ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОБЕЂУЈЕ У ДРАМИ ОКУПАЦИЈЕ
 
Наступило је велико зло. Други светски рат и грчко – италијански рат. Армијски штаб није имао времена да мобилише двадесетогодишњаке. Уследио је период глади и окупације. Недаће убогих избеглица постале су још веће. Јаков је стајао усправно, околности га нису сломиле. Није га понео вихор подлости који се пројавио у хиљаду лица. Није изгубио самога себе, јер је стално беседио са Христом и светитељима.
Од јесени 1941. глад и немаштина претворили су се у праву ноћну мору за људе. Све што су имали продавали су за комад хлеба или за пар ципела. То, међутим, није представљало проблем за Јакова, који је сада био одрастао човек, стар двадесет једну годину и зрео као педесетогодишњак.
Увек је мало јео и проналазио начине да једе још мање. То више није била ствар поста него озбиљног подвижништва. Током тог периода први пут је покушао оно што ће касније више пута понављати. Ништа није јео током читаве седмице, почев од недеље поподне па до суботе, кад је отишао на Литургију. У суботу се причестио и узео нафору, а затим појео мало хлеба и маслина. У недељу је нормално јео. Овај подвиг није упражњавао све време. Међутим, два или три пута га је ненамерно продужио, што је угрозило његово здравље. Догодило му се да је након седмице потпуног поста једном приликом срео изгладнелу децу, а другом немоћне старце. Дао им је све чиме је требало да се храни наредна три – четири дана, тако да за њега ништа није преостало. Много је пострадао и онесвестио се од изнемоглости.
И поред свега, осећао је неописиву унутрашњу радост. Свако, ко је имао чисте очи, на његовом лицу могао је да види дубоку радост због помоћи ближњима. Чудно је, међутим, што га сви ти подвизи нису спречавали да ради. Разуме се да је то представљало велико оптерећење за његов организам и крајње умртвљавање тела, али он је истрајавао у томе. Требало је да све буде како доликује, чак и по цену смањења рада.
Током првог периода глади, 1941. године, Јаков је упркос великој исцрпљености отишао на прославу у манастиру Светог Николаја у Галатакију, недалеко од Лимнија у Еубеји. Обукао је чисту, грубу одећу а у плетену врећу ставио мало хлеба и богослужбене књиге које ће му бити потребне. Пешице је стигао на вечерњу службу. У почетку је певао са осталим појцима. Пред крај вечерње, остали појци су отишли. У храму је остало само неколико жена, али су касније и оне отишле. Упркос изнурености, сувоњави Јаков стајао је усправно као стуб и продужио да својим дубоким, свечаним и мелодичним гласом чита и поје током целе ноћи. Чак ни монахиње нису остале на бдењу!
Једна млада искушеница, садашња игуманија, видела је све то и обавестила игуманију. Биле су постиђене што странац служи бдење на њихов празник док оне спавају. Неке од монахиња су тада одлучиле да током те ноћи остану на бдењу све док буду могле да издрже.
Мада га глад и друге недаће окупације нису могле поразити, мало је недостајало да то учини понижење. У то време сви су били сиромашни, а Јаков је био још сиромашнији. Имао је нешто грубе одеће, али није имао ципеле. Појао је у сеоској цркви Светог Георгија. Међутим, како да одрастао човек као он стоји босоног за аналогионом, где су сви могли да виде његово сиромаштво? Осећао се веома лоше. Био је бескрајно посрамљен. Спустио је панталоне да би прекрио стопала, али она се једноставно нису могла сакрити! Чинило му се да ће експлодирати. Отишао је кући готово болестан од потиштености. Помишљао је да престане да пева. Међутим, помисао да престане да пева Богу била му је неподношљива, и он ни на који начин није могао да је прихвати. Кад су његови брат и сестра изашли, пао је на колена пред иконом светог Харалампија и почео да се моли. Устао је и одлучио да оде да пева, чак и ако није имао ципеле. Током две недеље тако је заиста и чинио. Неки безумници, придошлице и црноберзијанци, почели су гласно да добацују:
„Зар он нема стида? Зар не види свој положај, зар не схвата да је босоног, а хоће да пева на врху?“
Стално је слушао овакве речи. Кући је отишао веома растужен и дубоко потиштен. Још једном је помислио да престане да пева и готово да је донео такву одлуку.
„Можда су људи у праву што ме оптужују“, размишљао је он. „То је црква, дом светитељев, а не било каква кућа…“
Касно у ноћ отишао је на починак, након што се дуго молио. Кад је заспао, пред њим се појавио свети Георгије који му је рекао:
„Чедо моје, ја не желим да ти одеш. Желим да певаш у мојој кући онако како то сад чиниш!“
Тако је Јаков током читаве једне године наставио да пева босоног.
Током 1942. претрпео је страшно искушење. Његова добра и многострадална мајка Теодора није издржала. Будући веома унесрећена губитком шесторо деце, постала је још несрећнија због недаћа окупације и упокојила се 1942. године. Иако је напунила тек четрдесету, изгледала је као старица од седамдесет и више година. Била је озбиљно болесна. На дан 5. јула обратила се својој деци:
„Ваш ујак Костас преминуо је 12. јула. Ја ћу умрети 3 дана раније, у сам освит зоре.“
„Како то знаш, мајко“, упитао ју је Јаков.
„Обавестио ме један ангео Господњи“, одговорила је она.
Све се управо тако и догодило. Пре него што је предала душу, позвала је Јакова и рекла му:
„Што се тиче девојке (његове сестре), поверавам је Богу и теби. Немој да одеш пре него што се она уда“.
Непосредно пре него што ће се разболети, мајка му је предсказала нешто веома значајно:
„Ти ћеш, мали мој Јакове, постати свештеник, и прва која ће узети нафору из твоје руке биће твоја сестра!“
И заиста, тако је и било. Јаков је силно оплакивао своју мајку, толико да му се она јавила у сну и рекла да више не плаче. Након мајчине смрти, све се више осећао као заштитник своје сестре Анастасије. Много ју је волео. Све док се она није удала, остао је у селу и радио дуже него што је планирао. Другачије речено, Јаков је намеравао да се замонаши много раније али је то одложио, јер је желео да најпре уда сестру.
Године окупације протицале су уз велике патње. Породица је у почетку покушавала да их превазиђе. На крају су били присиљени да продају све што је било вредно од оне неколицине ствари које су скривене у одећи донели из Ливисија. Нису продате само две иконе. Јаков је радио на њиви, на зидарским пословима и на свим местима где су га унајмили као надничара. Окупаторска војска га је само једном изложила великој опасности. Наиме, високе и пошумљене планине Еубеје представљале су повољно скровиште за герилце. Иако Јаков није био повезан са герилцима, Немци су га, као и остале сељаке, ухапсили у знак одмазде. Читаво село било је у пометњи, али ништа није могло да се учини. Убацили су их у гломазно отворено возило и упутили у велико село Строфилију. Све је указивало да ће уследити велика несрећа. Заробљеници су преклињали Бога за избављење. Они који су познавали Јакова – а познавало га је читаво село гледали су га као да преклињу: „Моли се, оче Јакове, учини нешто…“ Јаков се, наравно, молио за све њих. У Строфилији су их одвели до пространог ограђеног места и свуда око њих поставили пушке. Нико више није сумњао да ће сви бити стрељани. Међутим чим су распоредили пушке, Немцима је стигло обавештење – нешто се у међувремену догодило – тако да су се истог тренутка спаковали и ослободили заточенике. Тако се Јаков жив и здрав вратио кући. Имао је двадесет три године. Путем је понављао осталима: „Спасла нас је Пресвета Тројица, спасла нас је Пресвета Тројица!“ Усрдно се молио Пресветој Тројици за њихово избављење.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *