СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СЕЋАЊА НА ОЦА ТИХОНА – СРЦЕ ЦЕЛОМ СВЕТУ
 
Духовни савети
 
Његови савети били су капи доживљаја срца.
“Да би нашао доброг духовника, говорио је, треба да се молиш три дана и потом да те Бог просветли. На путу којим ћеш ићи моли се да га Бог просветли да ти каже добре поуке”.
Увек се моли, пре почетка сваког посла. Реци: “Боже дај ми снагу и просветљење”, и потом почни посао; а на крају: “слава Богу”.
Много је говорио о смирењу: “Свако јутро Бог благосиља човека једном руком. Кад види смиреног човека благосиља га с две руке”.
Једном га посети неки монах и рече му како никад ништа лоше није учинио у животу. Међутим, приметио је да су његове речи скривале велику гордост; много се ражалостио и сматрао је да је овог запосео пали демон”. Нећу да гледам таквог човека”, говорио је, “боље да је хиљаду пута пао у грех, него што је такав. Тако се иде у пакао, дете моје”.
Приповедао ми је тада за један догађај из своје отаџбине:
У једном женском манастиру била је једна млада монахиња и много се прочула по врлини. Игуманија тада виде једно виђење и чу глас који јој рече: “Ову монахињу да смириш”. Игуманија беше у недоумици јер је сматраше својом најбољом монахињом. Млада монахиња имала је обичај да након богослужења остане сама у храму. Стојећи пред иконом Богородице говораше: “ја девица, ти девица, ти си родила, ја нисам”. Тим речима показивала је своју гордост. Међутим, ускоро јој Бог даде искушење како би је довео у велико смирење. Тада, клечећи пред иконом Богородице, покајана, смирена, правећи метаније и лијући сузе, говораше за себе да је “најгрешнија на свету…”
“Сузе, дете моје, сузе, то жели Бог.”
“Пакао се напунио људима – гордим девственицима. Смиреног човека жели Бог.”
Смирење оца Тихона било је толико да је када би неко ишао да се исповеди, након опростне молитве, говорио: “Дете моје, помоли се и за мене”…
Кад је један младић, равнодушан, дошао на Свету Гору, поведох га у старчев скит. Пошто се исповедих, хтеде и он да се исповеди. Ушавши у цркву расплака се и паде на колена молећи за опроштај многих сагрешења. Отац Тихон га толико заволи да му је тражио истог тог тренутка да се помоли за њега, да му опрости Бог, јер је младић много плакао док он сам, рече, није. Он, коме сузе никад нису недостајале и који је имао једну крпу којом је само брисао (сузе п. п.) и која је увек била наквашена…
И епитрахиљ му је био стално влажан од свакодневних суза – држим то за истински благослов. Чак и на великом (натпрсном п. п.) крсту ако неко обрати пажњу, видеће капи суза, које је изливао у прегрштима. Сматрао је да са сузама перемо ноге Христове и да их са косом посушујемо…