СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Сведочанство П. П.
 
Започећемо са сведочанством П. П, јер је, као што ћемо видети, старцу поставио питање које су му иначе многи постављали, а тиче се његових дарова. Старац је имао чисту савест и није избегавао да одговори на слична питања. Ово питање, постављено у форми добро познате изреке, није било личне природе. Желео је да зна одговор старца Порфирија, како би био у стању да јасно одговори на питања пријатеља и познаника.
а. Старче, шта одговарате онима који Вас питају о даровима какве сте добили од Бога и који траже неку врсту објашњења? То нас многи питају и наводе добро познату изреку да „после Христа нема пророка.“
Уместо да непосредно одговори, старац га је упутио на седмо поглавље старозаветне књиге Премудрости Соломонове, тачније њен 21. стих, у коме се о благодати и енергији Божијој говори следеће: Једна је она, а све може, и обитавајући у себи самој-све обнавља, и поколењима се усељавајући у душе светих, пријатеље Божије и пророке ствара. Да будемо прецизни, стихови 15 – 27 бацају посебно светло на ову занимљиву тему о деловању Светог Духа кроз извесне облагодаћене људе. У тим стиховима се каже следеће:
Мени нека Бог да да говорим по уму и да се достојно сетим онога што ми је дато, јер Он је и Премудрост водитељ и мудраца исправитељ. Јер у Његовој руци смо и ми и речи наше, свака разумност и делатности знање. Јер Он ми је дао истинско познање бића, да знам устројство света и дејство стихија, почетак, и крај и средину времена, измене сунчевих повратака и промене (годишњих) доба, годишњи круг и положај звезда, природу животиња и нарави дивљих звери, струјање ветрова и људских помисли, силу духова и људског умовања, разноликост биља и моћ корења; спознах и оно што је скривено и оно што је јавно, јер ме научила Премудрост, изумитељка свега. Јер у њој је дух разума, свети, јединородни, многострани, танани, благолетни, светли, чисти, јасни, незлобиви, добротољубиви, продорни, неодољиви, добротворни, човекољубиви, тврди, крепки, безбрижни, свесилни, свевидећи, и све духове проничући – умне, чисте, светанане. Јер Премудрост је покретљивија од сваког покрета и прожима и прониче све и сва чистотом; јер она је дах силе Божије и излив чисти Сведржитеља славе, зато се ње ништа нечисто не дотиче.
Јер она је одблесак светлости вечне, и огледало чисто Божанског дејства и слика Његове доброте. Једна је она а све може, и обитавајући у себи самој-све обнавља, и поколењима се усељавајући у душе светих, пријатеље Божије и пророке ствара.
б. П. П. је код старца Порфирија водио и покојну А. Г, која се исповедила старцу. Тада га је сусрела први пут, а остала је у посети два сата; када је пошла, не само да је целивала његову руку, него је пала на колена и целивала његове ноге.
Када је А. Г. оболела од рака, старац Порфирије јој је саветовао да не иде на операцију, али она није обраћала посебну пажњу на његов савет. Међутим, током операције је дошла у опасност и њен супруг је из Лондона телефонирао старцу Порфирију. Страховао је да се она неће пробудити. Старац Порфирије га је уверио да ће се пробудити да јој рак нимало неће нашкодити, али је на то додао: „Оболеће од друге болести.“ Касније је умрла због срчаних тегоба.
в. Једном је у Оропос пристигла група „бунтовника“ на мотоциклима. Паркирали су их изван манастира, на извесном растојању и на месту где се нису могли видети. Дошли су до келије старца Порфирија и одмах ушли унутра, не сачекавши да на њих дође ред. Један од њих се окренуо према старцу Порфирију и казао: „Реци ми нешто, попе.“ „Шта да ти кажем, Димитри? Да је твој мотоцикл те и те марке?“ Откривање Димитријевог имена и марке мотоцикла значило је да су и он и сви његови пријатељи задобили поверење у старца и почели да га посећују, имајући велике користи од његовог присуства и савета. Старац је П. П. о тим „бунтовницима“ рекао: „Ти дечаци су најчистије и најневиније душе које овде долазе.“
г. Захваљујући П. П, упознаћемо и његовог пријатеља, атинског адвоката који је познавао старца и преко десет година често контактирао са њим. Када смо га замолили за његово сопствено сведочење, био је љубазан да нам га упути у форми писма, са датумом од 4. новембра 1992. Овде он сумира своја искуства: „Током десет година, колико сам га познавао, био сам апсолутно сигуран да је мом старцу познато све што чиним, па чак и све што мислим. То исто осећање имам и сада, након његове смрти.“
Он наставља своје писмо: „Иако су приликом нашег првог сусрета остали посетиоци једноставно узимали његов благослов и одлазили, са мном се задржао готово три четвртине часа. Постављао ми је сва могућа питања везана за мој посао и живот уопште. У погледу тог сусрета, за мене ће остати незаборавне три ствари. Прва је осећање благости и непознате радости коју сам доживео од тренутка када сам се обрео крај њега. Такву радост и светлост осетио сам само још једном у животу, и то када сам ходочастио на Свети Гроб у Јерусалиму. Друга је да ме подсетио на моје детињство, на доживљаје које сам сасвим заборавио. И најзад, када сам полазећи целивао његову руку, он је дохватио обе моје руке, пољубио их рекавши да је врло срећан што смо се срели и да је наш сусрет био воља Божија.
Увек сам осећао снажно унутрашње, духовно задовољство приликом сусрета и дугих разговора са њим, што је потрајало све до његове смрти. Био сам потпуно уверен да он поседује божанску благодат, да ме може видети, и да је обавештен о свему што ми се дешава, без обзира где се налазим.
Међу многим доказима за то, навешћу само један пример:
Посећивао сам га већ седам година, а онда сам једном приликом, крајем јануара, отишао у његову келију и рекао: „Старче, жао ми је што нисам дошао током празника и желим Вам све најбоље. Био сам у Лондону због врло озбиљног суђења.“ Он се накратко замислио, а затим рекао:
„Зар осигуравајуће друштво није исплатило потопљени брод?“ Био је то, заправо предмет суђења у Лондону. О томе му претходно ништа нисам говорио.
Неком другом приликом, упитао ме за госпођу која је била мој клијент, а коју сам претходно упознао са њим.
„Јеси ли најзад нашао сеф“, рекао је. Био сам изненађен па сам упитао: „Да ли Вас је посетила или телефонирала?“
Он је на то одговорио: „Зашто? Зар је морала сама да ми каже? Зар не знаш да могу да те видим кад год то пожелим?
Чак и ако би се налазио на крају света, ја бих осетио шта ти радиш“.
Навешћу још нешто за крај: био је фебруар или март 1988, и било је пола један после поноћи. Био сам код куће, у радној соби. Испред мене је била раширена гомила папира. Разматрао сам врло озбиљан и болан лични проблем, када је зазвонио телефон. Био је то старац Порфирије.
„Жао ми је што зовем овако касно, али видим да се гушиш у папирима и да си врло узнемирен.“
„Драги мој старче“, одговорио сам, „хвала Вам што сте позвали, али како да не будем узнемирен када је, независно од финансијских невоља, у опасности и мој сопствени морални положај?“
Рекао је: „Смири се и немој да бринеш, иначе ћеш нарушити своје здравље. Имаћеш проблема са свим тим папирима око тебе, али ће на крају све бити добро.“
Судски поступак везан за ову болну авантуру окончан је тек у фебруару 1992, након што сам ослобођен оптужби на свим правним нивоима.
Ово писмо сам саставио на захтев његовог духовног чеда и мог пријатеља П. П, са надом да ће нам старац Порфирије опростити што му нисмо испунили жељу да не говоримо о њему.“
У нади да нећемо показати непоштовање у погледу ауторове жеље, ми на овом месту додајемо да му је старац Порфирије, поред осталог, рекао и какав ће бити исход његове болести, као и операције која ће уследити.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *