SUZE ZA SVET – SAVREMENI GRČKI STARCI I Starac Tihon, Starac Pajsije i Starac Porfirije

 

STARAC PAJSIJE
 
Starčeva poslednja bolest
 
Od 1988. godine, starac Pajsije se suočavao sa oboljenjem rektuma. Tokom 1993, u vreme Velikog posta, bio je veoma slab, s obzirom da je strogo postio. Usled nepodnošljivih bolova i neprestanog krvarenja, tokom noći se nije mogao nimalo odmoriti. Iako je posetiocima rekao da je veoma bolestan, mnogi su zahtevali da ga vide. Bio je toliko iznemogao da se povremeno onesvešćivao. Zapostavljajući loše stanje svog zdravlja, prihvatio je da primi posetioce i da ih teši u njihovom bolu.
Kada sam bio u manastiru, preuzeo sam izvesne dužnosti bolničara. Jednog dana otišao sam kod Starca i rekao mu: Doneo sam vam vitamine i tablete gvožđa. Verujem da će vam pomoći da ojačate svoja krvna zrnca.
Odgovorio mi je: „Oče, vitamini mi ni najmanje neće koristiti jer je moja krv u vrlo lošem stanju.“ A onda je šaljivo dodao: „Osim toga, ocu Teoklitu su potrebne velike količine gvožđa, jer on izvodi neke građevinske radove na manastiru. Ne želim da ga dovedem u težak položaj uzimajući mu gvožđe. Koliko sam razumeo, meni je gvožđe sada beskorisno; ono što mi je potrebno jeste čelik.“
Stajao je smejući se, uzeo čašu vode, ubacio u nju jednu šumeću tabletu i rekao: „Moje iskustvo sa medicinom je vrlo negativno, tako da ne želim da ponovo počnem da uzimam pilule. Želeo bih, međutim, da prihvatim nečiji savet o tome kako da zaštitim sebe i zaista, bio bih mu vrlo zahvalan.“
Kada se ona šumeća tableta rastopila, ponovo je uzeo čašu i smejući se dodao: „Sve će biti zbrinuto kada jednom budem zakopan u zemlju.“ Protresao je čašu kao da želi da kaže: „Živeli“, ali je umesto toga izrekao sledeću želju: „Počivajmo svi u miru, oče!“
Dok sam slušao starčeve reči, kleknuo sam kraj njega preklinjući da ode u Solun i uradi medicinske testove kako bi se postavila dijagnoza njegove bolesti. Zamolio me je da ustanem i rekao: „Slušajte, oče, stanje mog zdravlja je od velike koristi za moj duhovni život i ja zaista ne želim da ga izmenim. Ovo su razlozi zbog kojih ne želim da idem u Solun radi testova:
1) Hristos poznaje zdravstveno stanje svakoga od nas. Budući da je On najbolji lekar, treba da imamo poverenja u njega. Ako je to za našu korist, On će postupiti u skladu sa tim i izlečiće našu bolest.
2) Budući da verujem da sam razvio tumor u utrobi, najbolje je ostaviti onako kako je; ako se budemo „poigravali“ sa tim, biće još gore.
3) U naše vreme svako pati zbog jedne od ove tri stvari: kancera, duševne bolesti i razvoda braka. Pregršti pisama koje primam svake sedmice govore o tim problemima. „Ne patim ni od kakve ozbiljne duševne bolesti“, obično je govorio smejući se; „nemam ništa sa brakom i razvodom i zato mi dozvolite da patim zbog kancera, za utehu unesrećenim ljudima. Stvari ne stoje dobro kada svi u svetu osećaju bol i tugu, a neko od nas nema o čemu da brine. Hvala Bogu, sada je sve dobro!“
4) Bog je duboko dirnut ako se neko, ko ima kancer ili neki drugi ozbiljan problem, ne žali na to, nego se, umesto toga, moli za bližnje. Tada se čovek može odvažiti da kaže Hristu: „Vidiš, ja ne tražim pomoć za sebe, ali molim Te, pomozi drugima.“ I Bog pomaže. Prema tome, oče, ne brinite mnogo za mene!“
Tokom Velikog posta 1993, starac Pajsije se često onesvešćivao zbog malokrvnosti. Često bi dok je stajao pao, izgubivši svest. On, međutim, nije očajavao i suočavao se sa svojom bolešću uz veliku trpeljivost, istrajnost i hrabrost.
Jedne nedelje, zamolio je sveštenika i dvojicu drugih monaha da dođu i odsluže Božanstvenu liturgiju sv. Vasilija Velikog. Iako je bio vrlo slab, sasluživao je svešteniku u oltaru. Dok je stajao kod svog stasidiona (sedišta) i molio se, iznenada je osetio teškoće u disanju i počeo da drhti. Zatim je izgubio ravnotežu i gotovo da je pao onesvešćen, ali su dvojica monaha, srećom, uspela da ga na vreme prihvate. Položili su ga na pod gde je nekoliko minuta ležao u nesvesti. Posle izvesnog vremena se oporavio i pomogli su mu da se vrati na sedište. Kada su pokušali da spuste stasidion kako bi mogao da sedne, odbio je da to učini. Stajao je tokom čitave službe iako mu je lice bilo bledo kao vosak. Bio je nesrećan jer mu zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da primi sv. Pričešće. Nakon toga se ponovo onesvestio. Kada je došao sebi, nagovarali su ga da ode i legne, ali je i to odbio. Ne samo da nije legao, nego je odbio i da stane kraj stasidiona, tako da je produžio da stoji. Ubrzo potom, pošao je da pripremi sasud za grejanje vode i po treći put se onesvestio. Kad se oporavio, upitao je: „Da li je sasud spreman“,
potpuno zanemarujući ‘incident’. Odlučio je da se ne pričesti, plašeći se da bi mogao da povrati.
Kada se služba završila, monasi su seli u malu gostinsku sobu da se posluže slatkim, a o. Pajsije je otišao u svoju keliju da upali kandilo. Stajao je na stolici
– jer je kandilo bilo postavljeno prilično visoko – i sledeće što su čuli bilo je „Presveta Bogorodice“, a zatim se začula buka. Uplašili su se i utrčali unutra da vide šta se dešava. Našli su ga kako bez svesti leži na podu. Kada je došao sebi, rekao im je da odu. Upitali su ga: „Oče Pajsije, kako ćete ostati sami nakon što ste se toliko puta onesvestili?“ Odgovorio im je: „Nemate zbog čega da se brinete! Idite sada, osećam se bolje.“
Monasi su poslušali i otišli, veoma zabrinuti za njegovo zdravlje.
Tako je potrajalo sve do oktobra 1993. Neprestano je krvario, padao u nesvest i često povraćao; pored svega toga, bol u utrobi otežavao mu je sedenje.
Njegov poslednji dan na Svetoj Gori bio je 22. oktobar (po starom, 5. novembar po novom kalendaru); otišao je i uputio se u manastir Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju da bi 10. novembra prisustvovao bdeniju u čast sv. Arsenija Kapadokijskog. U manastiru se zadržao nekoliko dana, kao što je i obično činio. Kada je bio spreman da otputuje na Svetu Goru, doktor je ustanovio prisustvo tumora veličine manje pomorandže u poslednjem delu rektuma. Odlučeno je da se sprovede terapija zračenjem kako bi se smanjila njegova veličina, a zatim da se operiše. Snimci su pokazali da je kancer metastazirao na jetru i pluća. Uprkos ovom otkriću, operacija je bila neophodna da bi se sprečila potpuna opstrukcija creva usled postojećeg tumora.
Oko 1:30 popodne, kada je operacija izvršena, starac je prebačen na odeljenje intenzivne nege. Samo je nekolicini ljudi dozvoljeno da ga posete. Ostali smo pokraj njega dok se nije osvestio. Nakratko je otvorio oči a zatim ponovo zaspao. Kada se najzad probudio, upitao sam ga: „Kako se osećate?“
Odgovarajući mi, pokušavao je da se nasmeši: „Zar ne vidiš, kao kosmonaut!“ (Na licu je imao masku za kiseonik, intravenozni serum u obe ruke, žice elektrokardiografa na grudima, kateter i poseban uređaj za merenje pritiska kiseonika).
Nastavio je, uz veliki napor: „Dobio sam i medalju“, rekao je i pokazao na grudi gde su bile prikopčane žice elektrokardiografa, „ali ne vidim koji su mi čin dali. Jesam li pukovnik ili general?“
Tada se okrenuo prema starom prijatelju, doktoru, kome je Starac mnogo pomogao, i upitao ga: „Kosta, šta su najzad pronašli u meni? Postoje li metastaze koje su pokazali snimci?“
„Da, oče“, odgovorio je doktor. „Zahvaćeni su i jetra i pluća.“
„Ne marim za metastaze sve dok je ovo čisto“, rekao je i pokazao na glavu.
Vodio je kraći razgovor sa doktorom, a kada je ovaj otišao, ostao sam nasamo sa njim. „Iskreno, oče, ako bi se krvarenje zaustavilo samo na par sati, tako da mogu da prisustvujem služenju Liturgije, nimalo se ne bih brinuo. Uzgred, setio sam se da sam molio Boga da obolim od kancera.“
Imao sam neke lične probleme sa kojima je starac Pajsije bio upoznat. Bio sam duboko dirnut činjenicom da je, uprkos svom post-operativnom stanju i nepodnošljivom bolu, pokušavao da pronađe neko rešenje za moje probleme. Isto je činio i za bilo koga drugog, zanemarujući svoje vrlo loše zdravstveno stanje. Čovek je mogao da primeti iskrenu ljubav kakvu je on prema svima osećao.
Mnogi ljudi su bili nesrećni jer nisu mogli da ga posete u bolnici. Razlog nije bio taj što je starac želeo mir i tišinu ili što nije želeo da vidi posetioce; budući monah vrlo osećajne i uzdržane duše, nije želeo da prihvati ljudsku utehu dok pacijenti pored njega nemaju nikoga pored sebe. Osim toga, nije želeo da narušava uobičajeni dnevni poredak u bolnici, s obzirom da neki doktori nisu odobravali dolaske i odlaske brojnih posetilaca.
Obično bi rekao onima, što su ga obaveštavali da neko pred vratima čeka da ga poseti: „Posete ne koriste pacijentu, ali mu koriste mir i tišina.“ U bolnici je zadržan deset dana, a zatim je upućen na oporavak u manastir Sv. Jovana Bogoslova.
Doktori su ga u međuvremenu obavestili da prognoze nisu ohrabrujuće i da mu nije preostalo više od četiri meseca života. Kada je starac to čuo, rekao je smešeći se: „Moram li da čekam tako dugo? Zar to ne može pre?“
Patio je od prodornog bola koji je povremeno postajao nepodnošljiv. Sa besprimernim strpljenjem podnosio je strašan bol i radovao mu se, misleći, kako je sam govorio, na mučenja svetih mučenika, koji su trpeli radi ljubavi Hristove, a on je trpeo samo zato da bi se oporavio!
Otac Pajsije je doneo neopozivu odluku da se vrati na Svetu Goru. Pripremio se da krene u ponedeljak, 13. juna. U međuvremenu je dobio snažnu groznicu sa otežanim disanjem i bio prisiljen da odloži putovanje. Njegovo zdravstveno stanje se postepeno pogoršavalo. Prema snimcima, metastaza je sada obuzela veći deo jetre koja je bila značajno zahvaćena. Svakog trenutka je morao da koristi masku za kiseonik kako bi olakšao disanje.
Kako je vreme prolazilo, povećavala se anoreksija i teškoće u disanju, isto kao i bolovi u abdomenu, koji su sada postali učestaliji i oštriji. Pored svega toga, povremeno je dobijao visoku temperaturu i ozbiljnu tahikardiju; njegov abdominalni meteorizam stvarao je velike teškoće jer nije mogao udobno da leži u krevetu. Tokom svih faza svoje bolesti, nije prestajao da ponavlja da moramo biti strpljivi, dok je njegovo lično strpljenje predstavljalo izvanredan primer za svakoga.
Pred kraj juna, lekari su ga obavestili da mu je preostalo još samo 2-3 sedmice. U nedelju, 11. jula, o. Pajsije je, klečeći ispred postelje, poslednji put primio sv. Pričešće. Tokom poslednja 24 časa, bio je vrlo spokojan, pa iako je patio, nije se nimalo žalio. Nije više želeo da uzima lekove. Jedini lek koji je prihvatao bio je kortizon, jer mu, po mišljenju lekara, nije produžavao život nego mu je davao malo snage. Noć izmeću nedelje i ponedeljka je predstavljala istinski košmar za starca. Iako je patio, bio je vrlo miran i jedine reči koje su izgovarale njegove usne bile su: „Moja slatka Presveta Bogorodice!“
U utorak, 12. jula, starac Pajsije je skrušeno i smireno predao dušu Bogu, kojeg je duboko voleo i služio još od ranog detinjstva. Sahranjen je u manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju, Solun.
Kada su monasi, koji su ga iskreno voleli i poštovali, čuli vest da mu je ostalo još samo malo vremena, izrazili su svoju želju da se vrati u manastir i tu bude sahranjen. Monasi manastira Kutlumuša su u tom cilju počeli da pripremaju grob patrijarha Mateja gde je, po patrijarhovoj želji, već bio sahranjen sv. Fotije, Hrista radi jurodivi. Što se tiče ovog pitanja, sam starac mi je rekao sledeće: „Oče, oprostite mi ono što ću reći, ali ja tako zaista osećam. Za moju dušu bi bilo najbolje ako bi moje telo bilo sahranjeno na nekom skromnom mestu, a još bolje ako bi ljudi po njemu nabacali zemlju, tako da bi mi neki moji gresi bili oprošteni.
Starčeva odluka da ostane u manastiru Sv. Jovana Bogoslova bila je rezultat mnogo različitih činilaca: njegove želje da bude sahranjen na skromnom i mirnom mestu, bez gomile i posebnih počasti; njegovog ozbiljnog zdravstvenog stanja, praćenog čestim krvarenjem; njegove teškoće sa disanjem što je izuzetno otežavalo njegov prevoz do Svete Gore; njegovog posebnog zahteva da ne koristi vazdušni prevoz i najzad, ličnog duhovnog razloga od najvećeg značaja, ali nama još uvek nepoznatog. Svoju odluku je zapisao u malu beležnicu, kao i u formi stihova. Zamolio je da poema bude napisana na ploču i postavljena pored njegovog groba, kako bi svako znao da je to bila njegova sopstvena volja da umre i bude sahranjen u ovom manastiru. Takođe je izrazio želju da njegovi ostaci ne budu ekshumirani pre Drugog dolaska.