СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Прве године монашког живота
 
Након што је одслужио војску, без оклевања се упутио на Свету Гору, будући да је већ одлучио да се замонаши. Остао је, међутим, само неколико месеци, јер је био преокупиран судбином својих сестара које су још увек биле неудате. Отишао је, дакле, како би се накратко вратио својој породици.
Године 1950, вратио се на Свету Гору. Прву ноћ је провео у келији Св. Јована Богослова која припада Великој Лаври, а смештена је недалеко од Кареје. Затим је отишао у скит Св. Пантелејмона, у келију Ваведења Пресвете Богородице, где је боравио о. Кирило, веома духован и врлински подвижник. Отац Кирило је касније постао игуман манастира Кутлумуша.
Савесни подвизи о. Кирила у погледу поста и бдења били су од велике користи младом Арсенију који је желео да крај њега проведе остатак живота. Околности му, на жалост, нису допустиле да то и учини. О. Кирило га је упутио у гостољубиви манастир Есфигмен, који још није био укључен у покрет старокалендараца. Овде је ступио 1950, а за монаха је пострижен 1954. Његово ново име сада је било Аверкије.
Млади Аверкије је испољио ватрену ревност према послушању. Када би заједно са осталим монасима био укључен у различита заједничка задужења, покушавао је да остане сам и неометан како би могао да се моли. Када су, на пример, сви остали радили у маслињаку, он би остајао на растојању од стотинак метара, савесно извршавајући своје задужење, док је у исто време био у стању духовног сазерцања.
Темељито је изучавао житија светих, Изреке пустињских отаца и књигу поука св. Исака Сиријског; ову књигу је увек држао поред свог кревета, под јастуком. Када би Аверкије окончао своје задужење (које је одредио манастир), није одлазио у келију да се одмори него је, уместо тога, помагао осталим монасима да и они брже окончају своја задужења. Није могао себи да допусти привилегију да ужива у миру и тишини своје келије док су други још увек радили. Своју помоћ најчешће је нудио најслабијима, избегавајући оне који су губили време на бескорисна задужења. Волео је свакога без разлике и свакоме је био понизно покоран, увек сматрајући себе за најнезнатнијег.
Аверкије није имао поверења у своје сопствено расуђивање или вољу. По свим питањима би, без оклевања, тражио савет од свог духовног оца. Молио је Бога да га увек просветљује како би га могао водити сагласно Својој вољи.
Његово срце је било преиспуњено захвалношћу, јер је увек размишљао о добрима које Бог чини, како њему самом, тако и остатку света. Његова љубав према Богу, која је своје порекло имала у његовој унутрашњој благодарности, непрестано је расла, упоредо са неуморном, непрекидном молитвом. Једини циљ његовог срца био је да, макар и у најмањој мери, са захвалношћу одговори на Божију благонаклоност. Веровао је да је благодат Божија једини узрок сваког добра; услед свог дубоког смиреноумља, оптуживао је себе за свако зло које би се десило. Када би видео да је неко пао у грех, да одбија да се покаје или да нема вере у Бога, помислио би: „Моја је кривица што се један од моје браће нашао у тако тешком положају. Да сам поступао сагласно Христовој вољи, Он би услишио моје молитве и мој брат се не би налазио у тако непријатној ситуацији; моја исквареност је изазвала несрећу мог брата.“ Увек је размишљао на овај начин и покушавао да светски проблем претвори у свој сопствени. Непрестано се молио Богу да помогне свим људима који, како је скрушено мислио, пате због његовог сопственог немара и духовне лењости. Бог, који слуша понизне, увек је одговарао на Аверкијеве молитве јер су се изливале из његовог распламсалог срца, срца испуњеног благодарношћу и скрушеношћу.
Аверкије је волео да посећује старце и духовне оце, испуњене благодаћу и Духом Божијим; радо је узимао њихов благослов и слушао њихове духовне савете. Његова чиста, дечја душа би одмах, без икакве сумње или оклевања, прихватала све што чује од ових стараца, такозваних „прекрасних цветова“ Пресвете Богородице. Он је свим срцем веровао у њих и никада није испитивао њихове речи својом сопственом логиком. Уместо тога, одано је следио њихове савете и понизно одбацивао свој сопствени начин размишљања или логичког преиспитивања. Добро је знао да човек не сме користити здрав разум да би схватио духовне ствари; било би то исто што и покушај да се људским рукама обухвати ветар.
Још док је био млад, посетио је многе монахе сакупљајући, као пчела, њихов „духовни полен“, како би касније био у стању да створи сопствени „духовни мед“, који су потом окусили многи ожалошћени људи.
Године 1954, околности су га (као и савет његовог духовног оца) навеле да напусти Есфигмен и пређе у манастир Филотеј, где је његов стриц такође био монах. Манастир је тада био идиоритмички (особножитејски). Аверкије је постао ученик о. Симеона, изузетно врлинског човека. Године 1956. о. Симеон је Аверкију дао малу схиму и тада је добио ново име, Пајсије, у част архиепископа Пајсија Другог Кесаријског, који је такође дошао из Фарасе у Кападокији.
У Филотеју се зближио са старцем Августином, подвижником који је боравио у келији „Ваведења Пресвете Богородице“ манастира Филотеја. Његова простодушност и смиреноумље били су од велике користи старцу.
Старац Пајсије је наставио своју ревносну подвижничку борбу, помажући на све могуће начине монасима у манастиру. Следи опис догађаја који показује старчеву постојану жељу да увек буде од помоћи другима. Један од монаха починио је грех, али није имао храбрости да га исповеди. Као резултат, повукао се у себе и, будући очајан, почео је да размишља о самоубиству. Старац је то наслутио и покушао је да му помогне. Једног дана затекао га је самог и почео да говори о својим сопственим гресима, намерно спомињући онај исти грех који је починио и овај монах. На жалост, монах је негативно реаговао на старчев напор да га наведе на исповест. Уместо тога, почео је да хода по манастиру и да свима прича како је Пајсије, кога воле и хвале, заправо врло грешна особа, понављајући, реч по реч, све што му је старац рекао. Отац Пајсије није, наравно, покушавао да се оправда и монаси су, схвативши његове благонаклоне и брижне намере, оправдали његов поступак и похвалили га због тога.
Сваког дана је тежио очишћењу душе. Од Бога није тражио ништа, јер је врло добро разумео да му је Бог, кроз св. крштење, подарио најскупоценију ствар на свету, благодат Св. Духа. Није био љубоморан на „таланте“ и дарове других, јер је знао да је и сам, кроз св. крштење, добио то исто. Он није био ни горд због њих јер је, и поред тога што је знао да поседује те дарове, био свестан да су то дарови Божије благодати. Његова највећа брига била је како да, помоћу ревности и смиреноумља, подстакне Божију благодат да делује у њему што је могуће пре. Из тог разлога непрестано се старао о очишћењу душе.
Из душе је уклањао сваки траг нечистих помисли и негативног расположења, да би уместо њих усадио оно што је добро и позитивно.
Било је задивљујуће посматрати како он, без икаквог напора, у свакој ситуацији подстиче добре и позитивне мисли, без обзира како та ситуација била сложена и тешка, јер је Божијој благодати, која дуго трпи и благотворна је (1. Кор. 13; 4) допуштао да дела у његову корист. Услед тога је био у стању да вешто прикрије грешке и пропусте других људи, као што то јасно показује и следећи догађај:
У једном од манастира боравио је монах који је казивао збуњујуће приче. Посетиоци, који су чули те приче, саблазнили су се и упитали старца: „Оче Пајсије, један од монаха у овом манастиру прича необичне приче. Шта се заправо дешава?“
Старац је одмах одговорио: „Будите опрезни да не судите другима, јер је тај наш брат врло побожан; када се у манастиру појаве посетиоци, претвара се да је Христа ради јуродив, како би га Бог наградио.“ Старчев одговор је умирио посетиоце.
Његово љубазно срце је постепено обухватало и штитило свакога на исти начин, као што и Бог премудро сакрива све наше грехе, тако да они нису предочени целом свету.
Док је боравио у манастиру Филотеј, посећивао је оца Кирила у његовом скиту и тражио његов савет у погледу различитих питања. Отац Кирило је, уз помоћ Божије благодати, у великој мери помагао старцу. Он би му, врло често, давао решење за његове проблеме, и пре него што би старац имао прилике да расправља о њима. Бог би га готово увек „обавештавао“ о његовом доласку тако да је увек имао спремне одговоре. Понекад би чак нашао одговор у некој од својих књига, а затим га подвлачио да би га показао о. Пајсију када стигне. Старац је изражавао своје дивљење и, након што би затражио његов благослов, одлазио је испуњен радошћу и духовном коришћу.
Године 1950, Старац је замољен да напусти Свету Гору и да оде у Стомио, у Кониси, да помогне у заштити те области од протестантског прозелитизма. Како је осећао да је то уистину Божија воља, пошао је у Стомио, где је боравио у манастиру Рождества Пресвете Богородице. Уз помоћ Божије благодати, понудио је своју сарадњу многим људима. Године 1962. из духовних разлога се упутио на Синај, где је боравио у келији св. Галактиона и духовно обогатио многе људе у тој области. Бедуини су га изузетно волели. Обично би по неколико часова дневно израђивао предмете од дрвета, а када би их продао, куповао је храну и давао је њима.
Године 1964, напустио је Синај и вратио се на Свету Гору, где се настанио у ивиронском скиту, у келији Св. Архангела. Током 1966. озбиљно се разболео и неколико месеци је лечен у болници Папаниколау у Солуну. Оперисан је и уклоњен му је велики део плућа.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *