СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

ПОСЛАНИЦЕ
 
ДРУГА ПОСЛАНИЦА
 
„Часни Крст“ 21. 11. 1975
„Нека нам Ваведење Пресвете буде на помоћ
„Слава ти Господе, слава ти Свети, слава ти Царе…“
 
Поново захваљујем Богу што ме није презрео (Своје балаво дете) него ме као нежан Отац одржава благословима, а нарочито у Светле дане као што је данашњи, Ваведење Богородице који са посебном побожношћу славе они који су се посветили Богу, подражавајући Пресвету Богородицу.
Помишљао сам да данашњи благослов пошаљем мојим сестрама којима ништа друго нисам имао послати. Јер, браћа су дужна слати благослове сестрама, а нарочито кад су (браћа) на путовању. Није битно да ли је њихов благослов велики или мали, јер сестре највише цене братско интересовање и осећај сигурности који долази од братске љубави. Ова мисао ме је охрабрила да и ја упутим ове скромне духовне „тврде плодове.“
Свакако, да сам у добром духовном стању благослов би био обилнији и обимнији, и не би имао овако дебелу љуштуру коју ћете, уосталом, видети. Нешто од овога што сам писао слично је једно другом, али постоји и нека мала разлика као између ораха и бадема. Али и њих који припадају истој врсти, иако су ситни, треба пуно јести али не да би се наситило, јер благослов и иначе није за преједање.
Било би добро кад бих имао много да вам пошаљем.
На жалост, у странствовању нисам много духовно напредовао као други Оци који су се усрдно подвизавали и духовно обогатили. Ја сам достигао оно што каже пословица:
„Лењ у младости, сиромашан у старости“. Сад сам се опаметио, али чему све то кад сам телесно ослабио и нисам више у могућности да се подвизавам. Оно што ми је преостало јесте нада у велику милост Божију, и уздам се да ћу вашим молитвама бити незаслужено помилован.
Свим срцем вам желим духовни напредак и успешно просветљење да бисте раније научили оно што сам ја, на жалост, тек сада схватио.
 
Монаштво
По мом схватању да би се неко повезао са Богом треба прво да се одвеже од света и заволи подвиг, ради Бога, да би се озарио и полако постао земаљски анђео. Наравно, уколико се смирено подвизава, јер и сатанини црни анђели се подвизавају више од свих, али шта то вреди кад немају смирења.
Пре него што се неко запути према анђеоској држави треба чврсто да верује да ће као монах више помоћи и себи и свету молитвом и ћутљивим проповедањем (кроз пример), па чак и материјално (опет кроз молитву), пружајући руке ка небу и скупљајући облаке да би пала киша у време суше, а не пружајући руке према богатима да би после помагао сиромашне.
Ни у манастиру не треба толерисати наге туристе да би се сакупио новац за облачење сиромашних, јер је то дело лукавога да би монаха удаљио од благослова Божијег и посветовњачио га, док стварно странствовање монаха за Христа чини богатим у врлинама.
Они који су благодаћу Божијом упознали таштину овога живота добили су највећи дар и није им потребан дар прозорљивости да би предвиђали будућност, јер је довољно побринути се о спасењу душе и предузети одговарајуће духовне мере.
Убеђен сам да највећи непријатељ спасења наше душе, опаснији и од самог ђавола, јесте световни дух, јер нас сладуњаво одвлачи и на крају вечно огорчава. Кад бисмо могли да видимо самог ђавола захватио би нас страх и морали бисмо прибећи Богу јер је Он за своје припремио рај.
Монаси који се такмиче са световњацима у световном развоју показују да су на погрешном пут. У то могу и сами да се увере на основу светских брига које их оптерећују.
Највећи неред у манастирима је светски поредак, војна дисциплина која не само да замара, а посебно данашњег уморног човека, него још одстрањује „свету простоту“ и усмерава све душевне и телесне моћи на овоземаљске ствари и заборавља на Бога. С друге стране видимо узвишену једноставност Божију пројављену у Његовој творевини као што су небеска светила (звезде). Видимо да су једноставно разбацана по небу без калупа и као таква одмарају човека, док вештачка светла поређана у савршен ред умарају човека.
Зато, ако хоћемо анђелски да живимо, морамо избегавати не само свет него и дух овога света да би се духовно уздигли. Чак и дебеле кокоши кад би се удаљиле са места где чепркају и гоје се, као и од кавеза које су им људи направили, тиме би олакшале и могле би и оне да полете као птице небеске.
Спољашњи мир са умереном аскезом доноси и унутрашњи мир (мир душе), који је неопходан услов за деликатан духовни напор. Јер, све што се неко више удаљава од света толико се и свет више удаљава из његове унутрашњости. Тада се удаљавају и помисли овога света а ум се чисти и постаје божански.
Очишћен монах који се жив облачи у црно (у расу) и умире за свет, а изнутра се кроз тајну анђелске схиме облачи у покајање, учинио је тиме највеће чудо свог живота и није му потребно да чини друга чуда у свом животу.
Мишљења сам да већу вредност имају живе иконе, оне које личе на анђеле, него оне насликане које стварају највећи сликари. А они који се не боре да личе на анђеле него лажно умирују своју мисао променом места и мирског имена и облачења, без икакве унутрашње промене, личе на ментално поремећене који носе официрска одела и сами себи прикачују ордење (представљајући се генералима), и хвале се самима собом али бивају исмевани од света.
Велики ентузијазам и мали егоизам су оправдани код монаха почетника уколико су млади – као што се и мала деца радују првим зубима који им израстају и првим корацима које праве – док старима ово не пристоји.
Неће нам ништа користити добар почетак у свету ако не завршимо добро, на небу.
Некада су Св. оци врло пазили, борили се са пуно самоодрицања, избегавали свет, уздржавали се од свега, веома волели Бога и сваку духовну храну за спасење душе и давали предност сухоједенију за тело, и тако су се освећивали. У наше доба, нажалост, многи од нас немају топлу љубав и веру у Бога, не бринемо за подвиг, запостављамо сухоједеније, и тако смо неосетно постали само „наквашени оци“.
Световни људи се сурово боре за сујетне ствари на стадиону, бацају лопту или ударајући руком или главом лопту. Насупрот томе, за монахе борба има велики значај јер они циљају на свлачење старог човека, упоредо са борбом против страсти душе (контролисањем осећања, молитвом, смирењем и љубављу и према непријатељима, одн. на начин супротан светском), и побеђују моћне демоне и овенчавају се Христом. Тиме добијају рај а не бесмислени светски пехар.
Православно суздржање, и уопште, духовни подвиг, увек је усмерено на један виши циљ, на освећење душе.
Док аскеза овога света као што је јога итд. , бива ради еластичности тела.
Подвиг који бива из љубави према Христу (будући да ова љубав садржи у себи и љубав за спасење душе коју воли Христос), својим напором и трудом оплемењује и одмара душу, оснажује тело, доноси упоредо и бестрашће јер се умирују хаотични покрети тела, и тада се човек одржава са мање хране јер обитава мир у души и питомост у телу.
Разноврсност хране, нарочито масне, не приличи не само монасима него ни побожним световњацима, осим, наравно, празницима због свечаности дана, у славу Божију, или из гостољубља. О болеснима не говоримо јер им је добра храна неопходна, довољно је да у својим боловима захваљују Богу, да би били овенчани као свети мученици.
Суздржавање за здраве младе људе је најтврђа узда против страсти, да би загосподарио дух и преовладао двоструки мир. Онда чистотом срца могу јасно гледати људе – као анђели да гледају анђеле. Док они који се не суздржавају и живе разуздано сматраће чак и анђеле телеснима, као Содомљани (Пост. 19, 5) који се беху удаљили од Бога. И природно је да они који воле своје добро ухрањено тело и уживање да и друге људе воле телесно и да себе духовно упропасте.
Они који воле да им тело буде учвршћено аскезом доживљаваће га тада као свете мошти и као пријатеља душе. А и све људе ће тада волети безазлено, као иконе Божије, као своју браћу.
Безазлено дете све види безазлено, и сви га виде као анђелчића чак и кад је наго, јер је обучено божанском благодаћу невиности. Док одрасли ако се не дематеријализују аскезом да би дошла божанска благодат невиности, саблажњавају чак и тада ако су мало наги.
Чисте помисли чисте душу, и неутрализују оружје демона блуда. Тако непријатељ више не може да ратује ни помислима ни телесним надражајима. И та дечија невиност чува човека у опасностима боље од сваке амајлије, јер у тако чистом телу обитава и чиста душа, а у чистој души се задржава благодат Божија.
Они који прихватају нечисте помисли и упоредо се брину о телу храном и излежавањем и говоре како их ђаво напада из зависти, безразложно оптужују ђавола.
А они који неоправдано запостављају своје духовне дужности и не обраћају пажњу на ситне грехе врло брзо ће потонути, као дрво које се изненада распадне од мноштва црви, а не од једног ударца секире.
Не постоји моћнији човек у свету од онога који се бори против човекоубице/ђавола и који немилосрдно сузбија и одстрањује своје страсти, и духовно се ослобађа од ропства страстима.
Кад неко не може да се ослободи својих страсти, а бори се неуморно, онда је, углавном, у питању гордост која непрестано пушта своје младице. А понекад страсти не одступају зато што још увек постоји наклоност ка гордости, или нас, пак, Бог искушава да бисмо се више борили и добили већу награду и да би се малодушни утешили и охрабрили за борбу, а не да буду обезнађени гледајући како други напредују а они остају у месту.
Милостиви Бог много пута, да не бисмо били повређени, не показује нам наше непријатеље, јер се подвижник бори са непријатељима који се из дана у дан умножавају. Све што већу снагу улажемо у искорењивање страсти утолико се непријатељи више скупљају и вуку испод тог корења; и ако се тада не примећује напредак он ипак постоји. Душа повољно напредује јер се више смирава, више се бори и бива принуђена да прибегне молитви, да прибегне Богу. У овом понизном стању разочарења (у нас саме) крије се повољно духовно стање.
У почетку духовног живота Бог, из љубави, не допушта да неко упозна сву своју грешност, нити изобилна доброчинства Божија, а све то да не би пао у очајање, нарочито ако се ради о осетљивој особи.
Зато, немојмо очајавати него се увек боримо с надом, смирено и ревносно, и све страсти ће благодаћу Божијом полако отићи од нас. Јер, натмуреност невремена никада није трајно остала на небу, него пролази и опет се појављује сунце. Нада са стрпљењем изгони хладноћу зиме и доноси радост пролећа које сунцем загрева земљу и ствара зелени покривач. Не очекујемо духовно пролеће уколико прво не прођемо духовну зиму где умиру духовни инсекти. Не очекујмо да божанско процвета у нама уколико претходно не умре људско; одн. да се духовним орањем преокрене зеленило /телесне. вештаствене/ природе и пшенично семе падне и донесе стварно зеленило са изобилним /духовним/ плодом.
Наравно, земљорадников плуг напредује зависно од врсте земље коју оре. Ако је послушник тврдокоран, самог себе штети, јер спречава земљорадника да заоре дубоко, и онда је природно да почетник у башти свог срца име пуно корова. Старац за тако нешто није одговоран јер његова одговорност зависи од послушности и потчињености послушника.
Огледало послушника јесте старац (духовник). Кад послушник не огледава своје срце у старцу природно је да буде исмејан /јер је пао/ од света и његових прљавштина.
Млади који послушност не осећају као потребу којом се чувају од искушења него се слободно крећу својом вољом, убрзо ће бити смртно рањени од непријатеља и постати заробљеници, јер слобода по мерилима света одводи у духовно ропство.
Они који су успели да одбаце своју вољу са лакоћом су одбацили и окове страсти и ослободили се духовног ропства човекоубици. Монах који следује својој вољи следује заблуди, а лаик који верује у свој разум завршава, углавном, на психијатрији.
Највећи успех лукавога је да барем мало поквари мишљење послушника о свом духовнику. После тога почетник пада као што пада свод кад се испод њега извуче стуб.
Они који себе једноставно поверавају свом духовном оцу напредују сигурно и лако (јер су натоварени на старчева леђа), и безбрижни стижу у рај. Док послушници који покушавају да избегну послушање страдају као живахна телад која стално трзају конопац док га не покидају, а после трче као луде по пољу и ако их нико не заустави изгубе се.
Почетник не сме ни да помисли да се подвизава својом вољом, него увек под надзором старца. Не треба ни да се издваја од братства својом незрелом жељом за већим подвигом у пустињи. И незреле смокве кад се уберу пуштају из себе млеко уместо меда показујући тиме да још увек имају потребу за напајањем. Као што одојчад да би се природно развијала морају две-три године сисати мајку тако и почетник треба да буде задојен манастирским млеком покајања најмање три године. А после, по Божијем благослову, може за добро своје душе отићи у пустињу.
С друге стране, почетник не сме самољубиво присиљавати себе на подвиг јер му то неће бити на духовну корист него ће само нашкодити своме телу и биће неупотребљив, као што ни зелена диња не сазрева тиме што ћемо је стално прстима притискати него сазрева временом и то сама покаже својим мирисом. Они који се самољубиво и самоуверљиво боре – муче се и страдају од наркозе егоизма. А оно који се смирено подвизавају и побожно се покоравају још у овом животу осете укус небеског меда који непрестано капље у њихово срце из оног духовног цеђења које се зове страх Божји.
Много је пажње у почетку потребно да искушеник не „исцури“ него да постави добар темељ. Јер ако се фитиљ у почетку натопи водом после је бескорисно натапати га воском јер ће само пуцкетати. Тако и искушеник, ако не постави добар почетак доцније ће само роптати и мучити себе и друге.
Противречити духовнику је највећи непријатељ искушенику, јер одгони побожност а потом следи безосећајност и незаинтересованост за ситне грехе које он сад види као природне. Међутим, искушеник ни тада нема спокоја у души него само немир. Нити може схватити шта је у њему и зашто му је срце споља у реду а изнутра шаље чудне импулсе. У таквом случају само тело добија ударце. Насупрот томе, осећајан и предан бива тешко рањен и преживљава и најмању грешку као велики грех. А доживљава и духовно крварење кад му немилосрдни људи прилазе да му очисте ране својим дивљим канџама.
Искушенику код кога постоје духовни микроби топла љубав ће у почетку штетити. Зато је старчево споља хладно срце најбоља дезинфекција, а донеће и побожност души.
Превише осетљив и ревностан има велику потребу за љубављу једног опрезног духовника да би му успорио ревност тако да не може бити изненада повређен својом крајњом аскезом, као што и планинари постепено освајају путању и тако достижу до врха.
Кад духовник нема великог искуства али има пуно љубави, и смирења, опет може изобилно помоћи свом духовном детету искуством најискуснијих од којих прима савете, а ту је и благодат Божија коју у наставку прима на основу свог смирења. Незрео монах који око себе окупља послушнике само показује гордост коју има и у својој сржи, и личи на новорођенче које се рађа са брадом (тј. на чудовиште). А они који га следују очигледно им нешто недостаје у глави или срцу.
А онима којима се није десило /нису били у могућности/ да се потчине старцу а имали су за тако нешто добру вољу и покоран дух у себи, добиће и они изобилну благодат Божију.
Они који духовно не стоје баш најбоље јесу свештеници који би студирањем психологије (тј. људском техником) да помогну душама. А чудно је и то што њихови учитељи, психолози, не верују у Бога нити прихватају да постоји душа, или ако признају њено постојање онда то чине на свој начин (такви су скоро сви). Таквом праксом ови клирици показују да су духовно ослабили и да имају потребу за светоотачким проверама, и пошто се исцеле онда ће моћи и сами да расуђују о свом палом духу, а упоредо са тим ће упознати и моћ божанске благодати да би је убудуће употребили за душе које пате.
Кад се човеку помогне да поверује у Бога и будући вечни живот – односно када схвати све дубине и смисао живота – и покаје се, онда он мења свој живот и одмах добија божанску утеху са благодаћу Божијом. Све то мења човека уништавајући и његово грешно наслеђе. То се догодило многим људима који су се покајали и усрдно и смирено борили. И не само да су награђени радошћу, него су неки од њих постали и свети и сада их побожно поштујемо и просимо њихове молитве, а знамо да су некада били пуни страсти и грешног наслеђа.
Ако је, примера ради, преподобни Мојсије Етиопљанин раније био разбојник, најкрволочнији разбојник са злом прошлошћу. Али чим је поверовао у Бога и покајао се почео је са подвигом и страсти су ишчезле. Примио је благодат Божију и чак се удостојио пророчког дара. А у племенитости је био превазишао и самог Арсенија Великог који је био из једне угледне породице из Рима, и имао је многе наследне врлине и огромно научно образовање.
Значи, благодат Божја је – све, и души може помоћи само облагодаћен духовник, пун вере и љубави за душу. Јер он као такав познаје узвишено достојанство и призив душе и може јој помоћи у покајању и ослобођењу од терета, да би тако доспела у рај. Нема веће болести у свету од помисли, тј. кад ђаво преко помисли убеди човека да му нема излаза. Као што не постоји ни већи лекар, у таквим случајевима, од искусног духовника који својом светошћу улива поверење, и удаљава ове помисли од осетљивих створења Божјих, и исцељује душе и тела без лекова обезбеђујући им рај.
 
Љубав
Духовна љубав је узвишенија од љубави коју имају браћа по телу, зато што је овде реч о сродству у Христу а не по мајци. Они који имају ову чисту (првобитну) љубав пуни су доброте, јер у себи имају Христа а на лицу изображено божанство. Наравно да је немогуће да Христова љубав уђе у нас ако из себе не избацимо љубав према себи и свету, и усмеримо је на Бога и његове иконе, и да се тако непрестано дајемо другима не желећи да се они дају нама.
Они који пуно пате за спасење целог света и доприносе томе на свој начин (подвигом), и смерно се предају у руке Божије, такви осећају највећу радост на свету а живот им је непрестано славословље јер у себи доживљавају да лете као анђели дан и ноћ славећи Бога. Док они који су равнодушни према спасењу за своје душе покушавају да нађу радост и мир у овом таштом животу и непрестано се муче и тону у бескрајне вртлоге света, и већ сада доживљавају пакао.
А ревносни, будући да се крећу у небеском свету славословља, с радошћу прихватају искушења и прослављају Бога због њих, као да су искушења благослови, и у свему непрекидно уживају благослов Божји, и у свему се благодарно понашају као права деца Божија.
Милостиви Бог нам даје безмерне благослове и увек дејствује на наше добро, и све би урадио за нас. Чак би учинио да се сва Његова створења од биљака до животиња великих и малих, жртвују за нас. Тако се и Он сам, Бог, жртвовао да би искупио човека. Нажалост, многи од нас су равнодушни на све то. Рањавамо Га својом безграничном незахвалношћу и безосећајношћу а Он нам и даље пружа сва своја добра.
Савест је први закон Божји који је Он утиснуо дубоко у срца првосазданих људи, а даље то наслеђује сваки од нас као копију приликом рођења од својих родитеља. Они који су успели да истанчају своју савест свакодневним проверавањем себе почињу осећати себе странцем у овом свету, а то изазива чуђење код људи овога света. Међутим, они који не проверавају своју савест немају користи ни од духовног тражења ни од најискуснијих стараца, нити ће, пак, моћи да држе заповести Божије јер су већ постали неосетљиви.
Осетљиви и ревносни који све испуњавају са тачношћу, због своје трпељивости која долази из љубави бивају потиснути од безосећајних, али је љубав Божија увек са њима. Много пута се огрешују и о саме себе због своје преосетљивости, јер преувеличавају своје ситне грехе или себе оптерећују туђим грешкама, али опет их Бог наслађује Својом рајском добротом и упоредо их духовно оснажује.
Они који вређају или рањавају осетљиве људе, судећи по њиховој унутрашњости нису људи.
Они који кажу да су осећајни и поседују љубав и љубазност и трпе неправде које им људи наносе, али кажу: „нека их Бог казни“, преварени су од лукавога јер не схватају да је то само „племенито“ зло. Сви ми у овом животу дајемо испите /из незлобиве љубави/ да бисмо прешли у други, вечни, рајски живот. Мислим да је ово „племенито“.
Они који су, дакле, неправедни, неправедни су пре свега према себи, и они који радосно трпе неправду заслужују вечну плату са каматом.
Много пута добри Бог оставља добре људе у рукама злих да би оставили своју доброту и окусили небеску.
Добри људи, наравно, не задржавају зло у свом срцу, али ни своју доброту не задржавају само за себе. Зато не поседују лепе ствари нити их се дотиче лепота овога света. Тиме показују своју топлу веру у Бога и велику љубав.
Не постоји оштроумнији човек од милосрдног који даје земаљско, трулежно, и купује нетрулежно, небеско. Као што не постоји безумнији човек од користољубивог који непрестано сакупља и никад му није довољно, и на крају својим сакупљеним иметком купује пакао. Они који се губе у материјалним стварима постају на крају изгубљени јер су изгубили Христа.
Онај ко је потчињен материјалним стварима увек је под оптерећењем јер стрепи да ли ће изгубити или неће своју душу. Тврдица, опет, који је од силног стискања ишчашио своју руку, стегао је и своје срце и отврднуо га као камен. Да би се исцелио треба да посети несрећне људе, да их види и осети и онда ће отворити своју руку и омекшати своје скамењено срце које ће тако постати људско. Само тако ће му се отворити рајска врата.
Доброта омекшава и отвара срце као уље зарђалу браву.
Они који се приближавају паћеницима приближавају се Богу, јер је Бог увек присутан код своје напаћене деце.
Ревносна деца Божја која својим ближњима помажу у ношењу крста биће духовно окрепљена од Бога и ослобођена крстова (искушења).
Они који мисле на велике крстове праведника никада се не ожалошћују својим ситним искушењима, јер иако су учинили више грешака у свом животу, ипак, пате мање од праведника.
Они који неправедно страдају подражавају Христа, и они који страдају због својих грехова такође су блажени, јер изравнавају рачуне својих грехова још у овом животу.
Они који не састрадавају са паћеницима пате од смртоносне духовне болести, неосетљивости. Они, опет, које узнемиравају уздаси болних и гневе се јер не могу да се сконцентришу, болују од многих духовних болести.
Они који истински воле и исправно се боре, подносе све са љубављу, жртвују се и одричу се себе, успокојавају свог ближњег који је Христос.
Они који желе да им се непрестано дају други, без тог да они било шта дају другима, и стално нешто траже од Бога без тога да било шта дају Богу, чак ни своје грехе (покајањем), сасвим се отуђују од Бога и сами себе предају у руке човекоубице. Будући да су љубав гајили само за себе природно је било да се појави и да још у овом животу осете један део пакла.
Они који не стављају себе на место својих ближњих страдалника, биће остављени од Бога и тада ће доживети свој пад и научиће шта је то бол. Док они који се интересују и саосећају са другима а запостављају себе, уживају божанску заштиту и бригу.
Кад неко преда своје срце Богу, онда и његов ум бива обузет божанском љубављу. Тада је он равнодушан према свему светском и непрестано размишља о небеском Оцу заљубљујући се у божанске ствари, и као анђео дан-ноћ прославља свог Творца.
Ако добро размислимо видећемо да су доброчинства Божија сасвим довољна да потресу и једну славољубиву душу.
Они који осећају своју грешност и боре се против ње и верују у божанску милост, уздижу своју душу до рајских висина.
Они који се пуно и побожно подвизавају и доспевају до извесног анђелског стања и хране се рајским медом, опет ништа не приносе Богу у поређењу са оним што је Он учинио за нас. Једу мед а приносе Му восак. Слатке плодове једу а Богу приносе у кадионици смолу од дрвета (тамјан). Значи, ништа не чинимо и ништа Богу не приносимо у поређењу са Његовим великим доброчинствима. А добри Бог нам пружа плодове (чак и од нашег ђубрета и отпадака), и ми се од њих хранимо, а ми, јадни људи, од тих лепих плодова после правимо ђубре!
Као што доброта Божја све преобраћа на добро, тако и ми Његова створења треба све да окрећемо према добру да бисмо били од користи и окористили се.
Добри људи се уче на грешкама својих ближњих и употребљавају их као кочнице себи, да не би слетели са пута. Док лукави се не уче ни на врлинама других, јер чак и њих тумаче својим неприкладним речником. А тако чине јер су помрачени мрачњаштвом човекоубице и духовно оштећују сами себе и друге. Зато су увек жалосни и ожалошћују и своје ближње својом духовном помраченошћу, јер облачно време изазива нерасположење само код људи који су склони тузи.
Доброта је један од многих атрибута Божјих зато увек сеје радост и разгони облаке, отвара срца као што пролећно сунце чини да изникне биље из земље, и загрева чак и змије које тада излазе из смрзнуте земље да би и оне уживале у доброти Божијој.
Мрзовољни људи се вечито гуше у мислима и својим смрзнутим срцем замрзавају и гуше помислима страдалне људе који им прилазе ради утехе. Док људи добре воље својом одуховљеном љубављу, прекаљеном болом, гуше демоне, ослобађају душе и сеју око себе божанску утеху.
Топла духовна љубав осећајне чини још осећајнијима, а бестидне још бестиднијима.
Сироче, нарочито ако је без мајке, чак ако је и мали јеж у питању, треба прихватати са осећањем бола и топле љубави, да би се загрејало, охрабрило и тако отворило своје срце.
Ревносно сироче хоће јаке кочнице да се у свом великом ентузијазму не би оштетило до преоптерећености којом показује своју велику захвалност.
Топла љубав Христова храни боље од сваке материјалне хране и даје многе калорије души и телу, а много пута лечи и неизлечиве болести.
Они који за љубав Христу не жртвују своје телесно здравље кроз запостављање телесног одмора неће наћи одмор души ни у овом ни у будућем вечном животу.
Они који из чисте љубави жртвују чак и свој живот да би заштитили своје ближње подражавају самог Христа. Они су највећи хероји јер их се боји и сама смрт пошто су је уништили љубављу и победили бесмртношћу, узимајући кључ вечности испод надгробне плоче и лако напредујући у вечно блаженство.
За једног осетљивог човека је боље да да живот из љубави за свог ближњег него да поступи кукавички, и да га после тога целог живота гризе савест због тога.
Жртва за ближњег крије у себи велику љубав према Христу. Они који имају добре намере да буду милосрдни али немају чиме и због тога пате, чине милосрђе крвљу свога срца.
А они који хоће да буду мученици за Христа и немају прилику да то остваре, могу ту љубав којом изгарају да пројаве кроз телесни подвиг за душе упокојених које су у огњу, да би тако добиле мало покоја.
Равнодушни и немилосрдни људи који мисле само на себе и само себе задовољавају, пуне своје срце немиром и гаје у себи мољца и бивају намучени још у овом животу. Док су милосрдни, будући да хране друге љубављу увек су нахрањени љубављу Божјом и Његовим изобилним благословима.
 
Смирење
Блажени су они људи који су успели у подражавању смирене земље која, иако бива гажена од свих, све подиже својом љубављу и све брижно храни, као добра мајка што нам је дала организам за наше тело при стварању. Земља, такође, прима са радошћу све што по њој бацамо, од племенитих плодова до нечистих отпадака које нечујно прерађује у витамине и изобилно их приноси и добрима и злима.
Као што се види, смирен човек је најснажнији човек на овом свету. Побеђује и носи туђе бреме на својој савести. А живи запостављен и обесправљен због туђих грешака које је примио из љубави, а унутра доживљава највећу радост јер је тиме од њега удаљен овај сујетни свет. Увреде, неправде итд. су најбољи хируршки резови за оне који су сагрешили, јер тиме исцељују старе ране. А за оне који се нису пуно огрешили је мач џелата, и за мученике се сматрају они који то радосно прихватају из љубави према Христу.
Одрасли, у зрелом добу, који не примају увреде и строге примедбе да би се исцелили и добили награду, неразумнији су од мале деце која неће да послушају лекара јер се боје инјекције и трпе кашаљ и температуру.
Већу захвалност дугујемо онима који су нас проболи и избацили трње из наше душе, него онима који су копали по нашој души и открили скривено благо.
Не вреди дерати колена многим метанијама ако се упоредо кроз смирење не промени наше лице /лик, целокупан човек/ (унутрашња метанија).
Онај који проси смирење од Бога а не прима човека којег му Бог шаље ради смирења, не зна, шта тражи, јер се врлине не купују као намирнице у бакалници (колико килограма хоћемо), него нам Бог шаље људе да се опробамо, да се потрудимо и стекнемо врлину и да се овенчамо њоме.
Онај ко се смирено покорава и прима ударце од других одстрањује своје отеклине, духовно се улепшава као анђео, и тако пролази кроз тесна врата раја.
Блажен је човек који се ослободио својих отеклина и иде трновитим путем Господњим са туђим бременом (клеветањем, увредама, итд. ), и оставља људе слободним да му својим оптужбама плету неувењиве венце. Ту се показује изворно смиреноумље које не испитује шта кажу људи него шта ће рећи Бог у дан суда.
Онај који сплеткарошу или малоумном говори разумно има потребу да га разумеју и тиме показује да ни сам није у реду, јер је сиров човек гори од малумног пошто му је ум помрачен од зла и егоизма.
А они који имају смирење имају и доброту и божанско просвећење, и никада се на свом духовном путу не саплићу о препреке лукавога.
Већину искушења у већини случајева стварамо ми сами кад доводимо себе у зависност од других, односно, кад хоћемо себе да уздигнемо. Нико се неће попети на небо уздизањем у овом свету, него духовном понизношћу. Онај ко ниско хода, хода са сигурношћу и никада не пада.
Онај ко не слуша савете на свом духовном путу меша путеве и умара се и касни. Ако се не понизи и не упита, макар и касније, тешко ће доспети до свог духовног циља. Док они који слушају савете ходају одморни и сигурни и заштићују се благодаћу Божијом и просвећују се, јер су смирени.
Они који се једноставно крећу са добрим помислима и износе све своје помисли и од великог смирења верују да немају ничег доброг, а усрдно се боре, такви у себи крију највећу духовну ризницу иако то не знају, ни они сами ни други. Тако не троше сами себе нити могу бити покрадени од других.
Бива вишеструко помогнут човек који се понизи пред понизним и осећајним човеком. Али ако се понизиш пред човеком који презире смирење – било да тражиш савет, било да му откриваш своје мане – учинићеш га још поноснијим и бестиднијим.
Човек који нема смирење и добре помисли пун је сумњи и двоумљења. И пошто тако може увек бити заокупљен, у почетку има потребу за духовником великог смирења који би му стално давао објашњења док му се ум не очисти да би могао јасно гледати.
Смирен и добродушан човек будући да има чистоту и унутрашњи и спољашњи мир, има и духовну дубину и такви људи дубински сагледавају божанске ствари, и тиме им се умножава вера и живе божанске тајне.
Горд човек, осим што је мрачан, изнутра и споља је непрестано узнемирен, и од плиткоће егоизма увек остаје на површини ствари и не може да продре у дубину где се налазе божански бисери, да би се духовно обогатио.
 
Молитва
Душа која се узбуђује лепотама овога света показује да у њој још живи сујетни свет, и зато се поводи за створењем а не за творцем, за иловачом а не за Богом. Није битно да ли је та иловача чиста или је блато греха, јер је човек по духу сродан Духу Божијем, и духом се, кроз молитву, сједињује са Богом.
Непомућеност исихастичког /тиховатељског/ живота (у пустињи) својим вишеструким предностима много помаже у молитви. А и сама исихија /тиховање/ је једна мистична молитва и много помаже у молитви, као дисање човеку.
Молитва у недостатку сна храни душу и даје јој осећај сигурности које има дете у наручју мајке. И свакако је паметније дете које трчи у наручје своје мајке и бива нахрањено љубављу и нежношћу, него ми одрасли што избегавамо сједињење са Богом кроз молитву у љубави, коју много пута видимо као задатак.
Не постоје блаженији људи од оних који су успоставили везу са небеском станицом и тако примају таласе (поруке) од Бога. Као што не постоје несрећнији од оних који су пресекли сваку везу са Богом и ошамућени лутају светом.
Блажени су они који за своју осовину у срцу имају Христа, и окрећу се око Његовог светог имена, умно, непрестано, понављајући Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.
Тиховање (удаљено од света) врло брзо доноси и унутрашње тиховање душе сједињено са подвигом и непрестаном молитвом. Тада се човек више не узнемирава спољашњим немирима јер, у ствари, само се тело налази на земљи, док се дух налази на небу.
У том стању, природно, налазили су се Свети оци, одуховљени људи који се скоро ни по чему нису разликовали од анђела, јер су и они дан и ноћ пребивали на небу, умно и непрекидно се молећи.
Срце поробљено сујетним светом држи и душу неухрањеном и ум помраченим, и тада се човек показује као духовни изрод.
Бдење са молитвом обезбеђује здравље и живот духовном развоју јер чисти и изоштрава ум, смирује немирно тело, греје срце љубављу према Богу, а душа прима божанску благодат.
Ноћна молитва помаже много више од дневне, као што ноћна киша помаже много више растињу од дневне.
Они који се на бдењу боре молитвом ако и дремају мало, више радују Господа од оних који се насићују сном и не дремају. Чак и они који заспу у столици хиљаду пута су бољи од оних који спавају у кревету. Не треба трошити своје енергије на сујетне ствари које ће једног дана постати прах, јер је то Каинова жртва (Пост. 4, 3). Кад је умор оправдан и дремамо боље је да нас у време бдења обузме сан два – три минута и да се тако природно раздремамо, него да растерујемо сан кафом и да раздражујемо нерве. Боље је да се бди мање часова са чистом молитвом него бдети сву ноћ и нестрпљиво очекивати крај, а после дан провести у кревету.
За чисту молитву од велике је помоћи удаљавање од светске буке и од мноштва људи и, ако је могуће, да човек остане потпуно сам. Кад се човек усами душа се много лакше креће а срце отвара Богу. Тада се љуштура душе полако распада и душа постаје осетљивија не само кад размишља о Богу него и кад чује Његово Име. Природно, исто се дешава и са именом Христа и Богородице.
Монаху је природно да буде сам и да му је молитва одмор. Уосталом, зато се и зове монах да живи сам са Богом, да непрекидно разговара са Богом а не да празнослови са људима. Све што неко више избегава разговоре са људима утолико више бива потпомогнут у молитви и молитвом помаже људе. Световни разговори су духовни паразити (чак ако их неко и само слуша), који спречавају непрестану молитву, нарочито у њеним почецима. Зато је неопходна пажња, колико у почетку да би се концентрисао /сабрао/ ум, толико и касније да не би пао у самообману.
Проучавање Светих отаца је од велике помоћи јер нам Оци својим јеванђелским животом тумаче Јеванђеље. Добро је и проучавање самог себе, наше грешности и незахвалности за доброчинства Божија. Све то природно доноси смирење и благодат Божију. Духовно проучавање греје душу и побуђује душу на подвиг и молитву. Проучавање самог себе доноси смирење и показује неопходност молитве. Зато је добро да пре него што почнемо бројати бројанице одмеримо наше мноштво грехова и мноштво Божијих доброчинстава.
Кад нам у време молитве ум прибегава ружним стварима или оне долазе без наше воље, не треба посезати за ратом речима против непријатеља, јер и кад би се сакупили сви адвокати не би могли изаћи на крај у расправама са најмањим ђаволом. Он се може одагнати само запостављањем, а тако треба чинити и са богохулним помислима. (Непријатељ ће, свакако, лајати неко време али ће после отићи). Човек не треба да се узнемирава због хуле ђавола, него само због својих личних грехова и да се узда у бескрајну милост Божију, јер тамо где недостаје уздање у Бога појављује се реп лукавога.
Дакле, ум у време молитве треба да спустимо у срце, и од велике је помоћи задржавати мало дисање, али не стално јер срцу може штетити овај телесни притисак. Срце се, наравно, не чисти оваквом врстом притиска, него једним усрдним, понизним и покајничким уздахом који излази из дубине срца. То доноси божанску утеху док телесни притисак доноси безнађе и потиштеност, а посебно кад човек себе присиљава егоистично и без мере.
Али кад се човек бори, са надом, добија божанску утеху и душа непосредно осећа миловање љубави Божије. Тада срце бива привучено Богом а бројаница се с радошћу окреће. У почетку је, свакако, потребно једно ревносно смирење, са мером, док се опусти наше духовно уље како би душа могла кренути напред и непрестано се молити.
Разноврсност у бдењу је од велике помоћи. Кад је неко сам треба прво да учини велике метаније, затим мале и на крају молитву. Седећи или клечећи да понови све ово сразмерно времену које има на располагању. Овај образац много помаже јер доноси духовну живост и одбија умор; такође разбија поспаност и пружа духовну бистрину у време молитве.
Велика презапосленост са умором и изнуреношћу, а нарочито ако је под присилом, запоставља и разгневљује душу. Јер, са недостатком молитве и духовних дужности непријатељ напада наша духовна достигнућа и ратује против нас преко тела и помисли, и одстрањује све наше силе, душевне и телесне, и пресеца и нашу везу са Богом, а потом долази ропство душе страстима.
Умерен физички рад (нарочито код почетника) много помаже јер доноси двоструко здравље и благослов Божији човеку. Јер осим што се снабдева неопходним потрепштинама може тим потрепштинама помагати и друге и тако прослављати име Божије. Од монаха се, природно, захтева духовно господарење, тј. да дели благослове (материјална добра), а не да живи од благослова (материјалних добара). Духовно господарење много помаже јер даје крила души и одржава тело са мало хране.
Ручни рад који се практикује у миру и молитви освећује људе. Док онај рад који бива под присилом и нервозом преноси такво демонизирано стање и на друге. Присилан рад је ствар која припада људима овога света.
Монаху је, наравно, прикладан унутрашњи и спољашњи мир, затим побожност и непрестана молитва за освећење како његове душе тако и душа његових ближњих који нису у прилици да се моле.
У случају да је ручни рад бучан од помоћи је тихо певање псалама, све док душа не достигне онај степен божанствене одсутности кад више не чује никакве звуке, или их чује само кад хоће, тј. кад се ум врати са неба. Наравно, ручни рад треба да буде једноставан да би се руке уходале и радиле саме, да не би имале потребе за умом.
Потребно је пуно пажње да не исцрпимо све телесне снаге на ручни рад па да после не можемо вршити духовне обавезе, или да их вршимо безвољно и чекамо кад ћемо, окрећући бројаницу, наићи на крст; кад ћемо завршити са метанијама које су вредније од свих духовних вежбања.
Клечањем се понизно клањамо Богу и тражимо милост за опроштај наших сагрешења и зато се и зову метаније. Метаније за нас саме или за наше ближње (живе или упокојене) су најважнији физички рад од свих ручних радова. А не спадају у ручни рад са бескрајно пуно посла, довољно је само бити усрдан и порадити на метанијама.
Треба да знамо да кад се губимо у изгубљеним стварима, неважнима, на крају губимо и душу.
Већина клечећих поклона бива кад срце затрепери од захвалности према Богу, јер се душа пројављује кроз овај полет, метаније, које нам доносе изобилну благодат Божију и телесно бестрашће.
Многе метаније пружају могућност човеку да уздигне духовни ниво врлине, као што би се лако и без умора пео на врхове брда.
Ако се не боримо остаћемо статични и непокретни. Ако бисмо имали барем смирења рука Божија би нас, иако нисмо заслужили, подигла на небо. Али ако немамо чак ни смирења – сачувај Боже! – кренућемо низбрдо. Добро је смирено борити се и не проверавати нити осуђивати друге, него само самог себе уколико хоћете да задобијете духовно здравље.
Они који су телесно болесни и не могу да се подвизавају могу се подвизавати духовно, пажњом и непрестаном молитвом, да би искоренили душевне страсти и непрекидно размишљали о светим страдањима Христовим да би се њима ‘наслађивали’ (у смислу мелема на рану, прим. прир.) њихови болови, и да стрпљиво прослављају Бога да би добили венац мученика.
У време молитве док други савршавају свој канон, ако се не могу правити велике метаније онда могу мале, или се барем могу изговарати молитве да се не би заспало, уколико монах није болестан или на неки други начин оправдан. Стално испитујмо себе да ли смо у праву или не, да не бисмо остали духовно празни и да нас непријатељ не би изненадио, јер он никад не спава него стално вреба прилику да нам учини велико зло.
Зато, кад понекад нађемо себе духовно затамњеним и залеђеног срца, треба да посетимо неког подвижника да бисмо се разведрили, и неког напаћеног човека да би приморали срце да нас заболи и да помогне другима са љубављу, и да се тако загреје љубављу и одмрзне.
Кад је човек духовно здрав и удаљи се од људи, како би више помогао и другима својом молитвом, треба да све друге људе види као свете, а себе као грешника.
Пустиња (у добром духовном стању), са предавањем целог себе Богу, много помаже. Тада треба бити нерасејан и целовит, „мирне душе“, да би дух могао чинити велике кораке, али је потребна и пажња да се не би отишло у прелест. Главу, тада, треба држати добро закључану да лукави не би убацио помисао гордости и завео маштом и лажном светлошћу која не уздиже до раја него баца у амбис. Лукави представља амбис као башту и тако исмева слаба створења Божија. Наравно, духовно здрав човек у овом животу не тражи да му се покаже ни истинска светлост, него само милост Божија, а Бог даје оно што је Његовим створењима потребно.
Они који живе у општежићу, својим узајамним помагањем крећу се много сигурније од отшелника који су сами. Мада и у општежићу могу да се појаве свађе и невоље, али им је ипак лакше јер са мало самоодрицања могу пуно напредовати. За разлику од отшелника који се мора много одрицати да би отпочео свој подвиг смирења и пажње, умерености и непрестане молитве.
Почетник који бежи од сигурности општежића и егоистички се затвара (правећи се затворником), исто је као да се затвара у лудачки кавез. А ако је још по природи склон тузи и затворен у себе, онда ће се угушити у помислима и потиштености. Уколико има мало смирења вратиће се у општежиће и спашће се, а ако и даље настави по своме изгубиће се.
Природан курс монаха је: пре свега да буде послушан, да се прекали и да се подвизава са пуно смирења, и да побожно проси милост Божију. На тај начин се постепено успиње на Голготу, распиње се и потом духовно васкрсава, радујући се и славећи Бога као анђео.
Они који живе духовни живот на начин овога света – тј. као да је сваки дан Ускрс без тога да су претходно доживели Велики пост и распеће – не могу духовно васкрснути нити заволети Христа. А то из разлога што сами нису патили, да би могли да осете патњу и страдање Христово за наше спасење, те да би се тако насладили љубави Христове и били духовно обузети божанском љубављу и вазнети на небо.
Ако, дакле, човек не узнапредује на природном путу духовног живота: распеће – васкрсење, да би доживео васкрсна духовна стања, небеска, он постаје беднији од световних људи. Јер световни људи некако и могу да разумеју божанску љубав, ако им неко објасни, док они који су се определили и упутили према небеској љубави и узвишенијим радостима остају на пола пута као Лотова жена (Пост. 19, 26), и природно је да им је срце безосећајно као камен и да се саблажњавају чак и од саме речи „божанска љубав“, коју, иначе, чују и из наших црквених књига.
Такви људи имају највећу потребу за молитвом, за чудом Божијим које би њихова окамењена срца преобразило у људска, духовна, да би заволели Бога, јер само Бог може од камења створити децу Авраамову, како каже Јеванђеље (Мат. 3, 9).
 
Теологија
Теологија је реч Божија коју разумеју чисте, смирене и препорођене душе. Теологија се не састоји од лепих речи мозга које се стварају филолошком техником и изражавају правничким или световним духом.
Вештаствене речи не могу да говоре људској души, као што ни један леп кип не може да говори, осим ако су слушаоци превише световни па се просто задовољавају пријатним разговорима.
Теологија која се предаје као наука углавном испитује ствари историјски и природно је да их схвата спољашње, јер јој недостаје светоотачки подвиг, унутрашње преживљавање. Таква теологија је пуна сумњи и двоумица, а будући да се божанске енергије не могу схватити мозгом, него се човек мора претходно подвизавати и доживљавати их да би у њему почела да дејствује благодат Божија.
Онај ко мисли да спољашњим научним теоријама може спознати тајне Божије личи на безумника који мисли да телескопом може видети рај.
Они који се подвизавају у светоотачком духу постају практични богослови и бивају похођени благодаћу Духа Светога. А ако поред унутрашњег образовања душе имају и спољашње образовање могу боље описати и протумачити тајне Божије, као што су то чинили и Свети оци.
Али ако неко не постане сродан са Светим оцима а жели да тумачи или пише, промашиће и оштетиће и самог себе и свет својим духовним сиромаштвом.
С друге стране, није добро ни да неко богословствује на основу инославног богословља, јер то личи на неплодног човека који усваја туђу децу и после их представља као своју, а себе назива оцем многе деце. Свети оци су реч Божију произносили из свога срца, а своја искуства стицали у борби против зла и у огњу искушења. Све су то смирено исповедали или записивали из љубави да би нас, своје потомке, помогли. А љубав никада нису задржавали само за себе, а и све друге дарове су препознавали као дарове Божије.
Они који дарове Божије представљају као своје су најбезочнији и најнеправеднији на свету, јер су неправедни према Богу и још више према себи будући да тако себи ускраћују божанску благодат.
Они који непрестано и за све благодаре Богу смирено бдију над самим собом и са пуно доброте бдију над свим створењима и тварима Божијим, и постају најдоследнији богослови чак и ако су неписмени. Као што и неписмени чобани дан и ноћ пратећи време постају најбољи метеоролози.
Они који живе просто, имајући доброте у себи и добре помисли, и тако постигну унутрашњу једноставност и чистоту, могу и натприродне ствари видети једноставно, као природне. Јер код Бога је све једноставно и Он не употребљава већу силу за натприродно а мању за природно, него једну те исту силу за све. А то зато што је у Богу све врло просто/једноставно као што је и Он сам врло једноставан / несложен/, и то нам је показао Његов Син својим светим једноставним животом на Земљи!
Кад у човеку пре свега постоји чистота па онда дође и простота /простосрдачност/ са топлом љубављу и побожношћу, тада је у нас усељена Света Тројица. Са таквим божанским просветљењем лако је пронаћи кључеве божанског смисла и протумачити Дух Божији на једноставан и природан начин без главобоље умовања.
Аналогно чистоти или лукавости које неко поседује биће добар или неуспео тумач. И аналогно томе ће се окористити или оштетити. Много пута се човек превари немајући искуства (а има добре намере); примера ради, неко ко не зна да постоји и бело вино може у њега сипати црвену боју да би направио право (црвено) вино, и тако отровати свет. Али и без искуства и лукавости, ако се ослони само на људску правду и логику опет ће се огрешити о Духа Божијег, и тако огрешити о самог себе и друге.
У Јеванђељу видимо раднике првог и трећег часа да се буне ослањајући се на људску правичност и логику, мислећи да су обесправљени (Мат. 20, 1-15). А срцезналац Господ са својим истанчаним осећајем за правду платио је свима исто. Мада, опет, по Својој божанској правди која је пуна сажаљења и љубави, Он би највише платио радницима који су дошли у једанаести час јер су они јадни највише душевно патили и уморили се, за разлику од осталих радника који су се уморили само телесно. Али како ми бедни људи да својим ограниченим мозгом схватимо ову божанску правду, као што ни нашом ограниченом љубављу не можемо схватити Његову бескрајну љубав. Отуда се љубав Божија ограничила да свакоме да плату по договору, а то да се не би саблазнили они који су више волели себе него друге. И ако им је рекао: „Не штетим вас, толико смо се договорили“, мислио је: „ја сам господар племените љубави и божанске правде коју не можете да схватите, “ а не: „ја сам господар и не уважавам никога.“ Јер је Бог наш Отац а ми Његова деца, и Његову очинску љубав сви познају. То је љубав која се распела за нас, да би нас избавила и васпоставила рај.
Кад бисмо могли да изађемо из себе (из себељубља) тада бисмо видели све ствари онако како оне јесу у стварности, гледали бисмо божанским очима, чисто и дубоко. Зато је пре свега неопходно изаћи из света у пустињу и смирено се, покајнички и молитвено, подвизавати, направити пустињу од својих страсти, отерати духовну чамотињу и примити благодат Божију, и тако постати прави богослов.
Ако неко не очисти своје духовне проводнике непрекидно ће имати „кратке спојеве“ и биће пун светских теорија и сумњи са питањима. Тада више не богословствујемо, јер се налазимо у сфери овога света, него историјски истражујемо или законски испитујемо. Односно, да ли је ексера којима је Христос прикован било три или четири, и колико је војника било присутно при распећу. Тако запостављамо оно што је за нас важно: да је Христос распет због наших грехова и ради нашег спасења, и да је страдао више од свих светих мученика. Јер, њима је помагао Својом божанском силом, док ту исту силу није употребио за Себе него је страшне болове трпео из љубави.
 
Оци Цркве
Некада су Оци прво одлазили у пустињу и подвизавајући се умиривали своје страсти. И то су радили без неког свог плана и програма, препуштајући себе у руке Божије. Избегавали су част и власт чак и онда кад су достизали меру светости. То су једино пренебрегавали у случају да је мајка Црква имала потребу за њима; тада су се покоравали вољи Божијој и својим светим животом прослављали Име Божије. Односно, постајали су духовни даваоци крви, јер су у пустињи добром духовном храном постигли добро духовно здравље.
У наше време многи од нас под утицајем овога света желимо да учинимо неко добро, да дамо крв, а наша крв / духовна/ је пуна духовних микроба и тиме само још више штетимо.
Али ако бисмо живели светоотачки имали бисмо духовно здравље које би пожелели и иноверни, и тада би оставили своје заблуде и без наше проповеди. Јер нико се не поводи за нашим светоотачким предањем него тражи од нас отачку доследност, нашу стварну сродност са нашим светитељима.
У наше доба су се умножиле речи и књиге а смањили доживљаји /труд/, јер је човечанство потпало под утицај овога света који избегава тешкоће и иде лакшим путем. Многи се, дакле, од нас занимају читањем а мало, или нимало, применом онога што су прочитали. Одушевљавамо се /споља/ нашим светим трудбеницима без разумевања
њиховог труда јер се ни сами не трудимо. Отуда их и не разумемо нити имамо жељу да их подражавамо.
Они који у Цркви жуде за влашћу а под влашћу су страсти, и своје личне интересе проглашавају за духовне и прибегавају чак и државним властима да би им решили црквене проблеме, такви немају благодати Божије.
Немојмо допустити да нас лукави заведе библијским речима „на цара се позивам“ (Дела апост. 25, 11), јер је апостол Павле већ био предат царској власти, и будући да је од Бога био обавештен да ће проповедати Христа и у Риму, тражио је царски суд да би тако доспео до Рима.
Кад неко покуша да црквене проблеме реши на православан начин с циљем да збрине себе, како ће бити од Бога благословен?
Не треба се, опет, поводити за онима који добро постављају црквене проблеме уколико и сами нису добро постављени /утемељени/ у Цркви.
Две крајности одувек муче Цркву, а и они који одржавају ове крајности такође се муче. То личи као да један крај држи опседнут и духовно безобзиран човек који све запоставља, а други крај држи луд човек са детињом ревношћу и тврдоглавошћу, и тада се – Боже сачувај – ова два краја могу сукобљавати а да се крај овоме не види.
Они који успеју да смање ове две крајности и да их ускладе биће од Христа овенчани неувенивим венцима.
Не треба отварати непотребне проблеме у Цркви, нити од малих људских несташлука правити веће зло, јер ће се тада лукави највише радовати.
На жалост, у наше време има много оних који стварају неред у Цркви. Они образовани међу њима примили су догму разумом, без светоотачког духа. А други, неписмени, су је, опет, стегли зубима и зато, кад говоре о црквеним проблемима, шкргућу зубима. Све ово Цркви ствара веће проблеме него њени отворени противници.
Многи непромишљени службеници Цркве остављају широк простор секташима. Тако се дешава да Јеховини сведоци заузму читаве градове и умножавају своје преварантско дело.
Секташи, углавном, успевају тако што указују на лоше примере свештеника, за разлику од нас који нисмо способни да указујући на лоше стране секташтва одвратимо некога од неке секте.
А добри Бог нас и даље трпи са пуно љубави, иако као срцезналац добро познаје нашу душу.
Није искрен нити праведан онај ко говори истину у лице, нити онај ко је обзнањује пред светом, него онај ко има љубав и истинит живот, и кад треба говори са разумевањем.
Они који се журе да постану духовници а још увек у себи имају пуно отрова, личе на незреле дуње којима се у недоглед може додавати шећер и опет ће бити горке; ако и постану слатке брзо ускисну. Слатке речи и велике истине имају вредност само кад излазе из истинског духа, а добијају своје место само код људи добре воље и чистог ума.
Унутрашња чистота лепе душе истинског човека улепшава и спољашњег човека, јер сладост љубави Божије има утицаја и на наш изглед. Тако нас божанска благодат чини умилнима.
Већу вредност има једна реч смиреног човека која излази из дубине срца него читав низ лепих речи спољашњег човека која долази из увежбаности, и која не учи људе јер је телесна а није огњени језик Педесетнице.
 
Гордост
Није најгордији онај што се надмено хвали, него онај што се хвали да је врло смирен.
Ко правда себе док греши прави од свога срца склониште за демоне, и наставиће да греши још више и биће узалудно уништен сопственим егоизмом само уколико не уништи своје „ја“. Онај ко оправдава своје страсти полако запада у тешку болест и бива препознат по свом ‘кашљу’.
Онај ко нема свест о својој грешности него се још и поноси, страда од две болести: туге и краставости. И колико год хтео да прикрије своју болест бива препознат по сврабу и чешању.
Они који не прихватају примедбе чак ни од људи који их воле, бивају исмејани од оних који размишљају по свету, и на крају остају криво дрвеће и духовно бескорисни. Као што и даска која се не покорава обради столара да би постала намештај, завршава као даска у степеницама и бива гажена и прљана све док не иструли и заврши у ватри.
Горд човек, па још ако је и гневан, неће имати никакве користи што ће смирен човек пред њим бити понизан, него ће у већини таквих случајева бити још гори, за разлику и од самог ђавола који одступа пред смирењем. Зато божанска благодат одступа од гордог и силази на смиреног.
Онај ко високо мисли о себи показује да није при себи (да није нормалан). Јер, уместо да буде благодаран Богу за сва добра која му је дао он Га вређа и присваја дарове Божије.
Онај ко се непрестано горди, непрестано штети себи, јер тако никада неће имати духовна узлетања него само падове, све док себе не уништи. А то јер није скрушио своје срце смиреноумљем.
Онај ко је пун гордости гори је од онога ко је поседнут од ђавола, јер се гордост непрестано надима и расте. Док се човек који има нечистог духа мучи али се и смирава. На крају га Бог ослобађа а у души му остаје двострука корист: од мучења и смирења.
Гордост умногоме спречава благодат Божију, а горда помисао ремети наше врлине као кад у тигањ док се прже јаја падне труње – можемо их само просути.
Они који могу да трпе надмене људе али не ласкајући им, они су најсмиренији, највернији и најправеднији људи, јер су непрестано угњетавани и запостављани од гордих људи.
Већу захвалност треба да указујемо онима који нас понижавају и огорчавају него онима који нас хране слатким речима или укусним јелима.
Не истражујмо да ли нас је неко праведно или неправедно огорчио, из љубави или из злобе, да ли смо мало или нимало криви, него да од тога извучемо духовну добит која одгони свако искушење. Тако ћемо прославити Бога за све па и за људе који су нас повредили.
Искушења (и трпљења) су неопходна за спасење душе, јер она разбистравају душу. Све што више трљамо платно у води оно постаје беље.
Насупрот томе, награде и почасти овога света пуно штете осетљивим душама које желе да се ослободе таштине овога света.
Тешко нама кад нас хвале да смо добре лубенице, а ми смо тикве! (Тешко теби јадни Пајсије).
Тешко ономе ко не пази а жели да остави утисак да је свети, јер тиме вечно себе упропаштава. А то из разлога што се после смрти нико неће моћи сам молити за упокојење своје душе, него ће имати потребе за молитвама других. (На жалост, на ово нисам пазио и огрешио сам се о своју душу, помолите се да је Господ упокоји).
Онај кога погађа што је својом непажњом пао у очима света, биће непрестано увређен и неутешан и настављаће да пада све док не промени типик и не понизи се. Само тако ће се избавити од падова.
Онај ко се радује људским похвалама бива исмеван од демона.
Код сујетног човека не можеш наћи духовних плодова, а и ако нађеш нешто мало то ће бити кварно. Док смирен човек ако је /споља/ духовно и сиромашан, он и тада поседује /унутрашње/ духовно богатство.
Људи од овога света који хране тело богатим јелом а душу похвалним речима остају духовно гладни и празни. А положаји и власт за којима жуде сујетно ће завршити, а они ће остати само са својим сањарењима која ће их највише мучити, јер су она узрок лишавања небеских добара. Док они који су се духовно борили и изабрали обичне столице уместо фотеља, биће ослобођени од Праведног Судије у Дан суда, и као ревносна деца Божија биће наследници раја.
Кад покушавамо да се оправдамо и избегнемо прекоре показујемо да још увек размишљамо по мерилима овога света. А разочарење које после тога наступа нема у себи ничег покајничког него је проузроковано жељом за допадањем која трује душу и тело.
Ко плаче јер је повредио Христа својим гресима добиће одмах божанску утеху која ће бити сразмерна његовој ожалошћености.
Усрдна и осетљива душа (док духовно не ојача), неће имати никакве користи од детаљног преиспитивања својих грешака, јер ће јој лукави тада убацити дух преосетљивости да би је још више оптеретио. Лукави никад не иде супротно нама него нам повлађује, тј. покушава да умножи плач и тугу да би растужио душу и угушио је унинијем.
Жене, свакако, бивају више искушаване преосетљивошћу коју ствара лукави, а то због тога што им није од помоћи ни топлина срца коју имају а ни разум који је слабији од разума мушкараца (који га имају више, али имају мање топлине срца него жене).
А ако се догоди да нека жена поседује изоштрен мозак а има у себи више зла него љубави, па то још сматра за способност и горди се, онда – Боже сачувај – може да превазиђе и папу у непогрешивости и Мусолинија у варварству.
Највећи непријатељ, већи и од самог ђавола, јесте злоба са гордошћу, јер не само што одстрањује врлине и чини их бесмисленима, него још мучи и тело а душу одводи у пакао.
Као што један мали отвор на конзерви може да поквари целу конзерву, тако и једна горда мисао ако прође кроз нашу главу може да оштети све врлине.
Егоизам, у већини случајева, прави највећу духовну штету, јер је егоизам најживље и најизопаченије дете гордости.
Кад не би постојало оно „ја“ и кад би људи употребљавали само „ти“ и „он“, било би више смирења, љубави и благослова Божијег у свету, а људи би тада на земљи живели као у рају. Нека добри Бог подари овај благослов својим створењима. Амин.
Искушења
Искушења која Бог допушта сразмерна су нашој издржљивости. Наравно, много пута су у питању само обичне замке. Јак ветар често чупа из земље оно дрво које нема дубоке корене.
Природно, нико не може наудити човековој души осим њега самог.
У искушењима која Бог допушта, човек испробава самог себе и сазнаје своје духовно стање. Добро је што Бог допушта искушења, иначе бисмо и даље имали скривене страсти. И кад би нас пустио у рај овакве какви смо, то ништа не би вредело јер бисмо и тамо опет направили проблеме. И баш зато допушта страсти да бисмо очистили душу сузама и покајањем и били „приморани“ да прибегнемо Богу као Спаситељу.
Људи који су удаљени од Бога су најжалоснији људи и у овом и у будућем, вечном животу. А још жалоснији од њих су демони који су се од Бога удаљили пре више хиљада година, и настављају да се удаљавају својом гордошћу и злобом остајући непокајани.
А најблаженији од свих људи су они који су се највише кајали, и са трудом и унутрашњим прегором уништили гордог непријатеља, и умирили немирно тело непрестаном аскезом.
Кад се грех увуче у човека ђаво тада стиче већа права.
А да би отишао неопходно је срушити стару кућу и подићи нову.
Они који од рођења имају неки недостатак имаће и велику награду (уколико не ропћу), све док се благодаћу Божијом не ослободе. Док они који су сами себи изазвали несрећу треба сами и да се боре за ослобађање.
Они који су рођени са наследним манама а трудили су се да их одстране и тако постали људи врлине, заслужују већу награду од оних који су били задужени од својих родитеља а дуг нису одужили него су још и осиромашили.
Не треба се узнемиравати за неправде у овом животу које су нам нанели било људи било демони.
Онај ко се узда у људску правду јесте неразуман човек, а још више је неразуман онај ко не заборавља неправде које су му учинили други, као и доброту коју је он показао према другима.
Већу захвалност треба да дугујемо онима који су се према нама понели незахвално, него према онима који нам непрестано захваљују и тако нам ограничавају награду само током овог живота.
Као што је најбоља од свих услуга кад нас неправедно проклињу, а ми то примамо добровољно и са ћутањем.
Наравно, они који су близу Бога никада неће бити проклети јер немају зла у себи него само доброту, и било какво зло да им приписују само их још више освећују.
 
Светост
Светитељи су своју светост прекалили кроз огањ искушења. То искуство су оставили и нама да бисмо се сачували од мреже човекоубице.
Онај ко поштује светитеље несумњиво ће још више поштовати Богородицу. Као што и онај који поштује Богородицу поштује и Свету Тројицу.
Светитељи имају, природно, људску светост а не божанско савршенство које је имао Христос. Зато се не треба саблажњавати кад видимо неки мали недостатак међу њиховим многим врлинама. Нити, пак, да узимамо као пример неки недостатак који су имали у почетку своје духовне борбе, а то да бисмо тиме оправдали своје слабости. Јер је у почетку њиховог духовног подвига Бог понекад повлачио благодат са њих ради њиховог смирења. Тако су добијали двоструку радост, а ми поучан пример.
А с друге стране, откуд знамо да неке од њихових мана нису била претварања која су светитељи чинили да би прикрили своју светост? Јер да су светитељи „продавали“ светост, не би је ни имали нити би били свети.
Због тога им дугујемо велику захвалност, чак и ‘анонимним’ светитељима који нас незнано помажу својим молитвама. Они су непрестано молили Бога – по мом мишљењу – да остану анонимни да не би били прослављани од људи, али су наставили да људима помажу на исти начин, „у тајности“ (Мат. 6, 4).
Природно, сваки од светитеља се подвизавао на свој начин, а и сада нас, опет, помажу сваки на свој начин. Свакој души говоре онај језик који она може да разуме и који ће њој бити на спасење.
Зато наше светитеље који су се прославили било проливањем крви, било знојем и сузама, морамо славити са побожношћу да бисмо тако помогли самима себи. И кад чујемо да се данас врши помен светог… треба да стојимо усправно, као што и војници стоје у ставу мирно кад се помињу имена њихових палих другова.
Расуђивање
Умерена аскеза, заједно са смирењем и љубављу, врло брзо и са мало телесног труда, освећује човека.
Уколико више један човек напредује у духовном животу пратећи самог себе, утолико се више отварају очи његове душе и онда боље расуђује о својим грешкама. А тада, природно, долази и благодат Божија, Божанско просветљење, и човек постаје још увиђавнији.
Оно што ће највише ганути Господа на страшном суду јесте наш труд на сузбијању старог човека.
Већу вредност има неко ко је постигао врлине са муком него онај ко се родио са природним врлинама. Овај други би морао да их удвостручи да би чуо: „дођи слуго верни и добри…“ (Мат. 25 21).
Разликовање и расуђивање имамо, свакако, сви. Али га не употребљавамо за себе него за друге. И ову врлину користимо у смислу захтева за исправљање других, уместо да је користимо за исправљање самих себе.
Паметан и разборит човек вреднује не само дарове које му дарује Господ, него и неправде својих ближњих које приписује човекоубици. А и човекоубицу сажаљева и чак тражи милост Божију за њега.
Самопрекор и самокритика много помажу у одстрањивању гордости.
Осетљиви људи треба да посебно пазе на самопрекор, јер лукави од њега покушава да направи безнађе. Самопрекор треба увек да буде праћен надом у Бога.
Кад је неко преосетљив за своју грешност и нада се у Бога, бива утешен од Бога.
Свако наше дело и свака наша врлина има потребу за смирењем, љубављу и расуђивањем. А расуђивање је со врлина. Зато нам Христос и каже у јеванђељу: „Свака ће се жртва сољу посолити.“ (Мк. 9, 49).
Расуђивање много помаже у освајању унутрашњег мира душе. Овај мир много доприноси подвигу јер храни душу и тело новим снагама.
Да нам ум не би лутао морамо га навикнути да се бави именом Исусовим /Исусовом молитвом/. Јер кад је ум одсутан исто је као кад је домаћин одсутан из куће.
Они који имају расуђивање имају узвишену љубав и смирење а и горку истину својом добротом претварају у сладост.
Облагодаћен човек мења плотске људе и ослобађа их ропства страстима, и на тај начин их приближава Богу и тако се спасавају.
Велика је пажња потребна да одбијемо телефонске позиве лукавога (зле помисли), да не бисмо оскрнавили „храм Духа Светога“. (1. Кор. 6, 19).
Нека нам добри Бог подари покајање да, као деца Његова, наследимо рај који нам је као нежан Отац приредио. Амин.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *