СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Разговори старца Порфирија са Кипранима
 
Једна од мојих познаница отишла је на разговор са старцем Порфиријем. Пошто су поразговарали о проблемима који су је мучили, Старац је, изненада, код ње почео да се распитује за здравље мога сина. Моја познаница му је одговорила да је мој син добро.
Међутим, Старац је био упоран и још три пута се интересовао како је мој син. И она га је три пута уверила да је мој син сасвим добро. Међутим, то је на њу оставило такав утисак да је она, чим је дошла на Кипар, желела да се чује са мном у вези са том ствари. Позвала ме је телефоном и са, извесном забринутошћу, упитала да мој син случајно није болестан. Када сам јој одговорила да је мој син, Богу хвала, сасвим добро, она се умирила. Међутим, и даље јој није било јасно зашто се старац Порфирије тако упорно распитивао за здравље мога сина.
Својој познаници сам рекла да је са здрављем мога сина све у реду. Али, то није било истина. Ја јој нисам рекла шта се тада, заиста, догађало са мојим сином. Била је то строго породична ствар, за коју сам сматрала да ни у ком случају није за изношење у јавност.
Старац Порфирије се, дакле, потпуно оправдано, распитивао за стање мога сина, који је у то време пролазио кроз велика унутарња искушења.
Марија И.
***
Први пут сам отишла код старца Порфирија са намером да лично проверим да ли су и у којој су мери биле тачне све те приче које сам чула о њему. Желела сам да проверим да ли је у тим причама било претеривања или не.
Рационална каква сам, одлучила сам да то проверим на свој начин. Никоме о тој својој намери нисам ништа рекла. Одлучила сам да све време док Старац буде говорио размишљам о некој сасвим десетој ствари. Учинићу тако да бих се лично уверила у то да ли он може да чита моје мисли или не.
Ушли смо у Старчеву келију. Било нас је петоро. Целивали смо му руку. Он нас је благословио. Неки од нас су рекли пар реченица и онда је он почео да беседи. У том тренутку сам одлучила да спроведем у дело свој план.
Међутим, тада се старац Порфирије изненада окренуо према мени. Обратио ми се по имену и рекао. “Слушаш ли ме?”:
“Да, Старче, слушам Вас”, одговорила сам. Он је наставио да говори. Потом се, изненада, опет обратио мени: “Слушаш ли шта говорим?” И то се десило равно пет пута! Сваки пут је он, накратко, прекидао своје казивање, окретао се према мени, говорећи: “Слушаш ли, дете, шта ти говорим?”
Моји пријатељи су, сасвим природно, помислили да су та непрестана Старчева обраћања мени израз неког његовог нарочитог занимања за мене. Мислили су да је то због тога што сам се тада први пут срела са Старцем. Или, можда, зато што је Старац желео да управо ја нарочито обратим пажњу на поуке које нам је давао. Једино сам ја знала прави разлог.
Тако ме је Господ удостојио да “ставим прсте своје у ране од клинаца” и да се удивим величини Божијега дара пројављеног роду људском, у двадесетом веку, у лику старца Порфирија.
К. И.
***
Брак мога супруга и мене је започео на најбољи могући начин и старац Порфирије, са којим смо се често чули телефоном, нас је, од самог почетка, саветовао да не избегавамо да имамо децу.
Међутим, касније, када нам се родило дете, мој супруг и ја више нисмо могли да живимо заједно и одлучили смо да се разведемо. Такође смо се, Бог да нам опрости, окренули и против самог Старца. Било је то због тога што нам је он, уместо да нам од почетка, по својој прозорљивости (у коју смо се лично уверили) “предскаже” развод брака, саветовао да имамо деце.
Но, како је наше дете расло, ми смо постајали све свеснији чињенице да би оно због нашега развода могло да постане рђав човек. Зато смо заборавили на све наше свађе и одлучили да наставимо да живимо заједно, иако смо обоје били за развод…
Три године пре свога упокојења, старац Порфирије нам је рекао следеће: “Да нисте имали дете до сада би сте се већ развели и Сами Бог зна шта би сада било са вама.
Зато сам вам и рекао да треба да имате дете. Тиме сте спасли ваш брак који је свет, као што су свете све Свете Тајне Цркве”.
Затим је наставио: “Изградићете срећну породицу само ако свагда будете имали пред очима слику коју ћу вам сада описати. Ваше дете ће ићи између вас двоје, држећи вас, и једно и друго, за руку. Оно ће вас водити и показаће вам прави пут којим ћете ви, за њим, ићи”.
Л. А.
***
Студирала сам у Атини. Била сам код старца Порфирија много пута, што сама што са својим пријатељицама. Старац нас је сваки пут храбрио, помажући нам тиме да наставимо наш тешки живот у Атини.
За Васкрс 1981. године, посетила сам старца Порфирија заједно са својим вереником. Требало је да ускоро започнемо нови, заједнички живот. Желели смо у вези са тим да поставимо старцу Порфирију многа питања и примимо његове савете. Међутим, поштовали смо и чињеницу да је Старац био болестан и ограничили смо се искључиво на то да узмемо благослов од њега. Док сам му целивала руку, он ми је рекао: “Сачекај мало да ти проверим пулс”: Пружила сам му руку. “Добар је”, рекао ми је, а затим наставио: “Обоје сте добри. Обоје сте Христови”.
Затим се окренуо према мени и рекао: “Ти си нежна душа и веома осећајна. Врло лако се одушевљаваш за неке ствари, али касније због њих будеш рањена и смућујеш се. Увек води рачуна о томе шта је добро, а шта не. То је оно што Христос тражи од нас”.
Ове речи старца Порфирија су ми касније много пута помогле да пребродим многе тешке животне ситуације које су била проузроковане управо мојом склоношћу ка разочаравању и мојом крајњом осетљивошћу.
Д. П.
***
… Једини разлог што нисам потписала овај текст јесте жеља да избегнем сваку могућност да се моје речи схвате као знак гордости, таштине или хвалисавости. Уосталом, оно што је битно јесте сведочење, а не моје име. Нисам ништа више до једна од многих особа које су Божијом благодаћу биле удостојене да упознају старца Порфирија.
Било је то предивно пролећно поподне. Дошли смо у Орфос, питајући се да ли ће тамо бити старац Порфирије, да ли је болестан, да ли ће хтети да разговара са нама, да ли је уморан од многих посетилаца које је примио тог дана, и томе слично. Сваки пут смо са таквим осећањима ишли к њему.
Стигавши тамо, затекли смо најнеочекиванију сцену. Слава Богу! Старац Порфирије је био тамо! Али, није био у кревету, већ на ногама и то сасвим добро. Стајао је у пољу, надгледајући мноштво људи који су добровољно радили на сађењу различитих биљака…
Читав призор је био неописиво сликовит и готово библијски. “Добри пастир” усред свога “словеснога стада”. Руководитељ душа је вернима показивао како треба да се сади парадајз. Све је било баш онако како је требало да буде – савршено!
Наравно, ми се нисмо ни усудили да му приђемо да бисмо му целивали руку и узели благослов.
Зауставили смо кола на приличној удаљености од места где су људи радили у пољу. Остали смо у колима, покушавајући да једни друге утешимо, говорећи: “Не мари што нећемо узети благослов од Старца, природа је овде предивна и поподне је чудесно лепо. Уживајмо макар у томе!”.
Прошло је око пола сата и ја сам осетила потребу да изађем из кола и да се прошетам по околној шумици. Била сам толико жалосна што нисам успела да разговарам са Старцем да сам желела да се на кратко осамим, а можда мало и исплачем. Толико сам желела да разговарам са њим и да примим његов савет у вези са тешким проблемима који су ме тада мучили. Осим тога, у Грчку сам ишла само једанпут или двапут годишње. Ко зна колико ће још месеци проћи док га не будем поново видела.
И док сам се тако шетала кроз шуму, моји пријатељи који су ме својим колима довезли тамо, дотрчаше до мене. “Дођи, “, рекли су ми, “Старац те тражи!”.
“Мене?”
“Да, рекао је да дођеш код њега, жели да разговара са тобом!”.
“Ви се то шалите?”
Никоме нисмо рекли да смо стигли. Ни са ким нисмо разговарали од тренутка када смо тамо стигли и паркирали наша кола. Нико није приметио да смо дошли, јер су сви били веома запослени, а и ми смо се налазили доста далеко од њих. Једини начин да нас неко види је био да то учини кроз двоглед.
Практично су ме одвукли до Старца. Нисам могла да верујем да је старац Порфирије желео да ме види. Али, најбитније од свега је било то што је Старац видео шта се у тим тренуцима збивало у, мојој души!
Пришла сам му, целивала му руку и он ми је рекао да седнем поред њега. Седела сам поред њега око сат времена. Он и ја смо разговарали док су људи око нас копали земљу и садили биљке. Читава ситуација је била таква да је мени било јако непријатно што је он мени указао такву част. Остали су напорно радили, а мени је била указана част да седим поред Старца скрштених руку.
У то време сам врло мало знала о Христу и Нови Завет сам читала јако ретко. Тек сам касније, када ме је старац Порфирије научио да редовно читам Нови Завет и Свете Оце православне Вере, разумела смисао његовог тадашњег поступка, препознавши га у речима: “и своје овце зове по имену и изводи их” (Јн. 10, 3).
Одговор сам, такође, добила и из места у Јеванђељу по Луки где се каже:
“А приближаваху Му се сви цариници и грешници да Га чују. А фарисеји и књижевници гунђаху, Говорећи: Овај прима грешнике и једе са њима. А Он им каза причу ову говорећи: Који човек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је нађе? И када је нађе, метне је на рамена своја, радујући се, и дошавши дома сазове пријатеље и суседе своје говорећи им радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену. Кажем вам да ће тако бити већа радост на Небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем” (Лк. 15, 1-7).

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀