СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Панајотис Сотирхос, новинар и писац
 
К. Ј. – Ви сте, г. Сотирхос, имали ту срећу да познајете старца Порфирија. Сада ћемо вас замолити да нам причате о његовој личности и светости.
П. С. – Престављење старца Порфирија оплакује читава Грчка, не само географски, него посматрано у целини, у читавом свету.
То није искључиво моје лично мишљење. Сва његова духовна деца су веровала у то. Старац Порфирије је био свети човек изузетне духовне узвишености, истински светитељ. Сви који су имали прилику да га упознају добро су видели ту светост у његовом ћутању, речима и делима. Нећу рећи да је старац Порфирије светитељ зато што ја то знам, него зато што тако осећам. Не могу а да то не кажем, нити да кажем на други начин, јер је он поседовао све особине светитеља.
Бог нас је већ почаствовао знацима светости старца Порфирија, не само док је био жив него и непосредно након његове смрти.
Изнећу следеће сведочанство.
Овде у Атини је живео један врло образован човек и годинама је био духовно чедо старца Порфирија. Кад год би имао неки проблем, одлазио је код старца или би му једноставно телефонирао. Када се старац упокојио, био је толико заузет својим пословима да није ни сазнао за његову смрт. Када се вратио у Атину, суочио се са једним породичним проблемом и, као и увек, затражио савет од старца. Пришао је телефону, окренуо старчев број и зачуо како му сам старац Порфирије одговара на позив.
Поздравио га је, затражио његов благослов а затим започео да му излаже проблем, замоливши га за савет. Старац Порфирије му је рекао шта да чини а шта не, овај човек је био задовољан и рекао: „Доћи ћу да Вас посетим, старче, чим будем могао.“ Старац Порфирије му је на то одговорио: „Немој ми поново телефонирати, јер ја сам мртав.“
К. Ј. – То је запрепашћујуће, г. Сотирхос, готово невероватно!
П. С. – То заиста изгледа невероватно, г. Јоанидис, али није тако. То је, једноставно, одраз љубави Божије. Као што каже један познати светогорски монах, када бисмо заиста били у стању да спознамо Божију љубав према човеку, већ сада бисмо се налазили у рају.
То је свеобухватно Божије присуство, које се пројављује кроз Његове светитеље тако да, док ми разговарамо (молим Вас, немојте мислити да претерујем, јер ја лично у потпуности у то верујем), Божија благодат даје старцу Порфирију благослов да чује оно што говоримо. Покушавам да избегнем да кажем да је он присутан у овој соби где разговарамо.
Допустите ми да то објасним. Ма шта да кажемо о старцу Порфирију, није речено зато да бисмо га славили, јер небеса немају потребе за овоземаљском славом. Ми, који смо овде на земљи, налазимо се у јадном стању. Такве ствари се дешавају зато да би нам дале прилику да следимо њихов пример. „Подражавање светитеља је за светитеља почаст“, како каже св. Јован Златоусти. То је као она сламка за коју се хвата утопљеник да би се спасао. Верујем да нам је то најпотребније у овом временима. Ми руку Господњу морамо пронаћи међу светитељима од којих је један, ја то верујем, био и старац Порфирије.
К. Ј. – Г. Сотирхос, познато је да сте ви чак и писали о старчеству у Православљу. Ваша књига Мистичко узлажење је једна од најважнијих православних књига које сам читао последњих година.
П. С. – Своју опитност старци стичу уз помоћ Божију и сваки хришћанин би требало да се уз помоћ старца запути правим путем. Однос између старца и духовног чеда је у исто време очински и синовски. То је део предања наше Цркве још од самог њеног оснивања и начело које морамо следити. Постојање стараца није ствар личне одлуке. Ви не можете да кажете: „желим да постанем старац“, па да тако и буде. Није довољно да то желите, ви морате предати читаво своје биће и то је оно што чини старац у свом личном подвигу…
Он почиње очишћењем (катарсис), кроз строги аскетизам. Њиме се не чини покушај избегавања вештаственог. него се чисти наше унутрашње биће. Очишћење није нешто што се може лако задобити. Као што се кућа зида слагањем цигле на циглу, исто се односи и на процес очишћења.
Након тог првог ступња, а то је очишћење, следи и други ступањ, Богом даровано просветљење. Старац Порфирије је имао врло оскудно формално образовање. Похађао је само основну школу. Читав свет, међутим, није знао оно што је знао старац Порфирије. Светост ни најмање не зависи од образовања. Она је стање, сила, особина Божија. Светитељ ступа у живот Божији и задобија дарове Св. Духа.
На овом месту ћемо накратко одступити од излагања, да бисмо рекли да је благодат израз доброчинства, али и да је истовремено врло болна за свог носиоца. Облагодаћен човек често осећа и бол. Довољно је да се присетимо патњи апостола Павла или св. Јована Златоустог. То се може рећи и за старца Порфирија јер је, и поред својих преобилних дарова, све до своје смрти патио од разних болести.
Након тога долази награда, трећи ступањ, обожење (теосис), које старац задобија а да тога није ни свестан, без свог знања. Од тог доба старац делује као инструмент, као оруђе воље Божије.
Када поседује дар расуђивања, прозорљивости, исцељења или било који други пастирски дар, он у њему делује на најприроднији начин. То је исто као да ради било коју другу ствар у животу, као што дише, размишља, говори и сл. Дарови Св. Духа се дају на тако природан начин као што огледало одражава сунчеву светлост.
К. Ј. – Духовно зрачење старца Порфирија је било тако блиставо да је недовољно све што би неко рекао о том светом човеку.
П. С. – Блажени старац је био једна од највећих савремених фигура истинске духовне светости. Његова главна особина је била његово крајње смиреноумље, скромност и молитва. Овај триптих нам уистину указује на светитељску фигуру каква нам је завештана нашим православним предањем.
К. Ј. – Као што сте сасвим исправно приметили, старац Порфирије припада богатој светоотачкој традицији наше Цркве. Његов дар расуђивања је био веома упадљив. Свакоме је помогао да учини корак напред. Била је то увек потпуна жртва и служење ближњима.
П. С. – Старац Порфирије је поседовао мноштво дарова и сваки од њих је допуњавао остале.
Поседовао је безграничну трпељивост и духовно милосрђе не само у погледу своје духовне деце него и сваког човека који би га посетио. На хиљаде људи долазило је да га посети у његовој келији. Већи део грчких духовних изабраника га је поштовао, посећивао и био му послушан.
Он је делатним примером поучавао љубави. Његова основна проповед је била љубав према Богу. Желео је да волимо Бога како бисмо могли волети људе, читав свет и сваку твар.
Подвизавао се преко седамдесет година. Од детињства па све до дубоке старости, био је човек који се стално подвизавао и борио за себе и своју духовну децу. Зато му је Бог и дао толико дарова. Између осталих, дар расуђивања, прозорљивости и, изнад свега, чудотворне молитве. Добро је познато да је многе људе исцелио од тешких болести.
Карактеристично је да су код њега многи академици долазили по савет, или пре него што би донели неку важну одлуку или пре неког академског скупа или пак, ако су у питању били лекари, пре важних операција.
К. Ј. – „Понизни завапише Богу и мудраци овог света беху прекорени и њихова мудрост истопи се као восак.“
П. С. – Управо тако.
Старац Порфирије је био велики Божији благослов за све нас.
Пре него што наставимо, било би добро да нешто разјаснимо. Расуђивање је дар Духа Светога који чини да душа верујућег може да „гледа“ кроз људе и ствари.
Дар расуђивања представља могућност да се догађаји унапред виде. Тај дар се допуњује даром прозорљивости, који омогућује потпуније предвиђање будућности. Због тога су га многи верујући, уместо старцем Порфиријем називали старцем – пророком, што показује какав су утисак остављала његова духовна дела.
К. Ј. – Очи старца Порфирија су виделе и оно што наше очи нису могле да виде.
П. С. – Старац Порфирије је прецизно познавао место и време. Невероватан је степен у коме је он могао видети ствари, људе и догађаје који су се десили у прошлости, који се дешавају сада и који ће се десити у будућности. Он је све те ствари „видео“ и без стварног гледања у њих. Ви сте, претпостављам, свесни чињенице да је он видео турску инвазију на Кипар.
К. Ј. – Да.
П. С. – Тог страшног јутра, у зору 20. јула 1974, скочио је из кревета и пробудио своју сабраћу. „Овог часа“, рекао им је, „Турци су ступили на Кипар.“
К. Ј. – Он им је чак указао и на поједине тачке на којима су се Турци искрцали, као што нам је познато и из других сведочења.
П. С. – Захваљујем вам што сте ми указали прилику да нека од мојих задивљујућих искустава поделим са Кипранима.
Једног поподнева се старац Порфирије, у пратњи троје својих духовних чеда, иначе мирјана, упутио у манастир да би присуствовали вечерњој служби. Најпре су се договорили да тамо оду пешице, али се старац Порфирије заморио након што су прешли извесно растојање, а манастир је још увек био прилично далеко. Одлучили су да нађу неко превозно средство и тако пређу остатак пута.
У том тренутку, у даљини се појавио такси. Старчеви пратиоци су рекли да ће махнути и замолити возача да их одвезе до манастира. „Не брините“, казао је, „такси ће се ионако овде зауставити. Али, када уђемо у кола, нека нико не разговара са возачем. Само ћу ја са њим да разговарам.“
Управо се тако и догодило. Таксиста се зауставио иако му они уопште нису махнули, ушли су у кола и старац је рекао куда да их одвезе.
Када је такси кренуо, возач је почео да вређа свештенство и да га окривљује за безброј ствари. Сваки пут када би нешто рекао, обратио би се тројици мирјана који су седели на задњем седишту аутомобила: „Зар није тако, момци?“ „Шта ви на то кажете?“ Они су, међутим, ћутали као заливени и нису изговорили ни реч, као што им је старац и рекао.
Када је возач увидео да му остали не одговарају, обратио се старцу Порфирију рекавши: „Зар није тако, попе? Шта ти кажеш? Оно што пише у новинама је тачно, зар не?“
Тада му је старац Порфирије рекао: „Сине мој, ја ћу ти испричати једну причу. Испричаћу ти је само једном, неће бити потребе да је чујеш и други пут.
У месту … (рекао је и име тог места), живео је један човек и имао старог суседа, власника великог имања. Једне ноћи га је убио и сахранио, а затим је, фалсификујући документа, постао наследник старчевог имања и продао га. Знаш ли шта је купио за новац добијен од продаје имања? Купио је такси.“
У тренутку када је чуо ову причу, таксиста је био толико потресен да је сишао са пута и повикао: „Немој никоме да кажеш, попе! Само ти и ја знамо за то.“
„И Бог зна за то“, одговорио је старац Порфирије. Он ми је и рекао, тако да сам ја могао да кажем теби. Постарај се да од сада промениш свој начин живота.“
К. Ј. – Хоћете да кажете, г. Сотирхос, да је старац Порфирије, својим даром прозорљивости, видео да је таксиста починио убиство?
П. С. – Тако је.
К. Ј. – То је више него запрепашћујуће.
П. С. – Када говорите или слушате о животу старца Порфирија, заиста откривате да је једна ствар чудеснија од друге. Старац Порфирије је уистину био духовни горостас. Његов овоземаљски пут је у потпуности био пут према светости.
К. Ј. – Г. Сотирхос, да ли бисмо могли да чујемо о још неком догађају? Човек се заиста никада не замори слушајући приче о старцу Порфирију.
П. С. – Догодило се да је један човек, духовно чедо старца Порфирија, телефонирао из Јужне Африке где је тада живео желећи да од њега добије савет у вези са проблемом који је тада имао. Док су разговарали, старац Порфирије га је упитао: „Како је тамо? Да ли још пада киша или је престала?“ Можете ли то да замислите: старац је у Грчкој знао да је тог дана падала киша у Јужној Африци! Овај човек је, међутим, знао за старчеве дарове расуђивања и прозорљивости и када је завршио свој разговор, рекао је: „Старче, овде је један мој пријатељ, он би желео да разговара са Вама и добије Ваш благослов.“ Рекао је то не спомињући његово име, казавши само „један мој пријатељ.“
Пријатељ је узео слушалицу и зачуо старца како каже: „Добро вече … (ословивши га по имену), дете моје“. Човек је устукнуо. Непосредно након тога зачуо је старчево питање: „Како су твоје четири девојчице? Обрати пажњу на своју најстарију кћер, она има проблема и могла би да начини велику грешку.“
Овде морам да објасним да старац Порфирије није познавао тог човека, нити га је икада раније срео. Када је чуо шта му старац говори презнојио се од изненађења. Схватио је да разговара са истинским светитељем. Овај догађај показује да старац Порфирије није бринуо само о својој духовној деци, него о свакој људској души.
К. Ј. – У томе је величина љубави старца Порфирија; њоме бисте уистину били преплављени од првог тренутка када бисте га угледали, разговарали са њим или му телефонирали.
П. С. – Највећи и основни подвижнички напор старца Порфирија је, поред његовог смиреноумља, поста и бдења, била и молитва. Кроз молитву је могао видети ствари које су се дешавале у прошлости, садашњости и будућности. Када је професор са Политехничког факултета требало да крене на неку европску конференцију, отишао је по старчев благослов. Разговарали су о астрономији. Као што је професор сам рекао, старац Порфирије му је указао са чим ће се сусрести на овој конференцији и шта би требало да учини.
Током конференције, професор је увидео да се остварило све што је предсказао старац Порфирије. Био је толико узбуђен због тога и не само да је постао најскрушеније духовно чедо старца Порфирија, него је редовно посећивао старчев манастир у Милесију и смиривао се тако што је радио најгрубље физичке послове.
Нису долазили да га виде само људи из Грчке, него из читавог света, чак и из тако удаљених земаља као што је Јапан. Долазили би и поверавали би му све своје проблеме, бриге и све што их је мучило, а он им је свима помагао обиљем љубави, смиреноумљем, благошћу и молитвом – највише молитвом.
У једном од наших разговора – а имао сам ту срећу и благослов да га сретнем много пута – рекао ми је: „Постоје старци који би својим рукама, када их рашире у молитви, могли прекрити читаву Грчку. „Није ми рекао да ли је то био он сам или је говорио о неком другом.“
К. Ј. – Сваки пут када бих срео старца Порфирија, осећао бих се као да је наш разговор духовна гозба. Био сам импресиониран слободом која је допуштана особи која би разговарала са њим. Васцелу слободу Православља ја сам видео отелотворену у његовом лику.
П. С. – Старац Порфирије никада није никога присиљавао да учини било шта и никада никоме није саветовао ништа што би нарушило слободу других. Није желео да доминирамо другима, желео је да поштујемо друге. Светост коју је носио у себи значи да је свет посматрао са бескрајном саосећајношћу.
Помоћу слободе коју је, како сте то рекли, давао онима што би разговарали са њим, помагао им је да на најбољи начин схвате да су на погрешном путу. Увек је говорио да се држимо подаље од секти.
Његова главна особина је била да је свакога прихватао. Са добродошлицом је поздрављао агностике и атеисте. Поздраваљао је чак и гуруе, не судећи и не критикујући никога због његових уверења. Свима је, међутим, наглашавао да је истина у Христу и хришћанској православној вери.
Једна од старчевих најважнијих особина било је прихватање – прихватање свих ствари и свих људи. Био је, да то једноставније кажемо, прецизан одраз начина на који Бог поступа са нама како бисмо постали бољи и прочишћенији и како бисмо напредовали ка спасењу. Тако је поступао и старац Порфирије. Никога није критиковао и свакога би освојио. Имао је благодат да преображава људе.
Испричаћу вам један карактеристичан случај, а тиче се Францускиње, професорке, која је чула за старчев дар расуђивања и желела да га искуша. Ова Францускиња је учествовала на једној конференцији у Јапану посвећеној гуруима. У сваком случају, отишла је да посети старца не рекавши му ништа о свом учешћу на тој конференцији.
Старац Порфирије је допустио да разговор тече неусиљено, као што је то и обично чинио. Францускиња је изговорила све што је желела да каже и у једном тренутку разговора започели су да говоре о гуруима. Он је на то рекао: „На тој конференцији којој сте присуствовали пре неколико дана, поред Вас је седео извесни господин, зар вам он није ништа рекао о питању које ми постављате?“ Споменуо је и име тог господина, који је био хришћанин.
Францускиња се осећала као да је погођена громом. Она је заиста разговарала о тој теми са особом коју је старац споменуо. Тада је схватила да је старац Порфирије био Богом просветљен човек.
К. Ј. – Његове речи су биле пуне очинске мудрости. Шта нам још можете рећи, г. Сотирхос?
П. С. – Саветовао нам је да користимо благе речи када некоме нешто говоримо и да избегавамо сукобе. Дао нам је следећи пример: „Ако треба некоме да кажете да лаже, немојте му рећи да прича лажи, јер ће, природно, бити повређен и реаговаће. Реците му да не говори истину.“
Најмоћније оружје нашег спасења је дуготрпељивост. Таква саосећајност нам долази од Бога и ми је морамо показати према другима, као поклон који узвраћамо.
К. Ј. – Увек је био добронамеран, што је био израз његове благости.
П. С. – Била је то још једна врлина старца Порфирија. Због тога је свако, ко би са њим разговарао, осећао да нас Божије милосрђе може избавити од свега, ма шта да учинимо као пала бића. Потребно је само да затражимо то милосрђе, да завапимо ка њему молитвом и чистим животом.
У свом опроштајном писму он пише: „Увек сам се трудио да се молим и читам црквене химне, а ви чините то исто.“ Показао нам је пут који можемо да следимо и на коме ћемо наћи помоћ и подршку, тако важну у временима искушења у каквима живимо.
К. Ј. – Знао је да пишем поезију. Знао је то и пре него што сам га упознао. Када су му неки пријатељи моје супруге причали о нашем венчању, рекао је: „Да, знам, удала се за песника и философа.“ Обратите пажњу на то да нико, па чак ни моја супруга, није био у прилици да му каже да сам студирао философију и да пишем песме.
У једном од наших разговора, рекао ми је да су и светитељи песници и да Христос поред себе жели осећајне људе, кави су песници.
П. С. – Та еволуција, тај развој, али не у овоземаљском него у духовном смислу, предмет је моје следеће књиге, назване „Песник и светитељ.“
У тој књизи износим да се у животној реци на једној обали налази песник, а на другој светитељ. И један и други теже да се сусретну. У тачки где се они сусрећу налазимо хришћанског писца, хришћанског песника, који нам даје поезију по Богу, у Христу, осећајући и изражавајући свет на другачији, препорођен начин. Тај препород му дарује Божију светост која продире у живот и сусреће човека. Веома ме је обрадовала чињеница да је покојни старац Порфирије рекао да Христос крај себе жели танане људе, јер сам увек мислио да човек постаје тананији када успе да одбаци страсти овог света и тако отвори затворена врата која нас спречавају да приступимо Христу. На тај начин постајемо пријемчивији за Божије милосрђе.
К. Ј. – Нека нам благодат Светог Духа помогне да прихватимо тај небески благослов, допуштајући нам да се увек сећамо старца Порфирија који је у тој мери сведочио о животу по Христу.
П. С. – Лично сам уверен да је он истински светитељ нашег времена. Желео бих да изразим једну жељу – која је заправо уверење хиљада људи – а то је да старац Порфирије постане познат читавој Цркви и да од стране Цркве и „званично“ буде проглашен за свеца. Потребни су нам такви примери.
Замолио сам га да се моли за све нас, јер верујем да је он сада у земљи живих, у скинијама светитеља и да одважно говори пред Богом.
Имам још једну жељу, а то је да сви, који су се сусрели са старцем Порфиријем или су разговарали са њим, то и запишу и доставе нам, како би сва та сведочанства могла бити сакупљена сада, док је успомена на његово престављење још увек свежа у нашем сећању.
К. Ј. – Г. Сотирхос, желим да Вам изразим најтоплију захвалност за ове важне ствари које сте нам испричали, као и за савет у погледу сакупљања материјала за текуће издање ове књиге.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *