SUZE ZA SVET – SAVREMENI GRČKI STARCI I Starac Tihon, Starac Pajsije i Starac Porfirije

 

STARAC PAJSIJE
 
„Ka svršetku veka“
 
Jednog dana, neposredno pred početak Velikog posta 1987. g., otišao sam do kelije starca Pajsija. U to vreme mnogo se raspravljalo o identifikacionim karticama (ličnim kartama) koje su sadržale kod (šifru) 666. Upitao sam starca Pajsija da li te identifikacione kartice zaista sadrže broj iz Otkrovenja Jovanovog. On mi je odgovorio:
„To je vrlo prepreden način na koji pokušavaju da uspostave novi finansijski sistem i postave zamku hrišćanima. Ovde, u Grčkoj, sprečena je primena tog sistema.
U Americi, laserskim zracima već utiskuju ime „zveri“ na čelo i desnu ruku. Tokom 1982. g. u Americi je na ovaj način obeleženo 3.000 ljudi. Ovaj znak su najpre dobile najistaknutije ličnosti kao izraz posebne počasti koja im je ukazana.
Tada je otac Pajsije doneo dva lista papira, od kojih je jedan bio iz Kine a drugi iz Evrope i na njihovoj brojčanoj oznaci jasno se mogao zalaziti broj 666. Pokazao mi je i nekoliko brošura australijske banke u kojima je promovisan novi finansijski sistem i potvrđeno da on obećava sigurnost svakome ko ima znak na čelu i desnoj ruci. Osim toga, pokazao mi je knjigu „Novi monetarni sistem 666“, čiji je autor Amerikanka M. S. Relfe. Starac je nastavio da govori:
„Veoma sam tužan jer tajne koje je provideo sveti Jovan Bogoslov sada bivaju očigledne. Mnogi ljudi, čak i episkopi i sveštenici, posmatraju ovaj problem sa svetovne tačke gledišta umesto da obrate pažnju na onu duhovnu. Govore ljudima kako se ništa ne dešava, da nema ničega lošeg u tome što će uzeti te identifikacione kartice i, uopšteno govoreći, nalaze opravdanje za ono što se ne može opravdati. To nije ispravno, jer razuveravaju ljude i dopuštaju im da se nađu u situaciji iz koje možda više neće biti u stanju da se izvuku. Razume se da će jedino oni biti odgovorni za to.
Mnogi ljudi, koji su upoznati sa mojim neslaganjem po pitanju uvođenja identifikacionih kartica, kažu: „Šta onda ako to kaže Pajsije? To je njegovo lično mišljenje, a ne mišljenje Crkve.“ To, međutim, nije istina, jer ja ne izražavam svoje lično mišljenje. Ja jednostavno govorim onima koji me pitaju za mišljenje Crkve, za reči Hristove i za samo Evanđelje.
Saglasan sam sa tim da niko, bez obzira da li je on duhovnik, patrijarh ili Pajsije, ne bi trebalo da formuliše svoje lično mišljenje i da ga iznosi pred narod Božiji. Naprotiv, svi mi moramo potčiniti svoje mišljenje mišljenju i volji Božijoj koja nam je objavljena kroz Evanđelje.
Jednog dana posetio me sveštenik koji je čuo kako neprestano govorim ljudima da budu oprezni sa tim identifikacionim karticama i sa svim što ima veze sa antihristom, čiji se metod sistematski promoviše.
„Oče, zar ne bi bilo bolje da govorimo o Hristu umesto da sve vreme raspravljamo o antihristu?“
„Kada starici od devedeset godina govorite o venčanjima, krštenjima i slavljima, ona počinje da se priseća dobrih starih vremena i oseća se srećnom. Ona bi, međutim, iznenada mogla da umre u trenutku kada je nepripremljena za smrt, jer je razmišljala o venčanju, slavlju i prividnoj sreći. Naprotiv, kada joj pričate o smrti i drugim starcima, o parastosima i ljudima na samrti, ona će tada početi da razmišlja o potrebi da se duhovnoj pripremi za svoju sopstvenu smrt, odnosno o ispovesti, pričesti i sl. Isto se može primeniti na sveštenike i duhovne oce u vezi sa pitanjem antihrista. Verujući moraju biti u toku i moraju biti oprezni, kako bi se na pravi način suočili sa svim dolazećim teškoćama. Ne smemo, međutim, izazivati paniku, jer se oni neće naći u teškoj situaciji. Naprotiv, to će se dogoditi ljudima koji budu na strani demona. U Otkrovenju je takođe zapisano da ćemo se u svakom slučaju suočiti sa teškoćama, ali da će one ostaviti ožiljke samo na onima koji se nađu sa demonske strane. Stvari će za njih biti utoliko teže jer će morati da vide Boga.“
„Izgovoreno je mnogo reči na temu novih identifikacionih kartica. Vi morate čekati da vidite šta će reći Crkva. Crkva mora izaći sa jasnim stavom po tom pitanju, tako da verujući znaju šta da učine. Osim toga, Crkva se mora izjasniti i o onima koji iz nužnosti prihvate te kartice, jer oni moraju biti svesni da je to greh. Nošenje identifikacione kartice znači, kao što kaže i sam njen naziv, da ste se u potpunosti identifikovali sa njom.
Danas na ljude veliki uticaj vrši mišljenje onih koje smatraju „učenima.“ Ljudi vole udobnost i materijalna dobra zbog čega postaju njihovi robovi. Iako znaju da su tri šestice na univerzalnom kodu za proizvode demonski znak, oni to prihvataju. Oni su odgovorni za takav postupak jer dobro znaju šta to znači. Kada ne bi znali, bili bi opravdani.“
„Države-članice Evropske zajednice neće postići sporazum jer svaka od njih ima različitu kulturnu pozadinu i tradiciju.“
„Oče, čuo sam da jedan čovek u Jerusalimu tvrdi za sebe da je prorok Ilija. Možete li mi reći nešto o tome?“
„Nemoj brzopleto izvoditi zaključke. Ako sada kažeš da je to prorok Ilija a ispostavi se da on to nije, onda će te ljudi optužiti za laž. Navešću ti jedan primer. Kada vidiš biljku u saksiji kako se zazelenela, nemoj žuriti da kažeš koje je ona vrste. Budi strpljiv i lako ćeš to utvrditi kada još malo poraste.“
Tokom Velikog posta 1987. g. posetio sam Starca iz ličnih razloga. Tokom mog boravka rekao mi je sledeće:
„Napisao sam jedan tekst na temu novih identifikacionih kartica (ličnih karti). Imaš li vremena da pogledaš?“
Odgovorio sam mu da imam sasvim dovoljno vremena, i nakon što sam pročitao tekst, dugo smo raspravljali o njemu. Želeo bih da u celini prenesem Starčev tekst o identifikacionim karticama, kako bi svaki hrišćanin mogao da ga pročita i zadrži kao duhovno svedočanstvo o ovoj temi.
 
Znak vremena 666
Nakon đavolske kataklizme pojaviće se sunčeva svetlost Božija.
Iza svetovnog duha današnje „slobode“ krije se nedostatak poštovanja za Crkvu Božiju, stare ljude, roditelje i učitelje koji imaju straha Božijeg, krije se duhovno ropstvo, nemir i anarhija koja vodi svet ka bezizlazu, ka razaranju čovekove duše i tela.
Prema tome, iza savršenog sistema kompjuterizovanih kartica krije se univerzalna diktatura, porobljavanje antihristovo… I učini sve, male i velike. , bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelu njihovom, da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zveri ili broj imena njezina. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je broj čovekov, i broj njezin je šest stotina šezdeset i šest (Otkr. 13; 16-18).
Sveti Andrej Kesarijski piše sledeće: „Brižljivo ispitivanje broja (žiga) kao i svega što je o njemu napisano budnima i zdravoumnima otkriće vreme iskušenja. Ako bi bilo neophodno da se zna njegovo ime, kako kažu neki učitelji, Tajnovidac bi ga sigurno otkrio. Blagodat Božija, međutim, nije dozvolila da to pogubno ime bude zapisano u Božanskoj knjizi. Ako bismo ispitivali reči, moglo bi se otkriti mnoštvo imena…“
Neobično je da (danas) mnogi duhovnici, nezavisno od činjenice da daju sopstveno tumačenje ove teme, takođe strahuju od svetovne strane ovog sistema. Oni bi, međutim, trebalo da se zabrinu sa duhovne tačke gledišta, da pomognu hrišćanima pobuđujući u njima opreznost u pogledu ove teme i jačajući njihovu veru, kako bi na taj način osetili Božiju utehu.
Interesuje me da li se oni pitaju šta se dešava? Zašto pored svojih tumačenja ne stave znak pitanja? Šta ako i oni pomažu antihristu da obeleži što više ljudi? Šta ako podstiču ove ljude da izgube svoje duše, da se, ako je moguće, prevare i izabrani (Mk. 13; 22).
Biće prevareni oni, koji daju svoje sopstveno tumačenje.
Stvari su sasvim jasne. „Zver“ sa brojem 666 u Briselu unela je gotovo sve zemlje u svoje kompjutere. Šta znači karta, identifikacione kartice i uvođenje znaka? Na žalost, radio slušamo samo onda kada želimo da čujemo vremensku prognozu.
Šta nam kaže Hristos? Licemeri! Lice nebesko umete raspoznavati, a znake vremena ne možete? (Mt. 16; 3).
Nakon karte, identifikacionih kartica i uspostavljanja sistema oznaka, zlobno nastavljaju sa propagandom, izjavljujući na televiziji kako je neko ukrao karticu druge osobe i uzeo mu sav novac sa bankovnog računa. S druge strane, promovišu „savršeni sistem“, obeležavanje desne ruke i čela antihristovim imenom, brojem 666, pomoću lasera tako da se spolja neće moći zapaziti.
Na žalost, neki koji sebe smatraju učenima „uljuljkaće“ svoju duhovnu decu kao da su novorođenčad jer će ih tešiti sledećim rečima: „Nije to ništa, nije to važno sve dok unutar sebe poseduješ veru.“ I dok vidimo da se sv. Petar spolja odrekao Hrista – jer je to bilo odricanje – oni se prihvatanjem znaka antihristovog odriču svetog znaka Hristovog koji im je darovan kroz sveto krštenje, odriču se „pečata dara Duha Svetoga.“ I nakon toga oni još uvek tvrde da unutar sebe poseduju Hrista!
Na žalost, mnogi učeni ljudi sledili su istu logiku i u doba svetih mučenika, pokušavajući da promene mišljenje budućih mučenika. Sveti Vasilije Veliki piše u svojoj besedi o mučeniku Gordiju: „Mnogi ljudi behu nerazumni pokušavajući da ubede mučenike da se rečima odreknu Hrista i da veru sačuvaju u svojoj duši i po svom unutrašnjem raspoloženju. Pri tom su izjavljivali da Bog ne obraća pažnju na naše reči nego na naše duševno raspoloženje. Međutim, mučenik Gordije je bio nepokolebiv u svojoj veri i odgovorio je: „Jezik koji je stvorio Hristos ne može podneti da izgovori nešto što bi bilo protiv Njega… Nemojte se zavaravati, Bog se ne može ismejati, On nam sudi prema našim sopstvenim ustima, On nam sudi po našim sopstvenim rečima i po našim rečima nas i osuđuje.“
Dekije je doneo dekret u kojem je hrišćanima naredio da javno ispovede paganske religije. Oni koji su to učinili i prineli žrtvu idolima bili su nagrađeni potvrdama i na taj način bili spaseni od mučenja. Ljude koji su se odrekli Hrista kao i one koji su paganskoj komisiji dali novac i dobili potvrdu (sertifikat) bez javnog odricanja Hrista (takozvane „livelofore“), Crkva je smatrala otpadnicima i grešnicima.
Postoji mnoštvo primera kao što je čudo svetog Teodora, koje proslavljamo svake godine, u subotu prve sedmice Velikog posta. Znajući da se hrišćani naročito očišćuju strogo posteći tokom prve sedmice Velikog posta koju usled toga i nazivamo Čistom, Julijan Apostata („Otpadnik“) je izabrao sasvim osobit način da ih oskrnavi tokom tog posebnog perioda. Sa tim ciljem izdao je tajnu naredbu da hrana, koja se tih dana bude prodavala na tržnicama, bude poškropljena krvlju idolskih žrtava. Arhiepiskopu Konstantinopoljskom Evdokiju javio se u snu sveti mučenik Teodor. On je arhiepiskopu preneo tajinstvenu poruku i zatražio da u ponedeljak ujutro sabere verujuće i upozori ih da ne jedu tu hranu. Da bi ublažio oskudicu u hrani, ponudio im je koljivo (bareno žito koje se služi tokom parastosa). Tako je osujećena namera Julijana Apostate, a pobožni narod bio zaštićen i neoskrnavljen.
Uzdržavanje od „nečistota idolskih“ je apostolska zapovest: Apostoli i prezviteri sabraše se… i napisaše da se čuvaju od nečistota idolskih i od bluda i od udavljenoga i od krvi (Dela ap. 15; 6, 20).
Uprkos onome što sam upravo saopštio, danas, na žalost, od takozvanih „učenih“ možemo čuti mnoštvo besmislica. Neki će reći: „Prihvatiću identifikacionu karticu sa brojem 666, ali ću pored njega staviti znak krsta. Drugi kažu: „Dozvoliću da mi na čelo stave broj 666, ali ću zatim kraj njega staviti znak krsta.“ Oni misle da će se na taj način osveštati, ali to je samo iluzija.
Osvećeno je samo ono što je primljeno svetom vodom. Na primer, voda može biti blagoslovena i postaće sveta voda. Urin se ne može osveštati. Kamen se čudom može pretvoriti u hleb. Međutim, ono što je prljavo ne može se osveštati. Prema tome, simvol đavola i antihrista na našoj identifikacionoj kartici, na našem čelu ili na našoj ruci ne može se osveštati ako pored njega stavimo znak Krsta.
Mi posedujemo silu Svetog Krsta, našeg svetog simvola, i božansku blagodat Hristovu samo dotle, dok nosimo sveto obeležje svetog krštenja koje znači da smo se odrekli đavola, stali uz Hrista i primili sveto obeležje, pečat dara Duha Svetoga.
Neka nas Bog prosvetli. Amin.
Sveta Gora, kelija Panaguda pri manastiru Kutlumušu,
u subotu prve nedelje Velikog posta 1987. g.
Sa velikim bolom i ljubavlju,
Monah Pajsije
 
U vreme antihrista, kada on zavlada svetom, jednostavna ali istinska molitva hrišćana učiniće da zadrhte odstupnici, jer hrišćani poseduju ogromnu snagu.
– Starče, neki ljudi kažu da će, kada dođe antihrist, hrišćani gladovati jer neće moći da kupe hranu.
– Hrišćani će moći da žive na hlebu i maslinama. Gladovaće jedino oni što su naučili da se na njihovom stolu nalazi deset vrsta raznih sireva.
Oče, kažu da je nakon černobilske katastrofe sve zagađeno. Šta da radimo?
– Kada bi bile zagađene samo neke oblasti, ja bih vam savetovao da ih izbegavate. Kako je, međutim, sve zagađeno, osenite se krsnim znakom i jedite sve, tako da vam neće naškoditi. Tako ja činim.
Kada su ljudi prestali da diskutuju o novim identifikacionim karticama i kada je vlada zamrzla ovu temu, starac Pajsije je takođe prestao da govori o tome. Međutim, neki ljudi su nastavili da raspravljaju o tome i da pišu protiv vlade i uvođenja novih računa. Posećivali su Starca i pitali ga:
„Zašto i Vi ćutite?“
On bi im na to odgovarao:
„Kada oni prestanu, trebalo bi i mi da prestanemo, inače bi nam mogli reći: „Nešto nije u redu sa ovim ljudima. Galame i izazivaju problem bez ikakvog razloga.“ Zbog toga i mi treba da zaćutimo kada oni sa tim prestanu. Kada pak ponovo počnu, počećemo i mi. Dobar pas laje kada vidi lopova kako se približava, ali, kada lopov ode, i on prestaje da laje. Ako pak nastavi, onda nešto nije u redu sa psom.“
Reči tvoje kada se jave prosvetljuju i
urazumljuju proste (Ps. 119; 130).
Slušajte, deco, nastavu očinu, i pazite da
biste poznali mudrost (Priče Sol. 4; 1).
Jedan čovek iz Kastorije (severna Grčka), inače Starčev veliki poštovalac, poslao mu je jednom prilikom skupocen krzneni kaput. Nakon nekoliko dana, doputovao je na Svetu Goru i pošao da poseti Starca:
„Starče, da li ste dobili kaput koji sam Vam poslao“, upitao je.
„Naravno, dobio sam ga i već sam ga poklonio drugome“, odgovorio je Starac osmehujući se.
„Zašto ste ga poklonili, oče? Ja sam ga poslao Vama da bi Vam tokom zime bilo toplo.“
„Poklonio sam ga jer sam pomislio: Vi ćete biti nagrađeni blagodaću Božijom jer ste mi ga poslali. Zašto onda da ja zadržim kaput i budem lišen te blagodati? Zato sam ga poklonio i nadam se da ću, kao i Vi, biti duhovno nagrađen.“
***
Jednom su starca Pajsija posetila četvorica duhovno ravnodušnih mladića. Ljubazno ih je dočekao i zamolio da sednu u baštu, dok je on sam otišao u keliju da bi im doneo vodu i grčki slatkiš, ratluk (što je uobičajeno posluženje na Svetoj Gori). Nakon toga, seo je pokraj njih da bi doznao razlog njihove posete. Mladići su ga zatim drsko upitali:
„Oče, zašto nam ne donesete još ratluka?“
Starac je ustao i otišao da donese kutiju sa slatkišima. Tada su ga ponovo upitali:
„Zašto nam ne donesete još vode?“
Ustao je otišao da donese četiri čaše sa vodom. Stavio ih je na poslužavnik i stao ispred njih, a zatim uzeo svaku od tih čaša i izlio vodu pred njihove noge, obrativši im se dobrodušno i sa osmehom:
„Otišao sam da vam donesem vodu jer ste to tražili i želeći da vam pokažem da mi nije teško da se pokorim vašoj volji. Ja vam je, međutim, nisam dao, jer bih tako samo uvećao vašu lenjost.“
***
Jednog popodneva, starac Pajsije je izašao iz svoje ograđene kelije da bi potkresao stablo masline. Pristigla je jedna grupa hodočasnika koji su ga prvi put posetili i upitala:
„Oprostite, oče, da li je starac Pajsije u svojoj keliji?“
Starac je odgovorio:
„Zašto ga tražite?“
„Želimo da uzmemo njegov blagoslov.“
Tada je Starac, nipodaštavajući samoga sebe, odgovorio:
„A da li on sam uopšte ima blagoslov, da bi ga mogao dati vama?“
***
Oko kelije starca Pajsija trojica mladića su hodala tamo-amo pokušavajući da ga vide. Trećeg dana susreli su ga na reci koja se nalazi nedaleko od njegove kelije. Pravio je most kako bi posetioci mogli da pređu reku a da se pri tom ne pokvase. Mladići su ga upitali:
„Oče, da li je otac Pajsije u svojoj keliji? Već dva dana pokušavamo da ga vidimo.“
Starac im je odgovorio:
„Zašto ga tražite? Ako vam nešto treba, možete reći meni i ja ću mu preneti poruku kada ga večeras budem video. Vi nećete moći da ga posetite.“
„Ne možemo vam reći, jer se tiče duhovnih pitanja i ličnih problema. Posetili smo i oca Porfirija da bismo čuli njegov savet, ali želimo i savet starca Pajsija.“
Starac im je tada rekao:
„Ukoliko ste posetili oca Porfirija, onda nema potrebe da tražite starca Pajsija. Otac Porfirije je u stanju sve da vidi, on je duhovna televizija!“
***
Starčeva bašta je bila prepuna posetilaca koji su vrlo pažljivo slušali šta govori. U jednom trenutku, neko od njih ga je prekinuo:
„Oče, zar ne bi bilo bolje kada biste bili u svetu, bliže ljudima, gde biste im mnogo više pomagali?“
Starac je na to odgovorio:
„Vojska ima mnogo divizija i svaka od njih se bori sa svog sopstvenog položaja: mornarica se bori na moru, avijacija u vazduhu, a pešadija na zemlji. Radio-operater ima sasvim poseban položaj. Njegova glavna osobina jeste povezivanje svih armijskih divizija sa štabovima koji im pomažu u nepredviđenim slučajevima.
Radio-operater se ne mora nalaziti u neposrednoj blizini bojnog polja i obično je negde iznad njega, na mirnom mestu sa kojega može nesmetano da prenosi poruke.
Kada se vojnici bore i nađu se u opasnosti, ne bi trebalo da kažu radio-operateru: „Šta radiš gore? Dođi i bori se sa nama!“ Njegova je dužnost da ostane tamo gde je i da prima naređenja od štaba, kao i da sakuplja podatke vezane za bitku. Kada se stvari iskomplikuju, on šalje signal i obaveštava avione da dođu i napadnu neprijatelje.
Sećam se da su nas tokom rata, kada sam bio u vojsci, okružile neprijateljske trupe. Bio sam zadužen za radio koji nije bio sasvim ispravan i očajnički sam pokušavao da pošaljem signal u štab. Obratio mi se jedan oficir:
„Baci to, uzmi pušku i brani se!“
Ostavio sam radio i pokušao da nađem sklonište u obližnjem žbunju. Izgubili smo svaku nadu i nismo mogli da očekujemo nikakvu pomoć. Dok smo iščekivali konačan udarac, odlučio sam da potajno pronađem radio i pokušam da dobijem štab. Učinio sam to i, uz Božiju pomoć, ovoga puta sam uspeo. Izvestio sam štab o našem položaju i oficir mi je odgovorio:
„Budite strpljivi. Upravo sam poslao bombardere da napadnu neprijatelja.“
Nakon izvesnog vremena, pristigli su avioni i bombardovali neprijateljske položaje, tako da su naši životi bili spaseni.
Ponekad, jedan radio-operater može da postigne više nego čitava armija ukoliko se nalazi na uzvišenju u planinama.
***
Jednom prilikom je starca Pajsija posetio čovek koji nije došao sa nekim određenim pitanjem i započeo je razgovor o površnim, svetovnim stvarima. Shvativši da njegova poseta nije duhovne prirode, Starac je ljubazno rekao:
„Dok sam bio u vojsci, bio sam radio-operater i dužnost mi je bila da šaljem poruke u štab, tj. da javim ako je potreban sanitet ili ako nam se neprijatelj isuviše približio. Jednom prilikom, bio sam usredsređen na radio i na poruke koje sam primao i slao, kada mi je prišao jedan vojnik i rekao:
„Arsenije (to je moje mirjansko ime), zašto ne promeniš talase, pa da malo slušamo muziku i da se opustimo?“
„Jesi li pri zdravoj pameti“, odgovorio sam. „Životi velikog broja ljudi zavise od moje radio-poruke, a ti bi da slušaš muziku i da se opustiš!“
Kada je saslušao ovu priču, posetilac je istog trenutka promenio stav.
***
Starca je posetila grupa mladića koji nisu bili verski nastrojeni. Čuli su za starca Pajsija i bili su radoznali da ga upoznaju. Pošto im je ponudio uobičajeno atonsko posluženje (ratluk i vodu), seo je pokraj njih da bi čuo šta imaju da kažu.
„Oče, želeli bismo da u našem prisustvu učinite neko čudo kako bismo poverovali u Boga.“
„Sačekajte malo“, odgovorio im je.
Otišao je u keliju, izneo nož i šaljivo rekao:
„Ustanite i postrojte se! Ja ću vam odseći glave i zatim ih ponovo čudotvorno vratiti na njihovo mesto. Ja vas samo molim da ne stojite jedan uz drugog jer bih mogao da ih pomešam!“
Mladići su istog časa uznegodovali:
„Ne, ne, mi bismo želeli da vidimo drugačije čudo!“
Tada je starac seo pored njih i izgovorio sledeće:
„Bilo bi vrlo lako, ukoliko bi to Bog poželeo, da ljudi poveruju u Njega zato što tvori čuda. Svojom natprirodnom silom koja bi bila vidljiva za svakoga od nas, , učinio bi da svi ljudi poveruju u Njega. Bog, međutim, ne želi da ljudi veruju u Njega tako što će se klanjati Njegovoj natprirodnoj sili. Naprotiv, On želi da verujemo u Njega i da ga volimo zbog Njegove beskonačne dobrote.
Bog nikada ne tvori čudo zato da bi pokazao Svoju moć i tako pridobio više vernika. On tvori čuda da bi prikrio ljudsku slabost. Daću vam jedan primer da biste bolje razumeli šta mislim.
Ako bismo se našli u pustinji i ako bi bilo potrebno da razbijemo kamen, tražili bismo drugi kamen kojim ćemo razbiti onaj prvi. Ako pak ne bismo mogli da nađemo taj drugi kamen, onda bismo se molili Bogu i On bi učinio čudo. Treba da imamo na umu da smireno moramo učiniti sve što se može postići na ljudski i prirodan način. Božiju pomoć treba da tražimo za ono, što kao ljudska bića nismo u stanju da izvršimo.
Navešću vam i drugi primer:
Ako smo se razboleli i želimo da ozdravimo, najpre treba da posetimo lekara. Ako lekar nije u stanju da nas izleči, onda ćemo se moliti Bogu da učini čudo.
***
Jednom smo sa starcem Pajsijem raspravljali o muzici i on mi je rekao:
„Dobar muzičar je onaj, ko je posvećen muzici i uživa u tome. Ne dopada mi se ni brzo ni sporo pojanje. Dopada mi se spor i istovremeno sažet stil pojanja. Naravno, kada se u manastiru proslavlja neki praznik, neke psalme treba pojati sporo.
Smatram da uobičajena bdenja ne bi trebalo dugo da traju jer se tada monasima dešava da tokom čitavog narednog dana budu pospani. Tokom bdenja, moramo obratiti pažnju i na mlađe monahe koji su još uvek slabi, kao i na one već ostarele. Zbog toga ne bi trebalo da upražnjavamo dugotrajne službe, tokom kojih će većina monaha zadremati na svojim stasidijama. Kada bdenje služimo 6-7 sati, onda su i mlađi i stariji monasi sposobni da izdrže tokom čitavog perioda njegovog trajanja. Monasi koji su snažniji i žele da nastave svoj duhovni podvig, neka to učine u svojim kelijama. Sve treba činiti razborito.
Ponekad, neki monasi žele više, a ponekad manje svenoćnih bdenja. Oni misle samo na sebe i ne poštuju predanje svetih Otaca, koji su uvek mudro postupali. Naprotiv, oni veruju da su produhovljeniji od otaca Crkve.
Svi monasi treba da izučavaju muziku. Oni, međutim, ne treba da budu sebični, jer će u tom slučaju svi njihovi napori biti uzaludni. Često se dešava da je za pojanje nekih horova karakteristično mnoštvo muzičkih varijacija koje mogu biti izuzetno prijatne za slušanje. Umesto da naša srca naslađuju rečima psalama, oni umešnošću svoje muzike udovoljavaju našem sluhu. Ja lično više volim pojanje koje neće isuviše odvlačiti moju pažnju na muzičke varijacije. Vizantijsko pojanje ne dopušta nikakvo ukrašavanje ili egzibicionizam. Muzika onoga ko peva neizveštačeno i bez egzibicionizma poseduje prirodnu lepotu. Takva muzika podseća na ženu kojoj je Bog podario prirodnu lepotu. Kada pak pojac pokuša da vas impresionira dodajući razne muzičke ukrase, podseća na ružnu ženu koja koristi mnogo šminke i nakita pokušavajući da bude lepa. On dakle na taj način postiže samo to, da u drugima izazove odbojnost.“
***
„Mnogi ljudi zahtevaju da se molim za njihove rođake koji pate. Ja se molim, ganut i dirnut osećanjima ljudi koji su zatražili da to učinim. Vidim da on ili ona pate zbog svojih bližnjih koji su u nevolji. Na taj način, mogu da učinim da njihov bol postane moj sopstveni. Ponekad, međutim, znaju da me razočaraju i onda nemam nikakvu želju da se za njih molim. Navešću vam jedan primer.
Jednog dana posetio me penzionisani direktor škole koji je, na žalost, bio profesor teologije. Obratio mi se sledećim rečima:
„Oče, moja žena boluje od raka i lekari kažu da joj je neophodna operacija, ali da nisu sigurni da će rezultati biti pozitivni. Došao sam da Vas posetim i da biste mi rekli hoće li ona preživeti ili umreti. Operacija
će koštati otprilike dva miliona drahmi. Ukoliko će ona živeti posle operacije, onda vredi potrošiti toliko novca. Ako, međutim, ona umre, meni je potreban novac da bih mogao da nastavim da živim. Ja, dakle, ne želim da uzaludno dam toliko novca i da završim tako što ću imati teškoća i trpeti oskudicu!“
Starac je razmišljao:
„Šta da mu odgovorim? Šta god da mu kažem, misliće da ga bezrazložno prekorevam, jer neće biti sposoban da razume moju tačku gledišta.“
***
Starca je posetio i jedan čovek želeći da sa njim razgovara o problemima vezanim za njegovu decu. Nepravedno se žalio da deca nepošteno postupaju prema njemu. Starac je pokušavao da ga uveri kako problem treba da razmotri sa duhovne tačke gledišta:
„Tebi će koristiti ukoliko budu nepravedno postupali prema tebi, jer ćeš zato posle smrti biti nagrađen.“
Čovek je na to rekao:
„Oče, ja ne verujem da pakao, raj i život posle smrti uopšte postoje. Osim toga, niko se posle smrti nije vratio da nam kaže da postoji i život posle smrti. Jedino verujem u postojanje neke natprirodne sile.“
Starac mu je sa osmehom odgovorio:
„Dobro, i to je bolje nego ništa. Ukoliko Hristos i život posle smrti ne postoje, zar ti misliš da su ludi svi ovi monasi i monahinje koji su se odrekli sveta i žive na usamljenim mestima? Budući da se ti nikada nisi interesovao za duhovni život, nisi ni svestan njegovog postojanja. Osim toga, i pakao i raj postoje. Naša duša doživljava i jedno i drugo jer su to duhovna stanja, a ne neka mesta na kojima plamti vatra ili pak pevaju ptice. Daću ti jedan primer.
Pretpostavimo da spavaš i sanjaš kako se spremaš da nešto ukradeš. Odjednom, u tvoju dušu se uvlači strah jer misliš da bi neko mogao da te vidi. I zaista, ljudi su te videli i pokušavaju da te uhvate. Počinješ da bežiš jer strahuješ da bi mogao biti uhvaćen i pogubljen. Takve pomisli izazivaju osećanja patnje i strepnje. Tvoja duša ispunjena je očajanjem, razočarenjem i strahom zbog onoga što bi ti se moglo dogoditi. U snu počinješ da se znojiš i da se prevrćeš po krevetu, a onda se sasvim iznenada budiš. Shvataš da je to bio samo ružan san, noćna mora, i postepeno se smiruješ. Ono što je tvoja duša doživljavala tokom tih nekoliko trenutaka bio je pakao, odnosno doživljaj duševnog mučenja. Tvoja duša je bila obuzeta strahom, užasom, patnjom, strepnjom, očajanjem i razočarenjem.
Pakao nije mesto na kojem se duše kuvaju u kotlovima nego stanje u kojem će se duša naći nakon što napusti telo. Tada ćeš shvatiti istinu i patićeš jer nisi poverovao Hristu i Njegovoj propovedi o životu posle smrti. Duša će tada biti daleko svesnija krivice zbog svojih postupaka i doživljavaće neprijatna osećanja straha, užasa, strepnje, očajanja itd.
Isto se može primeniti i na raj. Zamisli da imaš sina kojega mnogo voliš i da je on tokom mnogih godina radio na brodovima. Dok spavaš, sanjaš da se tvoj sin vratio. Duboko si dirnut i ispunjen neizmernom radošću. Trčiš prema njemu, grliš ga i ljubiš. I dok je tvoje srce preplavljeno srećom, iznenada se budiš i shvataš da je to bio samo san. Razočaran si i vraćaš se u stvarnost. Tvoja duša je na nekoliko trenutaka osećala ukus raja, odnosno, bila je ispunjena radošću i ljubavlju.
Dajući ti ova dva primera, želim da ti pokažem da postoje i pakao i raj. Mi ih možemo delimično doživeti još u ovom životu, ali ćemo ih potpuno i celovito osetiti tek nakon smrti. Slična stanja postoje u našoj duši, zavisno od njene prirode. Ukoliko duša ima nečistu savest i ako je obuzeta strahom, užasom, strepnjom, očajanjem, ljubomorom ili klevetom, ona postaje obitavalište pakla. Međutim, ako duša oseća ljubav, radost, dobrotu, nadu, veru, umerenost i smirenje, onda postaje obitavalište raja.“
Čovek je na to odgovorio:
„Na osnovu toga što ste rekli, sada verujem da raj i pakao postoje. Čuo sam da je Bog Presveta Trojica ali Bog je samo jedan i jedini. Kako je to onda moguće? Ne razumem kako možemo imati tri Boga, Oca, Sina i Svetoga Duha koji su zapravo jedan Bog?
Starac je blagim glasom rekao:
‘Izađi iz moje kelije, stani ispred vrata i pogledaj na desnu stranu. Videćeš čempres koji je udaljen samo jedan metar odatle. Pogledaj ga pažljivo i reci mi da, li se tu nalazi jedan čempres ili, možda, tri čempresa? To će ti, na neki način pomoći da prihvatiš tajnu Presvete Trojice.“
… Tu se nalazio samo jedan čempres koji je starac Pajsije izdvojio od svih ostalih stabala čempresa tako što ga je ogradio kamenjem raspoređenim u obliku kruga.
***
Starca Pajsija je posetio čovek koji ga je upoznao sa ozbiljnim zdravstvenim stanjem jedne osobe i zamolio za mišljenje.
Starac mu je dao sledeći savet:
„Postoje dva rešenja. Prvo podrazumeva da imate potpuno poverenje u Boga i da sve prepustite u Njegove ruke, verujući da će Njegova ljubav dejstvovati na korist tog čoveka. Tada će se Bog za sve pobrinuti, jer Njemu ništa nije nemoguće. Čoveku je, međutim, teško da odluči da bude toliko smiren i da sve prepusti Božijoj ljubavi i promislu.
Drugo rešenje, koje znači da on ne može da ima toliko poverenje u Boga, podrazumeva da postupi na ljudski način, tj. da se obrati lekaru i da u svemu bude poslušan njegovim savetima.“
***
Starca je posetio jedan čovek želeći da se sa njim posavetuje u vezi sa svojim paralizovanim bratom, budući da je ovaj posle jedne nesreće već godinama bio nepokretan. On, međutim, nije bio u stanju da svoju oduzetost prihvati sa smirenoumljem i skrušenošću, zbog čega je uvek bio neraspoložen, proklinjući i okrivljujući sve i svakoga zbog svega što se događalo.
Starac Pajsije mu je rekao:
„Recite svom bratu da se ispovedi. Naglasite mu takođe da se pozledio dok se tukao i da njegovo ponašanje pokazuje da on ne želi da bude isceljen.“
Čovek je na to odgovorio:
„Oče, ja sam mu već govorio da ode na ispovest, ali me on upitao: „Šta da ispovedim? Opet ću učiniti iste grehe i opet ću početi da proklinjem…“
„Nije važno“, rekao je Starac, „opet će se i ispovediti.“
***
Dok sam bio arhondaris[1] (gostoprimnik) u manastiru Kutlumušu, starac Pajsije je jedne večeri došao na svenoćno bdenje. Kada je stigao, poveo sam ga u njegovu keliju. Dodelio sam mu najbolju keliju, koja se nalazi neposredno uz sobu za episkopa. Čim sam otvorio vrata i čim je Starac ugledao urednu i čistu sobu sa tepihom, rekao je:
„Zar nemaš neku drugu sobu koja nije ovako lepa i u kojoj bih mogao odsesti? Ovde se ne osećam udobno.“
Budući da sam uistinu želeo da se dobro pobrinem za njega, slagao sam i rekao:
„Ne, oče, ovo je jedina soba koju imamo na raspolaganju.“
On mi je na to rekao:
„Jednom sam putovao u Atinu i odseo sam u domu mog prijatelja. Dali su mi divnu sobu, sa čistom, belom posteljinom. Patio sam čitave noći u toj sobi.“
„Zašto“, upitao sam.
„Bilo mi je teško da legnem u tako čistu posteljinu jer sam se plašio da ću je isprljati. Zbog toga sam čitavu noć spavao sedeći na stolici. Bilo je to veoma naporno za mene, a ražalostilo je i moje prijatelje kada su ujutro videli da je krevet nedirnut. Prema tome, možeš li da mi ponudiš neku drugu sobu?“
„U redu, oče, pođite sa mnom.“
Odveo sam ga do jednostavne, skromne sobe u kojoj će se prijatno osećati.
***
„Shvatio sam da se uzroci ljudske destruktivnosti nalaze u obilju materijalnih dobara jer ona sprečavaju čoveka da oseti prisustvo Božije i da poštuje Njegovu blagonaklonost. Ukoliko želite da nekoga udaljite od Boga, dajte mu obilje materijalnih dobara i on će ga istog časa zauvek zaboraviti.
To sam shvatio još dok sam bio znatno mlađi. U vreme dok sam boravio na gori Sinaj, živeo sam na mestu na kojem nije bilo vode. Morao sam da koračam dva sata da bih došao do stene iz koje je isticala voda. Ispod nje bih postavio krčag i čekao oko jednog časa da se napuni. Ograničena količina vode izazivala je u mojoj duši različita osećanja.
Strahovao sam svakoga dana: „Pitam se hoće li voda kapati iz stene?“ Molio sam se Bogu da voda i dalje kaplje iz stene. Dok sam koračao prema steni, strepeo sam hoću li zateći vodu i molio se. Kada bih izdaleka ugledao vodu kako se svetluca dok sunčevi zraci padaju na stenu, počeo bih da proslavljam Boga. Dok sam se vraćao, ne bih prestajao da blagodarim i da proslavljam Boga zbog vode koju mi je dao. Mala količina vode me je, kao prvo, podstakla da se molim Bogu da voda i dalje ističe iz stene a kao drugo, da mu se zahvaljujem i da ga proslavljam kao Darovatelja svih dobara.
Kada sam napustio Sinaj, otišao sam u Ivironski skit u kojem nismo oskudevali u vodi. Raspolagali smo obiljem vode koju smo ponekad rasipali i ostavljali je da teče bez ikakvog razloga. U jednom trenutku, razumeo sam da se u mojoj duši utvrdilo sasvim drugačije stanovište. Shvatio sam da za sve vreme mog boravka u skitu nijednom nisam rekao: „Slava Bogu.“
Dok mi je mala količina vode predstavljala razlog da se molim i proslavljam Boga, dotle je njeno obilje učinilo da zaboravim da je voda uistinu dar Božiji i da bi trebalo da mu budem zahvalan. Isto se može primeniti i na materijalna dobra.
Daću ti još jedan primer. Nikada nisam osetio potrebu da se zahvalim Bogu što mi je dao priliku da sednem i da se odmorim, jer sam smatrao da je sasvim prirodno da to učinim. Sada bolujem od hernije i nije mi udobno dok sedim. U trenutku kada nađem odgovarajući položaj, zahvaljujem Bogu jer mi je omogućio da osetim olakšanje. To ne dovodi do zaključka da je i sedenje dar Božiji i da bismo i zato morali da mu blagodarimo.
Ovo se može primeniti na bilo koju stvar. Ukoliko se nađemo u teškom položaju, ne bi trebalo da budemo uznemireni. Naprotiv, trebalo bi da shvatimo da je to Božiji način da mu se približimo i postanemo svesni da je On Darovatelj svega dobrog u našem životu.“
***
Jedan mladić je bio pred odlaskom u vojsku i nije želeo da pođe jer je to značilo raskid sa njegovim udobnim i bezbrižnim životom. Ispovedio se kod Starca koji mu je rekao:
„Tokom rata 1940. g. Grci su se svađali oko toga ko će poći na prvu borbenu liniju. Mlađi su obično govorili starijima: „Vi ostanite u pozadini jer imate porodicu i decu koja vas čekaju. Mi ćemo poći na front.“ Kako sada možeš da kažeš da ti je teško da ideš u vojsku?“
Kada je mladić začuo reči starca Pajsija, ne samo da je obećao da će poći u vojsku nego se upisao u najteži rod, u diverzantsko-desantni odred.“
***
Otac Pajsije je savetovao jednog od svojih posetilaca da se ispovedi, a on je odgovorio:
– Oče, zašto da idem na ispovest kada ću ponovo počiniti iste grehe?
Starac je na to rekao:
– Kada tokom rata vojnika rane u nogu, on odlazi kod lekara da mu zaceli ranu kako bi mogao i dalje da se bori. Međutim, ako bi vojnik rekao: „Zašto bi se doktor brinuo za moju ranu, kada ću opet biti ranjen“, onda bi ta rana ostala otvorena i izložena bakterijama; inficirala bi se i on bi na kraju umro od krvarenja. Isto se dešava i sa ispovešću. Moraš ići da se ispovediš; ako ponovo počiniš iste grehe, ti ćeš ih još jednom ispovediti, sve dok ne naučiš da ne padaš i da čvrsto stojiš na svojim nogama.
***
Neko je upitao oca Pajsija:
– Starče, zašto stalno zaboravljamo ono što pročitamo?
-To je zato što naša srca ne učestvuju u tome. Isto se primenjuje i na molitvu. Pre nego što se pomolimo Bogu, treba da se za to pripremimo; bol naših bližnjih treba da postane naš bol, treba da se stavimo u njihov položaj. Na taj način, naše srce omekšava i Bog sluša molitve koje se izlivaju iz njega. Naše srce mora učestvovati u svemu što činimo, u svakom našem delu, i onda ih nikada nećemo zaboraviti.
***
Starac Pajsije je rekao sledeće jednom svešteniku kada je došao da ga poseti:
– Tokom pripremanja Svetih darova, imena moraš pominjati od sveg srca, umesto da ih samo mehanički ponavljaš. Ako se neko razvodi, pomisli na decu koja pate i na ožalošćene rođake; ako je neko u bolnici, misli o njegovom bolu, o njegovoj patnji. Uopšteno govoreći, najpre u svoje srce položi svakog čoveka i njegovo stradanje, pa tek onda moli Boga da mu pomogne. Bog će pouzdano pomoći jer vidi tvoju istinsku i iskrenu ljubav.
***
Starac je sa nekolicinom hodočasnika sedeo u svojoj bašti i razgovarali su o duhovnim temama. Nedaleko od njih, stajao je jedan dečak udarajući zemlju komadom drveta i praveći veliku buku koja je odvlačila pažnju hodočasnika. Budući da je posedovao jednostavan i dopadljiv način da ljudima ukaže kako da isprave svoje greške a da pri tom ne povredi njihova osećanja, starac se okrenuo ka dečaku i šaljivo rekao:
– Georgije, nemoj udarati tako jako, jer je u Americi koja se nalazi dole, ispod nas, sada noć, pa bi mogao da probudiš građane.
Dete je istog časa poslušalo, dok su se rođaci nasmejali ljupkosti sa kojom je starac Pajsije rekao dečaku da prestane.
***
Starac Pajsije je govorio da postoji vrlo ograničen broj monaha koji su u potpunosti posvećeni molitvi i kojima nije potrebno da se bave drugim poslovima. Oni koji izjavljuju da ne treba da rade kažu to zbog svoje lenjosti a ne zbog svoje produhovljenosti. „Dok sam boravio na Sinaju, bavio sam se rukodelanjem dvanaest časova dnevno i sve što bih zaradio, davao bih beduinima. Pored toga, u Ivironskom skitu bih, kao vrstu duhovne vežbe, ja sam nasekao toliko drva da je bilo dovoljno za čitavu godinu. Željna je duša lenjivčeva, ali nema ništa, a duša vrednih ljudi obogatiće se (Priče Sol. 13; 4).
***
Starac je uvek govorio da zlo ne postoji u ovom svetu. Sve je stvorio Bog i On je video da je „dobro veoma“ (Post. 1; 31).
Zlo postoji onda, kada zloupotrebljavamo stvari koje nam je Bog dao radi naše koristi.
Nije loše da neko ima novca, ali je loše da bude pohlepan. Droge nisu loše kada se koriste radi ublažavanja bolova onima što pate. One su loše onda, kada se koriste sa drugačijim ciljem. Nož je koristan predmet kada ga upotrebljavamo za sečenje hleba ali, kada ga upotrebimo zato da bismo nekoga uboli, on postaje smrtonosno oružje. U tom slučaju, nije nož ono što je zlo, nego je to unutrašnje raspoloženje ubice.
Sve moramo koristiti na pravi, prirodan način, umesto da ga zloupotrebljavamo i idemo protiv prirode.
***
Starca je posetio jedan sveštenik i požalio mu se da je godinama patio od strašne glavobolje. Kako iz tog razloga toga nije bio u stanju da se smiri, neprestano se molio Bogu da ga oslobodi ovog mučenja. Jednom prilikom je išao u manastir da se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice. Svesrdno joj se molio stojeći ispred ikone i preklinjao da bude oslobođen ove nevolje.
Istog časa je bio isceljen i proslavio je Presvetu Bogorodicu zbog ovog čuda. Budući veoma srećan, otišao je kod starca Pajsija da mu ispriča o svom čudotvornom isceljenju.
„Ne mogu da shvatim tvoj način razmišljanja. Molio si Presvetu Bogorodicu da te oslobodi jedine „štedne knjižice“ na koju si stalno mogao da polažeš duhovni ulog, i ti si još srećan zbog toga!“
***
Kada se starac Pajsije razboleo od hemoragije, posetiocima nije otvarao vrata svoje kelije. Umesto toga, izlazio je na glavnu kapiju da bi ih upitao šta žele. Na taj način su posetioci bili primorani da ubrzo odu. Naprotiv, ako bi im otvorio vrata, oni bi se zadržali neko vreme, dok je njemu, usled slabog zdravlja, bilo teško da odgovori na njihove zahteve.
Jednog dana kod Starca je došao neki mladić i on ga je upitao šta želi.
„Samo Vaš blagoslov, Starče.“
„Zar prošli put nisi uzeo blagoslov?“
„Jesam, ali kako se približava Vaskrs, želim da ponovo uzmem Vaš blagoslov i da dolično provedem praznik.“
Starac mu je sa smehom odgovorio;
„Preporučujem ti da ovoga puta ne uzimaš blagoslov, jer će ti možda biti bolje bez njega!“
***
Grupa monaha sa Svete Gore, koji su u izvesnom smislu bili uvređeni, pomišljala je da tokom službi prestane da pominje ime patrijarha Dimitrija jer je javno izrazio pozitivan stav prema Vatikanu. Otišli su kod starca Pajsija da mu izraze svoje nepopustljivo mišljenje po tom pitanju. Pri tom su ga „bombardovali“ raznim argumentima kojima su podržavali svoju rešenost da prestanu da spominju patrijarhovo ime. Kada su ga upitali za mišljenje, on im je rekao:
„Šta da vam kažem? Ja sam razočaran ponašanjem našeg premijera. Uništio je Grčku donoseći brojne anticrkvene zakone, iako je grčki Ustav napisan u ime Presvete Trojice. Ne mogu više da podnesem takvu situaciju, pa sam odlučio da napustim Grčku i Svetu Goru i da odem na Sinaj.“
Monasi su uzviknuli:
„Za ime Božije, oče Pajsije, nemojte to da uradite! Nemojte otići zbog premijera koji će ionako uskoro pasti i mi ćemo ponovo naći svoj mir.“
Starac je na to sa osmehom dodao:
„Vi onda učinite isto to, što ste meni savetovali. Budite strpljivi jer nije dobro da se odvajate od Crkve Hristove. Moramo se moliti Bogu da prosvetli crkvene starešine, kako bi pravilno propovedali reč istine.“
***
Jedan episkop se obratio Starcu:
„Oče, najnoviji razvoj odnosa između Patrijaršije i Vatikana pobudio je u meni želju da prestanem da spominjem patrijarha. Šta mi Vi savetujete?“
„Želeo bih da ja Vama postavim jedno pitanje: da li patrijarh veruje u to što čini ili tako postupa iz nužde, nalazeći se pod pritiskom izvesnih okolnosti?“
„Oče, ja zaista ne znam da Vam odgovorim na to pitanje.“
„Vidite, Preosvećeni, to je od suštinskog značaja za ovu temu.“
***
U vreme patrijarha Atinagore neki ljudi su dolazili kod Starca i pitali:
„Oče, razgnevili su nas patrijarhovi postupci i mi se molimo da on umre kako bismo ponovo stekli duševni mir.“
Starac im je na to rekao:
„To nije u redu. I ja se molim za njega. Preklinjem Boga da skrati dane mog sopstvenog života i da ih podari patrijarhu, kako bi imao dovoljno vremena da se pokaje.“
***
Otac Pajsije je jednom prilikom zbog ličnih razloga došao u Atinu. U nedelju je otišao u crkvu. Mladići, koji su tokom bogosluženja sasluživali sveštenicima u Sv. oltaru, bili su vrlo bučni. Kako je kasnije doznao, u crkvi se nalazio i jedan rimokatolik i sablaznila ga je buka koju su deca pravila tokom Božanstvene liturgije. Nakon što se služba okončala, rekao je starcu:
– Oče, da li ste primetili kako su deca bila bučna dok su sasluživala sveštenicima u oltaru? U našoj crkvi je tokom službe toliko tiho da ljude ne možete čuti ni kako dišu.
Starac je sa osmehom odgovorio:
– Deci je ovde prijatno i osećaju se opušteno i slobodno, jer znaju da su u Očevoj kući, a ne u kući nekog stranca!
***
Došavši u manastir, jedan iskušenik se suočavao sa izvesnim teškoćama. Nije želeo da se vrati u svet, ali se još uvek nije osećao spremnim da se zamonaši. Na prirodu njegovog problema ukazivala je čak i i odeća koju je nosio. Nije želeo da nosi mirjansku odeću, ali nije želeo ni mantiju. Bio je veoma uznemiren zbog svog problema i došao je da se posavetuje sa Starcem. Kada je stigao, otad Pajsije mu je rekao:
„Uđi, imam lepu jaknu za tebe. Nije pogodna ni za mirjane ni za monahe, tako da ćeš se u njoj osećati sasvim udobno.“
Na mladića je dubok utisak ostavila činjenica da je Starcu bio poznat njegov problem, što je samo po sebi bilo dovoljno da se rasprši njegova tuga. Tada je Starac mogao da ga posavetuje kako da prevaziđe teškoće sa kojima se suočavao.
„Oče, ljudi nas ponekad pitaju zašto smo postali monasi umesto da se oženimo. Šta da im odgovorim?“
„To zavisi od svakog monaha pojedinačno. Možeš im navesti ono što je zapisano u Evanđelju: Sinovi ovoga veka žene se i udaju. A koji se udostojiše dobiti onaj vek i vaskrsenje iz mrtvih niti se žene niti se udaju, jer više ne mogu umreti, jer su kao angeli i sinovi su Božiji kada su sinovi vaskrsenja (Lk. 20; 34-36). Zar to nije vredno da već sada započnemo? Budući da svi mi čeznemo za večnim životom i da ga priželjkujemo, zašto mu ne bismo stremili još u ovom životu?
***
Pre nego što su se upustili u teške duhovne vežbe i strogo podvižništvo, naši svetitelji su uznapredovali u smirenoumlju. Na taj način ih je štitila blagodat Božija i strogi podvizi nisu naškodili njihovim telima. U naše vreme postoji mnogo monaha koji prihvataju teške podvige uz dobru volju i prilježnost, ali bez smirenoumlja. Zbog toga, s jedne strane, njihova tela slabe i ovakva fizička iscrpljenost rezultira pometnjom njihovog uma. S druge strane, postaju gordi zbog svojih dostignuća i postepeno zastranjuju usled nedostatka smirenoumlja.“
***
Jednog dana, dok je starac Pajsije sedeo u bašti i razgovarao sa nekim posetiocima, pored njih su prošla dvojica monaha bez mantija. Umesto uobičajene odeće, imali su čizme i redenike oko struka, dok su u rukama nosili puške. Jedan od posetilaca je iznenađeno upitao Starca:
„Oče, ko su ovi ljudi?“
Budući da je njegova ljubav znala na koji način da prikrije ljudsku slabost, Starac je odgovorio:
„To su stražari koje je Savet staraca odredio da čuvaju Svetu goru.“
Jedan od posetilaca, koji je prepoznao monahe, indiskretno je primetio:
„Šta to pričate, oče? To su oci… i… (naveo je njihova imena) i pošli su u lov na divlje svinje!“
Starac se rastužio začuvši ove reči, ali je ipak pokušao da se nasmeši.“
***
Pojedini ljudi pomućenog i izopačenog uma počeli su da šire glasine o tome da Starac u svojoj keliji uzgaja zmije. Svaki od njih pričao je sopstvenu verziju, pa su ga čak optuživali i za povezanost sa ljudima koji poštuju kult zmija i pripadaju nekim istočnjačkim religijama.
Bili su u pravu samo u pogledu jedne stvari: Starac se nije ponašao na način koji je karakterističan za nas. Kada bi video zmiju, nije ni pokušavao da je ubije, što znači da je bio neshvaćen zbog svog dobrog srca. Jednom ga je neko upitao:
„Starče, zar zmije nisu opasne?“
„Tokom zime, zmije žive pod zemljom, u tamnoj i vlažnoj sredini, gde čekaju da otopli i da izađu na sunce. Kada pak izađu i vide nas kako držimo štapove kojima pokušavamo da ih ubijemo, šta uopšte mogu da učine?
Zar neće postati opasne, budući da se i same suočavaju sa opasnošću?“
Drugi čovek ga je upitao:
„Oče, čuo sam da imate zmije u svojoj keliji. Da li je to tačno?“
„Naravno da imam zmije, ali samo ovde i nigde više“, odgovorio je pokazujući na svoje grudi.
Neko ga je, opet, upitao da li je istina da hrani zmije, a Starac je rekao:
„I Vi ste prešli čitav put od Atine do Svete Gore da biste me pitali da li uzgajam zmije? Uzaludno ste potrošili toliko novca za kartu. Ako bih imao malo mleka, zar mislite da bih ga davao zmijama umesto ostarelim ocima koji žive svuda unaokolo?“
Starac Pajsije je imao poseban odnos prema životinjama, pticama, drveću i zmijama. Imao je isti onakav odnos prema prirodi kakav su imali Adam i Eva pre prvorodnog greha. Razliku između Starca i nas činio je način na koji je dejstvovalo njegovo srce preispunjeno ljubavlju.
Kada ugledamo ptice, mi pomislimo kako su ukusne kada se pripreme sa pirinčem. Kada bi Starac ugledao pticu, on bi požurio da donese malo hleba i da je nahrani. Kada se šetamo po šumskim stazama, pružamo ruke levo i desno da bismo ubrali cveće ili lišće sa grana i obično završimo tako što iz pukog nemara otkinemo poneku granu. Kada bi Starac ugledao polomljenu granu, donosio bi daščicu da je pričvrsti. Slični primeri ljubavi prema prirodi i životinjama mogli su se videti svuda u oblasti u kojoj je živeo.
***
„Ne pokušavajte da koristite logiku da biste shvatili pojedine odlomke iz Biblije. Nema mesta uobičajenoj logici kada je u pitanju Biblija. Samo je čitajte. Bog će vam otkriti sve što je za vaše dobro. Ponekad ne razumem ono što čitam, ali osećam da u tome postoji nešto dobro. Međutim, izgleda da za mene nije pravo vreme da prihvatim to dobro, i ja ga ostavljam po strani.
Veoma je važno da na svoj život primenimo ono što razumemo. U današnje vreme pokazujemo tendenciju da učimo ali ne i da razumemo. U svojim kućama imamo mnogo knjiga, gotovo napamet znamo Dobrotoljublje, ali ono što pročitamo ne primenjujemo u životu.
Dogodilo se da je jedan musliman iz Trakije (severoistočna Grčka) čitao Evanđelje koje je na njega ostavilo dubok utisak. Njegov pozitivan stav pomogao mu je da istog časa poveruje u evanđelske reči, odnosno, da je Hristos istinski Bog. On je iz čitavog Evanđelja razumeo samo tri stvari, to jest da mora
1) voleti Boga i neprestano Ga moliti za pomoć,
2) voleti svoje bližnje
3) strpljivo podneti sve što mu se dogodi jer će na taj način spasti dušu.
Razumeo je samo ove tri stvari i uskoro se krstio, pokušavajući da ih primeni u životu.
Kada su hodža i ostali muslimani doznali da je postao hrišćanin, počeli su neprijateljski da se ponašaju prema njemu, ne dopuštajući mu ni trenutak mira. On je, međutim, primenjivao one tri stvari koje je naučio iz Svetog pisma. Neprestano se molio, voleo bližnje i bio trpeljiv. To je uticalo da muslimani promene svoj stav prema njemu. Divili su se njegovoj dobroti i postepeno počeli da veruju u Hrista, pa su poželeli da i sami budu kršteni. On je, dakle, završio tako što nije pomogao samo sebi nego i bližnjima.
Ono što razumemo ne primenjujemo u životu. Naprotiv, ispunjavamo svoje duše znanjem koje nas zbunjuje i sprečava da pomognemo samima sebi oslobađajući se beskorisnih pomisli. Mi čak nismo u stanju ni da svoju „muslimansku“ misao preobrazimo u „hrišćansku“.
***
Jedan mladić je došao da poseti Starca. Stigao sam u trenutku kada je pozvonio i stao sam iza njega. Nakon izvesnog vremena, starac Pajsije je otvorio vrata i došao do ograde.
„Šta se dešava, mladiću, šta želiš“, upitao je Starac.
„Oče, želeo bih da Vas vidim i da se sa Vama posavetujem o nečemu.“
„Jesi li se ispovedio? Imaš li duhovnog oca?“
„Ne, oče, nemam duhovnog oca i nisam se ispovedio.“
„U tom slučaju će biti bolje da se najpre ispovediš, pa da onda dođeš kod mene.“
„A zašto ne mogu sada da Vas vidim?“
„Objasniću ti pa ćeš razumeti. Tvoj um je zbunjen i uznemiren zbog grehova koje si počinio, zbog čega ne možeš da shvatiš situaciju u kojoj se nalaziš. Usled toga nećeš biti u stanju da mi predočiš jasnu sliku svog problema. Ako pak ispovediš svoje grehe, tvoj um će se očistiti i stvari ćeš posmatrati u drugačijem svetlu.“
„Oče, možda sam zbunjen i uznemiren, možda i nisam u stanju da Vam predočim šta me zapravo muči, ali Vi i sami možete shvatiti prirodu mog problema i reći mi šta da učinim.“
„Slušaj, čak i kada bih mogao jasno da vidim šta te muči, taj problem će i dalje biti u tebi. Sve dok je tvoj um uznemiren, nećeš ni razumeti ni zapamtiti ono što ću ti reći. Ako se ispovediš, tvoj um će se naći na istoj duhovnoj frekvenciji na kojoj je i naš, pa ćemo biti u stanju da razgovaramo. Prema tome, pođi kod duhovnog oca da se ispovediš, a ja ću očekivati tvoj dolazak.“
***
Mladić, koji je oslepeo na jedno oko i kome je pretila opasnost da oslepi i na drugo, došao je da poseti starca. Lekari su mu rekli da mora poći na operaciju, ali mu nisu garantovali da će njen ishod biti pozitivan. Ispričao je svoj problem ocu Pajsiju i zatražio njegov savet, a on mu je rekao da posluša lekare i ode na operaciju. Mladić je, međutim, bio uplašen i još jednom je upitao starca:
– Oče, šta ako izgubim i drugo oko?
– Ne brini. Uz Božiju pomoć, sve će biti dobro. Ljudski govoreći, kažem da ću ti, ako izgubiš oko, ja dati jedno svoje, pa ćemo obojica moći da vidimo pomoću jednog oka. Ali, ponavljam ti da će sve biti dobro.
Mladić je najzad bio operisan i zaista je sve bilo dobro. Doktor mu je, zapravo, rekao kako je tokom operacije osećao da mu neko drži ruku i vodi ta!
***
Starac je rekao jednom od posetilaca:
„Trebalo bi da plaćamo sve poreze koje nam je država nametnula, inače ćemo biti uzročnici dva velika zla.
Kao prvo, ukoliko to ne budemo činili, naša država će bankrotirati. Mi ćemo dospeti u finansijsku zavisnost od drugih zemalja i one će na kraju zavladati našim narodom.
Kao drugo, ukoliko veliki broj ljudi bude odbijao da ih plaća, onda će to umesto njih morati da učine oni savesni i pošteni. Drugačije rečeno, oni će biti prinuđeni da plate i za one koji odbijaju da to učine, budući da je državi neophodna određena količina novca za njene rashode. Ukoliko neki ljudi odbiju da plate porez, onda će oni pošteni morati da podnesu teret njihovih dugova.
Naš Gospod je želeo da nam pokaže da moramo platiti svoje poreze time što je platio svoj porez u Jerusalimu, iako je On Sam Bog: A kada dođoše u Kapernaum, pristupiše Petru oni što kupe didrahme, i rekoše: Zar Učitelj vaš ne daje didrahme? Petar reče: Daje. I kad uđe u kuću, preteče ga Isus govoreći: Šta misliš, Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju porez ili carinu, od svojih sinova ili od tuđih? Reče mu Petar: Od tuđih. Reče mu Isus: Znači, sinovi su oslobođeni. Ali, da ih ne sablaznimo, idi na more i baci udicu, i koju ribu prvu uhvatiš uzmi je, i kad joj otvoriš usta naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za mene i za sebe (Mt. 17; 24-27).
Sveti Pavle kaže u Poslanici Rimljanima: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga, a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene. Zato ko se protivi vlasti protivi se uredbi Božijoj, a koji se protive, primiće osudu na sebe… Zato je potrebno pokoravati se ne samo zbog gneva, nego i zbog savesti. Jer zbog toga i poreze plaćate, jer su službenici Božiji koji se time stalno bave. Podajte, dakle, svakome što ste dužni: kome porezu-porezu, kome carinu-carinu, kome strah – strah, kome čast – čast. Ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga (Rim. 13; 1-2 i 5-8).
***
Starac je jednom prilikom u bašti razgovarao sa posetiocima. U jednom trenutku pridružila se i grupa od petorice ljudi. Starac je ustao i upitao ih:
„Odakle dolazite?“
„Dolazimo iz Janjine, oče.“ (Janjina je grad u severnoj Grčkoj, prim. izd.)
„Od čega živite?“
„Mi smo poreznici.“
„Vi ste sve ljude naterali da kradu. U prošlosti je postojala samo nekolicina onih koji su izbegavali plaćanje poreza. U današnje vreme, vaše ponašanje je postepeno sve ljude učinilo lopovima. Kada ispitujete poreskog obveznika i on vam kaže da je njegov prihod dva miliona drahmi, nemojte ga oporezivati na iznos od dvadeset miliona. Naravno, postoje neki ljudi koji kradu, ali ne pokušavajte da ih uhvatite na ovaj način, jer će na kraju to morati da plate oni pošteni.
Jedan moj prijatelj je nedavno morao da se suoči sa sličnim problemom. On je pošten čovek i često odlazi na ispovest. Kada su poreznici došli da provere njegove poreske obrasce, videli su da on godišnje ostvaruje čist prihod od pet miliona drahmi. Oni mu nisu poverovali i oporezovali su ga na iznos od dvadeset miliona. Kada se pobunio, rekli su mu:
„Dobro, oporezovaćemo te na iznos od petnaest miliona.“
Kako se i dalje bunio, poreznici su dodali:
„Mi ti ne verujemo i smatramo da smo već dovoljno umanjili tvoj prihod.“ Poreznik se okrenuo ka svom kolegi i rekao:
„Upiši deset miliona kao konačan prihod.“
U tom trenutku, moj prijatelj ih je prekinuo: u „Sačekajte malo, molim vas. Ništa nemojte zapisivati, jer želim nešto da vam kažem. Prihod koji sam ostvario iznosi onoliko, koliko sam vam prvi put rekao, i nijednu drahmu preko toga. Ja plaćam porez jer ne želim da potkradam svoju zemlju. Međutim, unapred vam kažem da ću, ukoliko me oporezujete na veću sumu, biti prinuđen da kradem da bih došao do novca kojim ću platiti porez. Imajte na umu da ste vi uzrok moje krađe i da ste vi za to odgovorni, jer ste me primorali na takav postupak.“
***
Neposredno pred izbore, kod starca Pajsija je došla jedna grupa ljudi da bi ga upitala za koga da glasa, a on im je rekao:
„Ko je bliži Crkvi, ko se bori za nju i za našu zemlju, ko drži svoju reč? Glasajte za onoga ko je odaniji Crkvi. Ne mislim da bi trebalo da glasate za one političke partije koje se nazivaju demohrišćanskim, jer bi to bilo sasvim pogrešno.
Mi ne smemo pripadati političkim strankama. Najpre treba da volimo Crkvu, a zatim otadžbinu, i da glasamo za one ljude koji se bore za njih. Vidite, svi grčki heroji su se borili za Crkvu i za otadžbinu i za njih su prolivali svoju krv. Prema tome, moramo im biti zahvalni što je Grčka danas slobodna zemlja i što se ne nalazi pod turskom vlašću. Pokušajte da glasate za one ljude koji su spremni da proliju krv, najpre za Pravoslavlje, a zatim i za otadžbinu. Na žalost, danas za članove parlamenta biramo ljude mračne i maglovite prošlosti.“
***
U vreme nacionalnih izbora, mnogi hodočasnici su dolazili kod starca Pajsija da bi ga upitali za kog kandidata da glasaju. On bi im obično odgovarao:
„Glasajte za onoga, za kojega verujete da je najbolji, za onoga ko voli Boga i otadžbinu.“
Oni su mu uvek odgovarali istim rečima:
„Svi su oni isti, oče.“
Tada bi Starac dodao:
„Vidite, i sve masline su iste, sve ih pogađa ista bolest koja se zove „dakos.“ Neke, međutim, bivaju pogođene 100%, neke 80%, a neke 50%. Budući da su nam masline neophodne, moramo da obratimo pažnju na one koje su najmanje obolele. Kada pođemo na glasanje, moramo imati na umu dve stvari:
1) koliko kandidat voli Boga, tj. u kojoj je meri on svestan član Crkve i 2) koliko voli svoju otadžbinu i brine o njenim, umesto o svojim ličnim interesima. Ukoliko se neko prilikom glasanja pridržava drugačijih kriterijuma, to znači da se rukovodi ličnim interesima i da ne postupa kao pravi hrišćanin. Božija pravda će kasnije dopustiti da plati za svoju grešku.“
***
Monah treba da zapostavi svoju keliju i svoj život uopšte i da se u potpunosti posveti ljudima koji ga okružuju. Međutim, ukoliko neko ima porodicu, on ne može da učini to isto jer mora da se brine o ženi i deci. Saglasno sa Božijom voljom, on najpre treba da se pobrine za svoj dom a onda, ako mu to prilike dopuste, deo svog vremena može da posveti i drugim ljudima.
I otac i majka su podjednako odgovorni za nebrigu o deci i nemar u pogledu njihove budućnosti. Ni u kom slučaju se ne može smatrati grešnim ukoliko oboje rade da bi zaradili što više novca i bili u stanju da deci plate studije ili da kćerki sazidaju kuću. Naprotiv, njihova je dužnost da tako postupe. Roditelji koji ne brinu o deci nisu dobri roditelji i pred Bogom će morati da opravdaju svoje postupke. Grešno je zarađivanje novca zbog svojih sebičnih interesa i odsustvo poverenja u promisao Božiji.
Briga o dečijoj budućnosti za roditelje je zapovest. Naravno, ukoliko se prema deci nepravedno postupa i ako im niko ne pomaže, ona imaju pravo na pomoć Božiju. Naprotiv, roditeljima će biti suđeno zbog toga što su ih zapostavljali.
***
Roditelji moraju živeti kao istinski hrišćani i biti vrlo oprezni u pogledu svog ponašanja. Deca su slična kompjuterima: još dok su sasvim mala, u svojim glavama registruju sve što vide ili čuju da se dešava u njihovom domu. Ako vide da se otac i majka svađaju, da proklinju i psuju, to će i registrovati na traci svog uma. Kada jednog dana odrastu, počinju da proklinju, psuju i da se svađaju, koristeći jezik svojih roditelja. Ponašaju se na isti način iako to u suštini ne žele, budući da su nasledili rđavo ponašanje svojih roditelja. Kada kasnije uvide svoje greške, teško im je da ih isprave.
Najveća pomoć i najbolje nasleđe koje roditelji mogu da ponude svojoj deci jeste prijemčivost za njihovu sopstvenu (roditeljsku) dobrotu. To ne zahteva neki poseban napor. Traka dečijeg uma nije ispunjena ni dobrom ni zlom i lako može da prihvati ponašanje svog neposrednog okruženja, odnosno svojih roditelja. Ukoliko dete vidi da su njegovi roditelji ljubazni, da se vole, da se s blagošću obraćaju jedno drugom i da se skrušeno mole, onda će i duša deteta, kao karbon-papir, kopirati dolično ponašanje roditelja.
Mnogi roditelji misle da nežno vole svoju decu i pri tom ih uništavaju, a da toga uopšte nisu svesni. Uzmimo kao primer majku koja izuzetno voli svoju kćer. Ona je drži u svom naručju, ljubi je i kaže: „Kako lepo dete imam“ ili „Imam najbolje dete na svetu.“ Prema tome, još od najranijeg uzrasta (kada nije u stanju da to shvati i da se pobuni), dete postaje nadmeno i veruje da je uistinu divna osoba. Otuda sledi da ta devojčica neće osećati nedostatak Božijeg prisustva i Njegove blagonaklone sile u svom životu pa samim tim neće ni tragati za Bogom. Ona će izgraditi samopouzdanje koje će biti čvrsto kao stena. Ono je najčešće nikuda neće odvesti i kada odraste teško će ga se osloboditi.
Na žalost, takvom gordošću će najpre povrediti svoje roditelje. Kako će deca da slušaju roditelje, kada misle da su prepuna vrlina i da sve najbolje znaju?
Prema tome, roditelji se najpre moraju pobrinuti za svoj duhovni život jer su, osim za sebe same, odgovorni i za decu. Naravno, oni se mogu opravdati, jer su negativne osobine nasledili od svojih roditelja. Međutim, ne mogu se opravdati ukoliko ne pokušaju da ih se oslobode u trenutku kada postanu svesni svog postajanja.
Isto se može reći i za decu. Deca nasleđuju pogreške za koje nisu odgovorna, ali za to ne treba da krive svoje roditelje. Ona poseduju slobodnu i nezavisnu volju i mogu odbaciti svoje „nasleđe“, ukoliko odluče da ga ne vole i ne žele.
Prema mom mišljenju, vredniji je pohvale čovek koji je protivno svojoj volji nasledio zlo i nastoji da ga se oslobodi, nego onaj koji je od roditelja nasledio dobre osobine i nikada nije morao da se trudi da ih zadobije. Prvi se za njih bori, dok ih je drugi zatekao spremne.
Pravda Božija će uzeti u obzir ovu činjenicu. Kada, na primer, dete ima oca koji je lopov, ono će takođe naučiti da krade i, ako mu nedostaje dobra volja, na kraju će prihvatiti očevo nasleđe. Bog će biti vrlo blag sudeći ovom detetu, jer je sklonost ka krađi nasledilo od oca još dok je bilo sasvim malo i nije bilo u stanju da načini razliku između dobra i zla.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Monah koji se brine za goste, prim. izd.