ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СМРТ ЈЕ МОГЛА ДОЋИ СВАКОГ ТРЕНУТКА
 
„Ко си ти, неписмени Јакове?“
Почев од 1987. године, смрт га је на сваком кораку вребала у заседи. Свакодневно му је претила емболија, тромбоза или нешто друго. Био је потпуно свестан свог здравственог стања, али није чинио никакве уступке. Молитва и исповедање за њега су и даље били од превасходног значаја. Чак је и у таквом стању дошао дотле да у ноћима уочи служења Литургије уопште није спавао него је бдео и молио се. Будући да је у тим тренуцима осећао сладост неизрецивог опита, није желео да му се ујутро било ко обраћа.
Чак и кад није служио Литургију, често је тихо долазио до храма, не гледајући и не примећујући никога. Стајао је уз игумански престо, насупрот иконама нашег Господа и светог Јована Претече. Међутим, било је очигледно да његов ум и срце обитавају на неком другом месту и да он гледа нешто друго. На његовом лицу није се могао видети никакав израз, али је зрачио неком блиставошћу која је била јача од уобичајене. У таквим тренуцима нико се није усуђивао да га узнемирава. Сви су били као приковани његовим изгледом. Кад би дошло време да се отпоје химна „Достојно јест“, он би је певао својим чистим, божанским гласом и израз његовог лица говорио је да он у том часу гледа Саму Пресвету Богородицу.
У неким другим приликама дешавало се да током јутрења напусти своје место и да приступи икони светог Јована Претече, да јој се поклони и да затим пође према кивоту преподобног Давида. И ту би начинио неколико поклона, а затим би се достојанствено запутио према вратима. То је значило да је видео преподобног Давида како улази и излази и да је пошао да га поздрави. Да се братија не би питала због чега се понаша на тај начин, он би простодушно отишао до места где се продају свеће. Претварао се да нешто тражи у ладици или би запалио свећу, а затим се враћао на своје место. Тек је 1990. једном монаху говорио о тим сусретима у храму:
„Кад бих откривао све што сам овде видео и чуо од преподобног, морале би се написати многе књиге… Уосталом, такве ствари не могу да се запишу… Кад бих то испричао вама, ви бисте све то пренели и другима!“
Након Литургије, попио би шољицу црне кафе, дао монасима благослов за њихова послушања и повукао се у своју келију. Понекад се чинило да је забринут и тада би се гласно питао или пак јасно захтевао да му кажу да ли је дошла та и та особа. Монаси су били зачуђени, јер никога нису очекивали. Међутим, та особа би се уистину појавила, иако са извесним закашњењем. Једног дана, у манастир је дошао судија Врховног суда, који претходно није најавио своју посету. Каснио је. Отац Јаков је сишао у храм и рекао једном од братије:
„Старче, молим те да изађеш пред наше посетиоце. Можда им се нешто догодило па им је потребна помоћ!“
И заиста, они су прошли кроз велику опасност. Међутим, преподобни Давид је одвратио зло, тако да су безбедно стигли у манастир. Тог истог поподнева очекивао је и долазак једног свештеника. Требало је да он дође у манастир како би се са оцем Јаковом посаветовао у погледу неког свог проблема. Старац га је ишчекивао крај манастирске капије. Кад је свештеник стигао, старац му је одмах рекао како да поступи, иако му овај још ништа није рекао о свом проблему. Старац је могао да чита најдубље људске тајне и помисли, због чега се дешавало да у извесним приликама многима каже следеће:
„Уради тако као што си и замислио“ или „Немој да учиниш то што имаш на уму!“.
Иако је углавном био затворен у својој келији и није могао много да се креће, био је упознат са свим што се дешавало у манастиру. Једног дана, догодило се нешто због чега се старац мало разљутио и рекао:
„Шта ја овде радим, оци? Ја видим све: и вашу радозналост, и ваше телефонске позиве, и ваше разговоре са поклоницима. Све могу да видим из своје келије!“
За све то време, срчане тегобе нису га напуштале. Он, међутим, није за то марио. Кад би га неко упитао „како сте, старче“, он би одговорио да је добро, мада би понекад додао:
„Осећам неки бол у грудима и много се знојим, али то, као што знаш, није ништа… Сви ћемо ми једнога дана напустити овај привремени свет због ове или оне болести. Тада ћемо морати да се појавимо пред Праведним Судијом на Небесима. Моја несрећа је у томе што ништа нисам учинио за Господа и што нећу моћи да се оправдам пред Њим…“
Очигледно да је Бог другачије мислио о томе, о чему сведоче бројни благодатни дарови којима га је обдарио. Повремено се догађало да се током исповести од њега шири миомирис. То је доживело неколико особа и оне могу да посведоче о томе.
Кад би у манастир дошли неки од истакнутих чланова друштва, отац Јаков би се обратио монасима:
„Видите ли колико људи привлачи преподобни Давид у свој манастир, видите ли колико га људи поштују?“
Кад би разговарао с таквим посетиоцима, отац Јаков је прекоревао самога себе:
„Знате ли шта кажем самоме себи кад видим да људи долазе и клече испред мене (током исповести)? ‘Ко си ти, неписмени и ништавни Јакове, да тако важне личности као што су универзитетски професори, судије Врховног суда и председници судова долазе и клече пред тобом?'“
Његово самопрекоревање било је још веће кад би разговарао са свештеницима, својим духовним чедима:
„О, несрећни Јакове, ти си само један безумник, а људи мисле да си нешто…“
Што се тиче чудотворних исцелења, она су се стално умножавала. Једној жени, по имену Фотини, која је годинама патила од неизлечиве болести, старац је пред крај исповести рекао:
„Не брини, Фотини, чедо моје, од сутра ће све бити у реду!“
Сутрадан ујутро, њена болест је једноставно ишчезла. На сличан начин исцељена је и једна млада попадија, мајка четворо деце. Један тринаестогодишњи дечак боловао је од тумора на језику. Старац га је осенио крсним знаком и дечак је оздравио.
Старац се молио и за многобројне брачне парове без деце. Они су касније са својим чедима долазили у манастир да би изразили своју благодарност. Старац је од свих тих људи захтевао да се моле и да наставе духовну борбу.
Једном брачном пару учитеља из Халкиде старац је рекао да посте, да се моле и да им се одслуже посебне Литургије суботом: „Следећи пут доћи ћете у манастир са својим новорођенчетом!“ Тако се уистину и догодило.
Другом брачном пару, који је тражио његову помоћ, старац је рекао:
„Довршите ову полусаграђену капелу и добићете дете!“
И они су добили дете. Бесконачна су била божанска знамења и чудотворна помоћ унесрећеним верницима. Често сте могли да видите људе који су у сузама долазили у манастир, падали на колена и пузећи прилазили старцу Јакову. На овај начин желели су да изразе дубоку благодарност за своје исцелење. Једног дана у манастир је дошао човек одевен у пижаму. Сви су били запрепашћени, али човек је био дубоко потресен. Док је ишчекивао долазак оца Јакова, објаснио је своју ситуацију једном свештенику, који је такође дошао да посети манастир. Имао је велики проблем са ногом. Требало је да је одсеку, да је очисте изнутра и да је затим поново причврсте. У заказано време отишао је у болницу ради ампутације ноге. Лекар који је био задужен за операцију затражио је да још једном погледа његову ногу. Међутим, био је толико запрепашћен да није могао да поверује сопственим очима. Разљутио се и почео да виче на овог човека, сматрајући да је операцију извршио на другом месту. Строго, али и зачуђено, распитивао се ко је извршио операцију. Пацијент је оштро одговорио:
„Нигде нисам био! Дошао сам овамо да бисте ме оперисали!“
Лекар га је још једном прегледао само да би се уверио да је операција већ била извршена. Поред тога, ампутација и причвршћивање изгледали су тако као да их је извршио водећи стручњак у тој области (чије је име такође споменуо). Пацијент, који је био средовечан човек, био је запрепашћен. Лекар га је тада упитао:
„Да ли сте посетили неки манастир пре него што сте дошли овамо?“
„Јесам“, одговорио је пацијент.
„Онда немојте чекати ни један једини тренутак, него узмите такси и пожурите у тај манастир да се захвалите!“
Тако је овај човек, иако још у пижами, позвао такси и дошао у манастир да се захвали оцу Јакову, који се молио да он оздрави и без операције!
Сваки пут, кад старац због срчаних тегоба није могао да се креће, болесницима је молитве читао отац Кирило. Осим тога, он их је помоћу лобање преподобног Давида осењивао крсним знамењем. На тај начин је 1982. један официр излечен од рака плућа. Био је то безнадежан случај, тако да више нису препоручивали ни операцију. Отац Кирило је лобањом преподобног Давида начинио над њим крсни знак и официр је осетио да нешто излази из њега. Био је исцељен истог тренутка.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *