ДУШЕ ХРИСТОВЕ
ЗВЕЗДА СЕ СПУШТА ДА БИ ГА ОДВЕЛА У ИСПОСНИЦУ ПРЕПОДОБНОГ ДАВИДА
Јаков већ беше открио испосницу преподобног Давида. Дубоко је чезнуо да се и сам у њој подвизава. У манастиру, међутим, није било других монаха који би се о њему бринули. Уколико би он отишао, манастир би сигурно пропао. Једног јутра, током лета 1953, поново се запутио у испосницу. Изашао је кроз јужну манастирску капију и кренуо десном страном. Пратио је стазу која се протезала покрај јарка испуњеног водом из манастирског резервоара, са источне стране пошумљеног врха планине Ксерос, познатог под називом Каваларис. Та стаза је прекрасна и лети и зими. Пре него што је дошао до резервоара, скренуо је у десну страну и прошао кроз густу шуму платана, борова и белих јела, док није дошао до једног кестена. Нигде се не заустављајући, одатле је кренуо ка главном путу и продужио ка уском гребену, где се сад налази дрвени крст. Застао је на гребену и загледао се у манастир. Поглед на планине и море с друге стране био је прекрасан, уистину прекрасан. Међутим, он није имао времена.
Сишао је низбрдицом, прешао преко јарка, сишао с главног пута и кренуо стазом која с леве стране води ка Ливадакију. Била је то пространа и питома област са манастирским њивама. Продужио је даље десном страном и убрзо стигао до „Покровчића“. Ово је на њега заиста оставило дубок утисак! „Покровчић“ је окомита стена, висока неких 150 – 180 метара и налази се насупрот испоснице која је, опет, смештена око 200 метара ниже. Пожелео је да се попне на стену. Предање каже да је преподобни Давид често тамо одлазио. На врху стене раширио би мали прекривач који му је дала мати. Тада би клекнуо на колена и почео да се моли за своју постојбину, Локриду. Поглед са тог места је уистину очаравајући. Са десне стране, нешто ниже, можете да видите пошумљене падине, шикаре и планинске врхове. Око се затим окреће ка модроплавој води Еубејског залива и пошто се насити бескрајне морске површине, подиже се према Локриди, према Арктиси и Ливанатесу, постојбини преподобног Давида.
Отац Јаков се овде задржао само неколико тренутака. Плашио се да ће га очарати лепота овог места, да ће се препустити романтичним осећањима и занемарити подвижништво. Брзо је сишао и ступио на стазу која води ка испосници. Тамо се налазила једна чудна стена. То су, у ствари, биле две стене, од којих је једна пала преко друге, тако да се између њих створила пространа клисура и отворен простор окренут ка северозападу. Унутар те клисуре налази се испосница преподобног Давида. Отац Јаков је пао на колена, запалио свећу и дуго се молио. Међутим, морао је да се врати због вечерње службе. Прекрстио се, замолио светитеља за помоћ и кренуо назад ка манастиру. Тај пут је дуг отприлике три километра.
У манастиру се све беше умножило. На жалост, баш све: како добре ствари, које су се умножиле молитвама и трудом оца Јакова, тако и невоље које су изазивали „немонахујући“ монаси.
Током јесени, искушења, сатанини напади, постали су још снажнији. Сатану је разјарило Јаковљево смирење и његова непоколебивост. Демонско чудовиште се припремало да прождере свето „чудо“ смирења, оца Јакова. Сироти Јаков се суочио с несавладивим тешкоћама. Будући да им више није било довољно да му се ругају и да га клеветају пред другима, почели су да га клеветају и пред игуманом Никодимом, сваки пут кад би овај дошао у манастир. Игуман је веровао Јакову, али се понекад дешавало да буде у заблуди и да га тешко прекори. Антим и Макарије су подмукло оптуживали Јакова, који није желео да сваки пут исцрпно објашњава право стање ствари. Напротив, Јаков би одмах затражио опроштај, иако ни најмање није био крив.
Да би превазишао искушења и исказао поштовање преподобном Давиду, одлучио је да те ноћи оде у испосницу и да се тамо моли, учини уколико не буде падала киша или снег. Кад су завршили вечерњу и кад су се остали монаси повукли у своје келије, Јаков се запутио у испосницу. Кључеви су били код њега и нико више није нити улазио нити излазио. Узео је свој штап, закључао главну манастирску капију и изашао кроз капију на јужној страни. Није имао „светиљку“, како је обично говорио. Било је то време великог сиромаштва. Пратио је стазу поред јарка. Трудио се да дође до стабла кестена. Ноћ је била без месечине и било је тешко пронаћи стазу. Неколико пута је падао и устајао. Било му је веома тешко. Најзад је стигао до главног пута и ту је кретање било лако. Међутим, кад је скренуо у десну страну, да би кренуо другом стазом, Јаков се изгубио. Није знао куда да крене. Заплео се у неко жбуње, био је изранављен и изгребан. По природи је, како је сам говорио, био бојажљив. Сада пак, кад се нашао усред ноћне таме, почео је да се моли:
„Боже мој, осветли стазу, да бих могао да нађем испосницу!“
О овим ноћним незгодама казивао је сам старац Јаков и наставио:
„Добри Бог је одговорио на мој захтев. Од тих безбројних звезда на небесима, једну је подарио и мени. Звезда је ишла напред и обасјавала ми пут. Ја сам је следио и на тај начин сам дошао до испоснице. Тамо сам се помолио и кад сам пошао назад, испред мене се поново појавила она звезда, обасјавајући ми пут све до манастирске капије. Остали оци су спавали и ништа нису приметили!“
Било је исцрпљујуће путовати сваке ноћи на овај начин, али је у томе било и нечега задивљујућег. Није се увек појављивала звезда која ће му обасјати пут. Појављивала се само онда кад је то било апсолутно неопходно, односно кад би се изгубио у шумама и кланцима и кад не би могао да пронађе стазу. У то време било је веома тешко да се прође овим крајем јер су шуме биле далеко гушће него сада а стазе далеко мање утабане. Чак и ако би данас неко покушао да током ноћи пође у испосницу, не би могао да је нађе.
Отац Јаков је са страхом приступао испосници. Како да уђе у напуштену испосницу и да сам остане у њој током читаве ноћи? Због тога је пре уласка затражио још један дар од преподобног Давида:
„Преподобни Давиде, ако и ти желиш да тако буде, дођи и помоли се са мном, али нека ми твој лик буде познат, како се не бих смутио.“
Док је улазио у пећину, био је свестан да је крај њега игуман Никодим. Упалио је две свеће. Поклонили су се и прочитали молебни канон. Прочитали су целокупан Псалтир, молили се на бројаници и у зору се спремили да крену. Видео је како Никодим излази пре њега и нестаје. Био је то преподобни Давид који се тога пута јавио у лику игумана Никодима, како се отац Јаков не би уплашио.
Јаков се вратио у манастир непосредно пред почетак јутрења. Умио се и позвонио. Служио је до позних јутарњих часова. Поред тога, три или четири пута седмично служио је Литургију. „Немонахујући“ монаси будили су се тек у време доручка, док је Јаков одмах одлазио да ради на разним манастирским послушањима а да се при том ниједног тренутка није одмарао.
Кад је требало да се бори са многим и тешким искушењима, Јаков уопште није јео. Живео је само од светог Причешћа и нафоре. Чинио је исто оно што је и преподобни Давид чинио током многих година, јер је он био Јаковљев узор и заштитник.
Скромни оброк узимао је само суботом и недељом, с тим што га је суботом понекад и изостављао. Само Бог зна како је уз тако строг пост издржао тако тежак физички рад. Бог је то сигурно знао и обилно га је наградио. Видите, Бог је желео да Његов Јаков буде прворазредни борац, па чак и више од тога желео је да буде херој. Због тога је допустио сатани да тако много искушава Његовог возљубљеног Јакова, док је истовремено Јакову давао много снаге како би могао да му се одупре. Другим речима, Бог му је давао изобиље љубави према Богу.
Јаков је наставио да посећује испосницу, изузев онда кад је падала киша или снег. Кад би сијала месечина могао је да пронађе стазу, иначе се спуштала звезда коју му је дао Бог и она га је водила. Све је било добро, али су се демони томе оштро противили. Једне ноћи, демон се појавио у испосници у виду хиљада шкорпиона. Јаков је приклонивши колена на земљу са умилењем читао молитве, држећи испред себе упаљену свећу.
Након молебног канона узео је Псалтир. Те ноћи је његова молитва била другачија. Почео је да изговара Молитву Исусову: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Осетио је унутрашње окрепљење и радост. Управо у том тренутку започео је напад! Пећина се испунила хиљадама шкорпиона. Било их је и испред и иза њега, и ма где да је погледао. Погледао је горе и видео како висе са стене као гроздови винове лозе.
„Ово су демони“, помислио је.
Одмах је осетио како га преплављује нека чудесна снага и он им је заповедио:
„Доста је! Останите ту где сте! Не приближавајте се!“
Узео је неки каменчић и нацртао круг око себе. Неустрашиво је наставио да се моли све до сванућа. Ниједан шкорпион није током ноћи ушао унутар круга. Сад је био у стању да заповеда демонима! Био је то знак да се у њему родило Царство Небеско. Иако у ограниченој мери, велико чудо већ се догодило. Бог му је дао власт над злим духовима. Другим речима, дао му је благодат да, повремено и делимично, користи божанску силу и енергије Божије. То се догађа само светим људима.