НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУШЕ ХРИСТОВЕ

ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
НОВЕ ПОДВИЖНИЧКЕ БОРБЕ
 
Почетком 1953, кад се снег отопио, изашао је да види испосницу преподобног Давида. Кад је дошао до ње, осетио је неизрециву радост. Дубоко у срцу, Јаков је желео да подражава преподобног Давида или да то учини бар у оној мери у којој му је то било могуће.
„Светитељ је толико година живео сам у овој пећини, где се дружио са дивљим зверима, а ја нисам отишао чак ни да је посетим“, помишљао је у себи отац Јаков. „При том очекујем да се у манастиру умирим од искушења! И очекујем да узнапредујем у послушању и смирењу..!“
Почев од првих месеци 1953. увећао је своју подвижничку борбу. Уколико је посредством подвига слабила телесна воља, утолико је лакше напредовао у послушању и смирењу. Увидео је да, уколико више задобија ове врлине, утолико његово срце бива отвореније за Бога. Отац Јаков никад није читао ништа од дубоких и трезвеноумних дела црквених Отаца. Није познавао чак ни Добротољубље. Међутим, обраћао је велику пажњу на оно што је записано у литургијским књигама. Како су године пролазиле, он их је све више разумевао а да при том није изучавао старогрчки. Напајао се молебним канонима и Триодом. А највише је волео Пентикостар (Цветни триод). Радост и васкрсни тријумф његових химни продирали су дубоко у срце оца Јакова. Било је тренутака кад се осећао као да лети: његово срце било је преплављено тако великом радошћу да се осећао веома лаганим и спремним за високо уздизање. Све до саме смрти често би говорио:
„Оче, осећам да је моје срце као башта и веома сам срећан… Видите ли, оче, колико сте срећни и радосни сад кад сте се исповедили? Ја се увек тако осећам!“
Долазак Великог поста затекао га је на многим манастирским послушањима и задацима. Нико осим њега није радио, нико осим њега ни о чему није бринуо. Он је морао да се нађе на сваком месту. Морао је да се побрине за башту, за животиње, за резервоар, за чишћење, за дрва – за све. Осим тога, редовно је служио сва богослужења. Следио га је једино добри Јефтимије. И то није било све: будући да је игуман био одсутан, позивали су га кад год би дошао неки посетилац. Међутим, сав тај посао ни најмање га није спречио у његовом подвижништву.
Строго је постио током три дана, што је значило да уопште није узимао храну, па чак ни воду. Након тога прешао би на суву храну. Натапао је сочиво и боб и уз то узимао мало хлеба и воде. То је била његова храна.
Током ноћи водио је другачију битку, упражњавао је другу врсту подвига. Након повечерја, радио је још неколико сати а затим одлазио у своју келију. Она је била велико поприште и арена смрти. Овде се сатана борио са човеком Божијим. Једино оружје младог избеглице било је његово смирење. Јаков се борио са сатаном и победио, јер је силно љубио Бога!
У његовој келији налазио се дрвени кревет прекривен ћилимом. Међутим, он није спавао на њему. Прочитао је да је неки од подвижника спавао на поду и он га је подражавао.
Увече се могло видети да у његовој келији гори свећа. Он ју је постављао испред себе, на средину келије, а затим узимао епитрахиљ, наклонио се и почео да чита. Обично је читао молебне каноне, посебно канон Пресветој Богородици, преподобном Давиду и светом чији се помен славио тога дана, као и остале каноне које је могао да прочита. Након канона читао је Псалтир. Читао је током целе ноћи, и то сваке ноћи. Поред тога, даноноћно је правио метаније. Сваки пут би начинио више од хиљаду метанија, а дешавало се да их буде више и од три хиљаде, што је зависило од дана, времена и искушења.
Током ноћи и уз светлост свеће, искусио је најчудесније и најслађе опите које човек може да доживи. Демони су га жестоко нападали. Свим силама су настојали да његов ум и срце удаље од Господа. Понекад су и успевали у томе. Долазили су у његову келију и узнемиравали га крицима, буком и разјареним ликовима. Смирени Јаков би испред себе стављао дрвени крст и, уз помоћ Божију, демони би нестајали. Борац је добијао своју награду. Било је ноћи кад је бдео и преклињао Бога да га ослободи рђавих помисли и да га испуни Својом љубављу. Дешавало се да тада у себи осети освежавајући и најслађи поветарац који га је успокојавао и доносио неописив мир. Био би потпуно погружен у ону сладост коју само Бог може да пружи и која је предукус блаженства Царства Небеског.
Кад је ово доживео, имао је тридесет три године, односно онолико година колико их је имао и наш Господ. Блажени старац је веома мало говорио о овим опитима и само је ретким појединцима откривао понешто о њима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *