ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАЗГОВОР С ЈЕРОМОНАХОМ АЛЕКСИЈЕМ
 
Питање: Оче Алексије, Ви сте имали благослов да оца Јакова упознате још у младалачким годинама, да Вас он замонаши и да будете његов послушник. Имали сте и ту част да се молитвама оца Јакова удостојите свештеничког чина. Молимо Вас, дакле, да нам ради душевне користи свих нас исприповедате о ономе што се, за cвe те Године Вашег живота крај Старца, до његовог преподобног упокојења и до данашњег дана, неизбрисиво урезало у Ваше сећање.
Отац Алексије: Живот крај Старца за мене је уистину представљао велики благослов. Такав благослов да не налазим довољно речи којима бих заблагодарио Богу, Који ми је дао такав дар, тако великог човека, старца Јакова, за духовника и руководитеља духовног живота.
Иако је био тако велики, блажени, незаборавни и свети Старац ушао је у мој живот са великим смирењем. Није показивао да нада мном има било какву власт, није се трудио да ми наметне своју вољу. Апсолутно је уважавао моју слободу, допуштајући ми да начиним лични избор. У време кад сам као мирјанин често долазио у манастир, током наших разговора никад ми није помињао монаштво, иако сам показивао тежњу ка монашком животу. Није чинио ни најмањи напор да ме обрати ка томе нити ми је предлагао да дођем у манастир. Напротив, гледао ме својим прозорљивим оком и наглашавао: „Чедо, неопходно је да добро размислиш о томе. Мораш се много молити да те Бог просветли“ и слично. То је, наравно, веома корисно за оне који желе да се замонаше. Због тога се не треба заносити тренутним одушевљењем. У души мора постојати нешто дубоко, мора постојати призив Божији. Старац је то веома добро знао и није хтео да утиче нити на мене, нити на било кога другог. Напротив, многе је задржавао, како би њихово посвећење било плод молитве и, као прво њихове слободе а као друго, воље Божије, а не њихове сопствене привремене воље. То Старчево уважавање моје слободе оставило је неизбрисив утисак на мене. Оно што сам доживео током прве и свих наредних исповести било је уистину потресно.
Разуме се да сам и раније, по благодати Божијој, имао духовника и да сам се исповедао. Будући да сам знао за Старчеву светост, био сам узнемирен јер ми је помисао говорила да ће Старац, као свети човек, бити веома строг. Пошто сам се исповедио имајући тако погрешну представу, уверио сам се колико је тај човек могао да ме разуме и да снисходи до моје огреховљености. Он, наравно, није хвалио моје грехове, али је издвојио зло и научио ме како да се молим против замки ђаволских. Истовремено ми је, на јединствен и непоновљив начин, уз обиље љубави указао на моје нечисто стање и на низак ниво мог духовног живота. Пред крај исповести сам очекивао да ће ми наложити епитимију и правила. Међутим, то се није догодило. Након што ми је нагласио неке ствари, Старац ме отпустио и отишао сам од њега толико олакшан, толико умирен и са таквим духовним укрепљењем да ћу то памтити док сам жив. Тај опит се, као што сам рекао, понављао приликом сваке исповести. Ма какав терет страсти или помисли да сам имао, ништа не би остајало кад бих прошао испод његовог епитрахиља. На овом месту желим да нагласим карактеристичну битку послушника против њихових стараца. И ја сам се сусрео с тим великим искушењем, са савршено неправедним и неоснованим помислима. Сећам се како ми је Старац помогао да превазиђем то стање. Он ми је с великодушношћу и расуђивањем помогао да надвладам то искушење, које представља једну од најтежих страна монаштва.
Према томе, расуђивање, сладост, племенитост и кроткост красили су га у односу према сваком човеку. Ја сам лично чезнуо за извесном строгошћу која би ми помогла да мало смирим свој егоизам. Међутим, Старац ми је на посредан начин указао на оно што треба да чиним: он се трудио да подстакне нашу ревност. Будући да се ми, Ромеји, одликујемо ревношћу али да је не користимо увек, радосно смо испуњавали његове заповести. Осим тога, сећам се с колико је тактичности говорио кад би требало да саопшти неку новост.
Сећам се начина на који ме обавестио о смрти мог оца по телу. Боловао је од рака и очекивали смо његово упокојење. Старац је за то дознао пре него што су мене известили. Одвео ме у цркву, пред икону преподобног Давида, и рекао:
„Чедо моје, ти си овамо дошао код преподобног Давида. У њега се уздај. Он ће ти бити подршка и помоћ.“
Након тога обавестио ме о смрти мог оца, а најпре ме загрлио и целивао. Благодат преподобног Давида и такво Старчево обраћање учинили су не само да преживим жалост него и да то прихватим као радостан догађај, иако сам као човек туговао. Верујем да су ти Старчеви дарови до неког тренутка били природни а да су од тада па надаље били од Духа Светога.
Питање: Оче Алексије, хтео бих да ми, што је могуће више, кажете нешто о Старчевом унутрашњем животу, иако је он у случају сваког човека, а посебно светитеља, тајна. Извесне одразе светлости која је постојала у Старцу запажали смо сви ми, који смо Га у већој или мањој мери познавали. Ви сте током тих Година били у његовој непосредној близини и сигурни смо да сте осетили оно што Вам је БОГ открио о његовом унутрашњем делању. Молимо Вас да нам кажете нешто о тој великој теми.
О. Алексије: Без икакве притворности кажем да себе сматрам сасвим малим и ништавним да бих својим затамњеним умом и загађеним срцем разумео те духовне таласе. Међутим, као што сте рекли, понекад нам се приближавају ти одрази и они нас просветљују. Видео сам да је Старчева душа преиспуњена милошћу. Никада није налагао строге каноне (правила, духовне „казне“) и епитимије. То, наравно, не значи да он није поштовао свете каноне. Међутим, у души је имао такву љубав да је, видевши колико је егоизма у данашњим људима, користио највећи лек – љубав – да би исцелио наше велике грехове.
Тај изузетни дар и плод Духа Светог непрестано је обитавао у Старчевом срцу. Имајући љубави, он је имао и све остало. Разуме се да је у случају потребе користио и „скалпел“, али је то чинио тако опрезно да ја нисам ни схватао да је извршена операција. Мислио сам да ме милује. Исцелење се одвијало независно од тога да ли сам ја, и поред тога што је потицало од руке тако светог исцелитеља, остајао неисцељен и непоправљен. Међутим, не губим наду, јер знам да се Старац и сад непрестано моли за нас.
Његово друго богатство било је његово смирење. Старац је често говорио да је „прах и пепео“, и у то је искрено веровао. Чињеница да је често изговарао те речи, као и природност с којом је приповедао о чудесним догађајима који су се десили њему самом, претварајући се при том да их није доживео он него неко други, откривају да није био притворан него уистину смирен човек.
Његов духовни живот био је, да тако кажем, физиолошки. О духовним опитима и виђењима која је имао он је говорио онако, као што ми говоримо о неким свакодневним стварима. Његова реч је била проста и смирена, и зато је и давала резултат, односно, била је жива и делатна.
Слушајући га како говори, људи би били дубоко потресени и почињали би да се кају. Старац нам је откривао своје најмање духовне опите, оно што смо могли да носимо. Он нас није речима убеђивао да подражавамо његов строги подвижнички живот. Сам његов живот представљао је призив за нашу ревност и пример који ћемо подражавати. Тај човек је уистину био велики благослов за нас, али и наша велика одговорност.
Питање: Оче Алексије, поред тога што је ваш манастир општежитејски (киновијски), он је и место поклоништва. Шта је Старац мислио о толикој навали посетилаца, о толиким бригама које су вас готово даноноћно окупирале? На који начин Ви данас следите његов пример, како у погледу служења ближњем, тако и у погледу очувања монаха?
О. Алексије: У почетку ми је по том питању било веома тешко. Моја размишљања на ту тему прошла су кроз више ступњева и данас сам дошао до закључка који ме умирује.
Несумњиво је да се у нашим животима ништа не дешава без воље Божије: или према благовољењу Божијем или пак по Његовом допуштењу. То, што данас овде долази толико народа значи да се то дешава по допуштењу Божијем. Старац је говорио: „Зашто овде долази толико људи кад их нико није звао? Верујем да они долазе овамо јер то жели преподобни Давид. Можда долазе овамо и према благовољењу Божијем. Ако преподобни Давид жели да они буду овде, како бисмо ми, као послушници Преподобног, могли да мислимо другачије?“
Ми, дакле, призивамо благодат Божију да бисмо очували равнотежу између безмолвија, без којег не може да постоји ни унутрашњи духовни живот ни Црква, и оног савременог мисионарства на које је призвано данашње монаштво и које је, наравно, увек постојало у предању Цркве. Уистину је тешко ускладити та два дејства и то се може постићи само уз послушање и смирење. Ми смо знали да Старац носи сву тежину света и то не само на спољашњи начин, својом заузетошћу, него и тако што суштински носи терет оних који долазе. Као духовник и руководитељ душа, он је носио лични крст сваког човека. Верујем да је Старца освештало управо његово трпљење у односу на оно устројство које је преподобни Давид установио у погледу прилива људи и мисионарства, и да ће оно освештати и нас, уколико будемо ишли његовим стопама. Према томе, трезвеноумље и заједничко служење постоје у Цркви једно уз друго. Пример су бројни богоносни Оци које је Црква позвала из пустиње да би напасали народ. Они су се подвизавали у том служењу, чувајући пустињу и безмолвије у својим срцима.
Све ово што говорим не значи да одбацујем пустињачки вид живота. Далеко од тога! Све то треба и све то мора да постоји у Цркви. Ми, међутим, покушавамо да одговоримо на онај тип подвижника у манастиру који је истовремено и место поклоњења. Прихватајући мученички вид таквог подвизавања, човек, уколико свесно трпи, задобија благодат Божију и љубав, а са њима и све остало. Најзад, људи који долазе у манастир и задобијају корист од таквог начина живота, сматрају манастир својим и воле га као свој дом, а то није мала ствар.
Завршавајући наш разговор додаћу да је Старац дошао у манастир да би отишао из света али га је Бог, на крају, довео у само средиште света. Он се покорио вољи Божијој и својим смирењем и послушањем достигао не само то да му свет није нашкодио него и то да он сам постане благослов за свет.
Питање: Благодаримо Вам, оче Алексије, за све што сте нам саопштили о Старцу и молимо Вас да нам на крају кажете нешто о периоду после Старчевог упокојења.
О. Алексије: Сви ми, па и ја лично, осећамо да је Старац присутан у манастиру „у другом облику“. Из његовог гроба зрачи топлота. То не осећамо само ми, него и сви који овамо дођу. Видимо дечицу која се играју око његовог гроба, видимо људе који му приступају с умилењем и молитвено му се обраћају, казујући му своје бриге и будући уверени да ће их Старац услишити и да ће им помоћи. И заиста, он им помаже, као што помаже и свима нама. Ми то схватамо и укрепљујемо се.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *