SUZE ZA SVET – SAVREMENI GRČKI STARCI I Starac Tihon, Starac Pajsije i Starac Porfirije

 

SEĆANJA NA OCA TIHONA – SRCE CELOM SVETU
 
Naše prvo poznanstvo
 
Prve godine na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, upoznao sam velikog duhovnika oca Tihona.
Jednog prolećnog jutra, nakon jutarnjeg bogosluženja, sišao sam do manastirske kapije, gde je tada bio vratar moj duhovnik, starac Kleonik. Najednom, ugledam jednog svetlog starog kaluđera – izlizana mantija i kratki prsluk krili su veličanstvenu pojavu. Sjaj njegovog lica, duga brada, sladak govor, ljubav i jednostavnost ispunili su mi srce radošću i ganutošću. Ne znajući ko je bio, želeo sam da mu se poklonim, da dobijem njegov blagoslov. Verovao sam da je njegov blagoslov bio blagoslov Hrista.
Kao siromašak i ja sam mu nešto dao. Šta će biti, jedan bakalar, koji je, iako to nisam znao, bio za njega bogat ručak. Ja dete, on svetitelj. Srca su nam postala jedno. Kao žedan, sedeo sam malo kraj njega, da ga pitam. Gde živiš? Pustinjak sam, odgovori mi. Zadivih se i zatražih da me ponovo blagoslovi…
Sedeli smo na kanabeu i istrajao sam da mi kaže gde živi. Na kraju mi reče, u Kaliagri. Sam? – upitah ga. Ne, dete moje, – veli mi, – zajedno s Bogom i Bogorodicom… Družba su mi ptice, koje sve vreme ne odlaze odatle, svaki dan zajedno pojemo. Kakva radost, kada svakog jutra cvrkuću Slava Bogu… Ja, „mnogaja leta“ Svetoj Gori…
Od tog časa postao sam mu odan. Tražio sam da ga više upoznam. Ovaj dan bio je značajan za mene. Kad sam pričao svom starcu Kleoniku o ovom susretu, on mi reče: On je sveti čovek, dete moje. Želeo sam da posetim njegovo prebivalište. Jednog dana išli smo s ocem Gervasijem koji je znao stazu. Mesto na kome je živeo bilo je pusto. Stigosmo do njegove kolibe, koja kao da je bila nenastanjena, pokucasmo na mala vrata, na: „molitvama svetih…“ začusmo, „amin“ i otvori nam. Radost mu beše velika, kao i njegova ljubav. Ljubav koju je ukazivao svakom, bez izuzetka. Uvede nas ljubazno i povede prvo u crkvu, malu, s jednom celivajućom ikonom i Raspećem koje se danas čuva u manastiru Ivironu. Reče nam: Otpevajte „Dostojno jest“ i „Spasi Gospodi ljudi svoja“. Potom poče jednu jekteniju pominjući ceo svet. To je imao da pruži svetu, to je davao; da pominje mnoga imena svakoga dana…
Kasnije nam poče govoriti kako treba da živimo, kakvu radost predstavlja molitva… Pošto smo se ispričali, ispovedili smo se, pročitao nam je oproštajnu molitvu darujući nas ponovo duhovnim rečima, blagoslovio nas je i mi pođosmo u manastir.
Od tada postade moj duhovnik do predstavljenja u Gospodu.