СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Протопрезвитер Георгије Металинос
Професор Богословске школе на Атинском универзитету
 
К. Ј. – Оче Георгије, са великим задовољством ћемо вас слушати како, као прво, говорите о личности старца Порфирија, а затим како тог светог човека одређујете теолошки и еклисиолошки.
О. Г. М.- Желео бих да захвалим и вама, г. Јоанидис, као и кипарској радио – дифузији, јер сте ми пружили прилику да нашим Кипранима говорим о овом великом човеку.
Поделићу са вама нека лична искуства, тако да о томе могу говорити сасвим неусиљено. Морам вам признати да сам, иако сте ме у потпуности обавестили о времену нашег разговора, избегавао сваку припрему како бих допустио свом срцу да говори у овом освећеном тренутку.
Старац Порфирије је уистину био знаменита црквена фигура коју је у највећој мери карактерисала његова изворност. Његова слава није била као слава некога од нас, којима се она приписује као духовним очевима а да, при том, не живимо у складу са том речју. Ја то кажем са највећом озбиљношћу.
Када наша Црква за некога каже да је духован, то не означава интелектуалца, особу која има интелектуалне квалитете или је веома учена. То је језик Православља, то је човек који је унутар свог срца доживео Светог Духа. Из тог разлога сам најпре говорио о изворности. Старац Порфирије је уистину био прозорљив јер је у себи носио благодат Светог Духа.
Што се тиче еклисиолошког значаја старца Порфирија, желим да на самом почетку кажем да нам људи као свети старац, који очигледно поседују дарове Светог Духа (истинске, а не хипотетичке дарове), указују на непрекидност нашег православног предања. Православље подржава присуство Светог Духа. Као што је рекао велики Отац наше Цркве, св. Иринеј, Епископ лионски, “где год се види и осећа благодат Светог Духа, тамо је и Црква.”
Старац Порфирије је такође потврдио да Православна црква наставља да постоји. Он је доказао непрекинутост нашег предања, показао је да Божији дарови нису само дела Божија која су се пројављивала у апостолској ери, како су веровали неки јеретици, него да су они постојана животност и постојано кретање унутар историјске еволуције и традиције Православља.
Навешћу вам три примера која ће потврдити ово о чему говорим. Да бих започео, изнећу случај чешког свештеника чије име не желим да откривам без његовог одобрења.
Када смо допутовали у Грчку, он је имао два основна проблема: један личне, а један црквене природе. Говорио је само немачки и замолио ме је да га отпратим до старца Порфирија. Међутим, из разлога, рецимо дискреције, упутио сам са њим једног од мојих немачких студената.
Након упознавања, старац Порфирије га је узео за руку и са оним добро познатим, пријатељским и разоружавајућим осмехом му рекао: “Драги мој оче, ви имате два проблема која вас забрињавају.” Наставио је да прича на грчком, а студент је преводио. Указао му је како да поступи са једним проблемом, а како да разреши други. Када се Чех вратио у моју кућу, рекао ми је: “Истог тренутка сам осетио како ми подрхтавају ножни чланци и био сам спреман да клекнем, јер сам тада први пут схватио шта значи Православље.” Овај чешки свештеник је потицао из неправославне средине и касније се преобратио у Православље. Сматрао је да све оно што је читао у свештеним црквеним књигама представља искључиво теорију и да садржи нешто митско. “Сада сам”, рекао ми је, “открио истину. Бог даје благодат и та благодат је у Православној цркви.” Тако је овим поступком старац Порфирије, кроз благодат Светог Духа, оснажио овог нашег брата у немирној земљи каква је данас Чехословачка (због унијаћења и претњи папистичке, тј. римокатоличке цркве).
К. Ј. – Сасвим тачно.
О. Г. М.- Други случај који ћу споменути је сасвим личне природе.
Имао сам благослов да два пута сусретнем старца Порфирија. На жалост, схватио сам шта сам својом неопрезношћу изгубио и сада у великој мери жалим због тога. Волео бих да сам имао мноштво сличних искустава, али ми је Бог можда допустио да то доживим свега два пута како би то, са друге стране, оставило неизбрисив траг у мом животу.
Када сам га први пут срео лежао је у постељи јер је био болестан. Пришао сам му и затражио његов благослов. Говорио ми је са таквим умилењем и смиреноумљем да сам у томе препознао његову светост и његово очинство.
Његово смиреноумље се углавном испољавало у чињеници да је непрестано истицао мој научни рад на, рецимо, тако похвалан начин, као да је желео да ме охрабри и подржи. У ствари, говорио ми је: “Ја препоручујем (другима) тај и тај ваш рад”, или “ви сте такође писали о тој теми.” Открио сам да га нико није обавестио о тим мојим радовима, па ипак, било му је познато све што сам урадио.
Тада је, на врло природан начин, наставио да говори о догађајима везаним за мој живот. Причао је о мојој породици и напоменуо на који начин треба да поступам са својом децом, од којих су двоје старијих већ били адолесценти.
Посебно ми је наговестио: “Са твојим најстаријим дететом, са твојом ћерком треба да поступаш тако и тако, док са другим дететом треба поступати овако. Твоје најмлађе дете, тј. твој млађи син је још увек мали и нема проблема.” Он је пред собом имао слику целокупне моје породице.
Старац Порфирије то није чинио да би се истакао, њему је то долазило спонтано. То су дела светитеља у нашој Цркви. Бог томе доприноси да бисмо могли прихватити искуство благодати каква постоји у тим људима.
Поред његовог смиреноумља, које су сви запажали, постојала је и љубав којом је зрачио. Смиреноумље и љубав су веродостојна обележја светих отаца.
К. Ј. – “Који мене љуби, тога ће љубити Отац мој, и ја ћу га љубити и јавићу му се сам”, рекао је Господ у Јовановом Еванђељу (14; 23).
О. Г. М.- Управо тако.
К. Ј. – Ви сте, оче Георгије, говорили о поучним саветима које вам је старац Порфирије дао у погледу одгајања деце. Можете ли нам детаљније испричати како се старац Порфирије суочавао са питањем одгајања деце?
О. Г. М.- То је у суштини било оно што сам истицао на својим предавањима на Универзитету, исто као и у својим духовним беседама. Академско знање не чини некога васпитачем, јер превасходно благодат Светог Духа оснажује и утврђује знање које смо стекли образовањем.
Многи људи имају утисак да савремени свештеник мора бити врло образован. Наши светитељи, као старац Порфирије, носећи у себи елементе светости, показују нам да најпре долази благодат а затим образовање. Да би образовање уопште постојало, мора му претходити благодат (стицање образа Божијег у себи) и оно неће њоме бити укинуто. Неук свештеник или монах који поседује благодат Божију је хиљаду пута бољи него образован учитељ који ту благодат не поседује.
Старац Порфирије је, током нашег сусрета, описао и карактер моје кћери и карактер мог настаријег сина. Осећао сам се као да сам пао са неба, јер је изгледало да је живео животом моје деце онолико година колико сам живео ја.
Рекао ми је да се једним од моје деце морам позабавити тако што ћу се више молити. У вези са тим дететом посебно ми је нагласио: “Све што би рекао том свом детету кажи Богу, због његове особине да показује супротну реакцију. Клекни пред Бога и благодаћу Божијом твоје речи ће допрети и до твог детета.”
Што се тиче мог другог детета, рекао ми је: “Ово дете слуша шта му говориш, али, буди опрезан, он слуша, али брзо заборавља; према томе, клекни и опет се помоли за Божију благодат, тако да ће твоје очинске речи пасти на добро тло и донети плода.”
К. Ј. – То је упечатљив васпитни метод, оче Георгије.
О. Г. М.- Г. Јоанидис, ви сте изузетан научник и лако ћете то схватити. Јасно ми је да ћете сасвим исправно разумети оно што ми је рекао старац Порфирије. И заиста, који би учитељ боље обухватио суштину ствари?
Желим да вам кажем још нешто. Важна ствар у оба случаја – и ја бих понизно за то замолио сваког родитеља који ме сада слуша – јесте да ме је старац замолио да се обратим Богу – оба пута за различите ствари: најпре да једно дете прихвати оно о чему говорим, а да друго запамти моје речи и да их се придржава. То је чудесно.
Постоји још једно искуство, г. Јоанидис.
Један од мојих колега, професор на Медицинској школи Атинског универзитета, мој изузетан пријатељ, веома духован и побожан, једног дана је са осмехом дошао код мене и казао: “О. Порфирије ми је рекао да не би требало да говориш о њему на својим предавањима.” То је стога, г. Јоанидис, што ми треба да подржимо и наше студенте, а
посебно студенте Богословске школе. Због тога сам често помињао духовне дарове о. Порфирија.
Како сам схватио, старац Порфирије је поседовао унутрашњу информацију о томе и захтевао да не говорим о њему.
К. Ј. – То је због његовог смиреноумља.
О. Г. М.- Да.
К. Ј. – Ако допустите, оче Георгије, шта сте заправо на својим предавањима говорили о старцу Порфирију?
О. Г. М.- Објаснићу.
Основни курс који сам држао је, као што знате, међусобна повезаност различитих идеолошких токова Истока и Запада у области Православне цркве. Започео сам од схоластике а завршио са марксизмом који сада већ постаје прошлост. Он још увек може постојати као опредељење, али је социјализам у суштини ишчезао.
Изучавајући узајамне утицаје идеолошких токова упоређивао сам, заснивајући на текстовима и изворима, присуство Православља у историјском временском оквиру. Наравно да сам у основи желео да покажем, што је природно и лако разумљиво, континуитет православног предања које се види у континуитету духовности. Позивали смо се на дарове Духа, чија је претпоставка очишћење човековог срца од страсти и ума (нуса) од помисли. Бог шаље своју благодат у човеково срце и то се наставља чак и данас.
Студенти су постављали следеће питање: “Лепо, дарови Духа постоје. Да ли их видимо? Да ли имамо било какав посебан пример?” Због те потребе сам морао да се позовем на оце Порфирија и Пајсија, који још живе међу нама, као и на неколико монаха, атонских или не, који такође поседују те дарове.
Ја не промовишем ове људе, него наводим пример који је свима познат, јер је свако ко их је срео искусио њихове божанске дарове.
Старац Порфирије је на то рекао да могу споменути било кога другог али да њега не помињем. То је задивљујућа ствар. Он је желео да остане у сенци, да буде непознат.
Због моје литургијске службе непрестано сам контактирао са људима који су сусретали старца Порфирија. Услед тога су ми били познати многи примери везани за
благодат каква је обитавала у њему. Могу рећи да су многи од тих примера сасвим типични. Другачије речено, старац Порфирије би једноставним додиривањем руку свог посетиоца добијао откровење. Износио је на светлост проблем појединачне особе и давао одговарајуће упутство.
У сваком случају, нико не би требало да помисли да је овај свети човек био врач или било шта слично, што би могли да помисле људи који нису у Христу. Благодат Божија му је саопштавала као што би могла саопштавати мени, теби или било коме другом. Благодат Божија је усмерена према свима нама. Бог није пристрасан – са изузетком једне претпоставке, а то је очишћење срца (катарсис), тако да благодат може обитавати у њему. Ако благодат Божија није у могућности да додирне наше срце, онда у њему не можете поседовати она њена пројављивања каква видимо у људима попут старца Порфирија.
К. Ј. – Заузмимо за тренутак сасвим супротно становиште. Желео бих да вас питам, оче Георгије, шта имате да кажете на могуће примедбе онима који би могли тврдити да су све то “бајке” и претеривања верника?
О. Г. М.- Признајем да сам наилазио на такве ситуације. Морамо бити поштени и реални.
Посетило ме је двоје или троје људи који су, како сам видео, били мотивисани личним разлозима и самоиспитивањем. Један од њих ми је рекао да је то магија, други да је то сатанско дело, а трећи да су све то преувеличавања.
Одговорио сам им тако што сам рекао да сам лично доживео дарове старца Порфирија. У ситуацијама као што су те, увек сам наглашавао оне ствари које су имале највећи значај, а то је чињеница да су ове ствари природно и спонтано долазиле старцу Порфирију, без икаквог настојања на самоистицању.
Постоји, као што знате, један текст из другог века н. е. У том тексту читамо да се чуда Божија не дешавају самоистицањем, него по Божијој благодати. Као што знате, то је очигледно спонтано и непосредно и, у исто време, повезано је са спасењем и помагањем појединим особама. То није повезано са њиховом апсолутном доминацијом, као што чине факири и други њима слични.
Приговори, дакле, постоје.
Дозволите ми да вам кажем и ово. Неки старокалендарци говорили су против старца Порфирија јер су желели да буде на њиховој страни по питању календара. Саветовао је да им дам своју књигу “Црква”, једноставну књигу коју је он, међутим, сматрао значајном. Бог ме је благословио да овом приликом искусим један чудесан догађај везан за старца Порфирија.
Недавно сам у Атини сусрео извесног монаха са Синајске горе који је класична подвижничка фигура.
Упитао сам, дакле, о томе тог подвижника, светог и једноставног као мало дете. Објаснио ми је да се то дешава из чисто пастирских разлога и да не би требало да изгубимо своје простодушне вернике.
Наставио је да брани становиште по коме се поново морамо наћи унутар јединственог православног предања. Оставио је на мене утисак тврдњом да је то ствар пастирске политике и делања и да то није негативан став или одбијање једне или друге стране.
К. Ј. – Шта вам је још рекао о старцу Порфирију?
О. Г. М.- Изражавао је своје чуђење, поштовање и дивљење и окарактерисао старца Порфирија као једну од најсветијих фигура овог века у Грчкој.
К. Ј. – Оче Георгије, ви сте веома образован богослов, и познате су вам многе ствари.
О. Г. М.- Тако ви кажете, али вам ипак захваљујем на вашој љубазности.
К. Ј. – Будући да сте ви, о. Георгије, као што сам рекао, веома образован богослов, желео бих да вас питам који су критеријуми наше Цркве да би се одредила светост једног човека?
О. Г. М.- Ја верујем у дарове које је старац Порфирије задобио Божијом благодаћу, од наше Пресвете Тројице, и за које сам понудио своје скромно сведочанство. Не мислећи да моје сведочанство има неку вредност, објаснићу зашто то кажем.
Продуховљени хришћанин одређује и види светост, другим речима, то одређује онај ко и сам поседује те дарове Светог Духа. У другој глави своје Прве посланице Коринћанима апостол Павле пише: Духован пак све испитује а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2; 15). Другачије речено, ја не знам да ли други човек у свом срцу носи дарове Светог Духа. Он, кроз надахнутост Светим Духом, види шта ја носим у свом срцу.
Духовни људи ће, дакле, доћи, они који уистину поседују благодат Светог Духа и они ће нам рећи шта је истина о старцу Порфирију. Лично се надам да се то неће разликовати од онога што смо до сада рекли.
То нису мишљења учених, интелектуалаца који придају значај теми светости. Световно знање не може потврдити светост, то може учинити само благодат Светог Духа.
Бог не допушта да светост остане непосведочена. Тако ће нам се открити и у случају старца Порфирија, чудесним сведочанством, као што се увек открива уколико је појединац сасуд Светог Духа и достојан да га поштују као светитеља. То се десило са св. Спиридоном, св. Герасимом, св. Дионисијем и свим другим светитељима.
Нетрулежне мошти или чак мирисне мошти, чак и ако нису нетрулежне, јесу одговарајућа потврда о светости црквеног човека од стране нашег Тројединог Бога. Све се дешава како Бог жели и како Бог утврђује.
Ти елементи светости су нам се давали још од времена турске окупације – велики писци као Нектарије, Патријарх јерусалимски, Евгениос Вулгарис, св. Никодим Атонски, сви кољивари и други (кољивари су покрет који се током 19. века појавио међу православним Грцима, заговорницима православног предања. Назив потиче од речи “кољиво”, а она означава кувано жито које се приноси на парастосима; названи су тако јер су се противили одржавању парастоса у недељу, прим. изд.).
Ми у Православљу немамо ништа слично ономе што постоји међу римокатолицима, где папа, заједно са судом, даје своје мишљење. Не, ми немамо такве схоластичке наказе. Бог открива, указује на човекову светост, и сви ми, као јединствено црквено тело, уз првенство Сабора Васељенске патријаршије, препознајемо ту светост коју нам је Бог открио.
Желео бих да на овом месту препоручим књигу коју је написао професор патрологије на Богословској школи Атинског универзитета, г. Стилијанос Пападопулос, а која се бави темом објављивања светости у Православној цркви.
Исто тако бих, ако ми допустите, споменуо и свој рад “Посведочена светост.” Једини разлог да га помињем је тај што је објављен у периодичнику кипарске цркве “Апостол Варнава” и стога приступачан за Кипране.
К. Ј. – О. Георгије, повремено се међу мирјанима, па чак и међу свештенством чују шапутања о, како то они називају, “обожавању стараца.” Како одговарате на то?
О. Г. М.- Као прво, мени се не допада ни сам тај израз. Ми обожавамо искључиво Једног Бога у Тројици, а наше светитеље поштујемо. “Диван је Бог у светима Својим.” Наша Црква има потврђене светитеље, богоносце, тј. оне који су достигли теозис или обожење (човеково обожење, мистичко јединство Бога и човека; човек постаје бог по благодати; он постаје причастан енергијама Божијим, Његовом животу, сили, благодати и слави, али не и Његовој суштини. Чак и у сједињењу са Богом, Бог остаје Бог, а човек остаје човек. Светитељи наше Цркве су достигли обожење: “Не живим више ја, него живи Христос у мени”, прим. изд.).
Желео бих да укратко споменем човека који сведочи о томе, великог кефалонијског борца за Православље у 19. веку, Козмаса Фламијатоса, иначе веома духовног човека.
Тај богослов – мирјанин је, с пуним правом, истицао велику опасност, опасност да ишчезне суштина истински духовног човека, да ишчезну истински старци. Старац је човек који поседује благодат Светог Духа и може нас усмерити по вољи Божијој тако да и сами достигнемо очишћење срца (катарсис) и озарење (просветлење) Светим Духом које води обожењу.
На жалост, ми смо људи (користим прво лице множине уз највеће смиреноумље) који прихватамо звање старца или се представљамо као старци, а да при том не поседујемо духовне дарове, не поседујемо истински опит духовног живота и врло често убијамо душе.
Ви ћете ме, највероватније, упитати: “Зар не постоје неки критеријуми? Да ли ви плашите верујуће, оче Георгије?”
Не. Верујем да постоје многи старци са даровима Светог Духа; благодат коју носе може се видети и осетити у смиреноумљу и љубави коју поседују. Шта је, ако ми допустите, критеријум за истинско старчество?
Критеријум је да они не истичу сопствену вољу, него вољу Божију: то се појављује у Светом писму, код светих Отаца, на саборима, у јединственом и живом црквеном предању. Из тог разлога наглашавам и много пута истичем да нисам духовни отац јер нисам достигао тај степен озарења.
С друге стране, будући да кроз свештенство поседујем благодат Божију, у обавези сам да будем духовни отац онима што траже моје духовно вођство. Како? Проучавањем – и то је разлог због кога сам изучавао и настављам са изучавањем – црквеног предања.
Свако, ко испред себе постави предање наших светитеља, чак и ако није достигао стање духовног озарења, чак и ако је несавршен и недостојан, благодаћу Божијом постаје духовни отац. Он не поучава ономе што је сам створио него преноси учење светитеља нашег предања.
Човек који није истински духовни отац је човек који се бави стварима какве одражавају његову сопствену грешну вољу.
К. Ј. – Из мог сопственог искуства са старцем Порфиријем, за мене је потврђена изрека апостола Павла: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре (1. Кор. 1; 27). Увек сам осећао да је старац Порфирије дете, младенац Божији. Поред његове светости, осећао сам како ме преплављује и то његово младенаштво, као што сам осетио и у случају старца Софронија у Есексу.
О. Г. М.- Браво!
К. Ј. – Шта бисте могли рећи о тој деци Царства?
О. Г. М.- Та простодушност, та детиња безазленост представља повратак рајском стању и потврђује светост у онима који су уистину духовни.
То је управо онај свршетак коме стреми целокупан монашки начин живота, “васпостављање некадашње лепоте.” Као што је и наш Господ рекао, заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18; 3).
Изненадићете се кад чујете да и млади и стари духовни оци, познати по својој светости кажу да ће онда, и када светост напусти свет, свет постати потпуно безвредан.
Наш свет је створен да би нас водио ка освештавању и обожењу: да би неразумна природа била вођена ка освештавању, а разумна, а то је човек, ка обожењу. Будући да је човеково обожење и освештавање природе сврха постојања света онда ће, уколико свет више не буде имао светитеље, уколико се прекине традиција светости и уколико не буде постојало остварење светости овај свет, као што кажу наши светитељи, постати безвредан.
Такви људи, дакле, какав је старац Порфирије, који су се вратили у стање пре пада, који су се вратили у рајско стање и имају могућност да, кроз благодат Божију, напредују ка обожењу, указују на непрекидност у традицији светости и чистоте у нашој Цркви.
Старац Порфирије је дошао да би нам указао на реалност живота у Цркви. Он доказује да човек задобија светост благодаћу Божијом и сопственим подвигом.
Ако, дакле, мислимо да је једина сврха нашег живота и разлог због кога постојимо озарење (просветлење)-Светим Духом и обожење, схватићемо како жив пример старца Порфирија треба да буде у нашем сећању.
Помолимо се Богу да га настани у земљи живих, у земљи светитеља. Помолимо се за молитве старца Порфирија у нашем личном духовном подвигу како бисмо могли проћи истим путем, путем светитеља, путем Православља.