеника.
Теодора се вратила кући. Тамо је затекла мноштво суседа који су тешили њену мајку и сестре. Свако је оплакивао доброг човека Кремидаса као да је већ мртав. Исто се дешавало и у осталим домовима у којима је било извесно да је неки од мушкараца заробљен.
Свештеници, градске старешине и учитељи покушавали су да охрабре ливисијске жене, али оне су биле обузете безнађем. И они су, као и Смирна, тражили аутономију. Међутим, Италијани су их издали, тако да су Турци похапсили и побили све оне који су потписали захтев за аутономију.
Није било никаквих знакова да ће се зло зауставити. Мустафа Кемал надвио се над грчке главе као тамни облак. Хоће ли се обрушити на њих? Хоће ли се излити на некога другог? Јелини нигде нису могли да виде јасну светлост. Страшно је кад у својој отаџбини, у земљи која је већ три хиљаде година ваша постојбина, не можете да видите зрак светлости! Поред тога, на грчке заједнице устремио се и злогласни Нуредин паша. Крволок и тиранин у правом смислу те речи, био је страх и трепет за све Грке, почев од Смирне па до Макрија и Ливисија.
Прошао је први дан оплакивања. Госпођа Деспина успела је да се мало прибере. Морала је да размисли куда да пође и како да сазна појединости о Јоргосу, шта да учини са кћерима које су, осим Теодоре, биле неудате. Кад се удала, Теодора је била веома млада. Шесторо њене деце умрло је убрзо након рођења. Смрт их је отимала од ње све до 1922. године. Госпођа Деспина је имала и два сина, Кириакоса и Василија. Међутим, они су још увек били веома млади и била им је потребна заштита.
Размишљала је о Кремидасима, породици њеног мужа. Најближи су јој били Кремидаси из Макрија, Костас и Кириакос. Они су били богати, добротвори свих грчких школа у Макрију. Осим тога, имали су познанства и у Константинопољској патријаршији. Већина рођака с њене стране живела је далеко. Била је то велика породица са значајном црквеном традицијом. Седам њених генерација дало је Цркви свештенике, како ожењене јереје тако и јеромонахе. Госпођа Деспина је имала рођаке чак и у Јерусалиму. Били су то јеромонаси Илија и Димитрије. Овај други је као затворник и с великом преданошћу служио у цркви Светог Гроба.
Међутим, ко јој је сад могао помоћи, и на који начин? Времена су била веома тешка а Турци разјарени. Што се тиче оног најнужнијег, њена породица, наравно, није оскудевала. Кад су одлазили на рад, мушкарци су остављали куће богато снабдевене. Уколико касније постане још теже, њене неудате кћери ће увек моћи негде да се запосле.
Госпођа Деспина је од својих пријатеља и рођака тражила само да открију шта је са њеним мужем и да посредују за оно што је било немогуће, односно за његово ослобађање. Након отприлике месец дана стигле су вести, иако би боље било да нису ни стигле. Јоргос је био мртав. Он, једноставно, није издржао. Каже се да су том приликом ухапшени многи Грци. Опколили су их и повели према Анадолији, у дубину турске територије. Спроводили су их сурови коњаници. Био је то бесконачан марш. Давали су им само мало хлеба, и то не свакога дана. Тужна поворка је сваким даном постајала све краћа. Глад, исцрпљеност и бич пунили су стазу грчким лешевима. Причају да је Јоргос Кремидас, који више није био млад, много патио. Онако осетљивог, стражари су га често бичевали. Прилазили су му и немилосрдно га ударали без икаквог упозорења. Сиромах више није могао да стоји на сопственим ногама. И поред свега тога, био је веома храбар! Уколико би видео да је неки од Грка изгубио наду, он би му пришао и почео да га храбри. Осмех, реч, извесна утеха. Волели су га сви заробљеници. Да би заборавили на своју несрећу, састављао је и изговарао кратке стихове. Његово лице било је пријатно и љубазно,и сви су знали да је побожан. Редовно је постио и много бринуо о љубави према Богу и људима. Како су казивали очевици, био је толико добар да га је Бог обдарио задивљујућим даровима. У време кад је радио у турским селима у којима нема цркава, на празник Педесетнице, у време вечерње службе клечао је на коленима и видео да се чак и дрвеће приклонило. Осим тога, теле које је хтело да обрсти крошњу дрвета било је уздигнуто увис и бачено доле, али је остало неповређено. Деда Кремидас био је добар и свети човек, али су га погубили глад и бичевање.
Кретали су се кроз област Мугле, кроз Аидинио, Бурдур и Спарту. Прошли су кроз Иконију и Ерегли и стигли у Нигди. Међутим, добри Грк Јоргос Кремидас подлегао је пре него што су дошли овамо. Кад су окрутни људи видели да је исцрпљен, почели су још више да га муче. Он је пао и више није могао да устане. Будући да су журили, они су га, како кажу, још бешње ударали, како би наставили с маршом. Ту је деда и, истовремено, кум старца Јакова испустио душу. Деда Јоргос је свом унуку био и кум, јер га је много волео.
Након неколико дана стигло је и писмо које је својеручно написао Хаџидулис, један од нећака госпође Деспине. Он је био лекар и такође је био ухапшен. Био је бачен у исту ону бригаду у којој се налазио и његов теча Јоргос. Кад се Јоргосово стање погоршало, он није био у могућности да му помогне. Успео је само да из џепа убијеног узме пет лира. Две лире је дао неким турским сељацима да га сахране. Само Бог зна да ли су то заиста и учинили или су његово тело бацили лешинарима! У сваком случају, Хаџидулис је написао својој тетки да је дао те две лире и питао ју је шта да учини са остатком. Посредством једног човека који је одлазио у ту област сирота госпођа Деспина му је поручила да их задржи за себе. Касније је и Хаџидулис нестао на сличан начин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *