ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ОД ЊЕГА СЕ ТРИ ДАНА ШИРИО МИОМИРИС
 
Новопострижени монах Никодим живео је под старчевим окриљем. Сваки монах мора имати потпуно поверење у свог старца и мора му бити беспоговорно одан. Такав је вероватно био случај са свим монасима старца Јакова. Међутим, чак и они савршени могу наћи укрепљење и утеху у неким посебним знацима. Монах Никодим имао је ту срећу да током три дана узастопно буде обасут таквим знацима.
Била је недеља поподне, 17. јун 1990. Никодим је распремао оставу, кад су се отворила врата и, сасвим неочекивано, појавио се старац Јаков. Монах се дубоко поклонио пред старцем и кренуо да узме његов благослов. У том тренутку, читаву просторију испунио је неизрециви миомирис. Монах се осврнуо око себе да би видео одакле он долази, а старац је у међувремену ишчезао. Никодим је тада први пут доживео нешто такво и био је потпуно збуњен.
У предвечерје тог истог дана старац је дошао за трпезу, непосредно након што су за њу сели остали монаси. Никодим је поново осетио онај снажан миомирис, који се задржао неко време.
„Оци, да ли и ви осећате неки чудесан миомирис“, безазлено је упитао.
Сви су га зачуђено погледали и рекли: „Не!“
Никодим је несвесно и потајно погледао према старцу и видео да је он оборио очи као да је учинио нешто срамно.
Сутрадан, у понедељак, повечерје су, као и обично, служили у старчевој келији. Пред крај службе, Никодим се поклонио да би узео старчев благослов и осетио да се од старчеве руке шири миомирис. Упитао је остале монахе да ли су и они осетили тај миомирис, али је њихов одговор и овога пута био одричан.
Кад се то поновило и трећи пут, Никодим се уплашио да је то дејство сатанино. Помишљао је да о томе разговара са старцем, али није знао како да му се обрати. Сутрадан ујутро затражио је од старца допуштење да узме и да опере комадић воштаног платна којим је он масирао своје помодреле ноге или их у њега увијао кад би га прегледао лекар. Старац није желео да га пере јер је било чисто, али како је монах био упоран, најзад је пристао. Док је ишао према манастирској чесми, Никодим је размишљао да у тај комадић платна његов свети старац увија своје болне и помодреле ноге. Није још ни завршио ову мисао, кад га је запахнуо снажан миомирис, који се приближио његовом лицу као снажан, иако не и хладан, зимски ветар. Овога пута био је толико потресен да је скоро заплакао. Вратио се у келију и открио старцу шта је доживео током протекла три дана. „Да ли је то од Бога, старче?… Старче, ти си свети човек!“ Никодим није ни завршио реченицу а старац га је прекинуо и, оборивши очи, озбиљно рекао:
„Чедо моје, на нама је да начинимо знак Крста… шта год Бог пожели, чедо моје…“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *