СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

ПОСЛАНИЦЕ
 
ЧЕТВРТА ПОСЛАНИЦА
 
„Једна прегршт искуства,
бундевино семе испечено
на огњу искушења“
„Часни крст“, април 1974.
Недеља мироносица
 
Тиховатељном Сестринству
јеванђелиста Јована Богослова
 
У Христу сестре, Христос васкрсе!
Данас у Недељу мироносица идући у манастир Ставроникита на Божанску литургију размишљао сам о великој љубави мироносица која је победила и апостолску мушкост.
Доцније сам се присетио и мироносица нашег доба па сам сматрао за добро да напишем оно о чему сам размишљао овог светог дана Недеље мироносица, и да то пошаљем мојим сестрама. А нису неке важне ствари, него је пре прегршт искуства, бундевско семе испечено на огњу искуства. Понекад и мршава храна помаже да се завара глад док не дође обилан обед.
Има овде поука и за световњаке који имају неке везе са монаштвом, а то да би имали неке ствари у виду, да би се чували од разних световних струјања која прете да „окладе“ изворни монашки дух и да га посветовњаче.
Међутим, световњаци треба да се угледају на монаштво и да и они, колико могу, живе духовно. Јер, исте су заповести и за световњаке и за монахе, а и рај је један.
Схватио сам да љубав осим подвига има у себи и све друге врлине. Тако се љубав показује као нежна мајка свих врлина.
Они који сву своју љубав управљају према Богу, добијају од Бога сву љубав и тако је дају људима.
Они који људе воле више него Бога, јер им је важнија љубав телесна, било у лепом или лошем значењу те речи, не престају да буду телесни, исто као и они који више воле земаљска добра од небеских.
Храбри људи се не боје смрти, зато се усрдно подвизавају запостављајући себе и будући да смрт непрестано стављају испред себе и о њој свакодневно размишљају, припремају се на тај начин за њу и постају храбрији.
Немојмо очекивати да свет таштине лако изађе из нас све док се ми налазимо у њему.
Кад постанемо странци за свет и наш ум ће се врло лако ослободити од овога света и биће близу Бога.
Када се ум привикне на близину Божију заборави на своју телесну кућу и становање у телу.
Људи који се удаљују од Бога, сасвим природно, не налазе спокоја нигде. Зато су и узнемирени, пошто сва наша планета није довољна да задовољи њихова лутања.
Сво зло потиче од мозга који се бави само доказима и науком, а сасвим је удаљен од Бога. Људи са таквим мозгом не налазе ни унутрашњи мир ни равнотежу. Али кад би им се ум мало више кретао око Бога искористили би и саму науку за побољшање своје унутрашњости и за добро целог света. У том случају би могли да говоримо о освећеном мозгу.
Нажалост, спољашње (светско) образовање често изобличава људе, па и творевину Божију уопште. Тако људски живот чини неприродним па је уобичајено што људи одлазе психијатрима на психоанализе, а психијатри опет, већина од њих, чак и не прихватају постојање душе. Како онда такви могу помоћи души кад не верују у њено постајање?
Они који дају предност свом унутрашњем образовању (образовању душе), а уз то употребљавају и спољашње образовање, такви се врло брзо духовно преображавају. Можда ови Божији људи имају мање диплома, али помажу много више од других јер имају више благодати Божије а мање хартије (дипломе).
Већу благодат има један цветак Божији од читаве гомиле лажног, пластичног цвећа. Исти је случај са духовним и материјалним.
Људи световног образовања су пуни себичности и гордости и личе на сателите који круже на небу и остављају утисак да су звезде. Али ако их пажљивије размотримо видећемо да је у питању обична људска превара.
Људи који поседују унутрашњи мир јесу истински звезде које се окрећу и крећу према сунцу, само што су нечујни и смирени па их због тога не примећујемо и не видимо да су велике планете. Сакривају се у дубини неба и код људи остављају утисак да су упаљена кандила са скромном светлошћу.
Од људи који не верују у Бога не очекујмо никакво разумевање. Помолимо се да им Бог опрости и да их просветли.
Не очекујмо ништа ни од људи који су егоисти и злобни (макар тврдили и да су хришћани).
Кад таква врста хришћана, који су то само по имену, траже да им помогнемо у решавању проблема треба да схвате да се такви проблеми могу решити само Јеванђељем (одн. усвајањем јеванђелске поруке). Свако друго решење је наставак главобоље која се заташкава аспиринима.
Људи који се међусобно свађају полазе од тога да је свако од њих у праву, само што присвајају себи више права него што им припада. Зато се и свађају.
Јеванђеље је најбољи лек и највише давање.
Горди људи имају пуно егоизма у себи и зато и не излазе из себе. Будући да су лишени божанског просветљења све људе гледају као мраве и зато их не узимају озбиљно. А ако понекад и потребују људе траже их само као раднике за остварење свога плана, а не за сараднике.
Ако пожелимо да нешто обзнанимо треба да позовемо к себи неког површног човека и да му то кажемо као, тобоже тајну, и да му нагласимо да та тајна треба да остане међу нама. И то је сасвим довољно, јер ће он то пренети многима и „рећи“: „нека остане међу нама.“
Блажени су они који себе сматрају за бронзу у очима света кад су опањкани од злих људи. Они су, у ствари, чисто двадесетчетворокаратно злато.
Тешко онима који глачају бронзу и представљају је за злато. (У такве спадам и ја, јадни Пајсије, помолите се за мене).
Кад срце помоћу љубави Божије постане камин оно је у стању да спали сујету. Само тада долази унутрашњи мир.
Чистота има својство да тера муве и микробе и да тако дарује здравље човеку. Тако и чистота душе одбија демоне.
Већина искушења је тренутна, и ако их истог тренутка избегнемо демони одступају и тако се избављамо.
Лажно и сујетно понашање родитеља не испуњава унутрашњост дечије душе, зато се и не покоравају чак ни под претњом. –
Светост родитељског живота испуњава децу и тада се добровољно потчињавају без душевних траума. Тада ће се родитељи радовати деци и деца родитељима, и та ће се радост наставити и у будућем веку.
Игуманије које су духовне мајке и имају велику мисију препорађања своје духовне деце, било би добро да својој деци не прилазе са ауторитетом игуманије, него са благодаћу која извире из њиховог светог живота. И не би требало да буду старице ако никад нису биле послушнице.
Не би требало да имамо послушнике уколико и сами нисмо послушници. А да бисмо одгојили своје послушнике, морамо имати пуно љубави и пажње.
Као што богати световњаци обезбеђују своју децу материјалним богатством, тако и духовници треба да обезбеде своју духовну децу изобиљем духовне снаге.
Да бисмо били добри духовници Морамо се и сами обогатити, а то значи ослободити страсти. Зато немојмо сматрати губљењем времена наш рад на самима себи. Јер тајанствени рад на себи има ту особину да душама тајанствено (неприметно) проповеда реч Божију.
Врлина је таква да „издаје“ (показује) човека, без обзира колико је тај човек прикривао. А ако се прикрије чак и под видом јуродивости, опет ће се показати, можда са задоцњењем – али ће се показати.
Поверење у Бога је једна непрестана молитва која нечујно подарује благодат Божију тамо где је потребно.
Као монаси требало би да ослободимо наше келије материјалног богатства сваке врсте и душу од сваке страсти. Тако ће наш живот монаха имати смисла и као монаси остварићемо своје послање у свету. Јер тамо где је материјално богатство тамо је и духовно сиромаштво.
Богатство гуши душу својом незаситошћу. И кад видимо човека који све има а истовремено је нечим оптерећен, знајмо да му недостаје Бог.
Тамо где не постоји лажна људска утеха – тамо царује Бог.
Љубав која се негује у пустињи, немајући ничег од овог света у себи, нема места у овоме свету. А нема места ни у уму многих људи (који размишљају по свету), отуда може бити погрешно схваћена.
Кад монах, љубављу Божијом, постане далек свету тада у своје срце може примити све људе. И не само људе, него и животиње и целокупну природу, и тада ће сву твар видети као лепу и добру.
Тако љубав са жртвом разуме чак и једну змију и узима је за пријатеља. А материјално изобиље од човека прави змију која уједа друге људе. Такво људско стање је слика пакла.
Људи који имају љубави и доброте личе на анђеле, и где год да се појаве пројављују љубав и радост.
Жене, будући да по својој природи имају више нежности и љубави, ђаво највише напада и покушава да отрује њихову љубав подмуклом љубомором. Ако у томе успе, жена може бити злобнија и од самог демона.
Монаси треба да буду светлост и стога је неминовно да буду као дадиље, тј. да као духовници припазе на овај свет.
Немојмо никад наступати војнички него анђелски.
Ако сте се нашле на положају игуманије, мирно служите Христу у оквиру ваше службе, онако како је Христос служио својим ученицима.
Сећајте се увек Мојсија, шта је све пропатио док није довео народ Божији у земљу обећану. Ако то будете имали увек на уму имаћете и изобилну храброст.
Они који монашку схиму примају у младости посебно радују Господа и добијају посебну благодат од Њега.
Благо онима који су примили анђелску схиму и подвизавају се усрдно и смирено, и живе на земљи као анђели, и својим примером просвећују свет. Њихов свети живот је, мислим, највећи парастос њиховим упокојеним сродницима. Њиховим молитвама Бог упокојава њихове претке.
Помолите се да нас милостиви Бог просветли и подари спасоносно покајање за којим сви имамо потребе (ја највише од свих); да нас смрт тако нађе у добром духовном стању, и да тако наследимо небеско царство Божије.
Амин, Амин, Амин!
Нека Бог да.
У љубави Божијој ваш брат монах Пајсије.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *