СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Свесрдна благодарност
 
Старац Пајсије је наглашавао да су наша дела вредна пажње само уколико су учињена из благодарности. Увек нас је подстицао да се не боримо за лични интерес него за свесрдну благодарност. Чак и наша вера у Бога мора бити заснована на нашој благодарности. Обично би нам говорио:
“Нема достојанства онај човек који тражи чудо да би поверовао у Бога. Уколико би то пожелео, Бог би једним од својих чуда могао учинити да сви људи истог часа поверују. Он то, међутим, не чини јер не жели да врши насиље над човековом слободном вољом. Човек тада не би веровао у Бога због благодарности или због Божије доброте, него због натприродне моћи Божије.
Богу је најугодније и највише вреднује када га волимо због Његове доброте.
Христос се оваплотио и био исмејан, бичеван и разапет због Своје безграничне љубави према људском роду. Он је и Своју крв пролио због нас. Све те чињенице свакоме јасно показују да је Он истинска љубав. Подстакнути истином да је “Бог љубав” (1. Јн. 4; 8) требало би да заузврат волимо и ми Њега, да верујемо да је Он наш Бог и “да изван Њега не знамо ни за какво добро.”
Уколико неко, видевши Христову љубав и жртву, не верује да је Он наш Бог и захтева чуда да би поверовао, он неће бити у стању нити да Га уистину воли, нити да верује у Њега.”
Отац Пајсије ми је испричао један догађај из свог детињства:
“Много сам волео Христа кад сам био дете и кад је моја душа још увек била чиста. Обично сам шетао кроз шуму носећи крст у рукама. Певао сам и молио се прижељкујући да постанем монах.
Родитељи су ми говорили да најпре морам одрасти, па тек онда одлучити да одем у манастир. Једног дана, док сам се као и обично шетао шумом, сусрео сам суседа из нашег села. Када је видео како носим крст, упитао ме:
“Шта ти је то?”
“Крст нашег Христа”, одговорио сам.
Будући да у глави није имао ниједну позитивну мисао, казао ми је:
“Арсеније, ти си смешан. Нећеш ми ваљда рећи да верујеш у Бога? Те побожне приче су измислили неки попови. Ми смо постали од мајмуна. Христос је једноставно био човек као и сви ми.”
Када је завршио, устао је и отишао. Његове изопачене мисли испуниле су моју детињу душу тешким и мрачним облацима. Оставши сам у шуми, почео сам да помишљам како Бог можда и не постоји. Будући да сам се осећао збуњено, очајно и тужно, молио сам Христа да ми да неки знак Свог постојања, како бих могао да верујем у Њега. Међутим, Он ми није одговорио.
Осећао сам се исцрпљено и легао сам на земљу да се одморим. Изненада, у моју невину душу продрла је једна позитивна мисао, препуна свесрдне благодарности:
“Зар Христос није био најбољи човек који је икада живео на земљи? Нико никада није открио никакво зло у Њему. Не интересује ме да ли је Он Бог или не. Полазећи од чињенице да је Он најбољи човек који је икада живео на земљи и да никада нисам упознао никога бољег, покушаћу да будем као Он и да се у потпуности потчиним ономе што кажу Еванђеља. Будући да је Он толико добар, ја ћу и свој живот положити за Њега уколико то буде било потребно.”
Помисли неверовања су ишчезле и моја душа се испунила неизмерном радошћу. Сила моје благодарне помисли распршила је сумњичавост. Када сам започео да верујем у Христа и да Га волим само због благодарности, доживео сам чудо које је било одговор на моју благодарну мисао. “Никада се више нећу забринути уколико ми неко каже да Бог не постоји”, размишљао сам у том тренутку.”
Како ме Старчева прича о благодарној помисли није сасвим задовољила, са извесним чуђењем замолио сам га да ми исприча о чуду које је доживео у шуми.
Старац се нашао у тешком положају и поновио да не може да ми говори о томе. На тај начин ми је указао да ни мени није потребно да тражим чудо и да, уместо тога, имам поверења у своје осећање свесрдне благодарности, будући да је оно кључ који отвара врата сваког добра.
Отац Пајсије ми је касније рекао да је тада видео Господа.
“Праведни хришћанин не чини добра дела због своје сопствене користи, тј. зато да би био награђен нити пак зато да би избегао пакао и отишао у рај, него зато што више воли добро него зло. Све остало је природна последица добра које испуњава нашу душу, чак и када ми то не тражимо. Само у том случају добро има своје достојанство, иначе происходи из јефтиног становишта “узајамних уступака.”