СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
„Ка свршетку века“
 
Једног дана, непосредно пред почетак Великог поста 1987. г., отишао сам до келије старца Пајсија. У то време много се расправљало о идентификационим картицама (личним картама) које су садржале код (шифру) 666. Упитао сам старца Пајсија да ли те идентификационе картице заиста садрже број из Откровења Јовановог. Он ми је одговорио:
„То је врло препреден начин на који покушавају да успоставе нови финансијски систем и поставе замку хришћанима. Овде, у Грчкој, спречена је примена тог система.
У Америци, ласерским зрацима већ утискују име „звери“ на чело и десну руку. Током 1982. г. у Америци је на овај начин обележено 3.000 људи. Овај знак су најпре добиле најистакнутије личности као израз посебне почасти која им је указана.
Тада је отац Пајсије донео два листа папира, од којих је један био из Кине а други из Европе и на њиховој бројчаној ознаци јасно се могао залазити број 666. Показао ми је и неколико брошура аустралијске банке у којима је промовисан нови финансијски систем и потврђено да он обећава сигурност свакоме ко има знак на челу и десној руци. Осим тога, показао ми је књигу „Нови монетарни систем 666“, чији је аутор Американка М. С. Релфе. Старац је наставио да говори:
„Веома сам тужан јер тајне које је провидео свети Јован Богослов сада бивају очигледне. Многи људи, чак и епископи и свештеници, посматрају овај проблем са световне тачке гледишта уместо да обрате пажњу на ону духовну. Говоре људима како се ништа не дешава, да нема ничега лошег у томе што ће узети те идентификационе картице и, уопштено говорећи, налазе оправдање за оно што се не може оправдати. То није исправно, јер разуверавају људе и допуштају им да се нађу у ситуацији из које можда више неће бити у стању да се извуку. Разуме се да ће једино они бити одговорни за то.
Многи људи, који су упознати са мојим неслагањем по питању увођења идентификационих картица, кажу: „Шта онда ако то каже Пајсије? То је његово лично мишљење, а не мишљење Цркве.“ То, међутим, није истина, јер ја не изражавам своје лично мишљење. Ја једноставно говорим онима који ме питају за мишљење Цркве, за речи Христове и за само Еванђеље.
Сагласан сам са тим да нико, без обзира да ли је он духовник, патријарх или Пајсије, не би требало да формулише своје лично мишљење и да га износи пред народ Божији. Напротив, сви ми морамо потчинити своје мишљење мишљењу и вољи Божијој која нам је објављена кроз Еванђеље.
Једног дана посетио ме свештеник који је чуо како непрестано говорим људима да буду опрезни са тим идентификационим картицама и са свим што има везе са антихристом, чији се метод систематски промовише.
„Оче, зар не би било боље да говоримо о Христу уместо да све време расправљамо о антихристу?“
„Када старици од деведесет година говорите о венчањима, крштењима и слављима, она почиње да се присећа добрих старих времена и осећа се срећном. Она би, међутим, изненада могла да умре у тренутку када је неприпремљена за смрт, јер је размишљала о венчању, слављу и привидној срећи. Напротив, када јој причате о смрти и другим старцима, о парастосима и људима на самрти, она ће тада почети да размишља о потреби да се духовној припреми за своју сопствену смрт, односно о исповести, причести и сл. Исто се може применити на свештенике и духовне оце у вези са питањем антихриста. Верујући морају бити у току и морају бити опрезни, како би се на прави начин суочили са свим долазећим тешкоћама. Не смемо, међутим, изазивати панику, јер се они неће наћи у тешкој ситуацији. Напротив, то ће се догодити људима који буду на страни демона. У Откровењу је такође записано да ћемо се у сваком случају суочити са тешкоћама, али да ће оне оставити ожиљке само на онима који се нађу са демонске стране. Ствари ће за њих бити утолико теже јер ће морати да виде Бога.“
„Изговорено је много речи на тему нових идентификационих картица. Ви морате чекати да видите шта ће рећи Црква. Црква мора изаћи са јасним ставом по том питању, тако да верујући знају шта да учине. Осим тога, Црква се мора изјаснити и о онима који из нужности прихвате те картице, јер они морају бити свесни да је то грех. Ношење идентификационе картице значи, као што каже и сам њен назив, да сте се у потпуности идентификовали са њом.
Данас на људе велики утицај врши мишљење оних које сматрају „ученима.“ Људи воле удобност и материјална добра због чега постају њихови робови. Иако знају да су три шестице на универзалном коду за производе демонски знак, они то прихватају. Они су одговорни за такав поступак јер добро знају шта то значи. Када не би знали, били би оправдани.“
„Државе-чланице Европске заједнице неће постићи споразум јер свака од њих има различиту културну позадину и традицију.“
„Оче, чуо сам да један човек у Јерусалиму тврди за себе да је пророк Илија. Можете ли ми рећи нешто о томе?“
„Немој брзоплето изводити закључке. Ако сада кажеш да је то пророк Илија а испостави се да он то није, онда ће те људи оптужити за лаж. Навешћу ти један пример. Када видиш биљку у саксији како се зазеленела, немој журити да кажеш које је она врсте. Буди стрпљив и лако ћеш то утврдити када још мало порасте.“
Током Великог поста 1987. г. посетио сам Старца из личних разлога. Током мог боравка рекао ми је следеће:
„Написао сам један текст на тему нових идентификационих картица (личних карти). Имаш ли времена да погледаш?“
Одговорио сам му да имам сасвим довољно времена, и након што сам прочитао текст, дуго смо расправљали о њему. Желео бих да у целини пренесем Старчев текст о идентификационим картицама, како би сваки хришћанин могао да га прочита и задржи као духовно сведочанство о овој теми.
 
Знак времена 666
Након ђаволске катаклизме појавиће се сунчева светлост Божија.
Иза световног духа данашње „слободе“ крије се недостатак поштовања за Цркву Божију, старе људе, родитеље и учитеље који имају страха Божијег, крије се духовно ропство, немир и анархија која води свет ка безизлазу, ка разарању човекове душе и тела.
Према томе, иза савршеног система компјутеризованих картица крије се универзална диктатура, поробљавање антихристово… И учини све, мале и велике. , богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест (Откр. 13; 16-18).
Свети Андреј Кесаријски пише следеће: „Брижљиво испитивање броја (жига) као и свега што је о њему написано буднима и здравоумнима откриће време искушења. Ако би било неопходно да се зна његово име, како кажу неки учитељи, Тајновидац би га сигурно открио. Благодат Божија, међутим, није дозволила да то погубно име буде записано у Божанској књизи. Ако бисмо испитивали речи, могло би се открити мноштво имена…“
Необично је да (данас) многи духовници, независно од чињенице да дају сопствено тумачење ове теме, такође страхују од световне стране овог система. Они би, међутим, требало да се забрину са духовне тачке гледишта, да помогну хришћанима побуђујући у њима опрезност у погледу ове теме и јачајући њихову веру, како би на тај начин осетили Божију утеху.
Интересује ме да ли се они питају шта се дешава? Зашто поред својих тумачења не ставе знак питања? Шта ако и они помажу антихристу да обележи што више људи? Шта ако подстичу ове људе да изгубе своје душе, да се, ако је могуће, преваре и изабрани (Мк. 13; 22).
Биће преварени они, који дају своје сопствено тумачење.
Ствари су сасвим јасне. „Звер“ са бројем 666 у Бриселу унела је готово све земље у своје компјутере. Шта значи карта, идентификационе картице и увођење знака? На жалост, радио слушамо само онда када желимо да чујемо временску прогнозу.
Шта нам каже Христос? Лицемери! Лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете? (Мт. 16; 3).
Након карте, идентификационих картица и успостављања система ознака, злобно настављају са пропагандом, изјављујући на телевизији како је неко украо картицу друге особе и узео му сав новац са банковног рачуна. С друге стране, промовишу „савршени систем“, обележавање десне руке и чела антихристовим именом, бројем 666, помоћу ласера тако да се споља неће моћи запазити.
На жалост, неки који себе сматрају ученима „уљуљкаће“ своју духовну децу као да су новорођенчад јер ће их тешити следећим речима: „Није то ништа, није то важно све док унутар себе поседујеш веру.“ И док видимо да се св. Петар споља одрекао Христа – јер је то било одрицање – они се прихватањем знака антихристовог одричу светог знака Христовог који им је дарован кроз свето крштење, одричу се „печата дара Духа Светога.“ И након тога они још увек тврде да унутар себе поседују Христа!
На жалост, многи учени људи следили су исту логику и у доба светих мученика, покушавајући да промене мишљење будућих мученика. Свети Василије Велики пише у својој беседи о мученику Гордију: „Многи људи беху неразумни покушавајући да убеде мученике да се речима одрекну Христа и да веру сачувају у својој души и по свом унутрашњем расположењу. При том су изјављивали да Бог не обраћа пажњу на наше речи него на наше душевно расположење. Међутим, мученик Гордије је био непоколебив у својој вери и одговорио је: „Језик који је створио Христос не може поднети да изговори нешто што би било против Њега… Немојте се заваравати, Бог се не може исмејати, Он нам суди према нашим сопственим устима, Он нам суди по нашим сопственим речима и по нашим речима нас и осуђује.“
Декије је донео декрет у којем је хришћанима наредио да јавно исповеде паганске религије. Они који су то учинили и принели жртву идолима били су награђени потврдама и на тај начин били спасени од мучења. Људе који су се одрекли Христа као и оне који су паганској комисији дали новац и добили потврду (сертификат) без јавног одрицања Христа (такозване „ливелофоре“), Црква је сматрала отпадницима и грешницима.
Постоји мноштво примера као што је чудо светог Теодора, које прослављамо сваке године, у суботу прве седмице Великог поста. Знајући да се хришћани нарочито очишћују строго постећи током прве седмице Великог поста коју услед тога и називамо Чистом, Јулијан Апостата („Отпадник“) је изабрао сасвим особит начин да их оскрнави током тог посебног периода. Са тим циљем издао је тајну наредбу да храна, која се тих дана буде продавала на тржницама, буде пошкропљена крвљу идолских жртава. Архиепископу Константинопољском Евдокију јавио се у сну свети мученик Теодор. Он је архиепископу пренео тајинствену поруку и затражио да у понедељак ујутро сабере верујуће и упозори их да не једу ту храну. Да би ублажио оскудицу у храни, понудио им је кољиво (барено жито које се служи током парастоса). Тако је осујећена намера Јулијана Апостате, а побожни народ био заштићен и неоскрнављен.
Уздржавање од „нечистота идолских“ је апостолска заповест: Апостоли и презвитери сабраше се… и написаше да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви (Дела ап. 15; 6, 20).
Упркос ономе што сам управо саопштио, данас, на жалост, од такозваних „учених“ можемо чути мноштво бесмислица. Неки ће рећи: „Прихватићу идентификациону картицу са бројем 666, али ћу поред њега ставити знак крста. Други кажу: „Дозволићу да ми на чело ставе број 666, али ћу затим крај њега ставити знак крста.“ Они мисле да ће се на тај начин освештати, али то је само илузија.
Освећено је само оно што је примљено светом водом. На пример, вода може бити благословена и постаће света вода. Урин се не може освештати. Камен се чудом може претворити у хлеб. Међутим, оно што је прљаво не може се освештати. Према томе, символ ђавола и антихриста на нашој идентификационој картици, на нашем челу или на нашој руци не може се освештати ако поред њега ставимо знак Крста.
Ми поседујемо силу Светог Крста, нашег светог символа, и божанску благодат Христову само дотле, док носимо свето обележје светог крштења које значи да смо се одрекли ђавола, стали уз Христа и примили свето обележје, печат дара Духа Светога.
Нека нас Бог просветли. Амин.
Света Гора, келија Панагуда при манастиру Кутлумушу,
у суботу прве недеље Великог поста 1987. г.
Са великим болом и љубављу,
Монах Пајсије
 
У време антихриста, када он завлада светом, једноставна али истинска молитва хришћана учиниће да задрхте одступници, јер хришћани поседују огромну снагу.
– Старче, неки људи кажу да ће, када дође антихрист, хришћани гладовати јер неће моћи да купе храну.
– Хришћани ће моћи да живе на хлебу и маслинама. Гладоваће једино они што су научили да се на њиховом столу налази десет врста разних сирева.
Оче, кажу да је након чернобилске катастрофе све загађено. Шта да радимо?
– Када би биле загађене само неке области, ја бих вам саветовао да их избегавате. Како је, међутим, све загађено, осените се крсним знаком и једите све, тако да вам неће нашкодити. Тако ја чиним.
Када су људи престали да дискутују о новим идентификационим картицама и када је влада замрзла ову тему, старац Пајсије је такође престао да говори о томе. Међутим, неки људи су наставили да расправљају о томе и да пишу против владе и увођења нових рачуна. Посећивали су Старца и питали га:
„Зашто и Ви ћутите?“
Он би им на то одговарао:
„Када они престану, требало би и ми да престанемо, иначе би нам могли рећи: „Нешто није у реду са овим људима. Галаме и изазивају проблем без икаквог разлога.“ Због тога и ми треба да заћутимо када они са тим престану. Када пак поново почну, почећемо и ми. Добар пас лаје када види лопова како се приближава, али, када лопов оде, и он престаје да лаје. Ако пак настави, онда нешто није у реду са псом.“
Речи твоје када се јаве просветљују и
уразумљују просте (Пс. 119; 130).
Слушајте, децо, наставу очину, и пазите да
бисте познали мудрост (Приче Сол. 4; 1).
Један човек из Касторије (северна Грчка), иначе Старчев велики поштовалац, послао му је једном приликом скупоцен крзнени капут. Након неколико дана, допутовао је на Свету Гору и пошао да посети Старца:
„Старче, да ли сте добили капут који сам Вам послао“, упитао је.
„Наравно, добио сам га и већ сам га поклонио другоме“, одговорио је Старац осмехујући се.
„Зашто сте га поклонили, оче? Ја сам га послао Вама да би Вам током зиме било топло.“
„Поклонио сам га јер сам помислио: Ви ћете бити награђени благодаћу Божијом јер сте ми га послали. Зашто онда да ја задржим капут и будем лишен те благодати? Зато сам га поклонио и надам се да ћу, као и Ви, бити духовно награђен.“
***
Једном су старца Пајсија посетила четворица духовно равнодушних младића. Љубазно их је дочекао и замолио да седну у башту, док је он сам отишао у келију да би им донео воду и грчки слаткиш, ратлук (што је уобичајено послужење на Светој Гори). Након тога, сео је покрај њих да би дознао разлог њихове посете. Младићи су га затим дрско упитали:
„Оче, зашто нам не донесете још ратлука?“
Старац је устао и отишао да донесе кутију са слаткишима. Тада су га поново упитали:
„Зашто нам не донесете још воде?“
Устао је отишао да донесе четири чаше са водом. Ставио их је на послужавник и стао испред њих, а затим узео сваку од тих чаша и излио воду пред њихове ноге, обративши им се добродушно и са осмехом:
„Отишао сам да вам донесем воду јер сте то тражили и желећи да вам покажем да ми није тешко да се покорим вашој вољи. Ја вам је, међутим, нисам дао, јер бих тако само увећао вашу лењост.“
***
Једног поподнева, старац Пајсије је изашао из своје ограђене келије да би поткресао стабло маслине. Пристигла је једна група ходочасника који су га први пут посетили и упитала:
„Опростите, оче, да ли је старац Пајсије у својој келији?“
Старац је одговорио:
„Зашто га тражите?“
„Желимо да узмемо његов благослов.“
Тада је Старац, ниподаштавајући самога себе, одговорио:
„А да ли он сам уопште има благослов, да би га могао дати вама?“
***
Око келије старца Пајсија тројица младића су ходала тамо-амо покушавајући да га виде. Трећег дана сусрели су га на реци која се налази недалеко од његове келије. Правио је мост како би посетиоци могли да пређу реку а да се при том не поквасе. Младићи су га упитали:
„Оче, да ли је отац Пајсије у својој келији? Већ два дана покушавамо да га видимо.“
Старац им је одговорио:
„Зашто га тражите? Ако вам нешто треба, можете рећи мени и ја ћу му пренети поруку када га вечерас будем видео. Ви нећете моћи да га посетите.“
„Не можемо вам рећи, јер се тиче духовних питања и личних проблема. Посетили смо и оца Порфирија да бисмо чули његов савет, али желимо и савет старца Пајсија.“
Старац им је тада рекао:
„Уколико сте посетили оца Порфирија, онда нема потребе да тражите старца Пајсија. Отац Порфирије је у стању све да види, он је духовна телевизија!“
***
Старчева башта је била препуна посетилаца који су врло пажљиво слушали шта говори. У једном тренутку, неко од њих га је прекинуо:
„Оче, зар не би било боље када бисте били у свету, ближе људима, где бисте им много више помагали?“
Старац је на то одговорио:
„Војска има много дивизија и свака од њих се бори са свог сопственог положаја: морнарица се бори на мору, авијација у ваздуху, а пешадија на земљи. Радио-оператер има сасвим посебан положај. Његова главна особина јесте повезивање свих армијских дивизија са штабовима који им помажу у непредвиђеним случајевима.
Радио-оператер се не мора налазити у непосредној близини бојног поља и обично је негде изнад њега, на мирном месту са којега може несметано да преноси поруке.
Када се војници боре и нађу се у опасности, не би требало да кажу радио-оператеру: „Шта радиш горе? Дођи и бори се са нама!“ Његова је дужност да остане тамо где је и да прима наређења од штаба, као и да сакупља податке везане за битку. Када се ствари искомпликују, он шаље сигнал и обавештава авионе да дођу и нападну непријатеље.
Сећам се да су нас током рата, када сам био у војсци, окружиле непријатељске трупе. Био сам задужен за радио који није био сасвим исправан и очајнички сам покушавао да пошаљем сигнал у штаб. Обратио ми се један официр:
„Баци то, узми пушку и брани се!“
Оставио сам радио и покушао да нађем склониште у оближњем жбуњу. Изгубили смо сваку наду и нисмо могли да очекујемо никакву помоћ. Док смо ишчекивали коначан ударац, одлучио сам да потајно пронађем радио и покушам да добијем штаб. Учинио сам то и, уз Божију помоћ, овога пута сам успео. Известио сам штаб о нашем положају и официр ми је одговорио:
„Будите стрпљиви. Управо сам послао бомбардере да нападну непријатеља.“
Након извесног времена, пристигли су авиони и бомбардовали непријатељске положаје, тако да су наши животи били спасени.
Понекад, један радио-оператер може да постигне више него читава армија уколико се налази на узвишењу у планинама.
***
Једном приликом је старца Пајсија посетио човек који није дошао са неким одређеним питањем и започео је разговор о површним, световним стварима. Схвативши да његова посета није духовне природе, Старац је љубазно рекао:
„Док сам био у војсци, био сам радио-оператер и дужност ми је била да шаљем поруке у штаб, тј. да јавим ако је потребан санитет или ако нам се непријатељ исувише приближио. Једном приликом, био сам усредсређен на радио и на поруке које сам примао и слао, када ми је пришао један војник и рекао:
„Арсеније (то је моје мирјанско име), зашто не промениш таласе, па да мало слушамо музику и да се опустимо?“
„Јеси ли при здравој памети“, одговорио сам. „Животи великог броја људи зависе од моје радио-поруке, а ти би да слушаш музику и да се опустиш!“
Када је саслушао ову причу, посетилац је истог тренутка променио став.
***
Старца је посетила група младића који нису били верски настројени. Чули су за старца Пајсија и били су радознали да га упознају. Пошто им је понудио уобичајено атонско послужење (ратлук и воду), сео је покрај њих да би чуо шта имају да кажу.
„Оче, желели бисмо да у нашем присуству учините неко чудо како бисмо поверовали у Бога.“
„Сачекајте мало“, одговорио им је.
Отишао је у келију, изнео нож и шаљиво рекао:
„Устаните и постројте се! Ја ћу вам одсећи главе и затим их поново чудотворно вратити на њихово место. Ја вас само молим да не стојите један уз другог јер бих могао да их помешам!“
Младићи су истог часа узнегодовали:
„Не, не, ми бисмо желели да видимо другачије чудо!“
Тада је старац сео поред њих и изговорио следеће:
„Било би врло лако, уколико би то Бог пожелео, да људи поверују у Њега зато што твори чуда. Својом натприродном силом која би била видљива за свакога од нас, , учинио би да сви људи поверују у Њега. Бог, међутим, не жели да људи верују у Њега тако што ће се клањати Његовој натприродној сили. Напротив, Он жели да верујемо у Њега и да га волимо због Његове бесконачне доброте.
Бог никада не твори чудо зато да би показао Своју моћ и тако придобио више верника. Он твори чуда да би прикрио људску слабост. Даћу вам један пример да бисте боље разумели шта мислим.
Ако бисмо се нашли у пустињи и ако би било потребно да разбијемо камен, тражили бисмо други камен којим ћемо разбити онај први. Ако пак не бисмо могли да нађемо тај други камен, онда бисмо се молили Богу и Он би учинио чудо. Треба да имамо на уму да смирено морамо учинити све што се може постићи на људски и природан начин. Божију помоћ треба да тражимо за оно, што као људска бића нисмо у стању да извршимо.
Навешћу вам и други пример:
Ако смо се разболели и желимо да оздравимо, најпре треба да посетимо лекара. Ако лекар није у стању да нас излечи, онда ћемо се молити Богу да учини чудо.
***
Једном смо са старцем Пајсијем расправљали о музици и он ми је рекао:
„Добар музичар је онај, ко је посвећен музици и ужива у томе. Не допада ми се ни брзо ни споро појање. Допада ми се спор и истовремено сажет стил појања. Наравно, када се у манастиру прославља неки празник, неке псалме треба појати споро.
Сматрам да уобичајена бдења не би требало дуго да трају јер се тада монасима дешава да током читавог наредног дана буду поспани. Током бдења, морамо обратити пажњу и на млађе монахе који су још увек слаби, као и на оне већ остареле. Због тога не би требало да упражњавамо дуготрајне службе, током којих ће већина монаха задремати на својим стасидијама. Када бдење служимо 6-7 сати, онда су и млађи и старији монаси способни да издрже током читавог периода његовог трајања. Монаси који су снажнији и желе да наставе свој духовни подвиг, нека то учине у својим келијама. Све треба чинити разборито.
Понекад, неки монаси желе више, а понекад мање свеноћних бдења. Они мисле само на себе и не поштују предање светих Отаца, који су увек мудро поступали. Напротив, они верују да су продуховљенији од отаца Цркве.
Сви монаси треба да изучавају музику. Они, међутим, не треба да буду себични, јер ће у том случају сви њихови напори бити узалудни. Често се дешава да је за појање неких хорова карактеристично мноштво музичких варијација које могу бити изузетно пријатне за слушање. Уместо да наша срца наслађују речима псалама, они умешношћу своје музике удовољавају нашем слуху. Ја лично више волим појање које неће исувише одвлачити моју пажњу на музичке варијације. Византијско појање не допушта никакво украшавање или егзибиционизам. Музика онога ко пева неизвештачено и без егзибиционизма поседује природну лепоту. Таква музика подсећа на жену којој је Бог подарио природну лепоту. Када пак појац покуша да вас импресионира додајући разне музичке украсе, подсећа на ружну жену која користи много шминке и накита покушавајући да буде лепа. Он дакле на тај начин постиже само то, да у другима изазове одбојност.“
***
„Многи људи захтевају да се молим за њихове рођаке који пате. Ја се молим, ганут и дирнут осећањима људи који су затражили да то учиним. Видим да он или она пате због својих ближњих који су у невољи. На тај начин, могу да учиним да њихов бол постане мој сопствени. Понекад, међутим, знају да ме разочарају и онда немам никакву жељу да се за њих молим. Навешћу вам један пример.
Једног дана посетио ме пензионисани директор школе који је, на жалост, био професор теологије. Обратио ми се следећим речима:
„Оче, моја жена болује од рака и лекари кажу да јој је неопходна операција, али да нису сигурни да ће резултати бити позитивни. Дошао сам да Вас посетим и да бисте ми рекли хоће ли она преживети или умрети. Операција
ће коштати отприлике два милиона драхми. Уколико ће она живети после операције, онда вреди потрошити толико новца. Ако, међутим, она умре, мени је потребан новац да бих могао да наставим да живим. Ја, дакле, не желим да узалудно дам толико новца и да завршим тако што ћу имати тешкоћа и трпети оскудицу!“
Старац је размишљао:
„Шта да му одговорим? Шта год да му кажем, мислиће да га безразложно прекоревам, јер неће бити способан да разуме моју тачку гледишта.“
***
Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:
„Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.“
Човек је на то рекао:
„Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Осим тога, нико се после смрти није вратио да нам каже да постоји и живот после смрти. Једино верујем у постојање неке натприродне силе.“
Старац му је са осмехом одговорио:
„Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Будући да се ти никада ниси интересовао за духовни живот, ниси ни свестан његовог постојања. Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или пак певају птице. Даћу ти један пример.
Претпоставимо да спаваш и сањаш како се спремаш да нешто украдеш. Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора, и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом, стрепњом, очајањем и разочарењем.
Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.
Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.
Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. Слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом, она постаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру, умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.“
Човек је на то одговорио:
„На основу тога што сте рекли, сада верујем да рај и пакао постоје. Чуо сам да је Бог Пресвета Тројица али Бог је само један и једини. Како је то онда могуће? Не разумем како можемо имати три Бога, Оца, Сина и Светога Духа који су заправо један Бог?
Старац је благим гласом рекао:
‘Изађи из моје келије, стани испред врата и погледај на десну страну. Видећеш чемпрес који је удаљен само један метар одатле. Погледај га пажљиво и реци ми да, ли се ту налази један чемпрес или, можда, три чемпреса? То ће ти, на неки начин помоћи да прихватиш тајну Пресвете Тројице.“
… Ту се налазио само један чемпрес који је старац Пајсије издвојио од свих осталих стабала чемпреса тако што га је оградио камењем распоређеним у облику круга.
***
Старца Пајсија је посетио човек који га је упознао са озбиљним здравственим стањем једне особе и замолио за мишљење.
Старац му је дао следећи савет:
„Постоје два решења. Прво подразумева да имате потпуно поверење у Бога и да све препустите у Његове руке, верујући да ће Његова љубав дејствовати на корист тог човека. Тада ће се Бог за све побринути, јер Њему ништа није немогуће. Човеку је, међутим, тешко да одлучи да буде толико смирен и да све препусти Божијој љубави и промислу.
Друго решење, које значи да он не може да има толико поверење у Бога, подразумева да поступи на људски начин, тј. да се обрати лекару и да у свему буде послушан његовим саветима.“
***
Старца је посетио један човек желећи да се са њим посаветује у вези са својим парализованим братом, будући да је овај после једне несреће већ годинама био непокретан. Он, међутим, није био у стању да своју одузетост прихвати са смиреноумљем и скрушеношћу, због чега је увек био нерасположен, проклињући и окривљујући све и свакога због свега што се догађало.
Старац Пајсије му је рекао:
„Реците свом брату да се исповеди. Нагласите му такође да се позледио док се тукао и да његово понашање показује да он не жели да буде исцељен.“
Човек је на то одговорио:
„Оче, ја сам му већ говорио да оде на исповест, али ме он упитао: „Шта да исповедим? Опет ћу учинити исте грехе и опет ћу почети да проклињем…“
„Није важно“, рекао је Старац, „опет ће се и исповедити.“
***
Док сам био архондарис[1] (гостопримник) у манастиру Кутлумушу, старац Пајсије је једне вечери дошао на свеноћно бдење. Када је стигао, повео сам га у његову келију. Доделио сам му најбољу келију, која се налази непосредно уз собу за епископа. Чим сам отворио врата и чим је Старац угледао уредну и чисту собу са тепихом, рекао је:
„Зар немаш неку другу собу која није овако лепа и у којој бих могао одсести? Овде се не осећам удобно.“
Будући да сам уистину желео да се добро побринем за њега, слагао сам и рекао:
„Не, оче, ово је једина соба коју имамо на располагању.“
Он ми је на то рекао:
„Једном сам путовао у Атину и одсео сам у дому мог пријатеља. Дали су ми дивну собу, са чистом, белом постељином. Патио сам читаве ноћи у тој соби.“
„Зашто“, упитао сам.
„Било ми је тешко да легнем у тако чисту постељину јер сам се плашио да ћу је испрљати. Због тога сам читаву ноћ спавао седећи на столици. Било је то веома напорно за мене, а ражалостило је и моје пријатеље када су ујутро видели да је кревет недирнут. Према томе, можеш ли да ми понудиш неку другу собу?“
„У реду, оче, пођите са мном.“
Одвео сам га до једноставне, скромне собе у којој ће се пријатно осећати.
***
„Схватио сам да се узроци људске деструктивности налазе у обиљу материјалних добара јер она спречавају човека да осети присуство Божије и да поштује Његову благонаклоност. Уколико желите да некога удаљите од Бога, дајте му обиље материјалних добара и он ће га истог часа заувек заборавити.
То сам схватио још док сам био знатно млађи. У време док сам боравио на гори Синај, живео сам на месту на којем није било воде. Морао сам да корачам два сата да бих дошао до стене из које је истицала вода. Испод ње бих поставио крчаг и чекао око једног часа да се напуни. Ограничена количина воде изазивала је у мојој души различита осећања.
Страховао сам свакога дана: „Питам се хоће ли вода капати из стене?“ Молио сам се Богу да вода и даље капље из стене. Док сам корачао према стени, стрепео сам хоћу ли затећи воду и молио се. Када бих издалека угледао воду како се светлуца док сунчеви зраци падају на стену, почео бих да прослављам Бога. Док сам се враћао, не бих престајао да благодарим и да прослављам Бога због воде коју ми је дао. Мала количина воде ме је, као прво, подстакла да се молим Богу да вода и даље истиче из стене а као друго, да му се захваљујем и да га прослављам као Дароватеља свих добара.
Када сам напустио Синај, отишао сам у Ивиронски скит у којем нисмо оскудевали у води. Располагали смо обиљем воде коју смо понекад расипали и остављали је да тече без икаквог разлога. У једном тренутку, разумео сам да се у мојој души утврдило сасвим другачије становиште. Схватио сам да за све време мог боравка у скиту ниједном нисам рекао: „Слава Богу.“
Док ми је мала количина воде представљала разлог да се молим и прослављам Бога, дотле је њено обиље учинило да заборавим да је вода уистину дар Божији и да би требало да му будем захвалан. Исто се може применити и на материјална добра.
Даћу ти још један пример. Никада нисам осетио потребу да се захвалим Богу што ми је дао прилику да седнем и да се одморим, јер сам сматрао да је сасвим природно да то учиним. Сада болујем од херније и није ми удобно док седим. У тренутку када нађем одговарајући положај, захваљујем Богу јер ми је омогућио да осетим олакшање. То не доводи до закључка да је и седење дар Божији и да бисмо и зато морали да му благодаримо.
Ово се може применити на било коју ствар. Уколико се нађемо у тешком положају, не би требало да будемо узнемирени. Напротив, требало би да схватимо да је то Божији начин да му се приближимо и постанемо свесни да је Он Дароватељ свега доброг у нашем животу.“
***
Један младић је био пред одласком у војску и није желео да пође јер је то значило раскид са његовим удобним и безбрижним животом. Исповедио се код Старца који му је рекао:
„Током рата 1940. г. Грци су се свађали око тога ко ће поћи на прву борбену линију. Млађи су обично говорили старијима: „Ви останите у позадини јер имате породицу и децу која вас чекају. Ми ћемо поћи на фронт.“ Како сада можеш да кажеш да ти је тешко да идеш у војску?“
Када је младић зачуо речи старца Пајсија, не само да је обећао да ће поћи у војску него се уписао у најтежи род, у диверзантско-десантни одред.“
***
Отац Пајсије је саветовао једног од својих посетилаца да се исповеди, а он је одговорио:
– Оче, зашто да идем на исповест када ћу поново починити исте грехе?
Старац је на то рекао:
– Када током рата војника ране у ногу, он одлази код лекара да му зацели рану како би могао и даље да се бори. Међутим, ако би војник рекао: „Зашто би се доктор бринуо за моју рану, када ћу опет бити рањен“, онда би та рана остала отворена и изложена бактеријама; инфицирала би се и он би на крају умро од крварења. Исто се дешава и са исповешћу. Мораш ићи да се исповедиш; ако поново починиш исте грехе, ти ћеш их још једном исповедити, све док не научиш да не падаш и да чврсто стојиш на својим ногама.
***
Неко је упитао оца Пајсија:
– Старче, зашто стално заборављамо оно што прочитамо?
-То је зато што наша срца не учествују у томе. Исто се примењује и на молитву. Пре него што се помолимо Богу, треба да се за то припремимо; бол наших ближњих треба да постане наш бол, треба да се ставимо у њихов положај. На тај начин, наше срце омекшава и Бог слуша молитве које се изливају из њега. Наше срце мора учествовати у свему што чинимо, у сваком нашем делу, и онда их никада нећемо заборавити.
***
Старац Пајсије је рекао следеће једном свештенику када је дошао да га посети:
– Током припремања Светих дарова, имена мораш помињати од свег срца, уместо да их само механички понављаш. Ако се неко разводи, помисли на децу која пате и на ожалошћене рођаке; ако је неко у болници, мисли о његовом болу, о његовој патњи. Уопштено говорећи, најпре у своје срце положи сваког човека и његово страдање, па тек онда моли Бога да му помогне. Бог ће поуздано помоћи јер види твоју истинску и искрену љубав.
***
Старац је са неколицином ходочасника седео у својој башти и разговарали су о духовним темама. Недалеко од њих, стајао је један дечак ударајући земљу комадом дрвета и правећи велику буку која је одвлачила пажњу ходочасника. Будући да је поседовао једноставан и допадљив начин да људима укаже како да исправе своје грешке а да при том не повреди њихова осећања, старац се окренуо ка дечаку и шаљиво рекао:
– Георгије, немој ударати тако јако, јер је у Америци која се налази доле, испод нас, сада ноћ, па би могао да пробудиш грађане.
Дете је истог часа послушало, док су се рођаци насмејали љупкости са којом је старац Пајсије рекао дечаку да престане.
***
Старац Пајсије је говорио да постоји врло ограничен број монаха који су у потпуности посвећени молитви и којима није потребно да се баве другим пословима. Они који изјављују да не треба да раде кажу то због своје лењости а не због своје продуховљености. „Док сам боравио на Синају, бавио сам се рукоделањем дванаест часова дневно и све што бих зарадио, давао бих бедуинима. Поред тога, у Ивиронском скиту бих, као врсту духовне вежбе, ја сам насекао толико дрва да је било довољно за читаву годину. Жељна је душа лењивчева, али нема ништа, а душа вредних људи обогатиће се (Приче Сол. 13; 4).
***
Старац је увек говорио да зло не постоји у овом свету. Све је створио Бог и Он је видео да је „добро веома“ (Пост. 1; 31).
Зло постоји онда, када злоупотребљавамо ствари које нам је Бог дао ради наше користи.
Није лоше да неко има новца, али је лоше да буде похлепан. Дроге нису лоше када се користе ради ублажавања болова онима што пате. Оне су лоше онда, када се користе са другачијим циљем. Нож је користан предмет када га употребљавамо за сечење хлеба али, када га употребимо зато да бисмо некога уболи, он постаје смртоносно оружје. У том случају, није нож оно што је зло, него је то унутрашње расположење убице.
Све морамо користити на прави, природан начин, уместо да га злоупотребљавамо и идемо против природе.
***
Старца је посетио један свештеник и пожалио му се да је годинама патио од страшне главобоље. Како из тог разлога тога није био у стању да се смири, непрестано се молио Богу да га ослободи овог мучења. Једном приликом је ишао у манастир да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице. Свесрдно јој се молио стојећи испред иконе и преклињао да буде ослобођен ове невоље.
Истог часа је био исцељен и прославио је Пресвету Богородицу због овог чуда. Будући веома срећан, отишао је код старца Пајсија да му исприча о свом чудотворном исцељењу.
„Не могу да схватим твој начин размишљања. Молио си Пресвету Богородицу да те ослободи једине „штедне књижице“ на коју си стално могао да полажеш духовни улог, и ти си још срећан због тога!“
***
Када се старац Пајсије разболео од хеморагије, посетиоцима није отварао врата своје келије. Уместо тога, излазио је на главну капију да би их упитао шта желе. На тај начин су посетиоци били приморани да убрзо оду. Напротив, ако би им отворио врата, они би се задржали неко време, док је њему, услед слабог здравља, било тешко да одговори на њихове захтеве.
Једног дана код Старца је дошао неки младић и он га је упитао шта жели.
„Само Ваш благослов, Старче.“
„Зар прошли пут ниси узео благослов?“
„Јесам, али како се приближава Васкрс, желим да поново узмем Ваш благослов и да долично проведем празник.“
Старац му је са смехом одговорио;
„Препоручујем ти да овога пута не узимаш благослов, јер ће ти можда бити боље без њега!“
***
Група монаха са Свете Горе, који су у извесном смислу били увређени, помишљала је да током служби престане да помиње име патријарха Димитрија јер је јавно изразио позитиван став према Ватикану. Отишли су код старца Пајсија да му изразе своје непопустљиво мишљење по том питању. При том су га „бомбардовали“ разним аргументима којима су подржавали своју решеност да престану да спомињу патријархово име. Када су га упитали за мишљење, он им је рекао:
„Шта да вам кажем? Ја сам разочаран понашањем нашег премијера. Уништио је Грчку доносећи бројне антицрквене законе, иако је грчки Устав написан у име Пресвете Тројице. Не могу више да поднесем такву ситуацију, па сам одлучио да напустим Грчку и Свету Гору и да одем на Синај.“
Монаси су узвикнули:
„За име Божије, оче Пајсије, немојте то да урадите! Немојте отићи због премијера који ће ионако ускоро пасти и ми ћемо поново наћи свој мир.“
Старац је на то са осмехом додао:
„Ви онда учините исто то, што сте мени саветовали. Будите стрпљиви јер није добро да се одвајате од Цркве Христове. Морамо се молити Богу да просветли црквене старешине, како би правилно проповедали реч истине.“
***
Један епископ се обратио Старцу:
„Оче, најновији развој односа између Патријаршије и Ватикана побудио је у мени жељу да престанем да спомињем патријарха. Шта ми Ви саветујете?“
„Желео бих да ја Вама поставим једно питање: да ли патријарх верује у то што чини или тако поступа из нужде, налазећи се под притиском извесних околности?“
„Оче, ја заиста не знам да Вам одговорим на то питање.“
„Видите, Преосвећени, то је од суштинског значаја за ову тему.“
***
У време патријарха Атинагоре неки људи су долазили код Старца и питали:
„Оче, разгневили су нас патријархови поступци и ми се молимо да он умре како бисмо поново стекли душевни мир.“
Старац им је на то рекао:
„То није у реду. И ја се молим за њега. Преклињем Бога да скрати дане мог сопственог живота и да их подари патријарху, како би имао довољно времена да се покаје.“
***
Отац Пајсије је једном приликом због личних разлога дошао у Атину. У недељу је отишао у цркву. Младићи, који су током богослужења саслуживали свештеницима у Св. олтару, били су врло бучни. Како је касније дознао, у цркви се налазио и један римокатолик и саблазнила га је бука коју су деца правила током Божанствене литургије. Након што се служба окончала, рекао је старцу:
– Оче, да ли сте приметили како су деца била бучна док су саслуживала свештеницима у олтару? У нашој цркви је током службе толико тихо да људе не можете чути ни како дишу.
Старац је са осмехом одговорио:
– Деци је овде пријатно и осећају се опуштено и слободно, јер знају да су у Очевој кући, а не у кући неког странца!
***
Дошавши у манастир, један искушеник се суочавао са извесним тешкоћама. Није желео да се врати у свет, али се још увек није осећао спремним да се замонаши. На природу његовог проблема указивала је чак и и одећа коју је носио. Није желео да носи мирјанску одећу, али није желео ни мантију. Био је веома узнемирен због свог проблема и дошао је да се посаветује са Старцем. Када је стигао, отад Пајсије му је рекао:
„Уђи, имам лепу јакну за тебе. Није погодна ни за мирјане ни за монахе, тако да ћеш се у њој осећати сасвим удобно.“
На младића је дубок утисак оставила чињеница да је Старцу био познат његов проблем, што је само по себи било довољно да се распрши његова туга. Тада је Старац могао да га посаветује како да превазиђе тешкоће са којима се суочавао.
„Оче, људи нас понекад питају зашто смо постали монаси уместо да се оженимо. Шта да им одговорим?“
„То зависи од сваког монаха појединачно. Можеш им навести оно што је записано у Еванђељу: Синови овога века жене се и удају. А који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих нити се жене нити се удају, јер више не могу умрети, јер су као ангели и синови су Божији када су синови васкрсења (Лк. 20; 34-36). Зар то није вредно да већ сада започнемо? Будући да сви ми чезнемо за вечним животом и да га прижељкујемо, зашто му не бисмо стремили још у овом животу?
***
Пре него што су се упустили у тешке духовне вежбе и строго подвижништво, наши светитељи су узнапредовали у смиреноумљу. На тај начин их је штитила благодат Божија и строги подвизи нису нашкодили њиховим телима. У наше време постоји много монаха који прихватају тешке подвиге уз добру вољу и приљежност, али без смиреноумља. Због тога, с једне стране, њихова тела слабе и оваква физичка исцрпљеност резултира пометњом њиховог ума. С друге стране, постају горди због својих достигнућа и постепено застрањују услед недостатка смиреноумља.“
***
Једног дана, док је старац Пајсије седео у башти и разговарао са неким посетиоцима, поред њих су прошла двојица монаха без мантија. Уместо уобичајене одеће, имали су чизме и реденике око струка, док су у рукама носили пушке. Један од посетилаца је изненађено упитао Старца:
„Оче, ко су ови људи?“
Будући да је његова љубав знала на који начин да прикрије људску слабост, Старац је одговорио:
„То су стражари које је Савет стараца одредио да чувају Свету гору.“
Један од посетилаца, који је препознао монахе, индискретно је приметио:
„Шта то причате, оче? То су оци… и… (навео је њихова имена) и пошли су у лов на дивље свиње!“
Старац се растужио зачувши ове речи, али је ипак покушао да се насмеши.“
***
Поједини људи помућеног и изопаченог ума почели су да шире гласине о томе да Старац у својој келији узгаја змије. Сваки од њих причао је сопствену верзију, па су га чак оптуживали и за повезаност са људима који поштују култ змија и припадају неким источњачким религијама.
Били су у праву само у погледу једне ствари: Старац се није понашао на начин који је карактеристичан за нас. Када би видео змију, није ни покушавао да је убије, што значи да је био несхваћен због свог доброг срца. Једном га је неко упитао:
„Старче, зар змије нису опасне?“
„Током зиме, змије живе под земљом, у тамној и влажној средини, где чекају да отопли и да изађу на сунце. Када пак изађу и виде нас како држимо штапове којима покушавамо да их убијемо, шта уопште могу да учине?
Зар неће постати опасне, будући да се и саме суочавају са опасношћу?“
Други човек га је упитао:
„Оче, чуо сам да имате змије у својој келији. Да ли је то тачно?“
„Наравно да имам змије, али само овде и нигде више“, одговорио је показујући на своје груди.
Неко га је, опет, упитао да ли је истина да храни змије, а Старац је рекао:
„И Ви сте прешли читав пут од Атине до Свете Горе да бисте ме питали да ли узгајам змије? Узалудно сте потрошили толико новца за карту. Ако бих имао мало млека, зар мислите да бих га давао змијама уместо остарелим оцима који живе свуда унаоколо?“
Старац Пајсије је имао посебан однос према животињама, птицама, дрвећу и змијама. Имао је исти онакав однос према природи какав су имали Адам и Ева пре првородног греха. Разлику између Старца и нас чинио је начин на који је дејствовало његово срце преиспуњено љубављу.
Када угледамо птице, ми помислимо како су укусне када се припреме са пиринчем. Када би Старац угледао птицу, он би пожурио да донесе мало хлеба и да је нахрани. Када се шетамо по шумским стазама, пружамо руке лево и десно да бисмо убрали цвеће или лишће са грана и обично завршимо тако што из пуког немара откинемо понеку грану. Када би Старац угледао поломљену грану, доносио би дашчицу да је причврсти. Слични примери љубави према природи и животињама могли су се видети свуда у области у којој је живео.
***
„Не покушавајте да користите логику да бисте схватили поједине одломке из Библије. Нема места уобичајеној логици када је у питању Библија. Само је читајте. Бог ће вам открити све што је за ваше добро. Понекад не разумем оно што читам, али осећам да у томе постоји нешто добро. Међутим, изгледа да за мене није право време да прихватим то добро, и ја га остављам по страни.
Веома је важно да на свој живот применимо оно што разумемо. У данашње време показујемо тенденцију да учимо али не и да разумемо. У својим кућама имамо много књига, готово напамет знамо Добротољубље, али оно што прочитамо не примењујемо у животу.
Догодило се да је један муслиман из Тракије (североисточна Грчка) читао Еванђеље које је на њега оставило дубок утисак. Његов позитиван став помогао му је да истог часа поверује у еванђелске речи, односно, да је Христос истински Бог. Он је из читавог Еванђеља разумео само три ствари, то јест да мора
1) волети Бога и непрестано Га молити за помоћ,
2) волети своје ближње
3) стрпљиво поднети све што му се догоди јер ће на тај начин спасти душу.
Разумео је само ове три ствари и ускоро се крстио, покушавајући да их примени у животу.
Када су хоџа и остали муслимани дознали да је постао хришћанин, почели су непријатељски да се понашају према њему, не допуштајући му ни тренутак мира. Он је, међутим, примењивао оне три ствари које је научио из Светог писма. Непрестано се молио, волео ближње и био трпељив. То је утицало да муслимани промене свој став према њему. Дивили су се његовој доброти и постепено почели да верују у Христа, па су пожелели да и сами буду крштени. Он је, дакле, завршио тако што није помогао само себи него и ближњима.
Оно што разумемо не примењујемо у животу. Напротив, испуњавамо своје душе знањем које нас збуњује и спречава да помогнемо самима себи ослобађајући се бескорисних помисли. Ми чак нисмо у стању ни да своју „муслиманску“ мисао преобразимо у „хришћанску“.
***
Један младић је дошао да посети Старца. Стигао сам у тренутку када је позвонио и стао сам иза њега. Након извесног времена, старац Пајсије је отворио врата и дошао до ограде.
„Шта се дешава, младићу, шта желиш“, упитао је Старац.
„Оче, желео бих да Вас видим и да се са Вама посаветујем о нечему.“
„Јеси ли се исповедио? Имаш ли духовног оца?“
„Не, оче, немам духовног оца и нисам се исповедио.“
„У том случају ће бити боље да се најпре исповедиш, па да онда дођеш код мене.“
„А зашто не могу сада да Вас видим?“
„Објаснићу ти па ћеш разумети. Твој ум је збуњен и узнемирен због грехова које си починио, због чега не можеш да схватиш ситуацију у којој се налазиш. Услед тога нећеш бити у стању да ми предочиш јасну слику свог проблема. Ако пак исповедиш своје грехе, твој ум ће се очистити и ствари ћеш посматрати у другачијем светлу.“
„Оче, можда сам збуњен и узнемирен, можда и нисам у стању да Вам предочим шта ме заправо мучи, али Ви и сами можете схватити природу мог проблема и рећи ми шта да учиним.“
„Слушај, чак и када бих могао јасно да видим шта те мучи, тај проблем ће и даље бити у теби. Све док је твој ум узнемирен, нећеш ни разумети ни запамтити оно што ћу ти рећи. Ако се исповедиш, твој ум ће се наћи на истој духовној фреквенцији на којој је и наш, па ћемо бити у стању да разговарамо. Према томе, пођи код духовног оца да се исповедиш, а ја ћу очекивати твој долазак.“
***
Младић, који је ослепео на једно око и коме је претила опасност да ослепи и на друго, дошао је да посети старца. Лекари су му рекли да мора поћи на операцију, али му нису гарантовали да ће њен исход бити позитиван. Испричао је свој проблем оцу Пајсију и затражио његов савет, а он му је рекао да послуша лекаре и оде на операцију. Младић је, међутим, био уплашен и још једном је упитао старца:
– Оче, шта ако изгубим и друго око?
– Не брини. Уз Божију помоћ, све ће бити добро. Људски говорећи, кажем да ћу ти, ако изгубиш око, ја дати једно своје, па ћемо обојица моћи да видимо помоћу једног ока. Али, понављам ти да ће све бити добро.
Младић је најзад био оперисан и заиста је све било добро. Доктор му је, заправо, рекао како је током операције осећао да му неко држи руку и води та!
***
Старац је рекао једном од посетилаца:
„Требало би да плаћамо све порезе које нам је држава наметнула, иначе ћемо бити узрочници два велика зла.
Као прво, уколико то не будемо чинили, наша држава ће банкротирати. Ми ћемо доспети у финансијску зависност од других земаља и оне ће на крају завладати нашим народом.
Као друго, уколико велики број људи буде одбијао да их плаћа, онда ће то уместо њих морати да учине они савесни и поштени. Другачије речено, они ће бити принуђени да плате и за оне који одбијају да то учине, будући да је држави неопходна одређена количина новца за њене расходе. Уколико неки људи одбију да плате порез, онда ће они поштени морати да поднесу терет њихових дугова.
Наш Господ је желео да нам покаже да морамо платити своје порезе тиме што је платио свој порез у Јерусалиму, иако је Он Сам Бог: А када дођоше у Капернаум, приступише Петру они што купе дидрахме, и рекоше: Зар Учитељ ваш не даје дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али, да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш узми је, и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за мене и за себе (Мт. 17; 24-27).
Свети Павле каже у Посланици Римљанима: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе… Зато је потребно покоравати се не само због гнева, него и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу-порезу, коме царину-царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога (Рим. 13; 1-2 и 5-8).
***
Старац је једном приликом у башти разговарао са посетиоцима. У једном тренутку придружила се и група од петорице људи. Старац је устао и упитао их:
„Одакле долазите?“
„Долазимо из Јањине, оче.“ (Јањина је град у северној Грчкој, прим. изд.)
„Од чега живите?“
„Ми смо порезници.“
„Ви сте све људе натерали да краду. У прошлости је постојала само неколицина оних који су избегавали плаћање пореза. У данашње време, ваше понашање је постепено све људе учинило лоповима. Када испитујете пореског обвезника и он вам каже да је његов приход два милиона драхми, немојте га опорезивати на износ од двадесет милиона. Наравно, постоје неки људи који краду, али не покушавајте да их ухватите на овај начин, јер ће на крају то морати да плате они поштени.
Један мој пријатељ је недавно морао да се суочи са сличним проблемом. Он је поштен човек и често одлази на исповест. Када су порезници дошли да провере његове пореске обрасце, видели су да он годишње остварује чист приход од пет милиона драхми. Они му нису поверовали и опорезовали су га на износ од двадесет милиона. Када се побунио, рекли су му:
„Добро, опорезоваћемо те на износ од петнаест милиона.“
Како се и даље бунио, порезници су додали:
„Ми ти не верујемо и сматрамо да смо већ довољно умањили твој приход.“ Порезник се окренуо ка свом колеги и рекао:
„Упиши десет милиона као коначан приход.“
У том тренутку, мој пријатељ их је прекинуо: у „Сачекајте мало, молим вас. Ништа немојте записивати, јер желим нешто да вам кажем. Приход који сам остварио износи онолико, колико сам вам први пут рекао, и ниједну драхму преко тога. Ја плаћам порез јер не желим да поткрадам своју земљу. Међутим, унапред вам кажем да ћу, уколико ме опорезујете на већу суму, бити принуђен да крадем да бих дошао до новца којим ћу платити порез. Имајте на уму да сте ви узрок моје крађе и да сте ви за то одговорни, јер сте ме приморали на такав поступак.“
***
Непосредно пред изборе, код старца Пајсија је дошла једна група људи да би га упитала за кога да гласа, а он им је рекао:
„Ко је ближи Цркви, ко се бори за њу и за нашу земљу, ко држи своју реч? Гласајте за онога ко је оданији Цркви. Не мислим да би требало да гласате за оне политичке партије које се називају демохришћанским, јер би то било сасвим погрешно.
Ми не смемо припадати политичким странкама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину, и да гласамо за оне људе који се боре за њих. Видите, сви грчки хероји су се борили за Цркву и за отаџбину и за њих су проливали своју крв. Према томе, морамо им бити захвални што је Грчка данас слободна земља и што се не налази под турском влашћу. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим и за отаџбину. На жалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“
***
У време националних избора, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао:
„Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.“
Они су му увек одговарали истим речима:
„Сви су они исти, оче.“
Тада би Старац додао:
„Видите, и све маслине су исте, све их погађа иста болест која се зове „дакос.“ Неке, међутим, бивају погођене 100%, неке 80%, а неке 50%. Будући да су нам маслине неопходне, морамо да обратимо пажњу на оне које су најмање оболеле. Када пођемо на гласање, морамо имати на уму две ствари:
1) колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан члан Цркве и 2) колико воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима. Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума, то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.“
***
Монах треба да запостави своју келију и свој живот уопште и да се у потпуности посвети људима који га окружују. Међутим, уколико неко има породицу, он не може да учини то исто јер мора да се брине о жени и деци. Сагласно са Божијом вољом, он најпре треба да се побрине за свој дом а онда, ако му то прилике допусте, део свог времена може да посвети и другим људима.
И отац и мајка су подједнако одговорни за небригу о деци и немар у погледу њихове будућности. Ни у ком случају се не може сматрати грешним уколико обоје раде да би зарадили што више новца и били у стању да деци плате студије или да кћерки сазидају кућу. Напротив, њихова је дужност да тако поступе. Родитељи који не брину о деци нису добри родитељи и пред Богом ће морати да оправдају своје поступке. Грешно је зарађивање новца због својих себичних интереса и одсуство поверења у промисао Божији.
Брига о дечијој будућности за родитеље је заповест. Наравно, уколико се према деци неправедно поступа и ако им нико не помаже, она имају право на помоћ Божију. Напротив, родитељима ће бити суђено због тога што су их запостављали.
***
Родитељи морају живети као истински хришћани и бити врло опрезни у погледу свог понашања. Деца су слична компјутерима: још док су сасвим мала, у својим главама региструју све што виде или чују да се дешава у њиховом дому. Ако виде да се отац и мајка свађају, да проклињу и псују, то ће и регистровати на траци свог ума. Када једног дана одрасту, почињу да проклињу, псују и да се свађају, користећи језик својих родитеља. Понашају се на исти начин иако то у суштини не желе, будући да су наследили рђаво понашање својих родитеља. Када касније увиде своје грешке, тешко им је да их исправе.
Највећа помоћ и најбоље наслеђе које родитељи могу да понуде својој деци јесте пријемчивост за њихову сопствену (родитељску) доброту. То не захтева неки посебан напор. Трака дечијег ума није испуњена ни добром ни злом и лако може да прихвати понашање свог непосредног окружења, односно својих родитеља. Уколико дете види да су његови родитељи љубазни, да се воле, да се с благошћу обраћају једно другом и да се скрушено моле, онда ће и душа детета, као карбон-папир, копирати долично понашање родитеља.
Многи родитељи мисле да нежно воле своју децу и при том их уништавају, а да тога уопште нису свесни. Узмимо као пример мајку која изузетно воли своју кћер. Она је држи у свом наручју, љуби је и каже: „Како лепо дете имам“ или „Имам најбоље дете на свету.“ Према томе, још од најранијег узраста (када није у стању да то схвати и да се побуни), дете постаје надмено и верује да је уистину дивна особа. Отуда следи да та девојчица неће осећати недостатак Божијег присуства и Његове благонаклоне силе у свом животу па самим тим неће ни трагати за Богом. Она ће изградити самопоуздање које ће бити чврсто као стена. Оно је најчешће никуда неће одвести и када одрасте тешко ће га се ослободити.
На жалост, таквом гордошћу ће најпре повредити своје родитеље. Како ће деца да слушају родитеље, када мисле да су препуна врлина и да све најбоље знају?
Према томе, родитељи се најпре морају побринути за свој духовни живот јер су, осим за себе саме, одговорни и за децу. Наравно, они се могу оправдати, јер су негативне особине наследили од својих родитеља. Међутим, не могу се оправдати уколико не покушају да их се ослободе у тренутку када постану свесни свог постајања.
Исто се може рећи и за децу. Деца наслеђују погрешке за које нису одговорна, али за то не треба да криве своје родитеље. Она поседују слободну и независну вољу и могу одбацити своје „наслеђе“, уколико одлуче да га не воле и не желе.
Према мом мишљењу, вреднији је похвале човек који је противно својој вољи наследио зло и настоји да га се ослободи, него онај који је од родитеља наследио добре особине и никада није морао да се труди да их задобије. Први се за њих бори, док их је други затекао спремне.
Правда Божија ће узети у обзир ову чињеницу. Када, на пример, дете има оца који је лопов, оно ће такође научити да краде и, ако му недостаје добра воља, на крају ће прихватити очево наслеђе. Бог ће бити врло благ судећи овом детету, јер је склоност ка крађи наследило од оца још док је било сасвим мало и није било у стању да начини разлику између добра и зла.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Монах који се брине за госте, прим. изд.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *