ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ВОЈНИК „ОТАЦ“ ЈАКОВ
 
Сасвим је разумљиво да је требало да оде у војску још 1941. године. Међутим, услед ратних збивања, разних неправилности, окупације и грађанског рата, нису га позвали све до 1947, кад му је било двадесет седам година. Послали су га у Волос. После основне обуке вршена је селекција на основу испитивања. Иако је завршио само основну школу, издвајао се од осталих и упутили су га у Центар за снабдевање и транспорт у Пиреју. Иако он то није тражио, на тај начин избегао је да учествује у биткама на Грамосу и Вицију (вођене током грађанског рата), у којима је било много жртава.
Међутим, на месту на којем се нашао морао је да води другу врсту битке. Морао је да се бори са задиркивањима и исмевањима војника. Не може се рећи да су га мрзели, али солдатеска у касарнама се једноставно не може обуздати. За све то време звали су га „отац“ Јаков – да поменемо само оно најбезазленије.
Први месец био је уједно и најтежи. Чим је ступио у касарну, војници су настојали да га ражалосте. Било им је најлакше да га прозову „отац“ Јаков. Јаков није одговарао, него би се само благо насмешио. Међутим, истина је да су га касније све мање исмевали кад би ушао у касарну.
Крајем месеца, ствари су се донекле измениле. Јаков се нашао поред првог војника који се разболео. Доносио му је воду и аспирин, давао лекове у одређено време, куповао му понешто и сл. Исто се догодило и кад се други војник разболео. Јаков га је стрпљиво неговао, као што мајка негује дете. Помоћ је постајала још драгоценија током викенда, кад би сви нестајали и кад би пацијенти у Центру остајали сами, без друштва и помоћника.
Јакову је било потребно нешто новца. Он му је био апсолутно неопходан. Како је недељом био слободан, у рано јутро одлазио је у цркву. Свештенику је предао комадић папира са именима живих и усопших које је требало поменути током проскомидије. Међутим, морао је и да приложи пар драхми! Где да нађе тај новац? Ко би могао да му га да? Осим тога, шта ће јести средом и петком? Исти, па чак и већи проблем имао је током Божићног и Великог поста. Није знао шта да ради – где да нађе таман толико новца како би нешто дао свештенику а за нешто купио мало алве за посне дане.
Бог је просветлио сиромашног војника подвижника да оде на тржницу и да тамо прода свој војнички хлеб. Тамо се увек нашао неко ко га је куповао у пола цене. На тај начин је два пута седмично могао да сакупи нешто драхми. Нешто је давао свештенику, а нешто је и преостајало да купи танак комадић алве. Он, наравно, није имао довољно хлеба, али је био пресрећан јер је могао да пости.
Војници су све то видели у већој или мањој мери и, на овај или онај начин, били под његовим утицајем. Разуме се да су га поједини и даље задиркивали, али како је време пролазило тога је било све мање. Могло би се рећи да је почињао да им се допада па чак и да су га заволели. И заиста, било је врло тешко да се овај човек не допадне ономе ко би га упознао. Човек можда не би могао да га следи или да чини исто што и он – то је, уосталом, било веома тешко – али је он морао да му се допадне. Само је ђавоимана особа могла да мрзи Јакова, тог крхког и високог човека блиставог лика и чистог срца. Његово чисто срце пројављивало се на његовом блиставом, ангелском лицу. Постоји једна карактеристична прича, везана за извесног образованог човека, филолога, који је пред Јаковом рекао: „Јаков је фини момак, али га је залудела црква!“
Овога пута Јаков је имао спреман одговор:
„Црква не залуђује људе, она их просветљује!“
Официри и наредници су у већој или мањој мери познавали Јакова, али нису имали времена да би се заинтересовали за њега. То, међутим, није био случај с командантом његове јединице, потпуковником Поликарпом Зоисом. Чим је чуо за Јакова, позвао га је у своју канцеларију. Упознао се с њим и пажљиво га саслушао. Био је петак. За ручак су спремили говедину с плавим парадајзом. „Хајде, војниче, једи“, заповедио је командант.
Јаков је одлучно одбио.
„Зар се ти не плашиш?“
„Не плашим се оних који нису у стању да ми убију душу. Мој Христос то не жели.“ Претварајући се даје љутит, Зоис га је упитао:
„Где си то научио?“
„Сад ме просветлио Дух Свети“, одговорио је Јаков.
После тога Зоис га је извео негде где ће моћи да добију посни оброк. Од сутрадан га је примио у своју личну службу. Често је по њему слао поруке, најчешће својој кући, јер је желео да га заштити од војничког изругивања. Једног дана сазвао је све војнике и строго им се обратио. Рекао им је да престану да исмевају Јакова Цаликиса тиме што га ословљавају са „оче“, јер је Јаков, „поред свега онога што чини уистину отац и једног дана ће то и постати!“
Овај потпуковник је вероватно био први човек који је озбиљно и свесно ословљавао Јакова са „оче“. Јаков је све то слушао оборене главе и лица црвеног од стида, будући да се један тако важан човек бавио убогом избеглицом, да му је једна таква „званична личност“ (како је увек говорио) поклонила толико пажње.
Осим тога, на Јаковљеву радост испоставило се да су Зоисова супруга и ташта веома побожне жене. Редовно су одлазиле у цркву, давале прилоге и сл. Јаков је постао њихов сатрудник. Заједно су припремали тамјан, бринули о капелицама, у дане празника одлазили у мале цркве и присуствовали бдењима, и сами бдели… Јаков је увек био са њима. Уз дозволу потпуковника напуштао је Пиреј и одлазио у Атину. Кућа породице Зоис налазила се у околини фабрике „Фикс“.
У Атину је одлазио аутобусом. На његову срећу, у то време војници нису плаћали превоз. Није познавао ни пут ни околину. Током путовања запазио је само неколико великих цркава и капелице поред пута или у његовој близини. Видео је и неколико проскинитариона (места за молитву, прим. прев.). Био је збуњен и потиштен:
„Срамота је пролазити поред цркава а не поклонити се светитељима!“
Сутрадан је сишао код прве цркве коју је угледао кроз прозор аутобуса. Поклонио се иконама а затим сео у следећи аутобус. Нешто даље поново је сишао. Постепено је у овој области открио толико цркава, капелица и проскинитариона да му је било немогуће да посећује цркве и да се вози аутобусом. Због тога је одлучио да из Пиреја крене веома рано пешице, како би могао да посети све цркве. У кућу породице Зоис дошао је веома уморан, али се у међувремену поклонио свим светитељима и светитељкама. То му је било довољно и замор је убрзо ишчезао.
Разуме се да је ово свакодневно пешачење оставило трагове на њему. То ће постати приметно тек касније, када као монах буде предузимао још теже телесне и духовне подвиге.
Овде, у кући породице Зоис, указала му се прилика да помало чита црквене и верске књиге. У ретким приликама читао је и црквене молитве. Ту, у Атини, у кући неког судије, радила је у то време његова тетка Севаста, сестра његове мајке. Судија је био добар човек, али га беше завела нека жена. Породица је била веома узнемирена јер је демон све окренуо наопако.
Једног дана тетка је позвала сестрића и рекла му:
„Дођи, Јакове, и прочитај молитве за ове људе, јер они нису рђави… Много сам тужна због моје господарице!“
Јаков је понео своје молитвенике и запутио се судијиној кући. Прочитао је неколико молитава, сам се помолио и отишао. Током поподнева, док је судијина жена лежала и одмарала се, у полусну је видела како страшни црни пас посрамљено излази из њене куће и каже:
„Истерао ме тај мршавко!“
Породица се ослободила демона и судија се вратио својој жени.
Такве ствари дешавале су се и другим људима. Брачни пар Зоис био је убеђен у духовне дарове војника „оца“ Јакова. Толико су га волели и поштовали да су му неколико пута предлагали да остане код њих. Неколико месеци пре Јаковљевог отпуштања из војске, почетком 1949, брачни пар Зоис, који није имао деце, понудио му је да га усвоји уколико он на то пристане. Потпуковник му је обећао да ће изградити капелу на свом имању у предграђу Нео Ираклиона, као и да ће уредити да буде рукоположен за свештеника у оближњој цркви Светог Пантелејмона.
Јаков је на све могуће начине изражавао своју благодарност за ове понуде породице Зоис, али је увек одговарао једно исто:
„Моја судбина је другачија, господине потпуковниче!“
Он их, наравно, није лагао. Још од детињства је из дубине душе желео да се придружи неком манастиру, због чега је понекад отворено говорио:
„Ја ћу се замонашити!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *