СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Увод
 
Старац Пајсије је рођен на празник св. Ане, 25. јула 1924, у Фараси, Кападокија, у Малој Азији. Његов отац Продромос, побожан човек, био је градоначелник Фарасе. Одликовао се снажним патриотизмом и његов живот је много пута био угрожен од стране дивљих турских хорди које су представљале сталну претњу за град Фарасу. Продромос је осећао дубоко страхопоштовање и љубав према о. Арсенију, духовном оцу ове породице; Црква га је недавно канонизовала (св. Арсеније Кападокијски) због многих чуда која је извршио, чак и након своје смрти. Због своје деце, као и због себе самог, Продромос је, импресиониран чудесним животом св. Арсенија, чувао бележницу у коју је записивао светитељева чуда, било да је за њих само чуо, било да им је и сам био сведок. Старчева мајка се звала Евламбија, а имао је још деветоро браће и сестара.
На дан 7. августа 1924, недељу дана пре велике емиграције из Фарасе (у Турској) у Грчку, св. Арсеније је одлучио да крсти сву децу, укључујући и Продромосовог сина. Требало је да дечак добије име Христос, како се звао и његов деда, а што је био стари грчки обичај. Св. Арсеније је, међутим, предлог одбио желећи да дечаку да своје име. “Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник?” Затим се окренуо куми и рекао: “Зваће се Арсеније!” Св. Арсеније је на тај начин прорекао старчев призив и он је, још од раног Детињства, био изабран да постане сасуд Светог Духа.
На дан 14. септембра 1924, на празник Воздвижења Часног Крста, избеглице из Фарасе су, након многих искушења, најзад стигле у Пирејску луку у Грчкој. У Пиреју су остали три недеље а затим су отишли на Крф, где су привремено настањени у месту под називом Кастро. Св. Арсеније је, као што је и сам прорекао, на острву живео само четрдесет дана. Упокојио се 10. новембра, у старости од осамдесет година, оставивши као достојног наследника свог духовног богатства младог Арсенија, односно, како ће касније бити назван, старца Пајсија.
Млади Арсеније и његови родитељи провели су око годину и по на Крфу, а затим се преселили у једно село поред Егуменисе (североисточна Грчка). Њихово коначно одредиште био је град Кониса у Епиру.
Срце и ум младог Арсенија били су у потпуности посвећени Христу и Пресветој Богородици и његовим животом доминирала је његова велика жеља да се замонаши. Волео је да шета кроз шуму и да се моли током читавог дана, носећи у рукама дрвени крст који је сам начинио.
Након што је завршио основну школу, у Кониси је радио као тесар, док није дошло време за војску. Као човек молитве он је, исто тако, био и врло осећајан и нежан. Када би неко преминуо а од њега било поручено да начини ковчег, никада не би узео новац од покојникових рођака. Поступајући на тај начин он је, на свој сопствени начин, давао свој допринос олакшању њиховог бола и жалости.
Године 1945, изабран је за војску, где се истицао својим карактером и одважношћу. Хтео је да увек буде на првој борбеној линији или да учествује у најопаснијим операцијама, како би најпре његов живот био доведен у опасност. Посебно се бринуо за војнике који су имали жене и децу. Обично би им говорио: “Тебе чекају жена и деца, а ја немам никога; ја сам слободан.” Много пута му се десило да је готово погинуо спасавајући туђи живот. Током највећег дела своје војне обавезе био је у служби за везе, а онда је 1949. отпуштен из војске.

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀