СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
О Божанској правди
 
Ако ваша правда не буде већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт. 5; 20).
Увек сам се питао како неко може да постане светитељ и која их то особина чини пријемчивима за Божију благодат. Упутио сам се једног дана код старца Пајсија и запитао га:
– Чиме се то светитељи толико разликују од нас, тако да услед тога примају Божију благодат?
– Наши светитељи поседују божанску правду уместо људске, одговорио је.
– А шта је божанска правда, поново сам запитао.
Објаснио ми је кроз приче:
– Замисли да два човека седе за столом и да се испред њих налази посуда са десет брескви. Уколико један од њих похлепно поједе седам плодова, а брату остави само три, он бива непоштен према њему и то је онда неправда. Ако, уместо тога каже: „Овде је десет брескви, а нас смо двојица, значи да свакоме од нас треба да припадне по пет комада“, а затим поједе пет брескви остављајући пет свом пријатељу, он примењује људску правду. Због тога често одлазимо на суд у потрази за људском правдом. Ако, међутим, човек схвати да његов пријатељ много воли брескве, претвараће се да му се не допадају и појешће само једну, говорећи: „Молим те, узми све ове брескве, ја их не волим. Уосталом, боли ме стомак и не желим више да једем“. Такав човек поседује божанску правду и више воли да, по људским мерилима, буде неправедан према себи и да за своју жртву буде награђен Божијом благодаћу која ће се обилно излити на њега.
Испричаћу ти још једну причу како би ме што боље разумео.
Када би ми неко рекао: „Оче, морате напустити своју келију јер она припада мени. Сиђите и останите испод баштенског чемпреса“, ја бих то, уколико поседујем божанску правду, са радошћу прихватио; ако бих пак поступио по људској правди, одбио бих његову понуду и почео да се расправљам са њим, а можда бисмо завршили и на суду.
Истински хришћанин никада не сме да осуђује или да износи оптужбе против својих ближњих, чак и ако му неко насилно одузме одећу. Постоји разлика између оних људи који верују у Христа и оних који не верују. Хришћани се придржавају божанске, а неверујући људске правде.
Људска правда је ништавна у поређењу са божанском. Наш Господ је први применио божанску правду. Није се правдао када су га оптужили нити је некоме претио када је патио. Он је све ћутке и трпељиво подносио, не пружајући ни најмањи отпор, допустивши им чак да му свуку одећу; тако су због обнажености Бога исмејала Његова сопствена створења. Најважније је то, што Христос не само да није тражио помоћ људске правде него је, истовремено, и правдао своје мучитеље, молећи се Оцу да им опрости: Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23; 34).
Ми, на жалост, не следимо божански пример и никада не пропуштамо да оптужимо друге како би нам, на пример, вратили новац који нам дугују, а понекад захтевамо и камату. Оно што нам на почетку изгледа као правда убрзо се претвара у неправду.
Неки људи кажу да не би требало да допустимо другима, а посебно не хришћанима, да присвоје нашу имовину јер ће их наша трпељивост навести да чине неправду. То је бесмислено оправдање и њиме само показујемо да своје материјално богатство волимо више него своју душу. Када запоставимо молитву и духовна дела и, уместо тога, почнемо да се судимо са људима који су нам учинили неправду, постаје очигледно да своје материјално богатство сматрамо вреднијим од свог спасења и Христових заповести. Како можемо следити еванђелску заповест која каже Свакоме који иште у тебе, подај, и који твоје узме, не ишти (Лк. 6; 30) уколико, сагласно речима апостола Павла, не будемо са радошћу подносили пљачкање или крађу наше имовине, имајући на уму да подношење тужбе или враћање имовине неће избрисати грех похлепног пљачкаша?
За нас је, дакле, добро да подносимо грубост оних што нас ражалошћују и да се молимо за њих како би се покајањем ослободили своје похлепе. Не треба да захтевамо да нам буде враћено било шта што нам је одузето. Божија правда управљена је ка самом човеку и ишчекује да се похлепна особа ослободи греха и врати Христу. Божија правда није заинтересована за материјална богатства сама по себи.
Када се неко колеба између људске и божанске правде, личи на онога ко се у једном тренутку клања Богу а у другом идолима.
Божанска правда се супротставља људским законима. Људски закон је крут и једнак за све, јер он никада не одступа и на свакога примењује своју правду, у већој мери истичући своја правила него појединачну личност. Божанска правда, међутим, понекад зна и да одступи и да буде самилосно дарована сваком човеку; она не одбацује људе који заслужују казну, али зато обилно награђује достојне похвале.
Божанска правда и милосрђе су, дакле, израз Божије самилости према људском роду, док људска правда и поштено суђење показују тенденцију да буду израз зле воље. Људска правда постоји да би спречила злодела злурадих људи. Као што сув коров не може расти тамо где гори ватра, тако ни божанска правда не може постојати упоредо са непристрасношћу. Човек који има поверења у божанску правду неће бити узнемирен када се према њему непоштено поступа нити ће тражити неку своју правду; он ће, напротив, прихватити лажне оптужбе као да су истините, не покушавајући да увери друге да је оклеветан и уместо тога затражиће опроштај.
Неки од наших светитеља су говорили за себе да су неумерени, иако, наравно, нису били такви, јер су се надали божанској правди и имали поверења у њу.
Друге су оптуживали за прељубу, грех који им је био мрзак, а они су прихватали последице таквих оптужби. Они су их подносили јер су чврсто веровали у божанску правду; иако су били неправедно оптужени са људске тачке гледишта. Уздали су се у божанску правду која никада не греши.
Правда је као плута; ма колико је потискивали на морско дно, она ће увек испливати на површину. Због тога је потребно да са радошћу поднесемо сваку неправду и да то учинимо Христа ради. Он нас је подстицао да увек тражимо Божију правду и да се стога по људским мерилима према нама поступа неправедно.
Догодило се да ми је једног дана неко од ходочасника испричао следеће:
– Оче, стално читам Псалме и запазио сам да се Псалми Давидови односе на две категорије људи – на праведнике које ће Бог наградити, што видимо из Пс. 92; 12 (Праведник се зелени као финик, као кедар на Ливану узвисује се), Пс. 11; 7 (Господ је праведан, љуби правду), Пс. 1; 6 (Господ зна пут праведнички) и др, и на неправедне који ће бити кажњени још у овом животу, као што каже Пс. 1; 6 (пут безбожних пропашће), Пс. 11; 5 (Безбожног и којему је мило зло ненавиди душа његова) или Пс. 68; 2-3 (Ти ћеш их разагнати као дим што се разгони; као што се восак топи од огња, тако ће безбожници изгинути од лица Божијега, а праведници ће се веселити, радоваће се пред Богом и славити у радости). Ја сам то лично доживео, и желео бих да вам то и испричам.
Потичем из сиромашне породице. Мој отац је поседовао нешто мало земље и свакодневно је на њој радио да бисмо преживели. Отац је, међутим, изненада умро и остали смо сами са мајком. Петорица моје браће су одлучила да расправимо шта ће бити са очевим наследством, јер он није имао времена да напише тестамент. Почели су да се препиру око тога ко ће наследити најплоднији комад земље.
Будући да сам најмлађи и прилично повучен у себе, седео сам у углу и очекивао да чујем који су део земље доделили мени. Након што је сваки од њих узео свој део, дали су ми ону њиву која је била песковита и зато није ни могла да се обрађује; осим тога, налазила се у пустој и ненасељеној области.
Прошло је неколико година и ја сам се оженио. Одлучио сам да због новчаних неприлика заједно са женом одем у Немачку. Уз помоћ Божију, успео сам да нађем посао, тако да смо моја породица и ја живели сасвим лагодно. У Немачкој смо остали двадесет година. За све то време ја сам напорно радио и развио посао. Тада смо одлучили да се вратимо у Грчку и наставимо да се бавимо истим послом. Потпуно смо заборавили на онај комад земље који сам наследио од оца, али Бог очигледно није. За време нашег боравка у Немачкој, у овој „пустој и ненасељеној“ области подигнути су многи хотели и туристички комплекси, што је у великој мери подигло цену земље у том крају. Многи су тражили тај комад земље и понуде заинтересованих су се стално увећавале. Одлучио сам да организујем аукцију и њена цена је достигла неколико милиона драхми. Како смо моја породица и ја већ зарадили довољно за лагодан живот, желели бисмо да један део тог новца поклонимо неком сиротишту. Зато сам дошао да ме посаветујете.
– Шта раде ваша браћа, упитао сам.
– Обрађују земљу да би преживели.
– Ви, као прво, треба да помогнете својој браћи, тако да се неће жалити на вас, а остатак можете да поклоните коме желите.
– Божија правда увек надвлада, наставио је о. Пајсије. Она понекад може бити спора, али ће се на крају ипак показати у људском животу. Господ каже да наша правда мора бити већа од фарисејске правде, јер је њихов циљ једино људска правда. Они су услед тога били уплетени у суђења, расправе, хапшења и свађе; покушавали су да заштите своја права, не опраштајући пљачкање својих материјалних добара нити било какву неправду која им је учињена. Христос је, међутим, свакога од нас уверавао да ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. Чули сте како је казано старима (у древна времена, када је старозаветни закон покушавао да човека ослободи неправде примењујући људску правду и припремајући га на тај начин да прихвати правду божанску: око за око, зуб за зуб – то је, на пример, људска правда); а ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; и ако те неко потера једну миљу, иди са њим две; који иште у тебе, подај му, и који хоће од тебе да позајми, не одреци му… ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? … Будите дакле савршени као што је савршен и Отац ваш небески (Мт. 5; 20 – 48).
Завршавајући тему о божанској правди, о. Пајсије је рекао:
– Монах у свом животу мора примењивати божанску правду. Он може допустити другима да му одузму келију и све што поседује, уколико они желе да то учине. Напротив, не верујем да породични човек може да примени божанску правду, јер ће тиме узнемирити остатак породице. Ако је неко монах, он келију може да препусти другима, док ће сам лутати унаоколо имајући једино своју мантију; уопштено говорећи, монаху је много лакше да претрпи сваку неправду или лишавање. Када, међутим, од вас зависе и други, увек их морате узети у обзир, да не би патили или били незадовољни.
На дан 19. јуна, односно на дан св. Пајсија, старац ме , замолио да му се придружим у 1:30 по поноћи и да одслужимо Божанствену литургију. (Били смо присутни само нас двојица; старац није примао никога другог јер није желео да се његовом имендану придаје било какво посебно значење). Када је служба била готова, сели смо и послужили се слаткишима. Док ме служио бомбонама, говорио је о божанској правди.
Рекао је да Бог не слуша наше молитве јер нисмо праведни и неправедно поступамо према ближњима. Наша свеноћна бдења ће бити узалудна и Бог нас неће слушати све док се не поправимо.
– Свако од нас се брине само о себи, а друге запоставља.
Због тога се ни Бог неће бринути о нама. Ако задобијемо божанску правду, ми ћемо запоставити себе, а заволети Бога и ближњег; тада ће се Бог постарати за нас и схватићемо да имамо све.
Када сам се борио у рату, непријатељ нас је неумољиво нападао, па сам потражио склониште у једном базену. Након неколико минута, обратио ми се један од војника:
– Арсеније, могу ли и ја са тобом да се сакријем у том базену, и ја сам у опасности.
Рекао сам му да уђе. Базен је, међутим, био исувише мали и није могао да заштити обојицу. Када је ушао, заузео је сав простор како би избегао метке и изгурао ме напоље. Дошао је још један војник, па је и он затражио да уђе. Пристао сам и изашао, тако да сам са свих страна био изложен мецима. Изненада, један метак је пролетео тако близу да ми је одсекао прамен косе али ми, срећом, нимало није повредио лобању. Видиш, када ниси у стању да сачуваш самога себе, онда те чува Бог.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *