СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Кратка биографија Старца Порфирија
 
Његова породица
Старац Порфирије је рођен 7. фебруара 1906. у селу Св. Јована Каристије поред Аливерија, у покрајини Евија. Његови родитељи су били сиромашни али побожни сељаци. Отац му се звао Леонидас Баирактарис, а мајка Елена, кћи Антониоса Ламбруа.
На крштењу је добио име Евангелос. Био је четврто од петоро деце, а треће од четворо деце која су преживела. Његова најстарија сестра, Василика, преминула је када је он имао годину дана. Данас је само његова најмлађа сестра, која је монахиња, још увек жива.
Његов отац је осећао монашки призив али се очигледно није замонашио. Он је, међутим, био сеоски појац и св. Нектарије је желео да он служи током његових путовања кроз ове крајеве; сиромаштво га је приморало да емигрира у Америку где је радио на изградњи Панамског канала.
 
Године детињства
Школу у свом селу старац је похађао само две године. Учитељ је углавном био болестан тако да деца нису много научила. Сагледавши како стоје ствари, Евангелос је напустио школу, радио на породичном имању и бринуо се за неколицину животиња које су имали. Почео је да ради са осам година. Иако је још увек био врло млад, отишао је да
ради у руднику угља како би зарадио више новца. Касније је радио у бакалницама у Халкиди и Пиреју.
Отац га је научио Молебном канону Пресветој Богородици и свему осталом што је знао а што је везано за нашу веру. Као дете, брзо се развијао. Сам нам је причао да је имао осам година када се први пут обријао. Чинило се да је много старији него што је заправо био. Од детињства је био врло озбиљан, марљив и вредан.
 
Монашки призив
Док је чувао овце, па чак и у време док је радио у бакалници, полако је читао житије св. Јована Пустиножитеља. Пожелео је да следи пример овог светитеља. Тако се много пута припремао за путовање на Свету Гору али га из различитих разлога није предузимао и враћао се кући. Најзад је, када му је било четрнаест или петнаест година, поново кренуо на Свету Гору. Овог пута је одлучио да стигне тамо и тако је и учинио,
Господ, који надзире судбину свакога од нас, уредио је да Евангелос сусретне свог будућег духовног оца, јеромонаха Пантелејмона, још док је био у чамцу, путујући од Солуна до Свете Горе. Отац Пантелејмон је истог тренутка преузео младића под своје окриље. Евангелос још увек није био пунолетан и није могао ступити на Свету Гору али је отац Пантелејмон рекао да је то његов нећак и улаз је био осигуран.
 
Монашки живот
Његов старац, о. Пантелејмон, одвео га је до Кавсокаливије, до испоснице св. Георгија. О. Пантелејмон је ту живео поред свог полубрата о. Јоаникија. Добро познати монах, блажени Хаџи – Георгије је такође некада овде живео.
На тај начин је о. Порфирије у исто време добио два духовна оца. Са радошћу је обојици обећао беспоговорну послушност. Монашки живот пригрлио је са великим жаром. Једино је жалио због тога што његов духовни отац није много захтевао од њега. Мало нам је говорио о својим подвижничким борбама и позната нам је само неколицина појединости. Из чињенице да је својој духовној деци ретко говорио о томе можемо закључити да је непрестано и успешно водио тешку борбу. Корачао би босоног по стеновитим и снежним стазама Свете Горе. Спавао је врло мало, на поду испоснице, користећи само један покривач и остављајући прозор отворен чак и када је падао снег. Током ноћи је чинио мноштво метанија не дозвољавајући себи на тај начин да га савлада сан. Радио је и бавио се дрворезбарством, или је пак напољу секао дрва, сакупљао пужеве и из велике даљине на леђима доносио вреће испуњене земљом како би на стеновитом терену око испоснице Св. Георгија могла бити направљена башта.
Док се бавио ручним радовима, често би се погрузио у молитву, црквене службе и славословља, учећи их напамет. Уосталом, због непрестаног понављања Еванђеља, које је на исти начин учио напамет, он није ни био способан за рђаве и испразне мисли. Описао је себе из тих година као некога “ко је стално био у покрету.”
Најистакнутије обележје његове подвижничке борбе није, међутим, био физички напор коме се излагао, него потпуна послушност његовом старцу. Он је у целини зависио од њега. Његова воља ишчезла је у вољи његовог старца. Осећао је према њему бескрајну љубав, веру и оданост. У потпуности се поистоветио са њим, прихвативши руковођење свог старца као начин свог сопственог понашања. У овоме се крије суштина свега. Овде, у овој послушности, откривамо тајну, откривамо кључ његовог живота.
Тај необразовани дечак је, са два разреда основне школе, користећи Свето писмо као свој речник, био у стању да образује самога себе. Читајући о свом вољеном Христу успео је да за само неколико година научи онолико, ако не и више, колико ми, поред свих наших лагодности, научимо током читавог живота. Иако поседујемо школе и универзитете, учитеље и књиге, не поседујемо ватрену ревност овог младог искушеника.
Не знамо тачно када, али сигурно убрзо након доласка на Свету Гору, пострижен је за монаха и добио име Никита.
 
Снисхођење божанске благодати
Нећемо сматрати чудним што је божанска благодат почивала на овом младом монаху, испуњеном ватреном ревношћу према Христу, који је све давао за Његову љубав. Свој труд и подвиг никада није сматрао значајним.
Била је зора и главна црква у Кавсокаливији је још увек била закључана. Никита је, међутим, стајао у углу црквеног портала чекајући да звона зазвоне и врата буду отворена.
За њим је дошао стари монах Димас, некадашњи руски официр, коме је било преко деведесет година, подвижник и тајни светитељ. О. Димас је погледао унаоколо и био сигуран да тамо нема никога. Започео је да метанише и да се моли пред затвореним црквеним дверима.
Божанска благодат расипала се од светог о. Димаса и изливала на младог монаха Никиту који је тада био спреман да је прими. Његова осећања су била неописива. Док се враћао назад у испосницу, након што је тог јутра на Светој литургији примио Свето причешће, његова осећања су била тако снажна да је застао, раширио руке и гласно повикао: “Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!”
 
Промена извршена Светим Духом
Након примања Светог Духа, дошло је до темељне промене у психосоматском устројству младог монаха Никите. Била је то промена која је дошла непосредно из деснице Божије. Задобио је натприродне дарове и био одевен у силу са висине.
Први знак тих дарова Св. Духа показао се приликом повратка његових стараца са далеког путовања, када је могао да их види упркос великој раздаљини. “Видео” их је тамо где су били, иако нису били приступачни људским очима. Исповедио је то о. Пантелејмону који га је саветовао да буде веома опрезан у погледу тог дара и да никоме не прича о томе. Био је то савет који је он брижљиво следио све док му није речено да поступи другачије.
Уследили су и други дарови. Његова осетљивост према стварима којима је био окружен постала је веома изразита и његове људске способности развиле су се у потпуности. Слушао је и препознавао птичје и животињске гласове у тој мери да није знао само одакле су дошли него и шта су говорили. Његово чуло мириса развило се у том степену да је и на великој даљини могао разазнати мирис. Познавао је различите типове арома и њихов састав. Могао је да, након скрушене молитве, “види” дубине земље и удаљена пространства. Могао је да гледа кроз воду и стеновите формације тла. Могао је да види налазишта нафте, радиоактивност, древне и закопане споменике, скривене гробове, пукотине у дубини земље, подземне струје, изгубљене иконе, слике догађаја који су се одиграли пре много векова, молитве које су узношене у прошлости, добре и зле духове, саму људску душу, дословно све. Окусио је квалитет воде у дубини земље. Могао је да постави питање стенама и оне би му говориле о духовним борбама подвижника који су живели пре њега. Гледао је људе и био у стању да их исцели. Дотицао је људе и чинио их добрим. Молио се и његова молитва је постајала стварност. Он, међутим, никада није покушавао да смишљено употреби те Божије дарове како би њему самом били од неке користи. Никада није тражио да буду исцељене његове сопствене болести. Никада није покушавао да задобије личну зараду од знања које му је даровала божанска благодат.
Сваки пут, када би користио свој дар расуђивања, откривале би му се скривене мисли људског духа. Био је у стању да, благодаћу Божијом, у исто време види прошлост, садашњост и будућност. Он је потврдио да је Бог свезнајући и свемогући. Био је у стању да посматра и додирне свако створење, са рубова васионе до дубина људске душе и историје. Изрека св. Павла да све ово чини један и исти Дух, делећи сваком понаособ како хоће (1. Кор. 12; 11) сасвим је истинита у случају старца Порфирија. Он је, природно, био људско биће и примио је божанску благодат која долази од Бога. Оног Бога Који из Својих сопствених разлога понекад и не открива све. Живот који се живи у благодати за нас је непознато тајинство. Сваки даљи разговор о томе био би груби насртај на ствари које не разумемо. Старац је то увек истицао онима који су његове способности приписивали било чему другом осим благодати. Поново је и поново истицао ту чињеницу говорећи: “То није нешто што је научено. То није вештина. То је БЛАГОДАТ од Бога дата.”
 
Повратак у свет
Чак и након што је био осењен божанском благодаћу, овај млади ученик Христов је, као и раније, наставио своју подвижничку борбу, скромно, са побожним жаром и беспримерном љубављу према учењу. Господ је тада пожелео да од њега учини учитеља и пастира Својих разумних оваца. Искушао га је, одмерио и нашао да је за то подесан.
Монах Никита никада, заиста никада није ни помишљао да напусти Свету Гору и да се врати у свет. Његова божанска, свеобухватна љубав према нашем Спаситељу подстакла га је да чезне и сањари о одласку у пустињу где би, изузев са његовим слатким Исусом, био сасвим сам.
Међутим, тежак плеуритис, који је добио сакупљајући пужеве на стеновитим гребенима, затекао га је изнуреног надљудским подвижничким борбама. То је приморало његове старце да му заповеде да се настани у манастиру у свету, како би се опет опоравио. Он је послушао и вратио се у свет, али се, одмах након опоравка, вратио на место свог покајања. Ту се поново разболео и овог пута његови старци су га, са великом жалошћу, заувек послали назад у свет.
Тако га, као деветнаестогодишњака, налазимо где живи као монах у манастиру Св. Харалампија (Лефкон), недалеко од његовог родног места. Без обзира на то, он је наставио са правилом какво је научио на Светој Гори, псалмима и сл. Био је, међутим, присиљен да ослаби пост док се његово здравље не побољша.
Рукоположење у чин свештеника
У овом манастиру је сусрео Архиепископа синајског, Порфирија III, који се тада налазио у посети. Из разговора са Никитом запазио је врлину и божанске дарове које је
поседовао. Био је толико импресиониран да га је 26. јула 1927, на празник Св. Параскеве, рукоположио за ђакона.
Већ следећег дана, на празник Св. Пантелејмона, унапредио га је у свештенички чин, као сабрата Синајског манастира. Дато му је име Порфирије. Рукоположење је обављено у капели св. Митрополије каристијске, у епархији Кими. Митрополит Каристије, Пантелејмон Фостинис, такође је учествовао у овој служби. Старац Порфирије је тада имао само двадесет једну годину.
 
Духовни отац
Након тога, Митрополит каристијски Пантелејмон га је званичним писмом одредио за исповедника. Овај нови “талант” који му је дат извршавао је уз човекољубље и напоран рад. Проучавао је “Приручник исповедника”, али, када је покушао да дословно следи оно што је речено у погледу епитимија и савета, нашао се у невољи. Схватио је да са сваким верником треба другачије поступати. Одговор је нашао у списима св. Василија Великог који саветује: “Пишемо све ове ствари тако да можете окусити плод покајања. Не узимамо у обзир време које би оно могло захтевати, него начин покајања.” Примио је његов савет у срце и применио га у пракси. Чак је и у својим позним годинама подсећао младе оце исповеднике на овај савет.
Сазревши на овај начин, млади јеромонах Порфирије је, благодаћу Божијом, све до 1940. успешно обављао задатак духовног оца у Евији. Свакога дана би велики број верних примио на исповест. Често се дешавало да без прекида сатима слуша исповест. Његов углед као духовног оца, познаваоца душе и поузданог руководитеља брзо се прочуо по читавој околној области. То значи да се мноштво људи сабирало код њега на исповест, у св. манастир Лефкос, недалеко од Авлонариона у Евији.
Понекад су читави дани пролазили без одмора и предаха док је испуњавао ово побожно дело, ову свету тајну. Онима који су долазили код њега помагао је својим даром расуђивања, доводећи их до самопознања, истинске исповести и живота у Христу. Тим истим даром разоткривао спасавајући душе од његових злобних клопки и наговора.
 
Архимандрит
Године 1938, Митрополит каристијски наградио га је звањем архимандрита, “у част службе коју си до сада као духовни отац обављао у Цркви и за часну наду коју наша света Црква гаји у погледу тебе” (протокол бр. 92/ 10-2-1938), како је написао Митрополит. Те наде су, благодаћу Божијом, биле испуњене.
 
Свештеник у парохији Цакаји, Евија, и у манастиру Св. Николе у Ано Ватији
Митрополит га је одредио за свештеника у селу Цакаји у Евији. Неки од старијих мештана све до данас чувају драге успомене на његов краткотрајан боравак у овом месту. Напустио је манастир Св. Харалампија јер је овај манастир у међувремену претворен у женски. Тако га, око 1938. налазимо у обрушеном и напуштеном манастиру Св. Николе у Ано Ватији, у Евији, под јурисдикцијом Митрополије у Халкиди.
 
У градској пустињи
Када се пометња Другог светског рата приближила Грчкој, Господ је регрутовао Свог послушног слугу, Порфирија, одредивши му нов задатак, да би био ближи његовим људима који су се спремали за рат. На дан 12. октобра 1940, привремено му је поверена дужност свештеника при капели Св. Герасима на Атинској поликлиници, на углу Сократове и Пирејске улице, недалеко од трга Омонија. Он сам је захтевао ту службу из самилосне љубави коју је осећао према својим напаћеним сународницима. Желео је да буде у њиховој близини током најтежег периода у њиховом животу, када су болест, бол и сенка смрти разоткрили безнадежност сваке друге наде осим наде у Христа.
Постојали су и други кандидати са изврсним препорукама, такође заинтересовани за ту службу, али Бог је просветлио директора Поликлинике. Био је изабран смиреноумни и допадљиви Порфирије, који је био необразован по световним стандардима, али је био мудар по Богу. Особа која је начинила такав избор касније је изразила своју задивљеност и радост због проналажења истинског свештеника: “Нашао сам савршеног оца, баш као што је Христос желео.”
Служио је на Поликлиници као запослени свештеник њене капеле читавих тридесет година, а затим још три године као волонтер како би био на служби својој духовној деци која су га тамо пронашла.
Осим што је обављао задатак свештеника у капели, извршавајући га са савршеном љубављу и оданошћу, служећи са чудесном преданошћу, исповедајући, саветујући и исцељујући душе а много пута и телесне болести, он је овде био и духовни отац многима који су долазили код њега.
Сами знате да потребама мојим и оних
који си са мном били послужише ове руке моје (Дела ап. 20; 34).
Старац Порфирије се, са својим недостатком академског образовања, сагласио да буде свештеник у капели Поликлинике за плату која је била готово ништавна. То није било довољно да издржава себе, своје родитеље и неколико блиских рођака који су се ослањали на њега. Морао је да ради да би живео. Основао је, једно за другим, фарму живине, а затим и продавницу тканина. У свом жару да службе буду прослављене на најузвишенији начин, бавио се састављањем ароматичних супстанци које би се онда користиле за припрему тамјана какав се користи на службама Божијим. Он је 1970. пронашао једно оригинално откриће. Комбиновао је дрвени угаљ са ароматичним мирисима, кадећи цркву својим сопственим спорогорећим угљем који је уз то ширио пријатан миомирис духовности. Изгледа да никада није говорио о појединостима тог открића.
Од 1955. изнајмио је мали манастир Св. Николе у Калисији, који припада Св. манастиру Пендели. Плански је обрађивао земљу око њега, улажући много напорног рада. Овде је пожелео да оснује манастир који је на крају подигао на другом месту. Ојачао је зидове, увео систем за наводњавање, засадио дрвеће и преорао земљу трактором којим је сам управљао. Све је то учинио вршећи истовремено, двадесет четири часа дневно, дужност свештеника у капели и исповедника.
Изузетно је ценио рад и себи није допуштао предах. Кроз искуство је научио речи аве Исака Сиријског: “Бог и ангели Његови налазе радост у сиромаштву, а ђаво и његови помоћници налазе радост у беспосличењу.”
 
Напуштање Поликлинике
На дан 16. марта 1970, након што је тридесет пет година служио као свештеник, добио је малу пензију од Грчког свештеничког осигуравајућег фонда и напустио своје дужности на Поликлиници. У суштини је, међутим остао све док није дошао његов заменик. Чак је и након тога наставио да посећује Поликлинику како би се сусрео са својом многобројном духовном децом. Најзад су се, 1973, проредиле његове посете Поликлиници и уместо тога, своју духовну децу примао је у цркви Св. Николе у Калисији, у Пенделију, где је служио Литургију и слушао исповести.
“Сила се моја у немоћи показује савршена” (2. Кор. 12; 9)
Старац Порфирије је, поред болести која га је приморала да напусти Св. Гору и због које је његова лева страна била посебно осетљива, у различита времена патио и од многих других слабости.
Пред крај његовог служења на Поликлиници оболели су му бубрези. Био је, међутим, оперисан тек када је његова болест доспела у поодмаклу фазу. То се десило стога што је, упркос својој болести, неуморно радио. Навикнут је да буде “послушан смрти.” Био је послушан чак и директору Поликлинике, који му је рекао да одложи операцију, како би могао да врши службе током Светле седмице. Ово одлагање је резултирало тиме што је пао у кому. Лекари су саопштили рођацима да се припреме за погреб. Међутим, вољом Божијом и упркос свим медицинским очекивањима, старац се вратио у овоземаљски живот да би наставио да служи члановима Цркве.
Непосредно пре тога преломио је ногу. Са тиме је повезан чудесан пример бриге св. Герасима о њему (у чијој је капели на Поликлиници служио).
Као додатак свему томе, његова хернија, од које је патио све до смрти, погоршала се због тешког терета који је обично носио својој кући у Турковунији, где је живео током дугог низа година.
На дан 20. августа 1978, док је био у манастиру Св. Николе у Калисији, доживео је срчани удар (инфаркт миокарда). Хитно је пребачен у болницу “Хигија”, где је остао двадесет дана. Када је напустио болницу, опоравак је наставио у Атини, у домовима неке од његове духовне деце. Тако се десило из три разлога: као прво, није могао отићи у манастир Св. Николе, јер до тамо није било пута, а он није могао дуго да пешачи; као друго, његова кућа у Турковунији није имала ни најосновнију удобност и најзад, као треће, морао је да буде у близини лекара.
Касније је, када се настанио у привременом уточишту у Милесију, на месту (женског) манастира који је основао, имао једну операцију на левом оку. Доктор је погрешио и на том оку оштетио вид. После неколико година старац је потпуно ослепео. Током операције доктор му је, без дозволе самог старца Порфирија, дао јаку дозу кортизона. Старац је био посебно осетљив на медикаменте, а посебно на кортизон. Резултат те инјекције је било стално стомачно крварење које је трајало око три месеца. Услед тих стомачних крварења, није могао да узима уобичајену храну. Одржавао се у животу тако што је свакога дана узимао неколико кашика млека и воде. Постао је у тој мери физички исцрпљен да више није био у стању да седи усправно. Примио је дванаест боца трансфузије и то у свом стану у Милесију. Најзад је, иако се налазио пред вратима смрти, благодаћу Божијом преживео.
Од тог времена, његово физичко здравље је било веома нарушено. Наставио је, међутим, да служи као духовни отац, онолико колико је могао, све време исповедајући током краћих периода, често страдајући и због других здравствених проблема и осећајући најстрашније болове. Вид му је све више слабио док 1987. није потпуно ослепео.
Било је све мање речи савета које би упутио људима али све више молитава које би за њих изговарао Богу. Са великом љубављу и смиреноумљем немо се молио за све оне који су тражили његову молитву и Божију помоћ. Са духовном радошћу је посматрао како на њима дела божанска благодат. Тако је старац Порфирије постао савршен пример за речи апостола Павла: Сила се моја у немоћи показује савршена (2. Кор. 12; 9).
 
Подиже нов женски манастир
Старац Порфирије је одавно имао жељу да оснује свети манастир, да подигне монашку задужбину у којој би живела неколицина побожних жена, његових духовних кћери. Заветовао се Богу да ове жене неће оставити ни када напусти овај свет јер су му током много година оне биле верни помоћници. Како је време пролазило, омогућено је да се и друге жене, које су желеле да се посвете Господу, настане овде.
Његова првобитна замисао је била да манастир подигне у Калисији, у Пенделију, који је 1955. изнајмио од манастира Пендели. Много пута је покушавао да убеди власнике или да поклоне или да продају земљу која је била потребна, али није вредело. Сада нам се чини да је Господ, који мудро управља и провиђа о свему, одредио друго место за овај значајан подухват. Тако је старац, трагајући за правим поседом, управио поглед према другој области.
У међувремену је, у сарадњи са својом духовном децом, добио законску дозволу за оснивање манастира и однео је на разматрање одговарајућим црквеним властима. Како још увек није изабрао одређено место на коме ће манастир бити подигнут, као место на коме ће бити основан навео је Турковунију у Атини. Овде је имао скромну камену кућицу која је, лишена чак и најосновнијих удобности, од 1948. била његово убого пребивалиште.
Старац Порфирије није ништа чинио без благослова Цркве. Тако је у овом случају тражио и добио дозволу како од преосвећеног Архиепископа атинског, тако и од Светог синода. Иако је редовни поступак започео још 1978, тек је 1981, након превладавања бројних бирократских процедура и других тешкоћа имао задовољство да види како је изградња Манастира светог Преображења Спаситељевог прихваћена председничком одлуком и објављена у владином службеном гласнику.
Потрагу за погодним местом на коме ће основати манастир старац је започео много пре срчаног удара, када је био више него сигуран да то неће бити Калисија. Са највећом бригом и великим жаром неуморно је трагао за местом које би имало највише предности. Када је после срчаног удара донекле повратио снагу и осетио се довољно способним, наставио је интензивно трагање за местом какво је желео. Није штедео снагу и у колима своје бројне духовне деце прокрстарио је читавом Атиком, Евијом и Беотијом. Разматрао је и могућност да свој манастир подигне на Криту или неком другом острву. Радио је невероватно напорно. Испитао је око стотину поседа, а већину њих је и посетио. Саветовао се са многим људима, пропутовао стотинама километара. Начинио је безброј прорачуна, одмерио све чиниоце и најзад одабрао и закупио имање на месту Хагиа Сотира, у Милесију поред Малакасе, на Атици, недалеко од Оропоса.
Почетком 1979. настанио се на овом имању у Милесију, купљеном ради подизања манастира. Више од годину дана, на самом почетку, живео је у покретној кућици у врло неповољним околностима, посебно током зиме. Након тога се настанио у малој и неугледној кући у којој је претрпео све невоље непрестаног тромесечног крварења стомака и у којој је примио и бројне трансфузије крви. Крв су, са много љубави, давала његова духовна деца.
Радови на изградњи, које је старац брижљиво пратио, такође су започели 1980. Платио их је уштеђевином коју су он, његови рођаци и пријатељи годинама сакупљали имајући на уму овај циљ.
 
Изградња цркве Преображења Христовог
Његова велика љубав према ближњима била је усредсређена на то да их, следећи Христа, поведе ка радости преображења у Богу. Заједно са св. апостолом Павлом он је, састрадавајући Богу, преклињао нас, своју браћу и сестре у Христу: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12; 2). Желео је да нас доведе у стање у коме је и сам живео и према коме сви ми пак који откривеним лицем доживљавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (2. Кор. З; 18).
То је разлог због кога је свој манастир назвао Преображењским и желео да и црква такође буде Преображењска. Најзад, својим молитвама је утицао на своје сатруднике у овом великом подухвату и успео је у свом циљу. Након бројних саветовања и напорног рада са старчеве стране, појавио се једноставан, допадљив и савршен нацрт.
У међувремену, захваљујући канонском посредовању Његовог преосвештенства Архиепископа атинског (будући да манастир припада Атинској архиепископији), локални Митрополит је дао дозволу да у оквиру његове јурисдикције буде подигнута црква на манастирском анексу, у Милесију.
Постављање темеља обављено је у поноћ, између 25. и 26. фебруара 1990, током свеноћног бдења у част св. Порфирија, епископа Газе, Чудотворца. Старац Порфирије, болестан и неспособан да се спусти до једанаест метара дубоке подлоге где је требало поставити камен – темељац, дубоко потресен понудио је свој крст за овај камен. Са своје болесничке постеље молио се следећим речима:
“Нека крст Христов укрепи овај дом. Нека нас Крст Христов спасе својом силом. Помјани, Господе, свог скрушеног слугу Порфирија и његове сатруднике… .” Помоливши се за све који су радили са њим, одредио је да њихова имена буду постављена на посебна места у цркви ради вечног помена.
Радови на изградњи цркве (од армираног бетона) одмах су започели. Сједињени са старчевим молитвама, непрекидно су напредовали. Својим духовним очима био је у стању да види – јер је свој физички вид изгубио пре много година – да црква улази у завршницу те фазе изградње, другачије речено, да се дошло до постоља централне куполе. Црква је, заправо, дошла до те тачке на дан старчевог престављења.
Припрема се за повратак на Свету Гору
Старац Порфирије емоционално никада није напустио Свету Гору. Није постојало ништа друго што га је интересовало више него Света Гора, а посебно Кавсокаливија. Током дугог низа година имао је тамо испосницу, на име ученика кога је повремено посећивао. Када је 1984. чуо да је и последњи становник заувек напустио испосницу св. Георгија и настанио се у другом манастиру, похитао је у Велику лавру св. Атанасија, којој је иначе припадала, и замолио да му буде уступљена. Управо је у испосници св. Георгија први пут дао своје монашке завете. Одувек је желео да се ту врати, да одржи завет, дат приликом пострига пре неких шездесетак година, да ће у свом манастиру остати до свог последњег даха. Сада се спремао за своје последње путовање.
Испосница му је предата по светогорском обичају, уз запечаћени споразум са манастиром, са датумом од 21. септембра 1984. Старац Порфирије је овде наизменично настањивао своје ученике тако да их је у лето 1991. овде било петорица. То је број који је споменуо једном од своје духовне деце три године раније, говорећи колико ће их бити у години његове смрти.
 
Повратак месту покајања
Током две последње године свог овоземаљског живота често би говорио о припреми за одговор на Страшном суду Господњем. Издао је строго наређење да, уколико умре овде, његово тело без икакве помпе буде пренето у Кавсокаливију и тамо сахрањено. Најзад је одлучио да тамо оде док је још жив. Исприповедао је познату причу из Изрека пустињских отаца:
Извесни старац је, осетивши да му је крај близу, почео да припрема свој гроб, а онда рекао свом ученику: “Сине мој, стене су клизаве и стрме и ти ћеш угрозити свој живот уколико ме сам будеш спуштао у гроб. Хајде да то учинимо сада, док сам још жив.” Ученик га је са сигурношћу узео за руку, старац је легао у гроб а онда у миру предао душу.
Уочи празника Св. Педесетнице 1991, након што је отишао у Атину да се исповеди свом врло старом и болешљивом духовнику, добио је од њега отпуст и упутио се у своју испосницу на Светој Гори. Настанио се у њој и ишчекивао крај, припремајући се да да добар одговор пред Богом.
Када су му, по његовим упутствима, ископали дубок гроб, једном од своје духовне деце издиктирао је опроштајно писмо савета и опроштаја свим својим духовним чедима. То писмо са датумом од 4. јуна по старом, односно 17. јуна по новом календару, пронађено је међу монашком одећом која је на дан његове смрти изнета за његов погреб. То писмо је у целини објављено у овој књизи и представља још један доказ његовог смиреноумља.
 
“Када поново дођем”
Старац Порфирије је напустио Атику и упутио се ка Светој Гори са намером да се никада више не враћа. Он је у том смислу разговарао са неком од своје духовне деце и они су знали да га виде последњи пут, док је другима то само наговестио и они су тек након његове смрти схватили на шта је мислио. Разуме се да је онима, који не би могли да поднесу вест о његовом одласку, говорио да ће се поново вратити. Било отворено или прикривено, изрекао је мноштво ствари о својој смрти и једино би увереност оних њему блиских да ће, као и у другим приликама, моћи да преживи (нада рођена из велике љубави) могла објаснити неочекиваност вести о његовој смрти.
Можда се и сам колебао, као апостол Павле када је писао Филипљанима: А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је ради вас (Филипљ. 1; 23 – 24). Можда…
Његова духовна деца у Атини стално су га позивала и он је у два маха био присиљен да се и против своје воље врати у манастир. Овде је дао утеху свима којима је то било потребно. У свакој прилици остајао је свега неколико дана да би се радост наша у Христу Исусу умножила када поново дође, да парафразирам речи апостола Павла из Посланице Филипљанима (1; 26), а затим би, што је могуће пре, пожурио на Свету Гору. Силно је желео да тамо умре и буде тихо сахрањен у молитви и покајању.
Пред крај свог телесног живота био је ‘узнемираван’ прекомерном љубављу своје духовне деце која су се супротстављала његовој жељи да буде сам. Научио је да буде послушан и покоран другима. Због тога је једном од својих монаха рекао: “Ако ти кажем да ме одвезеш у Атину ти ме спречи, јер је то од искушења.” Заиста, многи његови пријатељи правили су различите планове да га врате у Атину будући да се приближавала зима а његово здравље слабило.
 
Уснуо је у Господу
Бог који је свеблаг и испуњава жеље онима који га се плаше, услишио је и жељу старца Порфирија. Удостојио га је блаженог починка, крајње скрушеног и неприметног. Био је окружен само својим ученицима са Свете Горе који су се молили заједно са њим. Последње ноћи свог овоземаљског живота ишао је на исповест и био погружен у умну молитву (тј. молитву Исусову). Његови ученици су читали 51. и друге псалме као и Канон на исход душе. Изговарали су кратку молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, док нису извршили правило за монаха – великосхимника.
Његови ученици су му, са великом љубављу, понудили оно што му је требало, нешто телесне и много духовне утехе. Дуго су могли чути његове свете усне док шапућу последње речи које су излазиле из његових поштовања достојних уста. Биле су то исте оне речи којима се и Христос молио уочи распећа: “Да буду једно: ”
Након тога чули су га да понавља једну једину реч. То је реч која се налази на крају Новог завета, у закључку Апокалипсе св. Јована: “Дођи” (“Дођи, Господе Исусе”).
Господ, његов најслађи Исус, најзад је дошао. Света душа старца Порфирија напустила је тело у 4. 31 ујутро, 2. децембра 1991. и упутила се према небу.
Његово блаженопочивше многопоштовано тело, обучено у монашку одежду, положено је у главну цркву Кавсокаливије. Оци су, по обичају, овде током читавог дана читали Еванђеље а током ноћи служили су свеноћно бдење. Све је учињено у складу са исцрпним усменим упутствима старца Порфирија. Она су и записана како би се избегла свака грешка.
У зору 3. децембра 1991. земља је прекрила поштоване остатке старца Порфирија у присуству неколицине монаха из светог скита Кавсокаливије. Тек онда је, према његовој жељи, саопштена вест о његовом престављењу.
Било је то оно доба дана када небо постаје ружичасто, одражавајући блистање дана који се приближава. За многе душе био је то символ старчевог пресељења из смрти у светлост и живот.
Кратка скица
Током читавог његовог живота, најважнија особина старца Порфирија било је његово потпуно смиреноумље. Оно је било сједињено са беспоговорном послушношћу, топлом љубављу и смирењем без икаквог негодовања у тренуцима неподношљивог бола. Истицао се својом мудром опрезношћу, својим невероватним даром расуђивања, безграничном љубављу према учењу и својим изузетним знањем (које је било дар Божији а не резултат школовања у свету), неисцрпном љубављу према напорном раду и непрестаној, смиреноумној (и услед тога успешној) молитви. Поред тога, ту је и његово чисто православно уверење, без икакве примесе фанатизма, његово живо, али већином невидљиво и непознато, интересовање за питања наше Свете Цркве; његови корисни савети, многостраност његовог учења, његов напаћени дух и дубока побожност, долично вршење богослужења која је обављао уз велику бригу да све до краја остане скривена његова огромна жртва.
 
Уместо епилога
Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн. 6; 37)
Старац Порфирије је читавог свог живота примао све оне који су му долазили постајући, као св. Павле, “свима све да би све спасао” (в. 1. Кор. 9; 22). .
Кроз његову скромну келију прошли су најразличитији људи, од светих подвижника до грешних крадљиваца. Православни хришћани и људи других вероисповести и религија, незнатни људи и славне личности, богати и сиромашни, образовани и необразовани, мирјани и свештенство свих чинова. Свима је, ради њиховог спасења, нудио љубав Христову.
Тиме не кажемо да су сви они који су долазили код старца или који су га познавали, није важно колико дуго, усвојили његов савет и задобили његову врлину и тиме постали достојни потпуног поверења, као што је то био он. Потребна је велика мера брижности, будности и осетљивости јер су, уколико је старац постајао познатији, неким људима долазила искушења да тврде да су му посебно блиски или да су повезани са њим. Они желе или да се хвале или да створе погрешан утисак да говоре уместо њега. Поред чисте побожности и искрене љубави, поред смиреноумног приступа и поштеног учења, постоји исто тако и сујета и лична корист. Постоји наивност, али постоји и превара. Постоји незнање, али постоји и грешка и обмана.
Током својих последњих година, старац Порфирије је у великој мери патио због тога. Другачије речено, многи људи су се издавали за његову духовну децу и допуштали да се наслути да оно што чине, чине са старчевим благословом или одобрењем. Старац, међутим, нити је познавао нити благословио њихово делање. Он је, штавише, два пута захтевао да се напишу одговарајућа саопштења као упутство хришћанима. У оба случаја опозвао је одлуку о њиховом објављивању.
Ево једног примера. Старац је једном приликом заузео одређени став у погледу различитих спорова који су делили вернике. За то је знала само неколицина људи који су то чували у највећем поверењу. Понекад би, међутим, долазили људи који су следили или изражавали мишљење једне или друге стране. Не треба претпоставити да се неко, будући да је сусрео старца, придржавао мишљења које је старац благословио. Када бисмо само били послушни старцу! Када би само они који су га посетили прихватили његов савет и његов дух!
Његов дух је, уопштено говорећи, био дух беспоговорне покорности “званичној” Цркви. Он апсолутно ништа није чинио без њеног одобрења. Из свог искуства у Духу Светом знао је да су епископи носиоци божанске благодати, независно од њихове личне врлине. Он је приметно осећао божанску благодат и запажао би када је деловала, а када не. Сликовито је истицао да се благодат супротставља гордима, али не и скрушеним грешницима.
Из тог разлога није био сагласан са потезима који би изазвали расправе и сукобе унутар Цркве нити са вербалним нападима на епископе. Увек је напомињао да ће се решење за све црквене проблеме наћи у Цркви и кроз Цркву помоћу молитве, смиреноумља и покајања. За нас је, говорио је, боље да начинимо грешку унутар Цркве него да исправно поступамо изван Ње.
У једноме духу, једнодушно борећи се за веру еванђеља (Филипљ. 1; 27)
Старац је учио да је основни елемент духовног живота у Христу, велико тајинство наше вере, јединство у Христу. То је смисао поистовећивања са нашом браћом, при чему једни другима носимо терет, живимо за друге као што живимо за саме себе, кажемо “Господе Исусе Христе, помилуј ме” и да то “помилуј ме” у себи садржи, и да за нас постане бол и проблем других, начин да патимо као што они пате, да се радујемо као што се они радују, да њихов пад постане наша брига и да њихово устајање постане и наша радост.
Управо су због тога његове последње речи, његово последње преклињање Бога, његова последња молитва, његова највећа жеља, биле “да постанемо једно.” За тим је изгарао, то је желео, за тим је чезнуо.
Колико је само проблема решено, и колико је грехова избегнуто на овај чудесан и једноставан начин! Да ли је мој брат пао? И ја сам пао. Како могу да га кривим кад је
то и моја грешка? Да ли је мој брат успео? И ја сам успео. Како могу да му завидим када сам и ја победник?
Старац је знао да ђаво овде води велику битку управо стога што је то наша најслабија тачка. Ми на прво место постављамо своје интересе. Издвајамо се и исход својих дела прижељкујемо само за себе. Када, међутим, преовладава такав дух, за нас нема спасења. Ми морамо прижељкивати да се спасемо са свима осталима, морамо, као светитељ Божији, рећи: “Господе, ако не спасеш све ове људе, онда и моје име избриши из књиге живота” или да, као апостол Христов, пожелимо да будемо одлучени од Христа ради спасења својих ближњих, браће и сестара.
То је љубав. То је сила Христова. То је суштина Божија. То је краљевски пут духовног живота. Треба да волимо Христа који је СВЕ, волећи Његову браћу и сестре, јер је и за најмањег међу њима Христос умро.
Опроштајно писмо старца Порфирија
Док је боравио у светом скиту Кавсокаливије на Светој Гори, старац Порфирије је издао наређење да му се ископа гроб. Једном од своје духовне деце издиктирао је опроштајно писмо савета и опроштаја свим својим духовним чедима.
Овде је писмо које нам је упућено из манастира Светог Преображења, са датумом од 17. јуна 1991. Нађено је међу монашким одеждама одређеним за његов погреб, на дан његовог престављења. Оно још једном указује на његово смиреноумље.
Драга моја духовна чеда,
желео бих да вам, док сам још при себи, дам неколико савета.
Још од детињства обитавао сам у греху. Мајка ме је послала да чувам стоку у планинама (отац је отишао у Америку да би због нас, своје деце, радио на Панамском каналу јер смо били сиромашни). Овде сам, чувајући стоку, почео да читам, реч по реч, житије св. Јована Пустиножитеља и много сам заволео св. Јована. Изрекао сам много молитава као дете од дванаест или петнаест година, не сећам се најбоље. Пожелео сам да следим његов пример. Потајно сам и уз многе тешкоће напустио родитеље и дошао у Кавсокаливију на Светој Гори. Постао сам послушник двојице стараца, праве браће, Пантелејмона и Јоаникија.
Догодило се да су они били врло побожни и пуни врлина и ја сам их много волео, те сам им због тога, уз њихов благослов, обећао беспоговорну послушност. Много су ми помогли. Осећао сам велику љубав према Богу и брзо сам напредовао. Бог је, међутим, због мојих грехова допустио да се разболим и моји старци су ми рекли да одем родитељима, у своје село, Св. Јована у Евији. Иако сам још од раног детињства био врло грешан, када сам се вратио у свет наставио сам да чиним грехе којих је данас веома много. Свет је пак имао високо мишљење о мени и сви су говорили да сам светац. Ја, међутим, осећам да сам најгрешнији човек на свету. Исповедао сам, наравно, све чега бих се сетио и Бог би ми опраштао. Сада пак осећам да је мојих духовних грехова веома много и зато све оне који су ме познавали преклињем да се моле за мене јер сам се и ја, за живота, скрушено молио за вас. Сада, кад одлазим на небо, осећам да ће ме Бог упитати: “Шта ти радиш овде?”
Ја ћу моћи да му кажем само једну ствар: “Знам да сам недостојан овог места, Господе, али шта год Твоја љубав пожели, ја ћу бити задовољан.” Не знам шта ће се затим догодити, али желим да тада дела љубав Божија.
Увек сам се молио да моја духовна чеда воле Бога који је све, како би нас удостојио да ступимо у Његову нетварну Цркву. Одавде морамо почети. Увек сам се трудио да се молим, да читам црквене химне, Свето писмо и житија светих. Ви треба да чините то исто. Ја сам, благодаћу Божијом, настојао да се приближим Богу, а ви учините то исто.
Преклињем вас да ми опростите за све чиме сам вас узнемирио.
Јеромонах Порфирије
Кавсокаливија, 4/17 јун 1991.
 
Текст који је волео старац Порфирије
Старац Порфирије је доследно учио да нашу љубав према ближњима треба показивати тиме што ћемо о њима бринути као што бринемо о самима себи. Једном приликом је замолио неког од своје духовне деце да фотокопира следећи текст св. Симеона Новог Богослова, а затим га је делио својим посетиоцима:
“На све верујуће треба да гледамо као на једног човека и да схватимо да је Христос у свакоме од њих. Треба да их волимо у тој мери да будемо спремни да и сам свој живот жртвујемо за њих. Дужност нам је да ни о једном човеку не говоримо или мислимо као о лошем и свакога треба да сматрамо добрим. Ако видиш да је брат обузет страшћу, немој га мрзети. Треба да мрзиш страст која војује против њега. И ако видиш да га обузимају навике и жеље претходних грехова, треба да састрадаваш са њим. Можда ћеш и ти пасти у искушење јер си и ти створен од истог вештаства, које се од добра лако окреће ка злу. Љубав према брату припрема те да још више волиш Бога. Тајинство љубави према Богу је, дакле, тајинство љубави према брату, јер ако не волиш брата кога видиш, како ћеш онда волети Бога кога не видиш? Јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није видео (1. Јн. 4; 20).
 
Изворне поуке старца Порфирија
забележене на магнетофонској траци
Током последњих година свог овоземаљског живота, старац Порфирије је често напуштао Манастир у коме се опорављао и одлазио у удаљену област Евије недалеко од Егејског мора. Одлазио је у пратњи једног или двојице људи који су се старали о њему, будући да је био исцрпљен и слеп. Сваки пут када би отишао тамо, остајао је два – три дана, али ретко дуже од тога. Будући да тамо није било коначишта, провео би ноћ у усамљеној сеоској капели или у аутомобилу. Људима који су били са њим често је говорио о духовном животу у Христу. Ти људи су, из љубави према њему, забележили те речи на магнетофонским тракама. Почеци и завршеци тих снимљених порука нису увек успешно забележени. Један од најбољих сачуваних снимака са старчевим гласом манастир је издао на касети.
Разговор који следи одиграо се у три сата ујутро, у јулу 1988, у удаљеној сеоској капели.
Старац:
Он је свуда присутан. Сада ти то објасни, ја не могу то да објасним. Ја ти само кажем да на било ком месту можеш помислити на св. Антонија; ми можемо на њега помислити овде, неки могу на њега мислити у Тиваиди, други у Египту, неки пак у Јерусалиму, неки на Синају. У овом часу он је и овде, и тамо, и тамо! Шта кажеш?
Неко од присутних: Он је свуда јер је у божанској благодати.
Старац: Да, он је у духовном свету. А ми, иако смо хришћани, ништа не знамо, децо, ништа не знамо… Ми ништа не знамо о Христу!
Неко од присутних: То је истина.
Старац: Ми, сироти, живимо и читамо најистинитију реч и то је лепо. Кажемо: “Овај Отац је дивно говорио, и овај Отац је дивно говорио. А како је његово име? Тако и тако. Лепо, све је то лепо! Али, упркос томе, остајемо у свом немару и лудости и живимо без Христа.
Христос је још нешто. Када Христос приступи човеку, када приступи нашој души, када Христос дође човеку, када уђе у његову душу, душа се мења. Он живи свуда, Он живи у звездама, живи у духовном свету, живи у празнини простора, у васељени, живи у… Говоре му “телефоном” из Јужне Африке, са Индијског океана и Он им одговара, и прича о њиховим кућама, њиховим кћерима, о њиховим породицама, иако је овде. Да ли разумете?
Ви сада мислите да сам ја, будући да вам ово говорим, нешто посебно. Ја сам ништа. Али покушавам. А од овога што вам кажем само је мало речено из искуства, само мало… Улажем напор… Желим… Волим да будем у љубави са Христом. Не желим да тамо доспем пожурујући себе… али благодаћу Божијом често пролазим кроз то, ништа не говорећи. Није ми допуштено да то кажем. Ево, све што ми је допуштено да кажем ја кажем, али не говорим о тим стварима. Живот без Христа није, дакле, живот. То је то. Ако не видиш Христа у свему што мислиш или чиниш, ти онда живиш без Христа.
Како смо то рекли? Да ли схватате? Постоји једна песма која каже:
Када је Христос свуда
нигде нема страха.
Јесте ли је некад чули? Певају је деца и не сећам се целе песме.
Добро, то је уистину начин на који треба да посматрамо Христа. Он је наш пријатељ, наш брат; Он је све што је лепо и добро. Он је Све, а ипак, Он је пријатељ и довикује: “Ви сте моји пријатељи, зар ви то не схватате? Ми смо браћа. Ја нисам… Ја у својој руци не држим пакао. Ја вам не претим. Ја вас волим. Желим да заједно са мном уживате у животу.” Да ли схватате?
Са Христом је управо тако. Човек није узнемирен, није тужан, не ограничава се на проблеме о којима људи размишљају нити га муче разнолике испразне помисли и несреће које га с времена на време позлеђују у животу.
Христос је нови живот. Како то да кажем? Христос је све. Он је радост, Он је живот, он је светлост. Он је истинска светлост која усрећује човека, чини да полети од среће, чини да саосећа са свима и да све жели са Њим, све са Христом.
Када откријемо неко благо или нешто друго, не желимо да то некоме кажемо. Хришћанин, с друге стране, када нађе Христа, када позна Христа, када Христос обитава унутар његове сопствене, мале душе и када Га осећа, жели да ускликне и свима каже; жели да говори о Христу, да каже шта је Христос, жели да каже да волимо Христа и ништа не претпостављамо Његовој љубави. Христос је све. Он је извор живота, највећа жеља, Он је све. Све лепо је у Христу.
А када је човек далеко од Христа: жалост, туга, брига, нервна напетост, сакупљање животних рана, животних притисака, потиштености… Када смо удаљени од Христа, пролазимо кроз све те ствари. Лутамо, идемо тамо – овамо, ни због чега, нигде се не заустављамо. Где год да нађемо Христа, макар то било и у пећини, остајемо тамо и плашимо се да одемо одатле, плашимо се да не изгубимо Христа. Прочитајте то и схватите. Подвижници, који су познали Христа, не желе да напусте своје пећине чак ни зато да би удахнули свеж ваздух. Они желе да буду тамо где су осетили да је Христос са њима. Христос је све. Христос је источник живота, источник радости. Он је све. Како ти то схваташ, Никос?
Неко од присутних: То што сте рекли, старче, јесу златне речи. Управо је тако како сте ви изложили.
Старац: Да, али то је начин на који смо призвани да живимо када кажемо да смо хришћани, када кажемо да смо Христови. Да ли схватате? О било чему да се ради, оног истог часа када у тренутку своје слабости угледамо Христа, наш став се мења и желимо да будемо са Христом, јер је Христос наш пријатељ, Он је наш брат. Он узвикује: “Ја сам ваш пријатељ и не желим да ме другачије посматрате. Не желим да ме посматрате само као Бога, Логоса Божијег и Једну од Ипостаси Пресвете Тројице, него и као једнога од ваших, као свог пријатеља. Желим да ме пригрлите. Желим да ме осетите у својим душама, МЕНЕ, свог пријатеља, који је уистину источник живота.
То је, дакле, истина. А сада кажемо да сатана постоји, да постоји пакао и да постоји смрт. Све те ствари постоје, заиста постоје. То је друга страна, то је зло, то је тама, све то припада тами.
Неко ко је Христов мора волети Христа и када Га воли, Христос га ослобађа ђавола, зла и смрти. Питаћете ме да ли сам досегнуо ту тачку? Нисам је досегнуо, али то је оно што желим, за чим трагам. У мом тиховању и у сваком тренутку желим да живим на тај начин. Ја, међутим, не живим тако. Али, ја… покушавам. Другачије речено, како да вам причам о томе? Нисам отишао на одређено место, односно… боље речено, једном сам тамо отишао, видео сам, сада нисам тамо, али га се сећам. Чезнем за њим, желим га. Ево, чак и сада, овог тренутка, сутра, прекосутра, сваког тренутка оно ми прилази и ја га прижељкујем. Желим тамо да одем, иако сада нисам тамо. Не знам како да вам то објасним. Да ли схватате?
Ја живим унутар тог напора. Реците да сам луд. Реците ми, старче да то нису ствари о којима се прича и ма ко да то покушава, он о томе не говори него призива благодат Божију да му помогне. Добро, тако је, али ако неко полуди, он ће причати. Лудило такође постоји…
Проблем постоји само док Христос не дође да живи крај тебе. Тада се, заједно са Христом, налазиш на сваком месту. Наш проблем је у томе што немамо Христа.
У погледу тих ствари… учини известан напор у том правцу … и ми их можемо осетити, живети кроз њих и учинити да постану стварност.
Наш пријатељ! Наш брат! Како Он то узвикује! Колика је дубина скривена у томе! Велика дубина! Другим речима, то је храброст. Он не жели страх.
Апостоли… Он их није присиљавао… Он их је оставио саме, све до краја, сироте душе! Били су преплашени, закључали су се. Они су… о, шта је са нама? Дух који је дошао, учинио их је савршенима. Благодат их је учинила савршенима. Шта кажеш? Зар није тако?
Неко од присутних: Да, старче…

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀