СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

ОТАЦ ТИХОН, ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ РУСКИ СТАРАЦ НА АТОНУ
 
Житије и подвизи старца Тихона
 
Старац Тихон (у свету Тимотеј Голенков) се родио 1884. г. у Сибиру у селу Нова Михајловка. Родитељи његови, Павле и Јелена, били су дубоко верујући људи, волели су Бога и Цркву и свог сина су васпитавали у вери и побожности. Старац се присећао у својим причама да му је мајка била уистину света жена. Стално се молила, средом и петком није узимала никакву храну и имала је дар суза који је предала свом сину. Овај дар је старац сматрао великом Божјом милошћу, јер сузе умивају душу од греха, и зато је често лио обилне сузе због себе и свих људи.
Од раног детињства је Тимотеј волео да посећује манастире и да се клања светињама. Господ му је усадио чежњу за монаштвом, и младић је нестрпљиво чекао родитељски благослов да би оставио овај грешни свет и кренуо да тражи Горњи. Хтео је да живи с Богом, да се моли.
Ништа земаљско га није привлачило. Али родитељи, знајући жив, немиран карактер свог сина, нису журили да му дају сагласност. Желели су да очврсне и утврди се у избору свог животног пута. Тимотеј је брзо научио да чита и пева по нотама и ускоро је постао појац, а касније и диригент у црквеном хору. Када је напунио 17 година, родитељи су му дали благослов да иде на поклоничко путовање по светим местима. За 3 године Тимотеј је обишао више од 200 манастирских обитељи. Без обзира на умор и изнуреност који, природно, прате сваког ходочасника на његовим дугим путовањима, младић никад није одседао у манастирским гостионицама. Није хтео да смета другима – тражио је самоћу и молитву.
Једном се после посете Москви упутио у неку епархију. Уморивши се после дугог пута и огладневши хтео је да једе хлеба, али на несрећу у градићу у коме се нашао није било белог хлеба, јер су његови становници јели само крупно млевени ражани. Пошто Тимотеј није могао да једе овај грубо испечени хлеб, и још с непријатним мирисом (у Сибиру, одакле је он био родом, су у исхрани користили само бели хлеб), морао је, већ сасвим малаксао, да иде у пекару у нади да је пекар, можда, макар за себе сакрио добар хлеб и да ће га можда поделити с њим. Али груби пекар му је одмах показао врата. Сасвим измучен и без наде, Тимотеј је са свом чистоћом свог дечјег срца завапио Пресветој Богородици: „Богородице моја, желим да ми помогнеш, јер ћу умрети на путу, нећу ни постати монах. Не могу да једем тај груби хлеб!“ и, гле чуда! Није ни довршио своју молитву кад угледа пред собом Дјеву. Њено лице је сијало, у рукама је држала свежу мирисну векницу хлеба. Пруживши му овај укусни и мирисни хлеб, одмах је нестала оставивши збуњеног младића у великој недоумици. „Шта је то?“ – премишљао је он. – „Можда се пекарева ћерка сажалила на њега и замолила оца да му однесе ову белу векну?“ и реши да поново оде у пекару и захвали се за учињену милост. Али пекар је то доживео као ругање.
„Одлази! – повика он разјарено. – Ја нисам ожењен и немам ћерку“. Окрепивши се дарованим му с Неба топлим хлебом, Тимотеј је наставио своје путовање. Али није могао да заборави ово чудо које му се догодило.
Једном се, приликом посете неком манастиру, упознао с монахом који му је поклонио књигу са збирком чудотворних икона Пресвете Богородице. Листајући је Тимотеј одједном угледа лик Пречисте Дјеве представљен на икони која се налазила у Кремљу. Срце му заигра, а очи се напунише сузама умиљења. То је Она! Ова Дјева ми је онда поклонила хлеб и спасила ме од смрти од глади! И он са захвалношћу поче да целива на литографији. Њене пречисте руке и у рукама Богомладенца Христа. После овог радосног открића Тимотеј је осећао нарочиту блискост Пречисте Дјеве с њим и до краја живота није престајао да је благодари и слави.
***
Добивши родитељски благослов одлучио је да посети Свету Земљу и Свету Атонску Гору. Са групом ходочасника богољубиви младић је стигао у Константинопољ (Цариград) где се упознао са економом велике руске келије „Белозерка“[1] која се налази на Атону и саграђена је у част Николаја Чудотворца.
– Хоћеш ли да будеш монах? – упита га Светогорац.
– И те како! – одговори ватрено младић.
– Е па, поклони се у знак пристанка, и већ си послушник у нашем братству – обрадова га економ.
Са сузама у очима младић је благодарио свог доброчинитеља и молио га само да га не лишава раније добијеног благослова да посети света места. Дошавши на Синајску гору, Тимотеј је тамо остао два месеца, а онда се упутио у свети град Јерусалим. Неко време се подвизавао близу свете реке Јордана. Ма како га радовала лепота древне Палестине, он није могао тамо да нађе жељену тишину и зато је одлучио да отпутује на Атон. Али је непријатељ људског рода, видећи духовну надареност младог подвижника, решио да се наруга његовој светој жељи. У то време када се Тимотеј, вративши се у Јерусалим, припремао за одлазак, ђаво му је послао две тобоже благочестиве жене које су биле родом из Русије. Оне су га позвале у свој дом да би му дале списак имена за помен на Светој Гори Атонској. Ништа не сумњајући младић им је поверовао и дошао код њих у госте. Када су затвориле за њим врата, испоставило се да желе нешто сасвим друго. Не скривајући своју похоту, почеле су да га терају на грех.
Невиног младића је обузео ужас. Сав поцрвеневши од збуњености грубо их је одгурнуо и снажним ударцем избивши врата, истрчао напоље, спасавајући се као библијски Јосиф из канџи лукавог светодршца. Сачувавши тако чистоћу, он је попут невиног цветка пресађен из грешног света у башту Пресвете Богородице где је процветао као пољски љиљан, точећи дивне мирисе својих врлина.
***
Монашки живот на Атону Тимотеј је отпочео, како му се указало раније Промишљу Божјом, у руској келији „Белозерка“ где се, поставши монах и добивши при постригу ново име у част светитеља Тихона Задонског, подвизавао пет година, учећи се послушању, молитви и мудрости од благодатних отаца. Пошто су ову келију често посећивали ходочасници из Русије, он је зажелео да се потпуно осами да би био само с Богом у подвижничком труду. Љубав према тишини га је одвела у сурову пустињу. Добивши благослов отац Тихон је прешао у место које се зове Каруља где је 15 година провео у пећини. Његов подвиг је стварно био велики: хранио се само двопеком, и то једном у три дана, а често и једном недељно, ноћу је чинио више од 600 метанија. Бавио се плетењем бројаница које је онда мењао за двопек. Сваке суботе је отац Тихон ишао да се причести у келију светог великомученика Георгија и одмах се враћао назад. Његова пећина се налазила у подножју исте оне планине где је била келија св. Георгија. Тамо се подвизавао један богомудри старац који је и постао Тихонов духовни учитељ.
Сваког месеца му ј е старац давао да чита књиге светих отаца, а онда га је пропитивао колико је овај научио од духоносних подвижника. Ако му је духовни смисао неке књиге био недоступан, старац му је с љубављу објашњавао и учио га. Тако да је о. Тихон за време свог подвижништва у Каруљи прочитао много књига великих отаца Цркве. Нарочито је заволео Симеона Новог Богослова. Свети оци су удахнули у њега ватрену жељу својим анђеоским животима и он се трудио да им подражава, не носећи узалуд анђеоску схиму[2]. Није престајао да се моли ни дању ни ноћу. Касније је у једном од разговора са својим духовним чадом оцем Агатангелом, сећајући се руског подвижника оца Атанасија (великог делатника Исусове молитве који је довршио свој век у Крсној келији у Провати и умро му на рукама), рекао: „И мени, чедо моје, када спавам, срце не престаје да се моли. И ти се учи молитви да се твој ум прилепи уз Божје памћење…“
После Каруље отац Тихон се населио у Капсали близу грчког манастира Ставроникита. Тамо је у келији Воздвижења Крста своје последње дане живео један болесни монах. Код њега је о. Тихон и прешао чиме је веома утешио болесника. Када је овај подвижник умро, келија је припала оцу Тихону. У самоћи је почео да се подвизава још строжије, стичући још већу благодат и просветљење од Господа.
Али не може се, по речима св. Јеванђеља, стављати свећа под суд. Тако да су многи сазнавши за овог светог мужа почели да долазе код њега по духовну помоћ. Довољно је било погледати га и одмах је пролазила мука. Само својим ликом препуним благодати је доводио до умиљења и без икаквих речи благотворно утицао на грешне душе. Неки оци су га наговарали да прими свештенство да би Тајном Покајања исцељивао све оне којима је потребна Божја милост. Господ је старцу дао да види следеће: како се као налази у цркви у Васкршњу ноћ и с великом радошћу пева канон Свете Пасхе. Следећег јутра је дошао духовник из манастира Ставроникита и позвао га у манастир ради рукоположења. Старац је примио овај благослов као из руку Самог Господа и био је рукоположен за свештеника. Пошто у каливи[3] у којој је живео није било цркве, старац је силно зажелео да сагради код себе храм. Али за то није имао средстава, те је прибегао јакој молитви тражећи од Господа да му помогне у том добром делу. После молитве старац је кренуо у Кареју гајећи топлу наду да ће му Бог, видећи његову нужду, послати помоћ. И већ на
приласку Кареји оца Тихона је угледао економ руског Иљинског скита и позвавши га рекао: „Један доброчинитељ ми је послао новац да дам ономе ко нема цркву. Ти немаш храм, узми за грађење“.
Да, заиста Господ чује молитву оних који Га се боје и испуњава њихове молбе!
Обрадовани старац се расплакао и захваливши се Богу помолио се за свог непознатог доброчинитеља да му Господ опрости све грехе. Желећи да се храм гради с молитвом, о. Тихон је нашао два монаха-градитеља и брзо је почео са претварањем мале келије у цркву. Старац је нарочито поштовао Животворно Дрво на којем се одиграло наше спасење, зато је ову цркву и назвао у част Воздвижења Часног Животворног Крста. Старац је имао и другу мисао. Волео је ћутање и пост и није хтео да прави раскошну црквену славу или Панегирик (како се на Светој Гори Атонској назива ова свечаност). Отац Тихон је у блаженој тишини своје келије осећао близину Неба и удостојавао се честих посета из Горњег света о чему из смирења није хтео да говори. Када су га питали да ли сам живи у пустињи, старац је одговарао просто: „Не! Живим с Анђелима и Арханђелима, Богородицом, светима, и са Господом Исусом Христом!“
И стварно, он је још на земљи већ живео као на небу. „Једном сам – сећа се тога отац Пајсије – кад сам дошао да га посетим, нашао старца како виси са главом доле (пењући се уз степенице саплео се и закачио крајем расе врата). Када сам му помогао да се извуче из тог тешког положаја, нисам могао да се суздржим и упитао сам:
– Како би се ти, оче, могао да извучеш да нисам ја дошао у прави час?
Отац Тихон ме је погледао с недоумицом и одговорио:
– Тада би ми Анђео-чувар помогао и подигао би ме.
Тако је он живео у слози с Небом и са својим Анђелом.
Служба у цркви је била за њега блаженство, а Литургију је највише волео. Од раног јутра је читао каноне за Свету Причест и цео дан се припремао за извршење Тајне. О. Тихон је говорио да је хришћанин дужан да се 24 часа припрема за примање Светог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа.
За време служења Божанствене литургије душа старца се узносила у Горњи свет. Брата који је певао код њега на Божанственој литургији је молио да долази на службу што је могуће раније, у зору. За време Тајне када се приносила Бескрвна Жртва молио је тог монаха да остане у предворју, ван мале цркве и одатле пева „Господе, помилуј“ да би му згодније било да се моли у потпуној самоћи. Када је долазио ред на Херувимску песму, појац је морао да је понавља много пута, док не чује старчеве кораке при изношењу Часних Дарова на Великом Входу. Јер је отац Тихон, по његовим сопственим речима, у то време био на двадесет, а можда и на тридесет минута узношен у Горњи свет. Када би га после службе питали:
– Шта си видео, оче?
Одговорио би:
– Херувиме и Серафиме који славе мог Господа! Мене на земљу спушта Анђео-чувар, и тад опет настављам Божанствену службу.
Често би му, када је служио сам, Анђели певали Херувимску песму, и тад би се старац у неизрецивом умиљењу молио за свет који је одбацио свог Спаситеља и Господа и није примио ту Велику Жртву да би се очистио и спасао. Када се Литургија завршавала, он као да се враћао из другог света и чудио се како већ пада мрак и тако много времена да је прошло. На проскомидији би отац Тихон читао огромно мноштво имена и после помена, скупивши цедуље и приљубљујући их уз лице, молио Господа у себи да помене све живе и мртве у Царству Својем. Душа га је болела за све, и срце није могло да се не моли.
Као и великом атонском старцу преподобном Силуану и оцу Тихону је била дата молитва за цео свет. Овој двојици стубова је Господ дао да далеко од своје Домовине – на поседу Његове Пречисте Мајке! – предњаче у молитви за руски народ. С тугом је отац Тихон говорио оцу Пајсију: „Чедо моје, Русији је дата за грехе народа епитимија, и она мора да претрпи патње да би се очистила и добила жељену слободу.“
Отац Тихон је својим духом знао (о чему је просто и испричао оцу Агатангелу) да сви Анђели и сви свети чија се имена помињу на проскомидији присуствују на извршењу Литургије, и зато их је молио да помогну свима који су тражили његову молитву и помен. Зато је старац и волео што је могуће чешће да обавља Литургију и молио је браћу монахе из других манастира да му доносе просфоре и вино за Божанствену Евхаристију. Говорио је да се просфоре морају спремати с великим страхом Божјим и молитвом, јер се из њих врши приношење Жртве и вернима се даје Пречисто Тело Господње, и да вино треба да буде добро, достојно да постане животворна Крв Његова.
***
Старац је живео у великом уздржању, није имао скоро ништа што се у свету сматра животно неопходним. А оно што је имао је било тако старо да је само за бацање. Али духовно око је имало шта да види у тој патријархалној беди, јер је све што се налазило у келији старца имало на себи печат његове светости и једноставности. Чак су се и његови дроњци прихватали с поштовањем, а касније су били дељени као благословена светиња свима онима који су га знали и волели, на успомену и помоћ. Сам је шио свештеничке капе од комадића старе расе и тако их носио да су те скромне, неугледне капе биле дивније од драгоцених митри.
Једном је, сећа се отац Пајсије, неки странац фотографисао старца. На глави је имао управо ту капу, и неко му је огрнуо леђа да не би зебо старим кратким капутом од леопардове коже. А на фотографији је тај капутић више личио на епископску мантију, него на обичан огртач.
Отац Тихон такође није водио рачуна о томе шта се дешава у његовој келији. Ум његов, узнесен горе, је остављао земаљске предмете, те телесно није примећивао оно што природно узнемирава сваког ко нема овај драгоцени дар. Нису му сметале ни муве, ни комарци, ни буве, а у келији их је било мноштво. Тело му је често било сво у мрљама од крви која је пробијала и кроз одећу, јер је старац дозвољавао стеницама да га уједају и хране се његовом крвљу. Сви живи створови су имали благослов да слободно пребивају у келији.
– Оче, да вам донесем овамо мачку? – питао га је једном неки од његових ученика.
– Не, чедо моје – одговарао је старац – већ имам једну мачку. И она је много већа од твоје. Она долази овамо и ја је храним и мазим, а онда је пуштам у двориште, где је она нашла јаму и одмара се.
Испоставило се да му је стално долазила омиљена лисица и он јој је радујући се угађао. Долазила му је и дивља свиња и сваке године рађала близу његове ограде у шуми, имајући га за поузданог заштитника. Када би отац Тихон видео ловце како пролазе поред ограде, увек би их дочекивао речима: „Децо моја, овде нема дивљег вепра, одлазите!“ и они би поверовавши му стварно одлазили.
Доста година је старац провео на Атону далеко од света. Али је једном морао да отпутује у Солун, јер се у Капсали десио велики пожар и њега су позвали да сведочи о томе. Када се вратио из света, упитали су га оци како му се учинио живот у граду и уопште у свету.
Свети старац им је одговорио: „Нисам видео ни куће, ни народ, него само шуму кестена“. Потпуно је старац умро за свет, и оно што је видео око своје келије му се показало и у свету.
Једном је хтео поново да посети Свету Земљу. На Атон је тада дошао један брод који се упутио у Палестину. Отац Тихон није имао новца и молио је капетана да га вози бесплатно. Када је капетан видео његово лице озарено Божанском Светлошћу био је дирнут и не само да га је узео на брод, већ му је и сам дао новца за помен на светим местима.
Када је стигао у Свети Град, отац Тихон је као обични ходочасник кренуо у посете манастирима и храмовима. С ким год да се сретао, сви су га позивали код себе. Отац Тихон се збунио и није знао како да поступи.
Сазнавши за једног благодатног старца који се подвизавао у тим местима, одлучио је да га пита да ли да остане на Светој Земљи или да се опет врати на Свету Гору. Није ни покуцао на врата келије непознатог подвижника кад зачу изнутра глас: „Агиос Орос, Агиос Орос“ – тј. , „Света Гора, Света Гора“.
Отац Тихон замоли да му отвори врата да би узео благослов и што пре се вратио у своју каливу, на Атонску Гору. Овде је нашао своје старе пријатеље – бесловесне Божје створове који су га већ дуго чекали.
Једном је код њега дошао отац Агатангел да му помогне да скупи маслине. Старац му је изашао у сусрет. У том тренутку се зачу бука у келији. Духовно чедо га упита:
– Да притворим врата?
– Ма не! Ма не! – одговори кротки старац. – Ја их волим, они су моји пријатељи, дошли су да узму шта им треба и брзо ће отићи.
Сигурно су га лисица или дивљи шакал посетили.
Стално се молио и бдио, постио и чинио метанија не само за себе, већ и за све живе и умрле. И кад је већ сасвим остарио и није више могао сам да се подиже после метанија, с том сврхом је привезао за таваницу дебео конопац. И тако он није остављао своје свакодневно правило клањања Богу и захваљивања за све. Од детињства се навикао на сухоједеније и до дубоке старости се држао тог правила. Припремање укусне хране је старац сматрао узалудним трошењем времена. Када би био у прилици да проба нешто лепо припремљено, он није осећао ништа посебно. Јер ништа земаљско више није могло да му угоди. У разговорима је стално спомињао рај Господњи, и притом би му се очи од среће напуниле сузама.
Још у „Белозерки“ као млад монах је отац Тихон научио да слика иконе. И сваке године је сликао лик Господа на плаштаници. За то би добијао 500-600 драхми и од тих пара је успевао да проживи целу годину.
– Једном сам – сећа се отац Пајсије – видео како је старац смокву коју су му дали разрезао на пола и стављајући у уста једну половину зачуђено узвикивао:
– Ох-ох-ох! Дете моје! Па то је баш много!
– А мени је – приметио је отац Пајсије – да би се заситио потребан цео килограм.
Кад је био већ у дубокој старости, за Божићни пост би се снабдевао једном-једином ротквом и када је чистио, није бацао кору, већ је сушио на конопцу. На велике празнике када је дозвољено било јести рибу, он би сипао у теглу воду, подгревао је и у врелу воду неколико пута спуштао исушену кору. Онда би стављао рукопрст пиринча и на тај начин припремао себи „рибљу“ чорбу. И кад би је јео, осуђивао је себе за велики грех што живећи у пустињи приуштава себи рибљу чорбу! Кору од роткве би опет качио и користио за следећи празник.
Када би му неко указивао нарочиту пажњу и хвалио га, старац би се искрено растужио и одмах рекао: „Ја опште нисам ваљан монах“.
Када су му слали милостињу или намирнице, он је то примао, а онда слао другим отшелницима у Капсали, а новац је давао у Кареју једном благочестивом трговцу који се звао Теодор да би овај купио од тог новца хлеба и разделио сиротињи.
Једном је отац Тихон добио новчану признаницу из Америке. Тад кад је он подизао новац из поште, видео га је један мирјанин и поседнут грешном жељом хтеде да му га украде. Дошао је код старца у келију. Несрећни лопов није знао да је отац Тихон дао новац Теодору. Пошто је претражио целу келију и није ништа нашао, он је у злоби зграбио кротког старца, набацио му конопац на врат и припретио да ће да га угуши. На крају, пошто се уверио да нема шта да узме, побегао је брже-боље. Пратећи га погледом како бежи старац рече за њим: „Нека ти Бог опрости, дете моје“.
Овај лопов је отишао код другог монаха с истим циљем, али га је полиција ухватила и сам је признао да је долазио да краде и код оца Тихона. Шеф локалне полиције је послао по старца. Незлобиви старац се растужи и рече придошлици:
– Дете моје, ја сам потпуно опростио том лопову, што да идем код вас?
Али је полицајац као човек закона захтевао да старац пође с њим у складу са законом.
– Хајде, брже, оче! Немамо ми времена за „опростите“ и „благословите“.
На крају се судија сажалио на кротког старца и пустио га да се из Јерисоса врати у своју келију.
Када се старац касније сећао ове епизоде, не скривајући чуђење је уздисао: „Боже мој, дете моје! Ови мирски људи потпуно други „типик“ имају (тј. устав). Код њих нема „опростите“, „Бог ће опростити“…“ Сам старац је веома често употребљавао речи („опростите/праштајте“) и у разним контекстима у којима они постоје код светогорских монаха.
Када су код старца долазили гости, он би их са смирењем молио за благослов, чак и ако нису имали духовни чин. Онда би сам с љубављу давао благослов и позивао све у храм где су сви заједно певали тропар Светом Крсту: „Спаси, Господе, људе твоје. . и „Достојно јест“, исказујући на тај начин љубав према Спаситељу и Небеској Госпођи овог земаљског раја. Онда би старац, ако нема кише, седао са свима на пет минута под дрво, па би устао и с радошћу објављивао да ће сад бити послужење. Сипао је гостима воду у чаше, а онда и себи у конзерву. После тога би покушао да нађе локум (источна посластица) који би се често осушио или би већ био пола поједен од мрава. Али све то није одбијало посетиоце, већ, напротив, сматрало се за нарочиту утеху. И када би тако припремио послужење, старац би молио за благослов посетиоце да први проба да би их уверио да је то потпуно јестиво. Када би на своје „благословите“ чуо „Бог ће благословити“ – почињао је да једе. Очито је било да је старац испуњен нарочитим – Христовим – смирењем које тражи да се буде увек последњи и гори од свих.
После послужења би с љубављу чекао питања и, ако би видео да посетиоци немају никакве духовне интересе и да су дошли само из празне радозналости, устајао би и говорио: „Децо моја, у ад ће отићи не само грешници, већ и лење дангубе“.
И тиме би дао до знања да не жели узалуд да траћи време. Ако неразумни гости и даље не би одлазили, он је сам улазио у цркву где се предавао молитви и тако их приморавао да напусте његово подручје. Када би неко хтео да злоупотреби његову простоту и да својом поквареношћу збуни кротког старца, овај би му, просветљен од Господа, одмах осујећивао лукавство. „Одлази – рекао је он једном госту – Грку – не умем добро да говорим грчки и не могу ти помоћи“. Али онима који су озбиљно тражили духовну корист, старац је увек ишао у сусрет и никада није гледао на време.
***
Његови ум и срце су пребивали у сталној молитви Богу. Свако ко би му се приближио је осећао нарочиту снагу која исходи од старца, и од њега је одлазио духовно утешен и препорођен.
Савети његови су потицали из дубоког искуства и носили су у себи печат велике мудрости и дубине.
– Ако хоћеш да нађеш доброг духовника – говорио је монасима – три дана се моли Богу из све снаге, а онда чекај како Господ благослови. А кад будеш ишао код духовника, моли се да га Бог просвети, да реч његова буде од Бога.
– Пре сваког посла – учио је старац – треба се молити да Бог да снагу и мудрост у извршењу посла. А на крају – увек заблагодарите: „Слава Теби, Боже!“
– У недељу – с љубављу је говорио он – не треба уопште радити. Стари Израиљци су шест дана добијали од Бога ману, а седмог су били позвани да седе у шаторима и да појући славе Бога.
Недеља је за њега стварно била празник, и он је зором почињао Божанствену службу и често је завршавао кад је падало вече.
Старац је волео да понавља: „Свако јутро Бог благосиља сваког човека једном руком. Али када међу њима види смиреног, онда га благосиља двема рукама“.
Једном је оца Тихона посетио један монах и уверавао га да није учинио у животу ништа лоше. Старац је одмах препознао у његовим речима велику гордост и, жалећи га, рече: „Не желим да видим оваквог човека! Хиљаду пута боље је упасти у грех, него се узносити својом лажном праведношћу. Такве, дете моје, и чека ад“. ‘
И одмах исприча чудноват случај који се десио у Русији.
– У једном женском манастиру била је млада монахиња. Веома је била хваљена за своје врлине. Игуманија је имала неко виђење и глас који јој је рекао да смири ту славну и младу монахињу. Мати се томе јако зачуди, јер је ову сматрала најбољом сестром. Испоставља се да је ова млада монахиња имала обичај да после службе остаје у храму и стојећи пред иконом Богородице говори: „Ја сам дева и Ти си – Дева, Ти си родила, а ја нисам!“ – и овим речима је хранила своју гордост. Ускоро је Господ дао да упадне у велико искушење, и тада је она са сузама, клечећи, преклињала Богородицу да је помилује, њу, најгрешнију од свих људи.
– Сузе, чедо моје, сузе покајања тражи од нас Господ
– завршио је ову причу старац. – Ад је ионако препун гордих. Господ хоће да види смиреног, смиреног човека!
Смирење самог старца је било толико да је после сваке исповести, када прочита разрешну молитву, молио свог сабрата-покајника:
– Чедо моје, помоли се за мене, грешног.
Једном су му довели неког младића који је дошао на Свету Гору као турист, да разгледа. Али када је видео светог старца, неочекивано за самог себе га је замолио да се исповеди. Када је ушао у цркву, од присуства нарочите благодати је заплакао и, падајући пред ноге старцу, молио да му опрости мноштво грехова. Отац Тихон га је заволео због искрености његове и одмах после читања разрешне молитве је замолио младића да се помоли за њега, да би Бог и њему даровао такве сузе.
Епитрахиљ старца, омивен благодатним сузама, чува код себе отац Агатангел као велику светињу. Захваљујући овој светињи он је једном у Солуну, у храму светог великомученика Димитрија успео да исцели једну опседнуту демоном жену, рекавши само да ће донети епитрахиљ оца Тихона. Чувши то демон је одмах оставио своју жртву.
– Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! – волео је стално да понавља отац Тихон. Слављење и благодарење Творца је било у сваком његовом уздаху.
– Захваљујем се Грцима за њихово гостопримство (тј. за љубав према њему као дошљаку из Русије).
Оне који су му долазили је учио да стално за све захваљују Богу – за добро и лоше, јер и за туге треба да се захваљујемо свом Спаситељу који на нас пушта муке ради користи и исцељења наших душа.
Поставши стварно син Божји по благодати, попут земаљског анђела и небеског човека, стално је славословио Творца предосећајући већ овде на земљи рајско блаженство. Често су га посећивали Анђели и певали му слатку небеску песму.
Једном је оца Тихона посетио отац Теоклит из манастира Дионисијат на Атону. Врата старчеве келије су била затворена, а из цркве су допирали умилни звуци песме.
Зато гост није смео да куца да не би нарушио Божанствену службу. Одлучио је да сачека крај. Али убрзо је изашао отац Тихон и отворио му врата. Када је отац Теоклит ушао, ни у храму, ни у келији није никог нашао осим старца. Тада је схватио да су певачи били из Горњег света.
***
Никога и ничега се отац Тихон више није бојао: ни демона, ни будуће смрти. Напротив, демони су се плашили његовог смирења, а смрт му више није могла наудити својим жалом. Он је пре смрти преживео своје лично васкрсење. Сећање на смрт га је увек пратило, и он се спремао за њу целог живота, и гроб је себи ископао, и направио крст пре времена и на њему написао: „Грешни Тихон, јеромонах, 60 година на Светој Гори Атон. Слава Теби, Боже“.
По чистоћи своје душе за старца су сви били добри, јер је, по речима апостола, „чистима све чисто“ (Тит, 1, 15). Једном га је после исповести упитао неки игуман:
– Оче, реци ми ко је од наше братије чистији?
– Ава свети – одговори старац – сви су вам они чисти.
Никада он није корио ближњег, већ се трудио да га
исцели и утеши љубављу Христовом.
– Тебе је, чедо моје – говорио је он оцу Пајсију – Христос заволео и опростио ти твоје грехе, јер Господ воли оне који се кају и који траже смирење.
Старац би се веома растужио кад би видео предебеле младиће и нарочито монахе, јер дебљина уопште не приличи носиоцу анђеоске схиме.
Једном га је посетио неки веома дебео мирјанин и признао му да има великих мука с плоти и да га опседају нечисте мисли.
– Дете моје – рече му старац с љубављу – ако ме послушаш, грешног, учинићу те анђелом! Почни са строгим постом с молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. И једи само хлеб и воду. Ноћу чини по сто метанија и свакодневно читај канон Богородице, по део из Јеванђеља и житије свеца за тај дан. Суботом и недељом
можеш да једеш мању количину хране са уљем. Тако ћеш се после четрдесет дана излечити.
Кроз шест месеци се овај човек поново појавио, и отац Тихон уопште није могао да га препозна. Нестала је сва сувишна дебљина и он је потпуно лако и слободно улазио на уска црквена врата. Зачуђени старац га упита:
– Како сад живиш, дете моје?
Гост му радосно одговори:
– Сад се стварно осећам као анђео, оче, јер су потпуно нестале блудне мисли и, као што видите, прекомерна дебљина која ми је веома сметала.
Старац је умео да запали у другима ревност, тако да су грешници сами жудели да отпочну борбу с грехом. Зато је многима који су долазили код њега с питањима препоручивао свете оце да би огањ благодати који су оци добили од Господа загрејао у њима љубав према истини. Јер онај који се подвизава стиче врлине, а онај који то не чини похрањује страсти. Посебно је препоручивао Свето Писмо и васељенске учитеље као што су Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, преподобни Максим Исповедник, Симеон Нови Богослов, Макарије Египатски и преподобни Исак Сирин.
Једном је упитао оца Пајсија:
– Које књиге читаш, чедо моје?
– Аву Исака, оче, – одговори му духовно чадо.
– Ох! Ох! Ох! Чедо моје! Тај је светац веома велики! Ни једну бубу он није ни прстом закачио.
Овим речима је старац хтео да подвуче висину житија и духовне мудрости овог преподобног оца. Сам отац Тихон се трудио да подражава преподобном Исаку не само у отшелничком начину живота, већ и у аскетском подвигу поста и немногобрижности (безбрижности /за ствари овога света/, нап. прир.). За разлику од мирјана који много раде и зато много једу, посао монаха је – молитва и пост, метанија и покајничке сузе не само за себе, већ и за цео свет, за све који живе и који су умрли. А зато и треба радити онолико колико је потребно да се не буде другоме на терету. Јер од много рада и брига човек заборавља на Бога и на своје назначење.
– Фараон је давао Израиљанима много посла – примећивао је старац – да би много јели и зато заборављали на свог Бога.
***
Пре него што је давао савете отац Тихон је увек прибегавао молитви, призивао је Духа Светога да би га Овај просветио и да би његов савет био уистину користан ономе ко тражи савет. Говорио је: „Господ нам је оставио Свог Светог Духа да би се ми просвећивали. Он је наш једини водич. Стога и наша Црква започиње увек своју службу призивањем Духа Светога: „Царе Небески, Утешитељу, Душе истине“.
Када је старац говорио о Светом Духу, његово лице се потпуно преображавало и сви који би га тада слушали би могли то да примете. Многи су покушавали да старца фотографишу кришом од њега, а други су за то тражили благослов, и старац је по својој простоти одмах пристајао на то. Устајао је, одлазио у храм и облачио велику схиму.
У једну руку би узимао свети крст, другом би исправио своју дугу браду и постајао сличан праоцу нашем патријарху Аврааму, јер га је белина браде и косе, осветљена унутрашњом светлошћу његове душе, уистину чинила патријархом. Али када би стао под маслиново дрво да га фотографишу, неочекивано би постајао налик на мало дете што је веома чудило све који су му долазили.
***
Оци-монаси, о којима се старац бринуо, су се у дане његове старости трудили да га посећују што чешће да би му помогли у некој нужди. Питали би га:
– Оче, да вам припремимо дрва?
Свети старац им је одговарао:
– Стрпите се, децо моја, ако не умрем до јесени, онда ћете ми насећи дрва за целу зиму.
Он је веома волео своја духовна чада и желео је да она живе у близини. И ето, на реч старца, код њега се, напокон, преселио отац Пајсије. Отац Агатангел је такође узео келију у Кареји и чак и саградио у њој цркву исто у част Животворног Крста.
– Господ ће ти дати свега довољно – често му је говорио старац с љубављу.
Једном се, када је отац Агатангел дошао на исповест код свог духовника и донео му мало намирница, десило следеће.
– Исповедивши се – сећа се он – и саслушавши последње савете и поуке, већ сам се спремао да се вратим у своју келију. Старац је увек имао обичај да ме прати до капијице и изашавши ван ње начинио би неколико корака напред. Тог пута је отац Тихон држао у руци крст и изашавши на капијицу стално ме осењивао њиме. Пролазећи уском стазицом могао сам да видим како он наставља да ме благосиља без престанка. Чим сам га изгубио из вида, неочекивано сам набасао на ловца[4] који само што није пуцао у мене, јер је мислио да му то иде у сусрет дивљи вепар. Нехотични крик ме је спасао, ловац се преплашен бацио на земљу. Да, то је стварно било чудо што није притиснуо окидач и што сам остао у животу.
– Неки светац те је спасао – рекао ми је одмах ловац – па прст ми је био на окидачу и само што нисам опалио.
– Био сам апсолутно сигуран – довршава ту причу отац Агатангел – да ме је управо старчев благослов спасио сигурне смрти. Сутрадан сам поново дошао код оца Тихона и испричао му шта се десило.
– Хвала Богу, дете моје – мало заплакавши рече он – Бог те је штитио својом благодаћу!
И обојица заједно заблагодарисмо Господу.
***
– Када сам постао свештеник – сећа се већ другог догађаја отац Агатангел, – хтели су да ме пошаљу да служим као јеромонах у једном женском манастиру у којем је моја рођена сестра била монахиња. Испричао сам то оцу Тихону, а овај ми је, жалећи због тога, рекао: „Чедо моје, веома је опасно за младог монаха да буде у женском манастиру. Немаш благослов не само да служиш и причешћујеш их, већ ни да се видиш с њима“. И одмах је затражио од мене адресу да им напише писмо. „Немате благослов – писао је у манастир – да имате младог свештеника, већ само старог“.
Када су монахиње добиле ово писмо, веома су се растужиле и почеле да се интересују шта кажу канони по том питању. Отац Атанасије, библиотекар манастира Ивирон, искусан и мудар муж, припремио је и послао им одговарајућа места из светих канона и изрека светих отаца.
– Када сам му рекао – наставља да се сећа отац Агатангел – да нећу ићи тамо, веома се обрадовао и за поуку ми испричао много тужних прича о томе како се ђаво исмева и руга монасима.
– За младе људе је велико искушење да буду у женском манастиру, нарочито за монахе – примећивао је он. – Боље је умрети, него своју душу изгубити и отићи у адски огањ.
***
Једном се отац Тихон јако разболео од реуматизма, јер се није бринуо за своје здравље, тако да није могао нормално ни да хода. Лекар који је дошао му је рекао да обавезно мора да оде у свет да би се подвргао лековитом дејству топлих купки. Старац није хтео да напусти своје рајско пребивалиште и смислио је свој начин лечења. Направио је велику каду и у њој се лечио. Кувао је мирисну траву која се зове ригани и у њој се купао. И Бог му је, видећи његово стрпљење и простоту, послао брзо исцељење.
Правио је лек и за прехладу: кувао је у алкохолу горку црвену паприку и трљао се тиме. За то је нашао добру округлу мотку, привезао је на њен крај метлицу и, тако се трљајући, лечио.
– Када сам га упитао шта је то? – прича отац Агатангел
– он је смешећи се као дете одговорио:
– А то је мој лични мали проналазак!
Имао је старац и мало кинина и њега је употребљавао. Када би потрошио овај лек, имао је обичај да пише својим чадима на специфичном језику, јер није добро знао грчки:
– Молим вас, укажите ми љубав, потребан ми је горки црвени лек.
***
Отац Тихон је често говорио да је његово оружје у пустињи – Крст Господњи.
– Разбојници имају пушку и нож, а ја – Христа и Његов Часни Крст.
Говорио је и о томе да монах треба један сат да ради, а други да се моли. И као потврду овога је испричао један догађај који је био у Русији.
– Живео један монах и свакога дана је читао двадесет четири пута акатист Богородици. Када је наступао следећи сат, с радошћу се поново лаћао молитве. И тако је једном када је са страхом Божјим (као што је увек и чинио) читао код свете иконе овај акатист, зачуо кротки Владичицин глас: „Радуј се и ти, дете моје, и теби кажем – радуј се!“
Сам отац Тихон је много пута на дан с умиљењем и сузама читао акатист Богородици. Волео је свакодневно да чита и Јеванђеље по Матеју, нарочито главу о Страшном Суду, јер се стално трудио да мисли на смрт и на овај страшни час, зато је и ископао (како смо већ рекли) својим рукама гроб и гледајући га предавао се дубоком плачу.
Волећи све људе Христовом љубављу, он није могао да чује без бола о томе да се неко свађа или гаји непријатељство и злобу на сабрата.
Некако је сазнао да су два јеромонаха, нешто не поделивши, престала да се поздрављају. Растужио се старац због тога и позвао их код себе да би сви заједно одслужили Божанствену литургију, а он сам, отац Тихон, да буде појац. Хтео је старац да види да се они возгласивши: „Љубимо једни друге да бисмо једномислено исповедали“ загрле и уз братски пољубац: „Христос између нас!“ отерају гордог демона злобе, и тада би уистину завладала Христова љубав међу њима. Тако се и догодило.
На крају Литургије отац Тихон је ликовао и није могао а да им не каже: „Данас сам истински срећан, јер вас видим уједињене љубављу“. И завршио је као и увек свој говор речима: „Слава Теби, Боже!“
***
У то не тако далеко од нас време није било баш тако једноставно доспети на Свету Гору, јер тада још није било доброг превоза. Али свако ко је чуо за оца Тихона трудио се да на ма који начин доспе тамо и посети га. Сви су хтели да га виде и добију благослов. Међу гостима је једном био грчки свештеник Илија, тада постдипломац на Сергијевском богословском институту у Паризу. Чувши много тога о чудесном старцу и притом знајући руски језик, он је одавно хтео да га посети и да до миле воље поразговара с њим о духовним стварима. И једном када се указала прилика, допутовао је на Атон и већ пред вече се нашао на вратима каливе старца. Отац Тихон га је срео с великом радошћу. Док су разговарали, почео је већ да пада мрак, а да напусти келију тако касно је већ постало опасно. Мада је отац Тихон живео сам и није имао обичај да позива госте да преноће код њега, овог пута је са свом љубављу и простотом свог дечјег срца понудио преноћиште. Дао је госту једну изношену рогожину, једину коју је имао у келији, и дао му благослов да легне на њу у самој цркви да би се добро одморио после дугог пута. Међутим, та рогожина је била пуна стеница, и бела кошуља оца Илије је поцрвенела од крви. Без обзира на „инвазију“ малих „гадова“, гост је осетио нарочиту радост – јер је удостојен да преноћи у келији тако великог благодатног старца. Из његових светих уста је чуо стварно оно што је давно тражио све те године. Старац је напојио до врха његову душу духовним млеком из живе благодатне ризнице Духа и као да ју је помазао св. Миром.
Овог сусрета се захвални гост дуго сећао и касније је свето чувао све оно што му је старац предао с љубављу.
***
Једном је оца Тихона посетио један од митрополита из Русије – први епископ који је за све те године допутовао из Русије на Свету Гору Атон. Старац му се са дубоким поштовањем поклонио до земље и замолио да му прочита разрешну молитву. Али владика је, поражен његовом дивном светошћу, сам пао под ноге и хтео да их целива, и молио је за његове свете молитве. Када је блажени старац умро, митрополит је сазнавши за то наредио да се његово име помиње у свим црквама његове епархије.
***
Већ на самом почетку 1968. године старац је почео да предосећа скору смрт и стално је говорио о томе. Снаге су га постепено напуштале, и после празника Успења Богородице потпуно је занемоћао, легао у постељу и више није устајао. Тих дана више није могао ништа да једе и пио је само воду. Без обзира на очигледно предсмртно стање, није желео да неко буде стално крај њега, јер није хтео да прекида непрестани молитвени разговор са Богом.
Када се приближила последња недеља његовог земаљског живота – сећа се старац Пајсије – он ми је дао благослов да останем с њим у келији и пуштао ме је само на кратко да бих и ја могао сам да се молим у суседној собици. Пошто је био потпуни аскета, старац није био навикао да му неко служи, и зато је био нарочито захвалан чак и за моју, може се рећи, ништавну помоћ коју сам могао да му пружим. Једног од тих дана сам му направио лимунаду од два лимуна која су ми преостала. Само што је мало испио, старац се одмах освежио (јер је унутра сав горео), и почео да ме гледа са чуђењем.
– Ох! Ох! Ох! Чедо моје! Где си нашао ту чудесну воду? Нек ти дарује Христос за то мноштво златних венаца!
Старац, очито, одавно није пробао ништа слично, па му се укус учинио необичним.
Пошто је старац непомично лежао на свом лежају, замолио ме је да му донесем из цркве свети крст који је чувао у олтару и нарочито поштовао. Када сам му пружио свети крст, старац га је целивао, а онда га је прибио уз груди и заплакао. Уз подножје крста је била привезана гранчица мирисне траве која се на грчком зове василико, тј, царска.
– Оче, како дивно мирише!
– Дете моје, у рају мирише много лепше!
Очигледно је старац већ у тим тренуцима осећао арому будућег блаженства која се не може исказати људским језиком.
– Једног од тих последњих дана изашао сам из келије,
– наставља своју причу старац Пајсије – да бих му донео мало воде. Када сам се вратио и ушао поново у његову келију, погледао ме је с недоумицом и, као да ме не препознаје, одједном упитао:
– Ко си ти? Свети Сергије?
– Не, оче! Ја сам монах Пајсије.
– А!. . Сад је овде, дете моје, била Богородица са светим Сергијем и преподобним Серафимом. Где су отишли?
Тада сам схватио да се дешава нешто чудно и да је старац удостојен посете небеских житеља. Упитах га:
– Шта ти је рекла Богородица?
– Проћи ће празник Њеног Рождества, а онда ће после Она доћи и узети ме Себи.
Било је баш вече 7. септембра 1968. године (тј. 20. септембар по новом календару), претпразништво Рождества Пресвете Богородице. И тачно за три дана, 10-ог се он упокојио у Господу.
На празник Рождества старац ми је рекао:
– Сутра ћу умрети и хоћу да ме ти сахраниш. Сад желим да те благосиљам.
Цело то вече током три сата старац ми је држао своје руке на глави и стално ме благосиљао и љубио ме с великом љубављу, јер је одлазио заувек са земље.
– Слатко моје чедо – говорио је – ја и ти ћемо заувек имати драгоцену љубав. Јер ћеш се ти молити за мене овде на земљи, а ја за тебе тамо на небу! Вапијем Господу и надам се да ће ме помиловати грешног, јер сам шездесет година провео овде као монах и непрестано сам Га молио: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
– Сад ћу бити у рају код Господа – настављао је свој тајни говор кротки старац – а ти се моли за мене, и ја ћу сваке године долазити да те видим. И ако останеш да живиш у мојој келији, бићу веома срећан. Али нека буде све како је Богу угодно, чедо моје. Ево видиш, имам за тебе овде хране за целе три године – и показа ми на конзерве: шест лаганих кутија са сардинама и четири кутије са лигњама које му је некад давно донео неки посетилац и које су остале недирнуте.
– За мене би – примећује у свом смирењу отац Пајсије
– тих конзерви било довољно само за недељу дана.
И опет је старац говорио: „Ја и ти ћемо, чедо моје, имати драгоцену љубав заувек, и ја ћу ти долазити сваке године“. И очи су му се пуниле сузама на те речи.
***
– Тих последњих десет дана – наставља своју причу старац Пајсије – су били најдрагоценији дар којим је Господ икад удостојио мене, јер сам био поред тако великог мужа и видео сам његову праведну смрт. И што ме је поразило више од свега је то што је старац, испоставило се, већ раније припремио писма свим познатим му епископима да га обавезно помињу после смрти. И мени је исто заповедио да му на гроб доведем епископа да му прочита разрешну молитву. Отац Тихон је заповедио да се његово тело остави у земљи и да се не ваде посмртни остаци из гроба као што је уобичајено на Атону три године после његове смрти, него да се оставе тако до Другог Доласка Господњег.
Последња три дана снаге су потпуно оставиле старца и он није могао више сам да се причешћује као што је до тада радио сваки дан. Отац Агатангел је предложио оцу Тихону да се причести из његових руку, и старац се са радошћу сложио. Тих дана су долазили да га посете отац Василије[5], отац Атанасије из Иверског манастира, отац Павле и други.
– Последњег јутра сам – сећа се отац Агатангел – дошао да га причестим (јер смо се бојали да старац не умре без причести) и затекох и оца Пајсија у болесном и измореном стању. Са саосећањем сам га поздравио и почео да припремам Свету Причест за нашег старца. Он је тихо лежао на својем старом кревету. И у оном тренутку када сам му давао Тело Господње, угледам га као Анђела како лебди изнад кревета, слави Бога и мени благодари. Нисам ни знао да ће свети старац исте вечери отићи и да га видим већ последњи пут.
О томе да старац већ умире монах Пајсије је саопштио у манастир Ставроникита, и одмах је стигао отац Василије.
– Попут тихог кандила гасио се наш драги старац – сећа се његово омиљено чедо, монах Пајсије. – Смрт је дошла без речи да га позове у Нов Живот, и оставила нам је његово освећено тело, тишину и пустош. Заједно са оцем Василијем сам припремио све што је било потребно за погреб. Други блиски му оци су дошли већ касније ујутру, а онда су, када су чуло за његову смрт, почела да пристижу и остала његова духовна чада.
Отац Агатангел је веома жалио што није затекао оца Тихона живог, и целу ту ноћ је провео будан.
– Тог јутра у зору – сећа се он – почела је да пада јака киша, нисам могао да дођем код њега и помињао сам старца на Литургији у свом манастиру већ међу упокојеним. После Литургије киша је престала, и ја сам био у великој недоумици, размишљао сам како ћемо да спустимо старца у мокар гроб који је он благовремено себи ископао. Али када су се сва његова духовна чада већ окупила и када смо прочитали, у складу с каноном, последњу службу пред погребење, опраштајући се од нашег драгог оца, гроб је већ био сув, а ископана земља која се за све те године већ стврдла је омекшала као вата, и падала је лагано на његово тело умотано у мантију. Били су то дирљиви тренуци, јер нас је оставио муж ретке љубави, који нас је дуго тешио и учио да истрајемо у духовној борби и подвигу, и ми смо одједном осетили своју осиротелост.
Опростивши се и тражећи последњи пут његову молитву и благослов – даље се сећа отац Агатангел – почели смо да се разилазимо. Као благослов за успомену сам узео старчев епитрахиљ и крст који је он тако поштовао и којим ме је благосиљао. Отац Тихон ме је веома молио да га помињемо свих четрдесет дана на Божанственој литургији, тешећи ме да ће се и он молити за све нас пред Богом. И ако задобије милост од Господа, обавезно ће доћи да ме посети. И, о чуда! Када сам служио последњу Литургију за њега четрдесетог дана, јавио ми се певајући канон Свете Пасхе и рекао:
– Тамо ми је веома добро! Хвала ти!
Када сам се прибрао, сетио сам се његовог обећања и обрадовао се, с благодарношћу славећи Бога.
Многи који су познавали старца за живота и ко је сазнао за њега после његове смрти су му долазили на гроб да би узели мало земљице за благослов; ако би налазили на њему цвеће, узимали би га да би га онда раздали у свету онима који су хтели да их узму као светињу и да их носе као светињу на себи.
Садашњи игуман атонског манастира Симонопетра (тада игуман манастира Метеори) је посећивао оца Тихона још за живота и веома га је заволео. Када сам био у његовом манастиру, он ми је дао цедуљице с именима оних које је сам старац помињао и молио ме да их ја обавезно помињем; за старца је рекао да је био златан човек и прави светац нашег доба.
Многи који су га само видели или су га блиско познавали за живота га се сећају са одушевљењем и као светињу чувају његове фотографије. А један свештеник који је још од детињства добро познавао оца Тихона (јер је ишао у школу у Кареји која се налази у бившем руском Андрејевском скиту и коју зову Атонијада), касније се нашао у Немачкој и у Визбадену – у Ресесхајму – у успомену на старца је саградио Цркву Воздвижења Крста.
Отац Тихон је обећао да ће долазити после смрти сваке године и другом свом чаду, монаху Пајсију. Али прошло је три године, а јављања није било. Посумњао је отац Пајсије и није знао како да разуме старчеве речи.
Увече 23. септембра 1971. године (по старом календару 10. септембра) после полуноћнице, када се отац Пајсије молио, угледа одједном стварно оца Тихона како му улази у келију.
– Бацио сам му се под ноге – сећа се он – и љубио сам их с радошћу и страхом Божјим. И нисам могао да схватим како ми се старац ишчупао из руку, само сам видео како већ улази у цркву, а онда је потпуно нестао из мог видика.
То се не може објаснити умом, знам само да је било реално, на јави, и зато и јесте чудо. Пожурио сам – даље се сећа старац Пајсије – да запалим свећу, јер сам имао запаљено једно кандило, да би записао и запамтио дан када ми се јавио старац. Нека опрости мој драги старац, али целог тог дана сам од јутра до мрака примао народ и нисам се сетио који је био дан – јер да сам се сетио да је баш тог дана умро мој духовник, могао сам и сам да обрадујем оца Тихона молитвом за њега током целе ноћи. „Не знам – наставља даље своју причу отац Пајсије – да ли се јављао другима пре него што се мени грешноме јавио. Знам само да се јављао још једном монаху, оцу Андреју, који је раније живео у манастиру Каракалу.
Тај монах је једном дошао код мене у келију због нечега што му је било потребно. Дотад ме није ниједном видео, а ни ја њега уопште нисам познавао. Дошао је и стајао чекајући ме под дрветом у дворишту пред келијом, јер је мислио да ме, вероватно, нема. А ја сам у то време био у радионици и правио иконице и, очито, нисам чуо његово куцање. Када сам завршио свој посао, отпевао сам „Свјатиј Боже“ и изашао из келије. Само што ме је угледао, отац Андреј ми је притрчао и узевши благослов испричао ми следеће: „Седео сам очекујући вас испод овог дрвета маслине и, затворивши очи, молио сам се, не губећи у исто време осећај реалности. Одједном као да ме је неко натерао
да отворим очи! Јасно видим како неки чудесни старац излази из овог овде грмља и пита ме:
– Кога чекаш?
– Оца Пајсија – одговорих.
Тада ми тај старац показујући на вашу келију рече:
– Ту је он, ту је.
И баш у том тренутку када ми је он показивао где сте ви, ја зачух певање „Свјатиј Боже“. Мора да је то неки светац, јер сам и пре овог случаја видео нешто слично“.
Тада сам објаснио оцу Андреју да баш у том грмљу почива мој старац, отац Тихон, и да се његов гроб сад не види, јер сам унаоколо посадио то грмље да нико не би газио гроб у коме леже скривене његове мошти које је наредио да оставимо тамо.
– Надам се – довршава своју причу о старцу отац Пајсије – да ће и из ових кратких успомена многи верујући људи извући духовну корист. Јер је природно за оне који живе у смирењу и крију се од људских очију да схвате и прихвате једну велику тајну, и то: колико је сакривен од туђих очију живот многих светаца. Ти свеци и постоје за нас само у спољним својим врлинама о којима само и можемо да пишемо. А њихово унутрашње богатство и њихов скривени живот су познати само Богу. И можда само из љубави према нама грешнима и ради наше духовне користи Господ им налаже да нам открију нешто, да би се и ми упустили у борбу с грехом, да би и ми чезнули за оном вечном лепотом коју они поседују већ овде, на овој земљи.
Наравно, само Бог зна и само Он једини и може да оцени духовни подвиг и ниво сваког свеца. Јер свеци не могу, а и нису никад ни хтели да сами себе оцењују, зато што су научили да виде само своје грехе, а не своју праведност. И никада они нису тражили нити желели људске похвале, а још мање земаљску славу.
И мислим – примећује отац Пајсије – да отац Тихон не треба да се љути на мене за овај покушај да направим његов духовни лик, као што је данас већ упокојени схиархимандрит Софроније с таквом љубављу и мудрошћу испричао о животу преподобног старца Силуана. Јер се блажени отац Силуан после тога како је изашла прва књига о његовом животу, издата у Паризу, јавио оцу Тихону и рекао му: „Тај благословени отац Софроније ме је учинио познатим што уопште нисам желео“. И пошто су сами свеци избегавали људску славу, њих сад прославља Сам Господ.
Да буду благослови оца Тихона и молитве свих светих са свима нама. Амин!
Богу нашем слава!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ова келија се налази близу Кареје и подсећа на скит. Припада српском манастиру Хиландар.
  2. По атонском обичају после монашког (расофорног) пострига одмах долази постриг у велику схиму, док у Русији прво иде постриг у малу у (тј. мантију).
  3. Калива-монашка кућица без храма
  4. У то доба се, нажалост, дозвољавало околним житељима да се у атонским шумама баве ловом.
  5. Бивши игуман манастира Ставроникита, данас – игуман Иверске обитељи.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *