СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Чудесни догађаји
 
Милост и благодат почивају на изабраницима Његовим
(Приче Сол. З; 9)
 
Отац Пајсије је желео да благодат Божија дејствује у његовом животу и због тога је смирено искорењивао сваки траг сопствене воље. Тиме је подстакнута божанска благодат, која је у Старчевој души дејствовала још од дана његовог крштења, и она је творила чуда.
Старац је увек настојао да енергију (дејствовање) божанске благодати која се скривала у њему прикрије од људи.
Када би божанска благодат дејствовала у њему и када би то неки људи приметили, Старац би смирено признао да он сам не чини ништа. Он је још у раној младости врло добро разумео да је немогуће да од самог човека потекне било каква истинска духовна енергија (дејство).
У већини случајева, Старац је прикривао дејствовање божанске благодати, тако да људи нису могли да га примете. Догађало се, међутим, да је некима, уместо људске помоћи, био потребан “божански подстицај” да би поверовали у Бога и поправили се. Тада је Старац бивао приморан да разоткрије дејствовање божанске благодати.
Много пута је моја недостојна душа била неспособна за разумевање истина Божијих, тако да сам Старца доводио у неугодну ситуацију. Будући да нисам био у стању да прихватим никакву људску помоћ, био је принуђен да ми разоткрије неке од својих духовних опита да би ме исправио и примирио моју гордост. Говорио ми је о разноликим дејствима (енергијама) божанске благодати која је повремено пројављивала своју присутност, јер ми је недостајала духовна осетљивост и смиреноумље. Будући да није могао да ми помогне људским методама, учинио је то благодаћу Божијом.
Како је ваша љубав преиспуњена поштовањем, вером и смирењем, верујем да није ни потребно да слушате о пројавама дејствовања божанске благодати, јер божанска благодат помаже само онима којима је, као и мени самом, неопходан “божански подстицај.” Будући да не желим да задржим само за себе оно што сам видео или чуо, говорићу вам о тим чудесним догађајима. Немогуће је, међутим, да све буде обухваћено овом књигом. Било би потребно неколико томова да бисмо, макар и у најмањој мери, исказали оно чиме је преобиловало духовно делање Старца чији нам је мистички живот сасвим непознат.
Неки од наше сабраће, који су смиреноумно разумели своју потребу да о откровењима божанске благодати у старцу Пајсију сазнају што је могуће више, затражили су да чудесни догађаји буду објављени као засебна књига. Уколико је, дакле, неко сагласан са тим и поседује лично искуство о таквим догађајима или је пак био сведок чудесног догађаја или дејствовања божанске благодати и уколико при том жели да допринесе овом делу, нека то напише и нека ми пошаље или нека пошаље било коме, ко жели да пише о Старцу. Није важно ко ће писати о томе него чињеница да ће то бити забележено јер је једино, чиме се у наше време можемо поносити, наш милосрдни Бог и дела наших Отаца.
јеромонах Христодулос са Свете Горе
* * *
Једног поподнева, отишао сам да посетим старца Пајсија. Тих дана обузело ме осећање извесне надмености, што је потицало од одсуства топлине у мом молитвеном животу. Када сам почео да контролишем своје необуздане мисли, почео сам јасније да сагледавам ствари. Како, међутим, нисам поседовао смиреноумље, мислио сам да сам достигао одређено духовно стање и због тога се осећао надмено.
Отишао сам да посетим старца и исповедим му своје помисли, обојене надменошћу о којој сам управо говорио. Отац Пајсије ме саслушао и, не рекавши ништа посебно, почео да ми казује следећу причу:
Јуче ме посетио један монах и рекао нешто, што ме подсетило на догађај који ћу ти сада испричати.
Једне ноћи био сам у својој келији у Катунакији и изговарао Исусову молитву, када ме постепено почело обузимати осећање небеске радости. Истог тренутка моја келија, у којој је до тада таму нарушавала једино дрхтава светлост свеће, била је обасјана прелепом плавичасто – белом светлошћу. У почетку, светлост је била врло јака и осећао сам да и моје очи “постају снажније” да би могле поднети ту светлост. Била је то нестворена светлост! Неколико сати сам стајао у келији, изгубивши осећање за овоземаљско и обитавајући у духовном свету, веома различитом од овог.
Док сам био у том стању нестворене светлости и небеских доживљаја, изгубио сам сваки осећај за време.
У једном тренутку нестворена светлост је почела да бледи и вратио сам се у претходно стање. Осетио сам глад, па сам узео комадић хлеба. Онда сам ожеднео и попио сам мало воде. Почео сам да се замарам, па сам сео да се мало одморим. Осећао сам се као животиња и сажаљевао сам самога себе због тога. Промена једне ситуације у другу породила је природно смиреноумље. Када сам искусио разлику између духовног стања у коме сам се налазио и својих овоземаљских потреба, није ми преостало ништа друго него да зато презирем и окривљујем самога себе.
Нешто даље од моје келије живео је још један монах. Погледао сам напоље и имао утисак да је још увек ноћ са пуним месецом. Изашао сам и упитао га:
– Колико је сати? Изгледа да још није свануло.
Монах је изгледао запрепашћено и упитао ме:
– Шта сте рекли, оче Пајсије? Нисам вас разумео.
Тек тада сам схватио шта се догодило. Било је десет сати ујутро и “пун месец” који сам ја видео било је заправо сунце. Нестворена светлост је била тако јака да је учинила да ми дневна светлост и сунце изгледају као ноћ са пуним месецом. Разлика између дневне и нестворене светлости била је као разлика између ноћи и дана.
Када је старац завршио ову причу, рекао ми је да одем: јер га очекују и други људи. Вратио сам се у своју келију, тек незнатно схватајући зверско стање у коме сам се налазио.
***
Након турске инвазије Кипра, један монах је дошао да посети старца, јер се осећао веома ожалошћеним због страшних разарања и великих људских губитака (том приликом изгубио је и неке рођаке).
Отац Пајсије му је био веома наклоњен, јер је био врло побожан и добар и понудио му је да проведе ноћ у његовој келији.
– Ујутро ће доћи свештеник да служи Божанствену литургију. Ја ћу те рано пробудити, тако да можемо прочитати јутарњу службу и молитвено правило пред св. Причешће.
Монах је отишао у своју келију, а отац Пајсије у своју, где се читаве ноћи молио. Неколико пута одлазио је до монахових врата и шаљиво говорио:
– Оче, да ниси случајно имао неко виђење? Јеси ли видео ангела?
Око два сата ујутро, старац Пајсије га је пробудио да би служили јутрење. У једном тренутку, старац је започео да чита молитвено правило пред св. Причешће. Монах је
посматрао начин на који чита о. Пајсије и како његово лице зрачи покајањем и побожношћу.
Када је стигао до пете песме, у којој се каже: “Маријо, Мати Божија, часно обиталиште миомира, молитвама Твојим начини ме сасудом изабраним, да се причестим светињама Сина Твога, ” догодило се нешто изузетно: капелица се испунила плавичасто – белом светлошћу и светлост кандила, чији су пламичци такође постали плавичасто – бели, почела је да се креће у лаганом ритму. У исто време капела се испунила небеским миомирисом какав се не може описати.
Монах је био запрепашћен и није схватао шта се дешава. Прекинуо је старца шапнувши му:
– Оче, шта се ово догађа?
Дао му је знак да ћути и рекао:
– Изговори Исусову молитву и немој да причаш, јер нас је посетила Пресвета Богородица.
Током неког времена, старац и овај монах су остали са главама на поду, све док плавичасто – бела светлост није ишчилела, одневши са собом и сав бол и сву патњу из монаховог срца. Уместо њих, појавила се радост, нада, вера и љубав према Богу, али исто тако и захвалност према старцу као примаоцу Божије благодати.
Касније је дошао свештеник да служи Божанствену литургију, Монах је ујутро отишао, са дубоким осећањем страхопоштовања према духовној одважности коју је старац Пајсије имао пред Богом.
***
Старац Пајсије је пролазио кроз врло тежак период. Проблем се појавио у цркви и многи епископи су код њега долазили по савет. Био је то, међутим, врло сложен проблем тако да он, иако је то желео, није био у могућности да помогне. Како је говорио, без обзира са које стране да се суочаваш са проблемом, увек се нађеш у духовном ћорсокаку. Зато је одлучио да своје напоре на решавању овог проблема претвори у молитву. Током тог периода, о. Пајсије се непрестано молио Богу да се нађе решење за црквени проблем, а посебно се молио св. Јефимији:
– Св. Јефимија, ти која си некад решила озбиљан проблем са каквим се Црква суочавала, изведи и сада Цркву из овог безизлаза!
Једног јутра, у девет сати, док је читао службу трећег часа, старац Пајсије је зачуо како неко опрезно куца на његова врата и из келије упитао:
– Ко је то?
Зачуо је женски глас како одговара:
– То сам ја, оче, Јефимија!
– Која Јефимија, поново је запитао.
– Није било одговора. Тада је поново зачуо куцање и упитао:
– Ко је то?
Чуо је како онај исти глас каже:
– Јефимија, оче.
Затим је и по трећи пут зачуо куцање и осетио да неко улази у његову келију и корача кроз ходник. Дошао је до врата и видео св. Јефимију, која је и поред затворених врата чудесно ушла у његову келију; видео је како се клања икони Пресвете Тројице што ју је старац поставио на зид свог ходника.
Старац се тада обратио светитељки:
– Реци “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу.”
Светитељка је разговетно поновила те речи и старац Пајсије је истог тренутка пао на колена и поклонио јој се.
Након тога су накратко седели и разговарали; није могао поуздано да каже колико дуго јер је, у време посете св. Јефимије, изгубио сваки осећај за време. Она је нашла решење за сва три проблема за која се он молио, да би је на крају упитао:
– Желео бих да знам како си поднела своје мучеништво.
Светитељка је одговорила:
– Оче, да сам тада знала какав ће бити вечни живот и каква је небеска радост у којој уживају душе будући у близини Божијој, молила бих се да моје мучеништво много дуже траје, јер је то потпуно ништавно у поређењу са даровима благодати Божије!
***
У време када је старац Пајсије још увек боравио у келији Светог Крста, једне ноћи, док је изговарао молитву Исусову, кров његове келије је изненада био уклоњен и на његовом месту јасно је видео Господа. Његово лице је било тако светло да није могао поднети да га непосредно гледа и чудио се како је некада било могуће да неки људи пљуну на њега.
После овог догађаја, старац Пајсије је посаветовао монахиње манастира св. Јована Богослова да лице Господње сликају управо онако, како га је он видео те ноћи. За све време док су сликале икону, он је био крај њих и руководио их.
Отац Пајсије је рекао да лице Господа и Богородице има боју зрелог жита.
***
Старац Пајсије је већ био ископао себи гроб поред своје келије, Панагуде, и његове мисли су увек биле управљене према оном дану када ће отићи из овог пролазног света. Захваљујући свом дубоком смиреноумљу, стално се осећао неспремним за ово последње путовање. Једно виђење га је, међутим, испунило радошћу.
Док се молио, видео је да се налази на месту које подсећа на аеродром, одакле људи путују на небо. Тамо је било много људи и неки међу њима били су одређени да провере да ли путници имају пасоше и карте, како би могли путовати, а ако би нешто недостајало, путник би остајао позади. Када је дошао ред на старца Пајсија, схватио је да нема потребна документа. Изненада се појавила Пресвета Богородица, одевена у злато као краљица. Изгледала је управо онако као на икони Пресвете Богородице Јерусалимске. Обратила се инспекторима и рекла:
– Он је мој слуга, пустите га да прође, јер ја имам сва потребна документа.
Затим је извадила документа из свог огртача и показала их, а онда их вратила. Тако је старац Пајсије могао да прође.
Старац Пајсије нам је једном казивао:
– Богородица Марија много личи на онај лик изображен на икони Пресвете Богородице Јерусалимске. Она је иста таква. Видео сам је много пута и не знам ниједну другу икону која толико подсећа на њу.
***
Старац Пајсије се још једном удостојио божанствене посете. Једном приликом је, док се молио, изненада зачуо одјек корака како се приближава кроз ходник његове келије. Дошао је до врата и погледао низ ходник који гледа на врата капеле. Видео је Пресвету Богородицу док корача као краљица. Када је стигла до врата капеле, ушла је унутра. Следио ју је св. Јован Богослов. Након што су обоје ушли у капелу, ишчезли су остављајући за собом плавичасто – белу светлост, нестворену светлост, док није постепено избледела. Душа оца Пајсија је била преиспуњена захвалношћу и понизношћу. Плакао је јер га је посетила Богородица Марија, иако се осећао као најгрешнији човек на свету.
***
Током фебруара 1979. Старац се суочавао са многим тешким проблемима. Један од монаха, који је често боравио крај њега, могао је јасно да запази његову тугу.
Једног дана пошао је да посети старца Пајсија, очекујући да га види тужног, какав је обично и био тих дана. На његово изненађење, Старчево лице изгледало је сасвим другачије и блистало је од радости. Монаху је рекао:
“Бог је разумео моју тугу и послао је мог ангела-чувара да је удаљи од мене. Ангео је изгледао као младић одевен у блиставу одећу и чим сам га видео, моја туга је ишчезла. Рекао ми је неколико ствари о којима ти сада не могу ништа казати.”
***
На дан 13. маја 1979. г. Старац се преселио из келије Светог крста у келију Светог крста при манастиру Кутлумушу, такозвану Панагуда келију.
Био је 3. јун и Старац тек што се преселио у своју нову келију. Још увек није распаковао све ствари, и његове књиге, па међу њима и Минеј, још увек су се налазиле у кутијама. Он, дакле, није знао тачан датум нити који се светитељ прославља тога дана. Док се молио са бројаницом и понављао речи “Светитељу овога дана, помилуј ме”, запитао се који се светитељ прославља тога дана. Изненада, у капели су се појавила два светитеља. Један је иступио напред и старцу Пајсију није био познат. Светитељ који је стајао иза био је свети Пантелејмон. Старац је увек говорио да на светог Пантелејмона највише личи његова икона из Скита светог Пантелејмона. Непознати светитељ се обратио Старцу:
“Оче, ја сам Лукилијан.”
Старац није обратио пажњу на име, па је запитао:
“Како си рекао да се зовеш, Лукијан?”
“Не”, одговорио је светитељ, “ја сам Лукилијан.”
Двојица светитеља су након тога чудесно ишчезла.
Старац је онда пришао једној од кутија да потражи Минеј и открио чији се помен слави 3. јуна. Био је то дан посвећен светом Лукилијану. Од тог доба, постао је посебно привржен овом светитељу и поставио је његову иконицу у олтар, одмах изнад стасидије.
***
Старац Пајсије нам је на занимљив начин саопштавао какве ће бити временске прилике.
Отац Давид је био вратар у манастиру Кутлумуш. Када би се неки монах или искушеник враћао у манастир након посете старцу Пајсију, овај би му обично рекао:
“Кажи оцу Давиду да сиђе са бадемовог дрвета јер ће пасти снег.”
(Говорио је то стога што се преподобни Давид Солунски подвизавао на бадемовом дрвету и на тај начин се посветио).
Након извесног времена, заиста би пао снег. Знали смо, дакле, када да очекујемо снег и да се за њега припремимо.
У децембру 1992. г. отац Пајсије је послао поруку оцу Давиду да “сиђе са бадемовог дрвета” и да се “поново попне на њега након Божића.” Празници су били у току када му је послао другу поруку говорећи “да се још не пење на бадемово дрво” него да сачека његово обавештење. На празник светог Антонија (17. јануар) време је било веома лоше и падао је снег. После неколико дана, поручио му је да може да се “попне на бадемово дрво”.
Тако смо захваљујући оцу Давиду знали када ће падати снег, јер га је старац Пајсије увек тачно обавештавао о томе.
***
Једног недељног јутра, старац Пајсије је лежао болестан у кревету. Тада је боравио у келији Светог крста при манастиру Ставроникита и осећао се веома исцрпљено услед болести и строгог поста. Устао је из кревета и изашао у башту. Био је веома тужан јер није имао ништа за јело, чиме би се мало укрепио.
У том тренутку погледао је према мору и видео како преко неба лети нека птица, идући право ка његовој келији. Изгледала је као орао који у кљуну носи рибу. Када је надлетала његову келију, испустила је рибу која је пала право испред Старца.
Старац је отишао право у капелу. Помолио се за случај да је ово чудо било дело демонско, а затим је заблагодарио Пресветој Богородици због Њене бриге и промисла. Касније је изашао у башту где је припремио рибу и појео је и на тај начин донекле повратио снагу.
***
Догодило се то у време када је старац Пајсије боравио у Ивиронском скиту, на дан 15. августа, дакле у време поста. Прошло је осам дана и за све то време Старац није ништа јео. Током деветог дана поста, један старији монах замолио га је да му помогне да пресели своје ствари у манастир. Упркос чињеници да већ неколико дана није ништа јео и да се слабо осећао, пошао је да му помогне.
На повратку у своју келију осетио је исцрпљеност и вртоглавицу. Изненада се пред њим појавио младић у блиставој одећи (свети ангео), носећи у рукама корпицу са свежим воћем. Старац му је захвалио, а затим се прекрстио, појео нешто воћа и одмах осетио побољшање. Младић је у међувремену ишчезао. Када је старац Пајсије приметио да је воће свеже иако није његова сезона и да је онај младић ишчезао, схватио је да је то био свети ангео.
***
Младић који се није годинама исповедао посетио је оца Атанасија који је тада живео у кутлумушкој келији Дионисија из Фурне у Кареји. Док су разговарали, отац Атанасије му је споменуо да би требало да се исповеди јер ће му то помоћи да реши своје проблеме. Младић, међутим, није био уверен у то, иако је отац Атанасије ненаметљиво настојао да схвати како му је исповест неопходна. Отац Атанасије му је затим говорио о старцу Пајсију. Рекао је младићу да је то савремени светитељ, да би требало да га посете и да чују шта ће он рећи.
Пошли су да посете Старца. Када су стигли до његове келије, угледали су га како копа у башти, намеравајући да засеје неко поврће.
Отац Атанасије га је поздравио и упитао:
“Старче, шта то радите?
Старац му је одговорио уз карактеристичан израз благости на лицу:
“Ето, одлучио сам да исповедим своју башту.”
Отац Атанасије га је на то упитао:
“Зар је и баштама потребна исповест?”
“Схватио сам да ће моја башта творити чуда када је исповедим и уклоним све што је непотребно као што је камење, конзерве, корење и трње, а затим додам мало хумуса. Тако сам разумео да и моју башту повремено треба исповедити.”
Одложивши мотику, увео их је у келију и послужио слаткишима.
Када су младић и отац Атанасије напустили старца Пајсија, били су врло задовољни Старчевим одговором на њихово питање о исповести, иако му пре тога ништа нису рекли. Нема потребе ни да кажемо да је младић након овог догађаја одмах отишао да се исповеди.”
***
Заједно са још шесторицом отаца седео сам на травњаку пред келијом оца Пајсија. Сви смо пажљиво слушали шта Старац говори. Изненада се појавио младић који је са својом дугом косом и марамом око врата изгледао као анархиста.
“Где је тај Пајсије”, нељубазно је упитао.
Старац је устао, пришао му и рекао: *
“Због чега ти треба, младићу?”
“Желим да га видим”, одговорио је он.
Младић је у левом џепу своје кошуље имао кутију цигарета. Старац је показао на њу и упитао:
“Шта ти је то? Еванђеље?”
“Не, цигарете”, одговорио је и понудио га:
“Желиш ли цигарету?”
“Не.”
Како смо сви са смехом гледали у Старца, младић је најзад разумео да је то отац Пајсије. Након што смо му и ми то потврдили, окренуо се према Старцу и рекао:
“Желим да ми кажеш како се зовем.”
Старац се почешао по глави претварајући се да је збуњен и рекао:
“Како се зовеш… да видимо. Како називате светла на семафору, црвено и зелено, којима се регулише саобраћај? (Грци су црвеном и зеленом светлу семафора дали људска имена и зову их Григорис и Стаматис).
“Мислите Григорис и Стаматис”, упитали смо ми.
“Да, управо то. Тако се ти зовеш.”
Младић се заиста звао Григорис и када је то чуо, био је запрепашћен. Истог часа је затражио да насамо разговара са Старцем. Отац Пајсије га је повео у страну тако да су могли несметано да разговарају.
Након шест месеци, младић је поново дошао на Свету Гору. Сусрео сам га испред манастира Кутлумуш. Више није личио на анархисту. Промена је била тако драматична да нисам био сигуран да је то иста особа, па сам га упитао:
“Извините, подсећате ме на некога. Да ли сте Ви онај младић који је пре отприлике шест месеци посетио старца Пајсија?”
“Да ли је особа на коју Вас подсећам била груба према Старцу?”
“Да, на неки начин…”
“Да, оче, био сам то ја, будала. Молите се за мене да бих могао да се поправим…”
***
Један монах из манастира Кутлумушу и ја били смо у Старчевој келији. Седели смо у гостинској соби када је изненада један посетилац позвонио на врата. Старац је устао и отишао до прозора да види ко би то могао бити. Ми смо устали заједно са њим и он је рекао:
“Неко звони на врата, али ја га не познајем. Висок је и носи наочаре. Изгледа као грађевински инжењер.”
Старац је отворио врата и човек је ушао унутра. Седели смо сви заједно док је Старац отишао да припреми послужење.
“Одакле сте”, упитали смо га.
“Из Јањине” (град у северозападној Грчкој).
“Чиме се бавите?”
“Ја сам грађевински инжењер.”
“Да ли сте раније већ долазили овамо?”
“Не, овде сам први пут.”
У међувремену је стигао старац Пајсије са послужењем и ми смо се опростили и отишли.
***
Старац Пајсије је седео у башти своје келије. Са њим је био о. Арсеније, којем је давао савете о монашком животу. Неколико ходочасника се кретало стазом која води до Старчеве келије. Отац Пајсије их је спазио издалека и рекао о. Арсенију:
“Изгледају као да долазе са Крфа.”
Када су се приближили, Старац их је упитао:
“Одакле долазите, браћо?”
“Са острва Крфа, оче.”
“Дођите, седите овде и дозволите да вас послужим.”
***
Старац је седео испред келије и разговарао са групом ходочасника. Отац Е. га је посматрао како говори и са дивљењем се питао:
“На који је начин његова душа повезана са божанском благодаћу и колико мора да је чиста када допушта благодати Божијој да дела?”
Док је био обузет таквим мислима, Старац је прекинуо разговор који је водио са осталим посетиоцима и обратио се њему:
“Питаш се како је унутра? Препуно је нечистоће и смрада.”
Затим је наставио да говори. Ходочасници нису разумели шта је Старац мислио овим речима, али је отац Е. био задивљен.
***
Д. К. је рођен у Самарини (град у северозападној Грчкој). Када му је било годину дана његови родитељи су се преселили у северну Грчку, у град Козани, где су се трајно настанили. Д. К. је живео у Козанију преко четрдесет година и када би га људи упитали одакле је, увек би одговорио да је из Козанија, сасвим заборавивши на Самарину.
У време када се суочавао са породичним проблемом, један пријатељ му је саветовао да оде на Свету Гору, посети старца Пајсија и затражи његов савет. Када је дошао до његове келије, Старац је управо разговарао са неким посетиоцима.
“Уђи унутра”, рекао му је.
Д. К. је прошао кроз капију и, не знајући ништа о манастирском начину поздрављања, рекао:
“Здраво, оче.”
“Здраво и теби. Одакле долазиш?”
“Из Козанија, оче.”
“Седи овде и послужи се ратлуком, има га неколико врста.”
Претварајући се да је заборавио одакле је његов посетилац, Старац га је поново упитао:
“Шта си рекао, одакле си? Из Самарине?”
“Не старче, из Коза…”
Изненада, Д. К. се сетио места свог рођења и, дивећи се Старчевој прозорљивости, смејући се рекао:
“Да, Старче… ја долазим из Самарине, као што сте и рекли, али сам заборавио све што је у вези са тим!”
***
Један монах и отац Давид из манастира Кутлумушу дошли су да посете Старца. Након што их је послужио слаткишима, изашли су у башту. Док су разговарали, Старац је дробио бисквите да би нахранио птице. Длан му је био отворен тако да су птице слетале на њега и скупљале мрвице. Пошто би покупиле неколико мрвица, осврнуле би се лево и десно и одлетеле на дрво. Отац Пајсије им је умиљато говорио:
“Не бојте се, ови људи су наши пријатељи” при чему је показао на двојицу монаха.
Птице су поново слетеле на његов длан да би појеле преостале мрвице. Отац Пајсије није дубоко волео само своје ближње, него и животиње и птице. Током зиме, испред келије је дробио бисквите да би птице имале шта да једу. Његова башта била је пуна најразличитијих птица, великих и малих, дивљих и припитомљених.
***
На други дан Васкрса, светогорски монаси су служили молепствије и прослављали чудотворну икону “Аксион ести, (“Достојно јест”). Старац Пајсије је тога дана остао у својој келији и молио се. Изненада је осетио како се келија испуњава миомирисом, али није могао да открије одакле он потиче. Након што је прошао кроз све одаје, разумео је да миомирис долази споља.
Изашао је у башту и миомирис се ту заиста јаче осећао. Зачуо је звук звона. Служено је молепствије икони “Достојно јест” и миомирис се ширио од ове чудотворне иконе. .
Миомирис је почео да слаби како се икона удаљавала праћена звуком звона. Поподне тог истог дана, о. Пајсије је казивао о. Атанасију о овом чудесном догађају.
***
Г. Константинос ме замолио да кажем Старцу да се моли за једно дете које је познавао и које је већ годинама било парализовано. Када сам отишао код Старца да му пренесем поруку, упитао сам га:
“Шта мислите, Старче, постоји ли нека могућност да ово дете оздрави?”
Као одговор на моје питање, исприповедао ми је следећу причу:
” Једном је нека девојка из Тесалије (централна Грчка) доживела несрећу и њен мозак је био озбиљно оштећен. Пошто је изгубила сва чула, пала је у кому и сматрали су је клинички мртвом. Доктори су рекли да не постоји могућност да се опорави и да родитељи једино могу да очекују њену смрт.
Како више није било људске наде да ће се девојка опоравити, неки људи су родитељима испричали о Старцу и наговарали их да га посете. Отац је одлучио да пође на Свету Гору и да са њим поразговара о својој кћерки. Након што му је испричао целу причу, са чуђењем га је упитао:
“Оче, сви лекари су дошли до закључка да се моја кћер никада неће опоравити и да можемо да очекујемо њену смрт. Шта Ви мислите, има ли неке наде, може ли Бог нешто ту да учини?”
“Немојте више никада питати да ли Бог може нешто да учини, јер је то богохулно. Бог је створио човека и у стању је да камење претвори у људска бића, а Ви питате да ли може нешто да учини и за Вашу кћер. Богу ништа није ни тешко ни немогуће. Нама је тешко да превазиђемо своју неверицу и да поверујемо у Њега без и најмање сумње. Према томе, молите се Христу са вером и без икакве сумње. Немојте губити своје уздање у Њега. Бог допушта да осетимо очајање како бисмо имали поверења у Њега. Никада нас неће изневерити наше уздање и поверење у Бога. Ја Вас уверавам да ће Ваша кћер оздравити!”
Отац је отишао и послушао савет старца Пајсија. Након извесног времена, обавестили су га да се здравствено стање његове кћери побољшава, док једног дана није сасвим оздравила. Она се данас осећа сасвим добро и запослена је. Доктори су се чудили како је девојка уопште преживела, јер су њену смрт сматрали неизбежном.
“Према томе, реци г. Константиносу да верује и да ће дечак оздравити.”
Старац је затим наставио да прича о још једном догађају.
У војној болници су се налазила петорица официра и сви су боловали од рака. Стање четворице од њих није било забрињавајуће и говорило се да ће, уколико буду оперисани, моћи да живе још много година без икаквих проблема. Пети официр био је, међутим, озбиљно болестан. Тврдили су да му је преостало још само неколико седмица.
Када је пацијент дознао за то, обузело га је очајање и био је неутешан. Један од лекара, иначе побожан човек, покушавао је да га утеши и говорио му је:
“Немојте очајавати. Лекари могу да кажу да нема наде, али не заборавите да постоји Бог. Молите се и не заборављајте да се у случајевима као што је Ваш догађају чуда.”
Пацијенту је истог часа било боље и затражио је духовника. Пошто му се исповедио, непрестано се молио Богу имајући поверења у Њега и ослањајући се на Његово милосрђе.
Да скратимо причу, она четворица официра, који нису имали озбиљан облик рака, убрзо су умрли док се онај пети, за којег су тврдили да му је преостало само неколико седмица, данас добро осећа и обрађује своје њиве.”
***
Старца је посетио један отац чија је кћер имала тумор на мозгу. Према мишљењу лекара, преостало јој је још само неколико месеци живота. Отад је понео нешто од њене одеће да би је старац Пајсије благословио и замолио га да се моли за његову девојчицу.
Старац му је рекао:
“Ја ћу се молити за Ваше дете. Међутим, и Ви као отац морате нешто жртвовати због своје кћери, јер је Бог увек милосрдан када види да се људи жртвују за оне које воле.”
“Шта да жртвујем, Старче”, упитао је отац.
“Имате ли неку страст? Жртвујте неку од њих.”
Будући духовно неупућен, човек је одговорио:
“Није ми познато да имам било какву страст.”
“Да ли пушите?”
“Да”, одговорио је.
“Добро, онда жртвујте цигарете због здравља Вашег детета и Бог ће је исцелити.”
Отац је обећао да ће тако и учинити. Одржао је своје обећање и, постепено, његовој кћерки бивало је све боље, док није била потпуно исцељена. Лекари су потврдили да је њено здравствено стање поново нормално.
Отац је, међутим, заборавио или, боље речено, прекршио обећање које је дао Богу и поново почео да пуши. Истовремено, на мозгу његове кћери поново се појавио тумор и њено здравствено стање је постало озбиљно као и раније.
Отац је опет отишао код старца Пајсија, тражећи да се моли за његову кћер.
Старац му је тада рекао:
“Ако Ви као отац не можете да одржите обећање које сте дали ради свог детета и да жртвујете страст која разара Ваше здравље, онда Вам ни ја не могу понудити никакву помоћ.”
***
Током лета 1993. г. неки људи су почели да шире гласине да ће се Старац упокојити у августу те године. Због тога су многи монаси били узнемирени. Једног дана, отац Давид је одлучио да упита Старца да ли је то истина и да ли је то он сам рекао. Када је стигао, Старац му се и пре поздрава обратио следећим речима:
“Ти знаш да се прича да ћу умрети у августу. У јануару ми је један од мојих посетилаца рекао: ‘Оче, ви ћете умрети јер болујете од озбиљне хеморагије. ‘ Ја сам му на то шаљиво узвратио:
“Не мислим да је тако. Сада није право време да неко умре, много је хладно. Август је погоднији, јер је тада топло.” Испричао сам му то као шалу, а он је пронео глас да сам рекао како ћу умрети у августу. Не могу чак ни да се нашалим!”
***
Један монах, који је ускоро требало да постане ђакон а затим и свештеник, дошао је код Старца да узме његов благослов и да га упита да ли је Божија воља да постане свештеник.
Он му је одговорио да то јесте Божија воља, али да би требало мало сачекати. При том је одредио одговарајуће време.
Монах је исповедио Старцу да он лично не жели да постане свештеник, али да су манастирски старац и остали монаси вршили на њега притисак да то учини.
Старац Пајсије му је саветовао да им буде послушан. Тада му је казивао о следећем догађају:
“Тада сам боравио у манастиру Стомио у Коници. Једном сам се молио до касно у ноћ и испред мене се појавио Господ. Био је одевен као архиепископ и рекао ми је: “Моја је воља да постанеш свештеник. Исто желим и у погледу тог и тог младића, из тог и тог села.”
Желео сам да се сопственим разумом уверим у виђење које сам имао. Пошао сам у село које ми је Господ споменуо и упитао где се налази дом тог и тог младића. Када сам дошао, претварао сам се да сам ту само у пролазу, да сам уморан и да желим да се одморим, тако да су ме пустили да уђем. Били су изненађени, али и обрадовани мојом посетом. Упитао сам их да ли имају деце и одговорили су ми да имају сина који се у то време налазио у школи. Упитао сам их какви су његови планови за будућност, а
они су ми одговорили да у последње време размишља о томе да постане свештеник. Рекао сам им да му допусте да учини како жели, јер је Божија воља да он постане свештеник. Након извесног времена, младић је рукоположен. Тако сам се уверио да је виђење које сам имао било истинито.”
***
Старац Пајсије је једном приликом казивао: Недавно ме посетио један епископ и рекао: “Мораш постати свештеник и духовни отац.”
Рекао сам му да за то постоји једна велика препрека”.
“Какве је природе та препрека?”
Одговорио сам: “Током рата био сам радио оператер и узроковао сам смрт многих људи. Ја сам обавештавао генерала где да пошаље авионе да бомбардују непријатеља кад год је то било неопходно.”
“У том случају”, додао је епископ, “постоје препреке и за куваре, јер су припремали храну за оне који су се борили и убијали људе.”
“Не знам да ли постоје препреке за куваре. Једино што знам јесте да не могу да будем свештеник.”
Старац Пајсије је наставио: “Постоји још један разлог због којег нисам желео да постанем свештеник. Желео сам да монашки живот проживим онако како ја хоћу! Ако постанеш духовни отац, немаш више избора и мораш да примиш свакога ко те посети. Међутим, када си прост монах, можеш да уредиш сопствени живот. Ипак, ствари су се сада измениле, јер сам присиљен да свој живот прилагодим својим посетиоцима.”
***
Током 1986. г. Теодор А. се налазио у врло лошем душевном стању. Непрестано се молио Богу да му открије нешто очигледно, чиме би оснажио своју веру и растерао “облаке” неверја који су га мучили.
Једне ноћи је лежао на кревету и молио се, када се нашао у стању какво није био у стању да опише. Да ли је то био сан, виђење или илузија? Није могао са сигурношћу да каже.
Видео је себе на скели једне високе грађевине, а тројицу својих мештана на другој скели. Изненада, скела је почела да се руши и он је падао заједно са њом. Тада је угледао лепог, плавокосог младића који га је посматрао. Младић је личио на Господа. Са Њим је био један монах који је успео да га задржи док је падао и да га безбедно спусти на земљу.
Монах је отишао да учврсти скелу и да је врати на њено место, а затим се обратио Теодору:
“Твоја скела је сада причвршћена и нема опасности да ћеш пасти. Према томе, не треба да будеш узнемирен. Међутим, реци својим мештанима да учврсте своје скеле, јер су у опасности.”
У том тренутку Теодор се пробудио, питајући се шта може да значи виђење које је управо имао. Од тог времена, лик оног монаха дубоко се утиснуо у његово сећање.
Прошло је пет месеци од дана када је Теодор имао виђење. Сеоски свештеник, отац Јоанис, објавио је у цркви да иде на Свету гору и да би га много обрадовало ако би још неко из села пошао са њим. Неколико људи је желело да учествује у ходочашћу. Теодор је чуо много тога о Светој Гори, па је одлучио да се и он придружи оцу Јоанису.
Када су стигли на Свету Гору, најпре су посетили манастир Кутлумушу, а онда им је свештеник рекао да иду у манастир Ивирон. Саветовали су им да се зауставе на путу и да посете старца Пајсија, подвижника који је обитавао у близини, и да узму његов благослов.
Када су стигли до Старчеве келије, позвонили су и Старац је пошао да отвори врата, како би посетиоци могли да уђу. Када га је угледао, Теодор није могао да поверује сопственим очима. Препознао је лик монаха који је запамтио из свог виђења.
Старац Пајсије се поздравио са сваким посетиоцем понаособ. Када је већина посетилаца прошла кроз капију, отац Пајсије је приклонио главу и погледао Теодора који је стајао последњи у реду и чекао да се поздрави са њим.
“Како си, Теодоре? Ми се често виђамо!”
Када је зачуо Старчеве речи, Теодор се истог часа уверио да је то био онај монах којега је угледао у свом виђењу. Одговорио је:
“И ја Вас, Старче, добро познајем, али Вас сада први пут видим у непосредној близини.”
Старац се насмејао и наставио да се поздравља са осталим посетиоцима.
Захваљујући помоћи коју му је Бог указао посредством старца Пајсија, у Теодору је ојачала вера. Покушавао је да се што више приближи Богу кроз Цркву и њене свете тајне. Често је посећивао Старца да би се са њим посаветовао и узео благослов. Након што би напунио своје духовне “батерије”, враћао се животу у свету.
***
Отац X. , духовник из Агринија, посетио је старца Пајсија заједно са г. Димитријем М. Свештеник је замолио Старца да му поклони нешто од својих личних ствари. Старац му је поклонио своју расу. Тада је и г. Димитрије замолио за поклон и Старац му је дао вунену поткошуљу.
Супруга г. Димитрија је имала један здравствени проблем. Читаво њено тело било је прекривено чиревима који су изазивали неподношљив свраб и бол. Била је веома забринута због свог здравственог стања. Муж ју је водио код многих лекара, али ниједан није био у стању да открије узрочника болести, тако да није могао ни да препише одговарајући лек. Њено стање се погоршавало и г. Димитрије је био веома узнемирен гледајући како његова вољена супруга лати, док он сам није у могућности да јој помогне.
Једног дана, када се осећала врло лоше услед неподношљивог свраба, Димитрије се сетио поткошуље коју је добио од Старца и дао ју је жени да је обуче. Побожна жена је обукла поткошуљу и, зачудо, одмах заспала. Спавала је врло дубоким сном. Када се пробудила, муж је приметио да су сви чиреви ишчезли, заједно са сврабом и боловима. Од тог дана, ова жена више никада није патила од ове болести.
***
На стази која води до келије старца Пајсија отац А. је сусрео једног инвалида. Храмао је и ходао уз помоћ штака. Када га је о. А. упитао куда иде, одговорио је да иде код старца Пајсија. Затим га је о. А. упитао за разлог његове инвалидности, а човек је одговорио:
“Пре извесног времена посетио сам оца Пајсија. Говорио ми је да би требало да се поправим на много начина.
Међутим, тврдоглав какав јесам, нисам га послушао, па сам се чак и грубо понео према њему. Настојао је да ми да добар савет али је, видевши моје негативно расположење, рекао:
“Требало би да имаш на уму да ће Бог дозволити да ти се догоди саобраћајна несрећа која ће те научити смирењу и помоћи да се поправиш, иначе се никада нећеш опаметити.”
Човек је испричао оцу А. како му је Старац још нешто рекао што не може да му открије из сасвим посебног разлога.
“Тако сам”, наставио је човек, “пре извесног времена доживео саобраћајну несрећу. На жалост, моја жена и дете су погинули а ја сам постао инвалид. Будући да сам се опаметио, одлучио сам да поново посетим старца Пајсија.”
Након неколико дана, отац А. је поново дошао код оца Пајсија да би поправио чесму са које је Старац узимао воду. Искористио је прилику да га упита шта се тачно догодило оном човеку и на који је начин Старац предвидео саобраћајну несрећу. Старац је одговорио онако, како је и обично одговарао у сличним ситуацијама:
“То су ствари о којима ти не могу говорити, нити их могу објаснити.”
***
Један од монаха је желео да напусти манастир у којем је примио постриг и да пређе у келију Преображења, смештену недалеко од Старчеве келије.
И пре него што је било коме исповедио своју помисао, посетио је старца Пајсија. Када је стигао, Старац му је пожелео добродошлицу, донео послужење и, пре него што је монах уопште имао времена да му саопшти своју помисао, рекао:
“У наше време, Бог више него икад дејствује у нашим животима на многе и задивљујуће начине. Због тога није потребно да нешто особито захтевам или желим за себе, јер би Бог могао имати друге планове. Он, на пример, можда жели да сутра пођем у Кину и да тамо саградим манастир.
У наше време све је постало могуће и зато се трудим да се у потпуности ослободим своје сопствене воље.”
***
Старац Пајсије се обично молио током читаве ноћи.
Једном се догодило да га је у 1 сат после поноћи Божија благодат “обавестила” да се неко у свету, по имену Јоанис, налази у истинској опасности. Истог тренутка је упалио свећу и почео да се моли само за Јоаниса. Након пола часа, био је “обавештен” да је Јоанис сада на сигурном. Старац, међутим, није знао шта се дешава.
Сутрадан га је посетио један младић и испричао му остатак приче коју је божанска благодат оставила недовршеном. Рекао му је да се суочавао са врло озбиљним проблемима и да је, дошавши у безизлазан положај, одлучио да се убије. Око 12:30 по поноћи узео је свој мотоцикл и напустио град. Возио је по стрмом пределу да би могао да слети са пута и да погине. Негде око 12.50, кроз главу му је изненада прошла једна мисао:
“Толико причају о том старцу Пајсију на Светој Гори. Зашто га не бих посетио, па ако ни он није у стању да ми помогне, могу да се убијем.”
Тај младић је био Јоанис, о којем је благодат Божија “обавестила” старца Пајсија и за којег се он молио током прошле ноћи, у време када се младић спремао да скочи са стене. Вративши се са Свете Горе, младић није опет отишао на стену. Напротив, отишао је код духовника и исповедио се. Захваљујући Старчевим молитвама, вратио се Цркви.
***
Када је мали Теодор био стар само годину дана, добио је високу температуру која му је парализовала ноге, руке, глас и читаво тело. Није могао нити да хода, нити да нешто држи у рукама, нити пак да говори. Лекари нису могли да учине ништа да би му помогли.
Његов деда, Христос Т. , чуо је за старца Пајсија. Године 1991. повео је Теодора на Свету Гору. Носећи га на рукама, упутио се у Старчеву келију и затражио да се моли за ово дете. Старац је благословио Теодора и рекао деди да се не брине, јер ће дете бити излечено.
Од тог тренутка, дететово здравствено стање се постепено побољшавало. Почео је да хода, да држи ствари у рукама и, уопштено говорећи, осећао се много боље иако још није био сасвим излечен.
Након годину дана, у суботу 30. маја 1992. г., г. Христос Т. је поново пошао на Свету Гору са малим Теодором. Боравили су у манастиру Кутлумушу где је и оставио Теодора, а сам отишао да посети старца Пајсија. Дете није повео са собом будући да дечак није био у стању да хода стрмом стазом која је водила до Старчеве келије. Осим тога, није више могао да га носи на рукама, јер је дете знатно отежало.
Када га је Старац угледао где долази, одмах је упитао:
“Како је сада Теодор?”
Г. Христос Т. је одговорио да је дете сада нешто боље, али како је добило на тежини није могао да га понесе на рукама, због чега је и остало у манастиру. Међутим, уколико би му неко помогао да га донесе, могао би га довести овамо.
“Не, немојте га замарати носећи га овамо”, рекао је старац Пајсије. “Када испратим своје посетиоце, доћи ћу до манастира да посетим Вас и дете.”
Г. Христос Т. се вратио у манастир Кутлумуш. Дошавши до капије, обавестио је о. Давида, вратара, да ће старац Пајсије касније доћи да га посети.
Монаси који су то чули много су се изненадили јер је Старац ретко ишао у посете, али су се истовремено и много обрадовали јер ће га видети.
Време је пролазило, сунце је зашло, а старац Пајсије још не беше стигао. Гвоздена манастирска капија је морала да се закључа будући да је то био једини улаз. И монаси и посетиоци су били веома ражалошћени што старац Пајсије није успео да дође.
Следећег јутра, у недељу, г. Христос и његов унук су пошли до “портарикија”[1], несвесни шта се заправо догодило. Имали су велико изненађење за све посетиоце.
Отац Давид се обратио деди:
“Дакле, старац Пајсије није успео да дође и да посети малог Теодора?”
Г. Христос је, и не знајући шта се заправо догодило, одговорио у присуству свих гостију:
“Старац Пајсије је долазио око поноћи. Теодор се лоше осећао и није могао да заспи, а ја сам седео и чувао га. Тачно у поноћ зачули смо како неко куца на врата и ја сам упитао ко је то.
“Старац Пајсије. Дошао сам да посетим Теодора.”
Устао сам и рекао:
“Уђите, Старче.”
Врата су се отворила, Старац је ушао и сео поред Теодора. Прекрстио га је и пољубио у чело, а затим му дао иконицу Пресвете Богородице (ту иконицу је Теодор држао у рукама). Након што му је рекао да ће му бити добро, Старац је отишао.”
Сви који су се затекли у одаји били су запрепашћени. Једини који још увек нису разумели шта се догодило били су Теодор и његов деда.
Деда је схватио шта се заправо догодило тек када су му о. Давид и остали објаснили следеће:
а) Манастирска капија и врата затварају се са заласком сунца и поново отварају тек у свануће.
б) Не може се ући кроз прозоре, јер се на њима налазе гвоздене решетке.
в) Гостионица је била препуна посетилаца и, уколико би неко и нашао неки други начин да уђе, морао би некога да упита где је Теодорова соба.
г) Најзад, нико није видео Старца осим Теодора и његовог деде.
***
Једног дана посетио сам Старца и упитао га:
“Оче, желео бих да ми објасните следеће: ако је светитељ у Солуну и људи га тамо виде, да ли он може истовремено да буде и у Атини, да у болници посети болесника који га је молио за помоћ а да при том буде невидљив за остале људе у болници?”
“Наравно да може! Он духовним путем одлази да види болесника и да додирне његову главу. Понекад ни сам болесник није свестан светитељевог присуства. Тек када изађе из болнице и пође да га посети, свети му каже: “Посетио сам те у болници, док си био у тој и тој соби, а ти уопште ниси обратио пажњу на мене, па ми ниси чак ни заблагодарио!”
***
Старац нам је казивао о једном чудесном догађају који се збио у време док је још боравио у Коници:
“Бог је праведан и ако душа скрушено моли за Његову помоћ искрено верујући у Њега, учиниће све што ће бити на корист таквој души.
Док сам био у манастиру у Коници, молио сам се током ноћи, када ме Бог на чудесан начин “обавестио” да морам поћи до једног великог града у Грчкој… Рекао ми је само то и ништа више. Отишао сам до тог града и, не знајући шта да учиним, пошао сам да посетим једног пријатеља. Када сам напустио његову кућу, почео сам да лутам улицама питајући се зашто ми Бог није дао више упутстава. Док сам пролазио поред неке куће, помислио сам како би требало да зазвоним на њена врата. Оклевао сам размишљајући како да зазвоним на врата непознатог дома а да при том ни сам не знам шта хоћу од њених станара. Међутим, моја помисао је била упорна и врло снажна.
Позвонио сам и био веома изненађен када сам након неколико минута угледао једну стару монахињу како излази из куће. И пре него што сам било шта могао да кажем, обратила ми се следећим речима:
“Благословите, Оче. Сигурно Вас је Бог послао јер сам веома грешна. Уђите, молим Вас.”
Ушао сам а она је наставила да говори: “Већ дуго се молим Господу да ми пошаље некога од Његових људи који ће ми рећи шта да учиним.”
Затим ми је испричала због чега живи у свету. Након што смо поразговарали о проблему и нашли решење сагласно са вољом Божијом, рекла ми је да постоји још једна монахиња са истим проблемом. Замолила ме је да је пронађем и да јој помогнем, што сам и учинио. Након овог догађаја, вратио сам се у манастир испуњен дубоким страхопоштовањем због Божијег промишљања о овим душама и о њиховој врлини, односно, о томе да живе тако узвишеним духовним животом а да су тако скривене од света.”
***
Отац Пајсије је једном приликом боравио у манастиру Кутлумушу. Била је зима и било је много снега. Једнога дана, у зору, пошао је кроз шуму, да би једном свештенику
помогао при служењу Литургије. Док је корачао завејаном уском стазом, суочио се са медведом који је ишао према њему.
Када му се медвед сасвим приближио, отад Пајсије је из своје торбе извадио једну од две просфоре и понудио је медведу. Медвед је узео просфору, поклонио се и отишао!
У време када је већ боравио у келији Панагуда при манастиру Кутлумушу, неко га је, начувши за овај догађај, упитао да ли је то истина. Старац је одговорио:
“Како да се сетим нечега што се догодило још у време док сам био у Коници!”
“Зар је могуће да се заборави један такав догађај”, упитао је ходочасник.
“Добро, ако је медвед већ био гладан, зашто онда не би узео просфору и појео је?”
***
Отац Пајсије нам је причао како се у младости успињао Светом Гором и лутао неколико дана.
Није му био познат ни дан ни датум, као ни начин на који ће наћи пут до своје келије. Изненада се пред њим појавио неки монах, који се прилично разликовао од осталих монаха. Лице му је било чисто и светло и читава његова фигура била је посвећена. Био је одевен у стару мантију са мноштвом закрпа. Уместо дугмади, користио је комадиће дрвета. Око врата је носио малу торбу која је такође била пуна закрпа.
Старац га је поздравио и упитао да ли зна који је дан и датум. Монах је узео торбу и из ње извадио комадиће дрвета помоћу којих је почео да броји. Тако је израчунао који је дан и датум и рекао Старцу. Старац га је затим замолио да му покаже којом стазом да стигне до своје келије и подвижник га је повео. Старац се захвалио, узео његов благослов и спремао се да крене. Док је још увек разговарао са Старцем, подвижник је изненада нестао. После свега, Старац нам је рекао да сматра да је то један од “невидљивих подвижника” који, према древном предању, обитавају на Светој Гори.
***
На дан 17. јануара 1991, у 3 часа ујутро, један од монаха је дошао да обавести оца Пајсија да је управо започео рат у Ираку. Дошавши до његове келије, уперио је светлост лампе ка прозору капеле, јер је знао да се Старац у то време моли. Тада је покуцао на капију. Убрзо потом, Старац је дошао да отвори капију и упитао:
“Ко је то?”
Монах му је рекао своје име и, пре него што је успео да било шта проговори, Старац му је казао:
“Пре отприлике 45 минута обавештен сам да је почео рат у Ираку и да је било страшних разарања.”
Монах је на то додао:
“Оче, ја сам управо стигао да бих Вам саопштио ту вест, али изгледа да Ваш сопствени “телевизор” припада најсавршенијем типу и да немате потребе за информацијама!”
***
У уторак Светле седмице 1984, старац Пајсије је у поноћ имао ужасно виђење.
Испред њега се простирала долина и на њој жито које је тек почело да клија. Он је стајао изван ограде што је окруживала ливаду и палио свеће. Свеће су биле намењене преминулима (старац је имао обичај да пали свеће и да их ставља у лименке; чинио је то за свакога ко је патио, било да је жив или мртав).
Са леве стране ове долине налазило се дивље, пусто, мрачно и неплодно тло препуно камења. Ово тло се непрестано потресало и њиме је одјекивало гласно завијање. Старац је приметио да су то завијање изазивале хиљаде срцепарајућих јецаја. Није могао да открије њихово порекло, али је у њиховом звуку препознао страшан бол.
Док је патио и у исто време се чудио шта би ово виђење могло да значи, зачуо је неки глас који му је објаснио да долина са тек проклијалим житом означава гробље са душама мртвих што ће бити васкрснути, док је страшно место са леве стране за душе оних /непокајаних/ који су децу убијали абортусом.
Ово виђење му је изазвало толико бола да, када се опоравио, иако изнурен, није био у стању да отпочине и заспи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мала пријемна одаја поред улаза у манастир, у којој посетиоци бивају послужени кафом или чајем пре него што уђу у сам манастир (прим. изд. )

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀