СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Митрополит Иринеј
 
Фебруара 1977. године старац Порфирије је на пет дана посетио Крит. После Старчевог одласка, Његово Високопреосвештенство Митрополит Кидоније и Апокороноса Г. Иринеј припремио је две радио-емисије које су емитоване истога месеца на програму Хања радија. Једно духовно чадо старца Порфирија је снимило те две емисије и уступило нам тај снимак за потребе ове књиге.
Прва емисија
Митрополит Иринеј: Добро вече… данас имамо велику част да нашим слушаоцима представимо смиреног и светог свештенослужитеља, старца Порфирија Бајрактариса. Он је човек који нема ништа са јавним животом и хаосом у коме живимо, јер живи једноставно као прави подвижник, који никада не тежи никаквој слави, нити признањима.
Данас ћемо говорити о његовој посети Хањи, као и о његовом карактеру и његовој личности.
Ми то не чинимо због њега, већ ради наше епархије и наших слушалаца. Ми желимо да са свима вама поделимо обасјање, радост, пуноту, удивљење и духовно обновљење које смо искусили у нашем сусрету са њим. Зато сматрамо да немамо право да не говоримо о њему.
Старац Порфирије је једна од најистакнутијих личности савременога монаштва у нашој земљи. Родио се на острву Евији и, као веома млад, отишао на Свету Гору. Тамо је одрастао, а за свештеника је био рукоположен на Гори синајској.
Служио је као духовник на Атинској поликлиници, живећи у удаљеној Пентели. Он је истински подвижник и савремени духовни руководитељ хиљада и хиљада најразличитијих душа.
Током свог боравка у Хањи, старац Порфирије се срео са многим људима и разговарао са њима.
Неки од тих људи су данас са нама и разговараће са нама о старцу Порфирију.
Хвала вам што сте дошли у наш програм. Желео бих да вас сада замолим да нам изнесете неке од ваших утисака о старцу Порфирију, да нам кажете какав је утисак он оставио на вас и како сте се осећали за време и после сусрета са њим.
Први гост: Имао сам велику част, радост и благослов да упознам старца Порфирија још током својих студентских дана. Међутим, од тада га нисам срео све до прекјуче. Тада сам га поново срео после много година. Срео сам га док је, са верницима и неким свештеницима из нашег града, био код гробова породице Венизелос.
Иако је био сумрак, препознао сам га без проблема, у његовом тканом, вуненом капутићу. Не би било никакво претеривање рећи да је његово лице блистало неким чудним сјајем… попут златокруга на иконама Светих. Свако је то могао да примети.
Није било први пут, као што сам то већ рекао, да сам доживео ово искуство. Овај човек је, заиста, чудесна синтеза супротности. Низак је растом и ситнога стаса, а ипак, иако је растом близу земљи, својом светошћу досегао је до Небеса. Његова достојанствена, бледа, али духовном светлошћу зрачећа глава смерно стоји на његовим уским раменима, која као да су уморна од овога света. То је глава која духовно руководи, освештава, утешује, чак и исцељује.
Сећам се г. Алевизатоса, професора медицине на Атинском универзитету, који је прислуживао старцу Порфирију у олтару параклиса Атинске поликлинике.
Овај велики и мудри професор се клањао и целивао Старчеву руку када год би од њега узимао или примао нешто. Целивао је руку малом и необразованом човеку, како је Старац сам себе звао. То је било признање духовности Старчевој, његовој истинској мудрости – премудрости Светих.
О дивнога ли чуда! Још од времена када је живео пустињачким животом, далеко од очију јавности, људи су старца Порфирија почели да поштују као Светога. Где год би се нашао, мноштво људи му је притицало да би чуло његове речи живота, да би се код њега исповедило, да би примило духовно укрепљење и освештање. А он је давао, и давао, и давао… неуморно. Много пута сам га упоредио са Св. Нектаријем Егинским, јер сам увидео да су слични један другоме како телесно, тако и по светости и облагодаћености.
Ето, тако сам га видео, као што сам га свагда и раније видео. Био је мали, а ипак прави духовни див, неписмен а ипак премудар, одевен у своју црну монашку одећу а ипак препун светлости, старац са душом детета, оруђе бескрајне благодати и светости Божије.
Други гост: Старац Порфирије је изузетан монах нашега времена. Он је подвижник који је, уистину, обасјан Божанском Благодаћу.
Једноставан, тих и скроман у начину опхођења, он свакога одушевљава својом појавом. Душу вам, у тренуцима сусрета са њим, обузима радост због тога што, усред невоља и збрке наших живота, постоје такви свети људи као што је старац Порфирије, који чине наш живот мирним, истински животним и који узводе наше приземне животе ка висотама.
Трећи Гост: Могу да кажем да сам у личности старца Порфирија срео врлину смирења на делу…
Старац Порфирије је управо онакав човек каквог је Св. ап. Павле описао као онога „који не поседује ништа, а има све“. Тако Старац изгледа споља и тако га људи доживљавају. Старац Порфирије је човек који никада не говори гласно, а ипак невидиво привлачи људе к себи. Не говори много, а све што каже, говори из животног искуства. Човек пред њим стоји потресен. Човек пред њим не може да изусти ни реч. Велику духовну корист људи примају од Старца, макар га само и гледали. Он је оличење истине коју је изразио један монах када је срео Св. Антонија Великог. Када му је Св. Антоније рекао: „Зашто ништа не говориш? Зар немаш нешто да кажеш? Нешто да питаш?“ Монах му је одговорио: „Оче, довољно ми је само да те гледам“. Иста ствар се дешава и кад сретнете старца Порфирија. Свака реч коју изговори испуњена је новим смислом и истином. Једноставна је, а потпуно убедљива. Он не говори на сликовит начин. Он сам каже да не зна да говори красноречиво, јер је необразован.
Са друге стране, ко год је имао ту срећу да сретне и упозна старца Порфирија зна да Старац не само да говори дивне, већ и добре речи. Он објављује истину Добре Вести свима са којима се среће.
Митрополит Иринеј: Старац Порфирије је бледа, врло бледа лика, једноставан, прозрачан, сталожен, у њему нема трунке лукавости, нити лажне побожности. Он је човек препун благодати Божије и извесне оностраности… Када сам га видео, упитао сам се, будући под великим утиском, да ли је он човек или оваплоћени ангео. Смејао се, а у исто време био је крајње озбиљан. Био је веома срећан, а у исто време и изнутра распет. Био је тако близак, а у исто време далек…
Немогуће је описати га на одговарајући начин. Када сте близу њега, осећате нешто чудно, нешто што никада раније нисте осетили. Тешко је објаснити шта је то.
Осећате да се налазите поред истинитог, спасеног, слободног, духом младог човека, који је то и поред својих седих година, поред човека просветљеног и целовитог. Када сте са њим, осећате радост која, после тога, сатима траје у вама, а док сте са њим осећате као да се налазите у вечности.
Његове речи су речи једнога Светитеља, а његов карактер је сладостан и истинит. То је карактер управо онаквог човека, онаквог свештенослужитеља какав нам је данас толико потребан да успокојава наше душе, да нас духовно назиђује, да нам даје духовно укрепљење у одлучујућим тренуцима. Тако сам га ја видео и тако га видим, и сада у своме уму, и прослављам Бога, и радујем се што сам га срео, макар и на кратко.
У наставку наше емисије поставио бих вам једно питање. Шта бисте нарочито издвојили од свега онога што сте чули од старца Порфирија?
Други гост: Видели смо га на кратко, исувише кратко, јер се он тог јутра срео са вернима, разговарао са њима и исповедио их. Свесни чињенице да је био уморан, задовољили смо се тиме да га поздравимо и примимо његов благослов.
Поред благослова, он нам је рекао три ствари, три реченице које су нам биле више него довољне да бисмо схватили какав је он човек и какви ми треба да будемо. Рекао нам је: „Децо моја, исповедајте своје грехе често, причешћујте се и волите људе“. Ништа више од тога. Али, зар не мислите да је управо то – све што је потребно?
Митрополит Иринеј: Рекли сте да вам је старац Порфирије говорио и да када говори, он то чини полако и на истински начин. Он има задивљујућу моћ сажетог говорења и његове речи су увек потпуно тачне. Довољно је чути пар речи старца Порфирија и одмах схватити да тај човек није многоглагољив. Његове речи имају тежину и бремените су смислом.
Он говори као што су говорили Пророци – да би људима објаснио ствари, да би им пренео своје искуство, да би им открио истину, истину Божију, која је предивна, општеважећа и која се примењује лако и без присиле.
Старац Порфирије говори једноставно и без афектирања. Он тачно зна шта говори и одмах вас осваја својим речима. Ево неколико поука које сам чуо из његових уста, и које ћу овде поменути са нарочитом радошћу:
„Нема твог засебног спасења без спасења других. Погрешно је да се човек моли само за себе и своје спасење. Морамо волети друге, да нико не пропадне. То је једино исправно“.
„Не страшим се пакла и не размишљам о Рају. Само молим Бога да буде милостив читавоме свету и мени“.
„Наша срца морају бити пуна љубави, љубави Божије. Она даје снагу и благодат човеку. Знање долази после љубави“.
„Исповест је начин да се човек врати Богу. Исповест је дар Божије љубави човеку. Нико и ништа не може да одузме човеку ту љубав“.
Видео сам старца Порфирија како говори препун љубави према дрвећу и како, са великом забринутошћу, говори о изворима и водама земаљским.
Трећи гост: Нико не може да, са потпуном сигурношћу, тврди да зна шта је старац Порфирије тачно хтео да каже у својим поукама. Његове речи су предубоке зато што су то речи живота, које се сваком човеку откривају лично. Ја сам препознао себе у разговору који је старац Порфирије започео о начину живота којим живимо. Он је, колико сам ја могао да разумем, отприлике рекао следеће:
„Наш живот зависи од наше воље. Ми можемо да живимо онако како желимо да живимо. За онога који жели да чини оно што жели не постоје препреке, нити тешкоће. Али, ни изговори! Морамо живети по Христу. Ми то можемо. Пост је истински начин живота. Пост никоме није нашкодио… Ништа се лоше никоме није десило од поста. Врло добро знам да се нико никада није разболео од поста“.
Старац Порфирије је, затим, рекао да је то схватио на основу свог сопственог животног искуства. Човек се, како каже он, разболи када се страсно веже за људе или ствари. Све што говори, старац Порфирије говори са потпуном сигурношћу, из личног искуства.
Четврти гост: Ја, нажалост, нисам успео да чујем поуке старца Порфирија, овде у Хањи. Нисам био ту када је разговарао са људима. Нисам имао ту част да чујем његове духовничке речи. Међутим, не жалим због тога. Сам његов светачки лик, који сам видео, био ми је сасвим довољан.
Када сам му пришао, осетио сам да духовно зрачење његове личности обузима свецело моје биће. Он вас напросто осваја својим речима. А и његово ћутање је итекако речито. Сладосне речи се шире из његових уста као кад тамјана, а управо то јесте оно што је неопходно људима у нашем времену и у свим временима.
Митрополит Иринеј: Могли бисмо да разговарамо о многим другим стварима везаним за старца Порфирија, али сада за то немамо времена и зато ћу вас, на крају, питати шта, по вашем мишљењу, такав монах значи за данашњи свет?
Трећи гост: … Старац Порфирије нам не даје готов метод, нити нам даје некакав списак рецепата… Када се човек нађе поред облагодаћеног човека као што је старац Порфирије, он осећа духовну радост, испуњење и утеху. Он осећа унутарње окрепљење и обиље живота. А управо то јесте оно што је неопходно данашњем човеку.
Митрополит Иринеј: Немогуће је укратко рећи у чему је све духовни допринос човека попут старца Порфирија. То је човек који види свет какав он заиста јесте, у светлости Божијој и у љубави према свакоме. Старац Порфирије је, упркос својим годинама, духовно здрав и радостан човек. Он је човек без проблема и комплекса, без брига и страха, без многобрижности и сумње. Он је човек који воли и који је смирен. Старац Порфирије – човек који је истински човек.
Из другог разговора о старцу Порфирију
О. Елефтериос Капсоменос. Пре двадесет и четири године, велики професор богословља, Амилкас Аливизатос, блажен му помен, рекао ми је следеће: „Пронашао сам свештеника (оца Порфирија) за параклис Поликлинике“.
Био је одушевљен.
„Заиста, постоје савршени Оци, баш онакви какве Христос жели“, рекао ми је том приликом.
Касније када сам и ја срео старца Порфирија, схватио сам да је он заиста свети човек, који има све Христове дарове: ум Христов, љубав Христову и радост Христову.
Старац Порфирије је безбројно мноштво људи – што у Атини, што у своме дому у Пентели (где још увек живи), а што оне који су имали тај благослов да га виде током пет дана, колико је проборавио овде у Хањи – испунио светлошћу и духовном силом да ходе путем Христовим, напојивши их радошћу највећег богатства које имамо – наше свете Вере.
… Имао сам то велико задовољство да сам упознао истинитог и узвишеног оца богословља. Мислим оца, који се заиста убраја у Свете Оце, истинског оца за све оне који га знају и који су, са потпуним поверењем, душе своје предали у његове руке и његовој очинској бризи.
Богословље, оваплоћено у личности, зрачи Божанском светлошћу. Истински богослов постаје видиво богословље, попут Бога Логоса, Који је постао човек и, тиме, Богочовек, Исус Христос, Бог Коме се клањамо у векове.
Тако је, старац Порфирије, будући верни слуга Бога Логоса и свецело Богочовеков човек, постао видиво Христово присуство за Хришћане. Старац Порфирије нас чини богословима, учећи нас собом о Богу и испуњавајући тим живим учењем.
… Шести гост: Старца Порфирија сам видео први пут у животу и одмах сам схватио да сам упознао Светитеља нашега времена. Духовна лепота његовога лица побудила је у мени осећање свештеног трепета, поштовања и љубави…
Његова једноставност, његова опитност у духовним стварима, његово смирење, његова потпуна љубав су ме напросто обујмили када сам се нашао поред њега. Као да сам, у тим тренуцима, заборавио ко сам, шта радим и томе слично.
Мени старац Порфирије изгледа као један од оних великих пустињских Отаца, о којима сам читао у светоотачким књигама. Што се тиче утиска који је оставио на мене, могу да кажем да ми је непрестано говорио о љубави.
„Све, дете моје“, говорио ми је, „мора почињати од љубави према Богу“.
… Још нешто је на мене оставило дубок утисак. Старац Порфирије узима примере из природе и преко њих нас уздиже ка познању духовних ствари. Сећам се како се сагнуо и, убравши један цвет, рекао: „Овај цветић прославља Господа својим мирисом!“. То се догодило непосредно пре него што смо ушли у цркву Светих апостола Петра и Павла, где смо донели цвет и отпевали им њихов тропар…
… Седми гост: Знам старца Порфирија од раније, тако да сам, када је дошао у Хању, имао прилику да га поново видим… Старац Порфирије је, у Атини, посетио једну монахињу из једног критског манастира, која је била болесна.
Дао јој је духовне савете и охрабрио је да истрпи своју болест. Затим је, између осталог, почео да јој до детаља прича о њеном манастиру на Криту, иако никада није био тамо. Он јој је, такође, рекао да се близу манастира а непосредно испод површине земље налази извор, који ће, ако буде на правилан начин ископан, обезбедити њеном манастиру воде и више него што је потребно.
Када се ова монахиња вратила у свој манастир, испричала је игуманији шта јој је рекао старац Порфирије, и монахиње су почеле да копају бунар на описаном месту.
Вода је покуљала из откопаног извора, који не пресушује до данас.
Уз то, пре извесног времена, док је стајао пред својом келијом, старац Порфирије је, у даљини, угледао жену са детенцетом на магарету. Када их је осмотрио, Старац се окренуо ка госпођи која је стајала поред њега и рекао: „Дете које држи ова мајка и које долази к нама је глуво“.
Када су се приближили, старац Порфирије је поздравно детенце, речима: „Како се зовеш, синко?“ Дететова мајка се тада окренула ка старцу Порфирију и рекла му: „Не вреди да му причате, глув је“.
Када смо у Ираклиону, на кратко, били гости једне установе, ја сам једној госпођи поклонио скромни поклончић. А будући да је мој поклон био исувише мали, осећао сам се некако непријатно. Тада ми је старац Порфирије рекао следеће:
„Када би само знао колико је вредан твој поклон, без обзира на то што је скроман. Увек имај на уму речи Јеванђеља које кажу да, чак, и чаша хладне воде, ако је некоме понудимо у љубави, много вреди пред Богом“.
О. Елефтериос: Старац Порфирије ми је рекао, као и свакоме са ким је тада разговарао, да сваки човек треба да зна, ради добра своје душе, које врлине а које страсти има и како да их излечи. То треба да чини, увек имајући добру веру и усрдну молитву Христу као основу разумевања свога духовног стања и делања, што се постиже даром очишћенога ума, то јест Божијом благодаћу, која, како учи наша Црква, омогућава тај дар.
Међутим, старац Порфирије ни у ком случају не заборавља да говори о људским физичким немоћима. Он зна доста о свим болестима и помаже људима да се од њих лече и многе је, када је у њима била присутна јака вера, и излечио (наравно, увек Христовом силом). Он објашњава свима да све оно што каже или учини има за циљ само једно: да у њима пробуди љубав према Христу…
… Пети гост: Монаси – са духовним искуством, животом и уподобљеношћу Богу, какву има старац Порфирије – могу данас, као што је то било и свагда у прошлости, да много тога подаре савременом свету.
Старац Порфирије је постао живи пример својим ближњима коликих неизрецивих дарова бивамо удостојени када у овоме свету живимо у складу са Божијом вољом. И то дарова који су само увод у велике дарове којих ћемо бити удостојени у Вечности. Старац Порфирије се уподобио Христу… Он се моли за оне који се не моле. Он, служи својим ближњима. Он прима на себе не само њихове радости, већ и њихове жалости и проблеме. Он је милостив према онима који немају ништа. Он страда са онима који су болесни. Он плаче са онима који плачу и радује се са онима који се радују. Он побеђује свој егоизам, надвладавајући у себи многе страсти које господаре човеком, да би стекао врлину и живот у складу са вољом Божијом. Старац Порфирије, који је посетио наш град пре неколико дана, управо је пример онога што би прави монах требало да буде.
… Митрополит Иринеј: Хвала вам много за све што сте нам рекли. Нарочито благодаримо Богу Који нам и данас пројављује такве свете људе као што је старац Порфирије.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *