СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Сведочанство Н. Н, богослова
 
Мисли моје нису ваше мисли, каже Господ,
а св. пророк испитује: Ко је управљао дух Господњи,
или му био саветник и научио Га? (Ис 40; 13).
 
Господ је, као премудар и безгрешан, много пута бивао погрешно схваћен. Бивао је предмет оговарања и био изложен ударцима. Оптужили су га да одлази у куће грешника као њихов гост (Лк. 19; 7) јер је обедовао са цариницима и грешницима (Мт. 9; 11), јер је примио миро уместо да се новац потрошен за њега да сиромасима (Мк. 14; 4); јер је исцељивао у суботу (Јн. 9; 16), јер је опраштао грехе (Лк. 5; 21), јер је рекао да ће храм Божији поново подићи за три дана (Мк. 15; 29), јер је учио да морамо јести његово Тело ако желимо да се спасемо (Јн. 6; 48-69), јер је својим ученицима дозволио да једу неопраних руку (Мк. 7; 2), јер је допустио да га дотакне грешница (Лк. 7; 39), јер није сишао са крста (Мт. 27; 40-41), јер није постио (Мт. 9; 14), јер. . , јер. . , јер…
Није, дакле, необично ни да пријатељи Божији не буду схваћени од својих ближњих, од људи који нису у стању да разумеју дубље значење или крајњи циљ њихових поступака. Због тога није необично ни што су поступци старца Порфирија, о којима касније расправља богослов Н. Н, неки од наше браће морали погрешно разумети. Другачије речено, Н. Н. је код старца Порфирија отишао на захтев других, не би ли им показао где се тачно налази сакривени новац. Сагледајмо то, драги пријатељи, у правом светлу и размислимо о правом и скривеном разлогу о каквом се бринуо старац Порфирије. Немојмо прихватити рђаве помисли какве нам дошаптава лукави, и да претпоставимо да је старац отишао тамо јер је био похлепан према новцу. Ко зна, није ли његова умешаност у читаву аферу за неке људе представљала темеље за боље упознавање Христа или да постану вернији чланови Цркве?
Сетимо се шта каже апостол Павле: Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2; 15). Другачије речено, нико не може разоткрити дубину душе и резоновања духовног човека који живи у Духу Светом. Умиримо свој ум и прихватимо чињеницу да је старац имао добар разлог да учини оно што је учинио.
Требало би да то прихватимо, јер би у неко друго време учинио нешто сасвим различито. Једном је шетао међу дрвећем које је сам засадио у манастиру Милеси и разговарао редом са сваким од својих посетилаца. Изненада су се појавила два – три добро обучена господина у великом мерцедесу и приступила му. Међутим, како је разговарао са неким другим, сачекали су да заврши. Тада је старац тој особи почео да казује следећу причу:
У душевној болници у Дафнију боравио је пацијент који је носио кофу са водом и четку, тако да је један зид “бојио” водом. Запазио га је неко од посетилаца и будући у недоумици, упитао га шта то ради. Пацијент му је одговорио: “Зар не видиш? Бојим!”
“Уравнотежени” човек га је запрепашћено погледао. “Душевни болесник” је тада започео разговор. Испричао му је следеће:
“Погледај ме, рођаци су ме затворили овде како би могли да троше мој новац. Ја имам много новаца, на хиљаде фунти, али ја сам паметнији од њих, па сам га изнео. Видиш ли оно дрвце на врху брда? Копао сам око корења и закопао новац. Само чекам да изађем и да га поново узмем.”
“Уравнотеженом човеку” само што очи нису искочиле из дупљи када је видео брдо и дрво. Готово да се онесвестио од силне жеље да се докопа скривеног новца, али је остао миран и понашао се незаинтересовано.
“Шта ми то говориш? Говориш ли истину? ‘
“Душевни болесник” је одговорио: “Наравно да говорим истину! Зашто бих те лагао?”
“Уравнотежени човек” је убрзо отишао. Међутим, док је одлазио, није одвајао очи од брда и дрвцета како би запамтио његову локацију и био у стању да га поново пронађе. Те ноћи је узео пијук и лопату и прекопао све унаоколо не би ли пронашао златнике, али ништа није открио.
Није могао да поверује да су све његове наде биле узалудне и већ следећег дана поново се запутио у Дафни. Тамо је затекао “душевног болесника” како ради исти онај посао, тј. боји помоћу воде. Незаинтересовано је заподенуо разговор, а онда у једном тренутку рекао: “Шта си ми јуче причао, испод ког дрвета се налази новац?”
“Тамо, испод оног”, одговорио је пацијент и показао на исто оно дрвце као и претходног дана. Тада је “уравнотежени” човек рекао: “Хеј, ти си погрешио, зар не? Тамо
нема ништа. Копао сам целе ноћи и ништа нисам пронашао!”
“Душевни болесник” му је на то одговорио рекавши: “Узми онда кофу и почни да бојиш.” (Помислио је – ти си исти као и ја, и требало би исто тако да бојиш помоћу воде, тј. без икаквих резултата).
Госпођа којој је старац испричао ову причу није схватила због чега је она повезана са њом. Била је збуњена и упитала га зашто јој је то испричао. Међутим, и пре него што је могао да одговори, старац је био прекинут. Добро одевена господа, која су стигла у мерцедесу, стајала су у близини и чула читаву причу. Рекли су: “Говорио је о нама. Схватили смо.”
Ти људи су заиста трагали за благом. Чули су да старац, захваљујући свом дару прозорљивости, може да га “види” и дошли су да би им саопштио појединости. Старац им је одговорио и пре него што су га било шта упитали. Отишли су усхићени и уверени да је старац заиста видео њихове прикривене помисли.
***
К. Ј. – Када сте и у којим околностима упознали старца Порфирија?
Н. Н. Околности у којима сам срео старца враћају нас у 1956. годину. У то време су у Тесалији, где сам тада живео, вршене припреме за изградњу вештачког језера Мегдова. Током периода немачке окупације у овој области су боравили партизани и савезничке трупе и добијали су много новца. Међутим, како су Немци прогонили и Енглезе и партизане, ови су често били присиљени да закопају своје златнике и да беже.
Након примирја – после 1950, људи су почели да се враћају у своја села. Многи становници те области напустили су овај крај и отишли да живе преко границе, у Ташкенту.
Неки господин је својој жени упутио писмо у коме каже да се у једној од њихових њива (одредио је тачну локацију испод одређеног дрвета) налазе две бачве златног жита.
Његова жена, наравно, није схватила шта означава “златно жито.” Показала је писмо свом деверу, његовом брату, и запитала на шта је мислио њен супруг. “То значи”, рекао јој је он, “да се на том месту налазе две бачве пуне златника.”
Протекло је много година, природа је изменила изглед тог места, дрвеће је порасло и нису били у стању да кажу које дрво означава место где се, на неколико метара у дубини, могу наћи закопани златници. Човеков брат је почео да истражује.
Ту су га затекли стражари, односно М. Е. А (Домаће одбрамбене снаге). Ухапсили су га јер су сматрали да је повезан са левичарима и да вероватно трага за оружјем.
Када су га одвели код капетана, заповедника, брат му је рекао истину и објаснио шта се заправо дешава. Чак им је показао и писмо које је послао његов брат. Заповедник, тј. капетан му је изрекао прекор а затим га ослободио. Његове намере су, наравно, биле сасвим непоштене будући да је прочитао писмо и да му је сада била позната локација на којој се налази новац.
Овде морам додати да је било и других људи који су знали да је новац био сакриван током немачког повлачења. Након тога, неки су пронашли новац, а неки не. Сада, када је постојала опасност од вештачког језера и преплављања читаве те области водом, ко год је могао, журио је да што пре и на сваки могући начин пронађе новац.
Капетан се споразумео са неким учитељем који је такође био партизан, али један од Зервасових људи (Наполеон Зервас, грчки војник и политичар, током Другог светског рата био један од вођа ЕДЕС-а, тј. некомунистичког покрета отпора, прим. прев. ), као и са једним мојим рођаком. Учитељу су били познати примери налажења сакривеног новца. Њих тројица су набавили детектор метала и почели да трагају за тачном локацијом, али у томе нису имали успеха.
Током тог временског периода, а ми говоримо о 1956. години, дознали су да у капели св. Герасима, у оквиру Поликлинике, постоји свештеник који има посебан дар и у стању је да нађе воду, па чак и новац.
Како, дакле, детектор метала није помогао, успоставили су контакт, а касније и посетили старца Порфирија.
Изложили су му читаву ситуацију и он је, помоћу свог дара, видео да на том месту заиста има новца и да га треба пронаћи (иако се налазио у Атини, био је у стању да се “пренесе” до места које би му други описали).
Испричали су му да никако не могу да нађу новац. Покушавали су, али није било користи. Не знам како су то други успевали, али у овом случају та тројица нису могла да пронађу оне две бачве.
Много пута су сусрели старца и сва тројица су вршила притисак да пође тамо. Једног дана су га заиста узели са собом и одвезли до Кардисе, јер Мегдова потпада под област Кардисе, непосредно уз село које се тамо налази, у области Месиниколе. Одвели су, дакле, старца у Кардису и сместили га у хотел који се тада звао, а и данас се још увек зове “Арни.” Овде су му поручили собу за ту ноћ и договорили се да ујутро устану и оду до Мегдове да нађу новац.
Три пријатеља, капетан, учитељ и мој рођак, који је радио овде у Атини, у хотелу “Кипрос”, отишли су кући. Намеравали су да ујутро устану, дођу по старца и оду у област Мегдове да пронађу новац.
Међутим, старац се ујутро пробудио врло рано и отпутовао аутобусом и пре него што су пристигла ова тројица.
Њих тројица су се састали и кренули по старца, не знајући да је он већ отишао. Када су дошли у хотел, обавештени су да се старац веома рано пробудио и отишао. Нису знали куда се упутио. Код превозника су, међутим, дознали да је о. Порфирије Баирактарис отпутовао у Атину првим аутобусом који је полазио из Кардисе.
Разумљиво је да су били узнемирени и почели су да испитују један другог зашто им се то догодило; усред расправе је, као што су ми касније открили, почело да преовлађује мишљење да се то догодило вероватно зато што са старцем нису разговарали о духовним стварима него су увек причали искључиво о новцу. Можда се старац уморио од тога и пожелео да нађе начин да избегне њихово друштво. Помишљали су и на многе друге ствари и сваки је износио своје сопствено мишљење.
На крају је, међутим, преовладало мишљење да је вероватно отишао зато што није био у стању да их разуме.
Можда ће неко, ко има везе са теологијом, знати како да разговара са старцем и да га убеди. Време је протицало и ускоро би требало да буде пуштено вештачко језеро, а тада ће вода прекрити читав тај крај.
Рођак се сетио мене. Ја сам тада био професор у средњој школи у Трикали. Рекао им је: “Имам рођака који је богослов. Мислим да ће он знати да приђе старцу и разговара са њим, да га убеди да нађе новац.”
Било је то решење које су најзад прихватили. Послали су ми телеграм из Атине и рекли да одмах дођем тамо.
Нисам знао зашто ме позивају, али како су наше породице биле у добрим односима одлучио сам да, након предавања, отпутујем у Атину, иако је била субота (у то време школе су се похађале и суботом). Одмах по завршетку часова, кренуо сам аутобусом из Трикале. Кренуо сам и сусрео свог рођака у хотелу Кипрос, где је тада радио, помишљајући да се догодило нешто озбиљно.
Када ме је спазио, рекао је: “Знаш, потребно ми је, потребно нам је да будеш овде.”
“Зашто, шта се дешава? О чему се ради?”
Тада ми је испричао читаву причу, како сам је и ја вама сада казивао. “И шта сада желите од мене? Како бих вам ја могао бити од користи?”
“Желео бих да приђеш том свештенику и да га, ако је то могуће, на свој начин убедиш да пође са нама и нађе новац.”
Најпре сам помислио да то неће бити лако. Како ја да га убедим, кад су остали већ били у контакту са њим и разговарали о томе, а он је једноставно устао и напустио их? Онако млад, нисам разумео како неко може утврдити место на коме вероватно има воде или где би се могла пронаћи вода или неке друге ствари. На основу чега он може да одреди где се те ствари налазе? Исто тако нисам схватао ни чињеницу да су га многи људи у Атици позивали на различита места да пронађе воду, а он им је, како ми је рођак рекао, помогао у томе.
Убедили су ме, тако да сам се у недељу (не сећам се тачног датума, али знам да је био септембар) врло рано упутио у капелу Св. Герасима. Старца сам затекао крај часне трпезе, док је вршио припреме за Божанствену литургију.
Обично сам саслуживао у олтару, тако да сам и овог пута ушао у олтар. Старац је у потпуности био заокупљен припремањем светих дарова. Сачекао сам да старац заврши и да га поздравим, односно да му целивам руку и по први пут ступим с њим у контакт.
Након што је протекло доста времена, прекрио је часну трпезу а ја сам се окренуо и уз дубок наклон целивао му руку. Старац ме поздравио следећим речима:
– Добро дошао. Ти си богослов?
– Да, старче.
– Када си већ овде, онда ћеш нам беседити.
– Ако Ви благословите…
Будући да сам подмукло размишљао, разумљиво је да сам одговорио на овај начин. Желео сам да створим угодну атмосферу и да ми се некако укаже прилика да му приступим и покренем питање које сам имао на уму.
Старчев предлог да одржим беседу представљао је велику прилику за мене. Тако сам размишљао. Међутим, падале су ми на памет и другачије идеје и мисли: Одакле ме познаје? Да ли ме је раније већ негде видео? Како је стекао утисак да сам богослов, итд? Да ли искључиво на основу моје спољашњости или зато што сам одмах ушао у олтар?
Био сам узнемирен и задржао сам та питања у себи. На жалост, мој лукави план је био да искористим његов предлог као полазну тачку и да разговарам са њим о ствари које сам се прихватио. Сагласио сам се са његовим предлогом и почео да размишљам о ономе шта ћу рећи.
Нисам размишљао о читању Еванђеља за тај дан, тако да сам му након краћег разматрања рекао: “Старче, могу ли да погледам Еванђеље за данас? Проповед не треба да буде ствар последњег тренутка. Човек за то заиста мора да се припреми, али како сте Ви то предложили, ја ћу прихватити.”
Дао ми је Еванђеље, прочитао сам одломак за тај дан и када сам завршио, пришао ми је и упитао: “Када намераваш да говориш? Након читања Еванђеља или након причешћа, када се окупи више људи, што би било корисније?”
Наш разговор се наставио и почео је присније да се понаша, али ме није упитао ни како се зовем.
Споразумели смо се и Божанствена литургија се наставила. Овде морам напоменути да сам тада први пут сусрео старца Порфирија и да сам заиста осећао његово присуство у Божанственој литургији.
Његова појава је блистала и то је оставило дубок утисак на мене. Разуме се да је он увек био такав. Био је преиспуњен светлошћу и његово лице је сијало, али током Литургије у њему је било нешто, да тако кажем, чудесно. Тада сам га сусрео први пут и мислио сам да је то нешто сасвим природно.
Друга ствар која је оставила утисак на мене био је начин на који се молио. Чинио је то тако да је изгледало да разговара са неким ко се налази наспрам њега.
Све то ми је помогло у погледу мојих идеја и припреме.
Најзад је дошло и време за причешћивање. Добио сам његов благослов и одржао проповед. На крају Литургије причестио је верне, а сам узео оно што је преостало. Док се припремао да одложи своје одежде, дошао је до места где сам седео и не рекавши ништа више, ословио ме по имену.
– Хеј, Ник, како су успели да те данас пошаљу овамо?
Када сам зачуо тај део приче која је била позната само мени и оној тројици, осетио сам се потпуно изгубљеним. Нико више није знао за наш договор.
Желео сам да се оправдам, али и пре него што сам било шта проговорио, рекао ми је: “Ти ниси дошао овде у Цркву по својој вољи. Они су те послали и ти си дошао.”
У том тренутку сам му неочекивано одговорио: “Да, старче, то је истина.”
“Слушај шта ћу ти рећи. Ти људи нису добри.”
“Ја не мислим тако, старче. Зашто?”
Расуђивао сам на основу својих сазнања о рођаку; слабо сам познавао учитеља, сасвим слабо.
“Не”, рекао ми је, “они нису добри људи… Ти знаш… (набројао је све напоре које су уложили да би га убедили). Много пута су долазили и питали ме. Истина је да постоји новац у Мегдови, баш на оном месту о којем су они говорили. Видећи да ме моле, рекао сам: “Могао бих и сам да пођем тамо и да им помогнем. Новац постоји, а појединости имамо у писму из Ташкента. Новац треба да буде пронађен како не би узалудно пропао, јер ће сав новац и многе друге ствари које би се могле пронаћи, са језером бити изгубљене.”
Упитао сам га због чега је рекао да су они лоши. Испричао ми је:
“Рекли су ти да сам пристао да пођем са њима и стигао сам до Кардисе. Те ноћи ја сам остао у хотелу, а они су отишли кућама. Оно што ти они нису рекли јесте да је један од њих помишљао да ме сутрадан убије, након што нађем новац. Желео је да буде сигуран у њихову расподелу новца, као и у то да их нећу одати властима, јер би их могли ухапсити због узетог новца. У том тренутку сам се упитао да ли је праведно да душа буде изгубљена због новца (јер би тај човек могао починити убиство). Због тога сам одлучио да ујутро одем првим аутобусом. Зато ти кажем да су они лоши људи. То нису добри људи…”
Када ми је старац то испричао, био сам запрепашћен. Нисам могао изнети више ниједан аргумент да бих га убедио да није тако, да су ствари нешто другачије и да би требало да пристане да пође и нађе новац. Занемео сам. Благословио ме и дао још неке информације о којима сам се распитивао, али ме је чињеница да ми је открио све те ствари довела у тешку ситуацију. Био сам у неприлици. Примио сам његов благослов и отишао. Он ми је, међутим, рекао да би желео да ме види поново.
Онако зачуђен и, рецимо, у неверици, нисам могао да замислим да би неко могао да чини добро, а да друга особа смишља како да му нанесе зло. Нисам желео ништа да откријем другима. Отишао сам до места где су ме чекали након Литургије и рекао да старац ниуком случају неће пристати да пође. Сваки од њих износио је своје мишљење. Они су га, на жалост, изражавали на врло непристојан начин.
Након што су она двојица отишла, мој рођак је био упоран и говорио ми: “Шта се догодило? Шта ти је рекао? Зар само то? Зашто је отишао?”
Суочен са рођаковом упорношћу, испричао сам му шта се заправо догодило. Описао сам му како је протекао сусрет, како сам добио прилику, како је све потекло од старца захваљујући његовом дару за који све до тог времена (морам то да признам) нисам схватао да га поседује. Видео сам га; чуо сам га; у себи сам поверовао; потресло ме оно што сам чуо, али сам у том тренутку би неспреман да појмим старчеву светост.
Када сам, међутим, о свему испричао рођаку, он је порицао и рекао: “нипошто.” Био је поштен човек и заклео сам га да ћути говорећи: “Обећај да никоме нећеш причати. Да ли си помишљао да учиниш нешто такво?”
“Не, никако.”
“Онда ми, из поштовања према старцу, реци да ли знаш, на основу контакта са учитељем и капетаном, да ли је неко од њих имао ту намеру?”
Рођак ми је касније, много касније, причао да је, приликом једног сусрета и разговора њих тројице о читавој тој ствари, учитељ рекао осталима: “Био сам у праву кад сам мислио да ће нас поп предати полицији. Због тога сам помишљао да му прережем грло чим нађе паре.”
Мој рођак је био запрепашћен и након дужег времена испричао ми је о томе. Ето шта се заправо догодило између њих тројице и шта ми је старац потврдио. Све је дакле било истина и све се обелоданило. То ми је помогло да рашчистим неке сумње и да признам светитељске способности старца Порфирија.
Истина је да је учитељ наставио да трага за новцем и у другим областима. Погинуо је у аутомобилској несрећи, у области Амфиклије, два месеца касније, у децембру. Несрећа је потресла преосталу двојицу и тек тада је мој рођак капетану открио шта се заиста догодило.
Такве су биле околности у којима сам упознао старца Порфирија, а како је време пролазило, постали смо веома блиски. Постао је духовни отац и мени и читавој мојој породици и имао сам велику срећу да примим његове благослове.
К. Ј. – Ти запањујући догађаји су се одиграли 1956?
Н. Н. Од тог доба често сам виђао старца Порфирија. Увек ме је подсећао на ту проповед у капели Поликлинике. Обично би ми рекао: “Сећаш ли се како смо се упознали, Никос /даље у тексту – Ник/?”
Морам признати да током првих година нашег познанства нисам разумевао многе ствари. Уобичајено је било да чак и ми на Богословској школи о светитељима размишљамо као о нечему што припада прошлости. Нисам могао ни да замислим да један светитељ живи у мојој непосредној близини.
Једног дана, након много година, када сам најзад био у стању да разумем, упитао сам га: “Старче, познајем вас већ много година, рекли сте ми толико ствари, много тога се десило, али нисам био способан да све у потпуности схватим. Будући да сте ме тако много волели и саветовали, зашто ми нисте говорили о томе? Одговорио ми је следеће: “Тада то ниси могао да носиш. Сада, кад можеш да носиш, рећи ћу ти.”
К. Ј. – Господине Н, познавали сте старца читавих тридесет пет година. Након таквог дугогодишњег познанства, ви морате бити неисцрпан извор искустава и података о овом светом човеку.
Н. Н. Говорио сам вам о свом пријатељству са старцем. Сада ћу вам казивати о следећим догађајима. Десило се толико много ствари од нашег првог до последњег састанка и више бих волео да се придржавам ових времена.
К. Ј. – Како ви желите.
Н. Н. У октобру 1990. налазио сам се, због разних проблема, у врло лошем духовном стању и трпео сам неподношљива искушења. Нисам имао снаге ни да се помолим. Било је то необично, јер сам данима стајао говорећи, уместо било које друге молитве: “Боже мој, ја сам грешник, и не знам како да разговарам са Тобом.”
Тада сам се сетио онога што ми је старац често говорио: “Зар не знаш, Ник, какав нам је велики дар дао Бог допуштајући нам да разговарамо са Њим сваког часа, сваког тренутка и у свим приликама у којима се нађемо? То је највећа част која нам је указана. Због тога треба да волимо Бога.”
Налазећи се у тако жалосном духовном стању, отишао сам код старца Порфирија са још тројицом својих пријатеља. Најпре су ушли они, а ја тек после њих.
Када сам ушао, рекао ми је: “Седи, грешниче” и чим је то изговорио, било ми је јасно да је пратио стање у које сам био доведен. Иако је, као тежак болесник, лежао у постељи, смогао је снаге да устане и да разговара са мном као да се љути: “Реци још нешто, Ник, уместо што све време говориш ‘ја сам грешник, ја сам грешник’. Наставио је, претварајући се да је љутит: “Реци Богу и нешто друго.
Зар не схваташ да то долази од искушења? Зар не можеш да се одупреш?”
Када сам изашао, рекао сам једном од тројице пријатеља, који су пошли са мном тога дана, о чему ми је говорио старац Порфирије. Пријатељ је додао да је старац исправио једну реч у молитви коју је изговарао и рекао: “Јоване, ту реч не треба да изговараш тако, него овако.”
К. Ј. – Њега је све интересовало и о свакоме се бринуо.
Н. Н. Допустите ми да испричам о још једном догађају везаном за тог светог човека.
К. Ј. – Слушамо вас са великим задовољством и неподељеним интересовањем.
Н. Н. Једна млада дама, моја пријатељица, била је верена. У једном тренутку, искрсле су извесне разлике између ње и њеног вереника. Ни девојка, а ни њена мајка, која је такође била упозната са тим, нису ништа говориле девојчином оцу о ономе што се десило. Како су се ствари развијале, у одређеном тренутку је изгледало да ће веридба бити раскинута. Једног поподнева, старац Порфирије је позвао мој дом. Ја сам био одсутан и он је рекао мојој жени да дођем да га посетим чим будем могао. Одмах сам се упутио код старца, који је, чим сам ушао унутра, започео да прича о девојчином веренику. Описивао ми је његов карактер и говорио да је то поуздан момак. Ништа нисам знао о разликама које су постојале између девојке и њеног момка и нисам разумео зашто ми то прича. “Старче”, упитао сам, “зашто ми то говорите? Шта се догодило?”
Одговорио ми је: “Њени родитељи су пар егоиста и изродили су још једног егоисту. Уместо да учини оно што је требало да учини, пред Богом, она о свему расуђује на овоземаљски начин. Због тога је неке ствари погрешно схватила и сада је спремна да раскине веридбу. Њеног вереника породица можда донекле доводи у заблуду, али је у основи добар момак.”
Када сам се вратио кући, позвао сам девојчину мајку и саму девојку. Испричао сам им шта ми је рекао старац Порфирије. Замолио сам их да већ сутра ујутро посете старца и поразговарају са њим. Отишле су, ствар је разјашњена и девојка се удала. Сада живи срећно са мужем и децом. Такав је био старац Порфирије, којем тако много дугујем. Напустио је овај свет. Ја сам, међутим, чврсто уверен да нас он и даље надзире и крепи. И ја и моја породица осећамо да нам је сада још ближи, да нам је врло, врло близак, чак и у погледу решавања наших проблема.
К. Ј. – Господине Н, најтоплије вам захваљујем на љубазности да нам испричате све што смо чули током овог разговора. Оно што сте казивали још једном јасно потврђује речи из Књиге премудрости Соломонове: Благодат и милост је са светима Његовим и Он промишља о изабраницима Својим (3; 9).