СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СЕЋАЊА НА ОЦА ТИХОНА – СРЦЕ ЦЕЛОМ СВЕТУ
 
Наше прво познанство
 
Прве године на Светој Гори, у манастиру Ивирону, упознао сам великог духовника оца Тихона.
Једног пролећног јутра, након јутарњег богослужења, сишао сам до манастирске капије, где је тада био вратар мој духовник, старац Клеоник. Наједном, угледам једног светлог старог калуђера – излизана мантија и кратки прслук крили су величанствену појаву. Сјај његовог лица, дуга брада, сладак говор, љубав и једноставност испунили су ми срце радошћу и ганутошћу. Не знајући ко је био, желео сам да му се поклоним, да добијем његов благослов. Веровао сам да је његов благослов био благослов Христа.
Као сиромашак и ја сам му нешто дао. Шта ће бити, један бакалар, који је, иако то нисам знао, био за њега богат ручак. Ја дете, он светитељ. Срца су нам постала једно. Као жедан, седео сам мало крај њега, да га питам. Где живиш? Пустињак сам, одговори ми. Задивих се и затражих да ме поново благослови…
Седели смо на канабеу и истрајао сам да ми каже где живи. На крају ми рече, у Калиагри. Сам? – упитах га. Не, дете моје, – вели ми, – заједно с Богом и Богородицом… Дружба су ми птице, које све време не одлазе одатле, сваки дан заједно појемо. Каква радост, када сваког јутра цвркућу Слава Богу… Ја, „многаја лета“ Светој Гори…
Од тог часа постао сам му одан. Тражио сам да га више упознам. Овај дан био је значајан за мене. Кад сам причао свом старцу Клеонику о овом сусрету, он ми рече: Он је свети човек, дете моје. Желео сам да посетим његово пребивалиште. Једног дана ишли смо с оцем Гервасијем који је знао стазу. Место на коме је живео било је пусто. Стигосмо до његове колибе, која као да је била ненастањена, покуцасмо на мала врата, на: „молитвама светих…“ зачусмо, „амин“ и отвори нам. Радост му беше велика, као и његова љубав. Љубав коју је указивао сваком, без изузетка. Уведе нас љубазно и поведе прво у цркву, малу, с једном целивајућом иконом и Распећем које се данас чува у манастиру Ивирону. Рече нам: Отпевајте „Достојно јест“ и „Спаси Господи људи своја“. Потом поче једну јектенију помињући цео свет. То је имао да пружи свету, то је давао; да помиње многа имена свакога дана…
Касније нам поче говорити како треба да живимо, какву радост представља молитва… Пошто смо се испричали, исповедили смо се, прочитао нам је опроштајну молитву дарујући нас поново духовним речима, благословио нас је и ми пођосмо у манастир.
Од тада постаде мој духовник до представљења у Господу.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *