ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
НИЈЕ ТРЕБАЛО ДА ОТКРИЈУ ОНО ШТО СУ ВИДЕЛИ
 
Ујутро је морао да се врати у манастир. Стигао је у време јутрења, а затим је одслужио Литургију. Тог јутра, међутим, није било као обично. Читао је одломак из Светог Писма, изговарао молитве и одговарања ђакона, али је све изгледало као да допире са неког извора који се налази унутар њега. У његовом срцу био је присутан неко други, неко величанствен и сладчајши. Он је говорио и испуњавао га блаженом радошћу. У време Херувимске химне није више био сигуран да ли дела вештаственим рукама нити да ли говори вештаственим уснама. Током Великог входа, двојица од присутних верника били су запрепашћени. Видели су га како носи свете Дарове и иде према олтару, при чему је лебдео у ваздуху, пола метра изнад земље! Дошло је време светог Причешћа и верујући су приступали. Била је ту и једна ђавоимана жена која је лежала на земљи, лицем окренутим према поду, тако да ништа није могла да види. Изненада је почела да виче:
„Бесрамна девојчуро, како се усуђујеш да приступиш? Да будеш међу анђелчићима? Јуче си спавала са својим зетом..! Како се усуђујеш?“
Сви присутни су видели младу жену у црнини која је ужурбано изашла из цркве, непосредно пре него што ће је отац Јаков причестити.
На крају божанствене Литургије и благодарних молитава након светог Причешћа, отац Јаков је изашао из олтара и видео две блиске особе које су га очекивале.
„Литургија је данас била изузетна“, рекао им је он.
Они су, међутим, почели да га запиткују о стварима које су видели током Великог входа. Одмах је разумео о чему се ради и одлучно захтевао од њих да никад, нигде и никоме не причају о ономе што су видели. Међутим, они су то тада испричали још неким особама, а касније су обзнанили свима.
Отац Јаков је прешао у гостинску собу, где је попио шољицу кафе. Овамо су дошли и многи посетиоци, који су желели да нешто чују од њега или бар да посматрају његово радосно, спокојно лице. У суштини, било је много оних који су посетили манастир само зато да би видели његово лице и подвижничку фигуру, која се назирала испод беспрекорно чисте монашке расе.
Упознао сам неке поклонике који нису хтели ништа да му кажу, јер нису желели да га оптерећују. Устручавали су се чак и да затраже да се помоли за њих. Желели су само да га виде и то им је било довољно. Осим тога, желели су да слушају његов глас све док се старац не би заморио. Тај његов глас заправо није био његов. Нико није могао да прихвати да глас који је појао или давао савете припада овом убогом подвижнику. Тај глас је припадао некоме другом и потицао је од некога другог. Тај глас био је дар Божији. И сам отац Јаков био је свестан да је његов глас дар Божији. Међутим, то је знао и демон, који се више пута одважио да га тиме искушава. Како се то догодило и како се старац понашао? Био је Велики четвртак 1989. године. Старац је желео да сам отпева тропар, једну од најлепших химни које се певају тога дана. Он га је појао као ангео. Нико од присутних појаца и верника никада раније није ни чуо ни доживео такво појање. Када је отпевао половину тропара, старац је сасвим неочекивано престао да поје. Тропар је наставио други појац, који га је и завршио. Сутра ујутро тај исти појац упитао је старца због чега је прекинуо певање тропара, а он му је одговорио да га је демон искушавао да тако лепо пева.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *