СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Презвитер Георгије Евтимију
асистент на Богословској школи Атинског универзитета
 
К. Ј. – Старац Порфирије је, као што то ви, о. Георгије, врло добро знате, био једна од најблиставијих фигура савременог Православља. Много година живели сте поред овог старца и чињеница да сте данас овде са нама да бисмо говорили о овом светом човеку причињава нам велико задовољство.
О. Г. Е. – Захваљујем вам, г. Јоанидис, јер сте ми дали прилику да говорим о старцу Порфирију, будући да сам током многих година био удостојен да ми управо он буде духовни отац и вођа у преломном периоду мог живота.
Старац је уистину одиграо важну улогу у развоју моје личности. Много тога што данас поседујем ја дугујем управо њему. Због тога је он још увек мој вођа у пастирској служби које ме Бог удостојио током протеклих пет година.
Старац Порфирије је уистину био људско биће створено по лику Божијем. Као што знамо из онога што нам је сам причао, он је, пламтећи љубављу према Богу, потајно напустио родитељски дом у Евији и отишао на Свету Гору, у област Кавсокаливије. Ту је постао ученик двојице стараца којима се, као што је сам причао, обавезао на беспоговорну послушност. Он је уистину био веома послушан: Шта год би оци рекли да учини, истог часа је журио да испуни њихов захтев.
Његово послушање је било чин слободе, један изузетно моћан чин, који човека уистину ослобађа страсти, погрешака и слабости која га надвладава. На тај начин је био у Христу и живео слободом чеда Божијих. У старцу Порфирију видите сконцентрисана сва она обележја личности каква видимо у светитељима наше Цркве: љубав, смиреноумље, простодушност и расуђивање (диакрисис).
Он се управо због своје потпуне посвећености Богу удостојио да прими велике духовне дарове, као што су прозорљивост и расуђивање. Као резултат свега тога, постао је истакнути духовни отац и дословно је руководио духовним животом многих људи.
Чак је и у сутон свог живота, у боловима, у болесничкој постељи, страдајући од разноликих болести, настављао да путем телефона обавља своје пастирске дужности. Дању и ноћу, дословно двадесет четири часа дневно, по хиљаду људи телефонирало му је са свих крајева планете, молећи за његову помоћ, савет и молитве.
Старац Порфирије је поседовао све оне особине које су чиниле да га људи воле и желе, да их привлачи као магнет. То се није дешавало на неки магијски начин, него зато што је поседовао све оне особине за којима чезне сваки човек. Поседовао је све оно што нас је подсећало да смо створени по лику Божијем, као и на сврху ради које смо створени.
Подсетимо се учења наше Цркве: Бог је створио човека из љубави и једино из љубави, са једним јединим циљем: да га учини причасником Своје сопствене среће.
Бог је човека створио да би га учинио срећним и целовитим и да би живео у пуноћи заједнице са Богом.
Старац Порфирије је, као и целокупно човечанство, био призван од Бога. Сваки човек је призван на спасење јер је то сама сврха нашег постојања. Обележје које издваја овог старца, као и све светитеље наше Цркве, јесте чињеница да је он одговорио на тај призив. Он је врло рано начинио избор и рекао: “Желим да будем са Христом и да живим по Христу.” Тада је кренуо за Христом, као што Господ каже: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде (Мк. 8; 34). Он се одрекао старог човека потчињеног страстима и греховима, који је у власти ђавола, узео свој крст и читавог живота следио Христа.
Његов живот је био пун немира и узбуђења, као и живот свих светитеља Цркве, јер су, по речи Господњој, уска врата и тесан пут што воде у живот (Мт. 7; 14), што воде у Царство Божије. Живот старца Порфирија је био испуњен успонима и падовима, са много проба, искушења и трња забоденог у тело. Прошао је кроз огањ патње и жалости који очишћује човека од свих страсти у њему и показује га пред Богом као чистог и целовитог.
Читавог свог живота старац Порфирије се борио са злом змијом, ђаволом, који као разјарени лав вреба свој плен (в. 1. Петр. 5; 8). Он се борио и против другог непријатеља, старог Адама, и света потчињеног греху. Његово оружје је било бдење, пост и молитва и тиме се удостојио небеских дарова.
Још док је био врло млад, када је имао само двадесет једну годину, Митрополит каристијски Пантелејмон га је учинио духовним оцем. Велики број људи окупљао се у манастиру Светог Харалампија у Евији где је тада живео. Трагали су за ослобађањем од својих грехова, пребацујући своје бреме на њега. Говорили су му о својим проблемима и добијали одговоре и решења за њих.
К. Ј. – Како су се испољавале те посебне особине старца Порфирија?
О. Г. Е. – У животу старца Порфирија видимо све особине светитеља наше Цркве. У исто време, видимо и неке нарочите особине, и оне подсећају на постојаност учења Цркве о благодати која осењује човека, просветљује га и усмерава, али га не надвладава. Другачије речено, сваки светитељ Цркве задржава јединствене особине своје личности.
Из свог личног искуства могу посведочити о љубави коју је старац Порфирије осећао и према Богу и према људима. Он је Бога волео свим срцем. Волео Га је читавим својим бићем и уистину Му је посветио цео свој живот.
Та његова љубав према Богу, која му је ранила срце, изливала се и на његове ближње. Често сам бивао сведок те његове дирљиве љубави. Сећам се са колико је љубави и благонаклоности схватао и саосећао са нашим проблемима када бисмо се нашли у тешкој ситуацији. Он је те проблеме преузимао на себе и борио се упоредо са нама да пронађемо решење.
Никада нећу заборавити један од типичних телефонских позива, када ми се јављао у тренуцима који су за мене били заиста критични и тешки. Као што сам већ споменуо, он је своју пастирску дужност обављао и путем телефона. Позивао би ме у најмање очекивано време – једном је позвао у шест ујутро! Нисам му чак ни испричао о својој невољи, а он ме већ питао за један посебан проблем и дао значајан савет. Његове речи су уистину биле као умирујући мелем, али су у исто време деловале и као катализатор за решење једног посебног проблема.
Друга особина старца Порфирија било је његово крајње смиреноумље. Иако је поседовао мудрост која долази са Неба, увек би нам говорио: “Ви имате дипломе, ви познајете ствари, ја сам неук.”
Он је самога себе и унижавао и прекоревао, што су особине смиреноумног човека, какве налазимо у светитељима наше Цркве.
Постоји још једна особина старца Порфирија које бисте увек били свесни, а то је његова простодушност. Живео је изузетно скромно, у оскудном окружењу. Био је врло једноставан у свом опхођењу са људима. Свакога би примио и никога није одбио. То је била она његова особина која би “пробијала лед” и стварала истинску атмосферу тако да су људи могли да му се приближе, исповеде своје грехове, да му повере своје проблеме и добију одговоре.
Једна од његових главних особина била је расуђивање које је, по речима Отаца, “највећа од свих врлина.” Расуђивање је повезано са принципом појединачног посматрања. Стога је за старца Порфирија сваки човек, као чедо Божије, апсолутна вредност. Сваког појединца је посматрао као јединствену и непоновљиву личност. Он се суочавао са сваким проблемом узевши у обзир његове посебне карактеристике.
Због тога је старац Порфирије говорио различите ствари различитим људима који би, како се на први поглед чинило, могли имати исти проблем. У сваком поједином случају постојале су различите претпоставке и сваком човеку је био потребан посебан лек како би превазишао свој проблем. Из тог разлога нам је често говорио: “Немојте другим људима говорити ово што ја сада говорим вама. То је лек који одговара вама и вашој ситуацији. Други човек, чак и ако су спољашњи симптоми исти, неће постићи исти користан исход.” Упркос његовој небеској мудрости, често сам бивао зачуђен како безбрачни старац Порфирије одговара на питања везана за брак, брачне односе, одгајање деце и сл. Његови одговори нису били “клишеи”, нису били нефлексибилни, груби, крути или “објективни.” Били су то одговори пуни истине, љубави, привржености и прозорљивости, прилагођени ситуацији, потреби и пријемчивости сваког човека у том одређеном тренутку. Бринући се о спасењу људи, није покушавао да их постави у исти калуп како би створио истоветне појединце. Као човек испуњен Светим Духом, сваког појединца је руководио сагласно Христовој вољи, дајући свакоме по мери (Еф. 4; 7) за добробит душе.
Желео бих да на овом месту споменем један догађај који сведочи и о расуђивању и индивидуалном начину на који је старац Порфирије обављао своју пастирску дужност, као и о слободи и ширини његовог духа. Једнога дана, док је живео у Светом Николи у Калисији, изашао је у шетњу у оближњу шуму са једним од своје духовне деце. У међувремену, дошао је млади пар, одевен у кратке панталоне, да би се помолио у цркви. Када се старац вратио из шуме, сусрео их је управо у тренутку када су одлазили кроз метална дворишна врата. Поздравио их је и дуго стајао са њима, разговарајући са љубављу и наклоношћу. Нисам чуо шта им је рекао, али је начин на који су му, уз највеће поштовање, целивали руку, био убедљиво сведочанство о утиску који је на њих оставио својим речима и понашањем.
К. Ј. – У извесним тренуцима свог излагања ви сте спомињали дар расуђивања који је поседовао старац Порфирије. Оче Георгије, можете ли нам посведочити о овом његовом дару који сте, наравно, већ споменули када сте говорили о његовим телефонским позивима?
О. Г. Е. – Тај његов дар је био веома приметан. Он се могао опазити голим оком. Старац Порфирије би нас увек изненађивао када би нам говорио о неким стварима и пре него што бисмо их исповедили.
Да бисмо избегли неспоразум, желео бих да напоменем следеће. Старац Порфирије је, као и сви свети Цркве, био достојан тих Божијих дарова. Наши светитељи нису озарени (просветљени) сами од себе него одражавају божанску светлост. Бог све поседује и Он тим даровима украшава и награђује Своје изабране слуге. Ти дарови се могу изгубити и, у исто време, они представљају крст. Очување тих духовних дарова захтева живот у потпуној будности и напрегнуту духовну борбу, уз много проба и искушења. Увек постоји опасност да се, услед надмености и гордости, отпадне од (Божије) благонаклоности.
Старац Порфирије никада није користио те Божије дарове да би импресионирао људе или да би од њих извукао неку посебну корист. Напротив, користио их је проницљиво и у складу са датим околностима. На уму је увек имао само један циљ, а то су људско спасење и слава Божија.
Као истински човек Божији, старац Порфирије је био православни хришћанин и није имао никакве везе са манихејством материјалиста или са неумереним спиритуалистима (манихејство је верски систем који потиче из 5. в. н. е. То је дуалистичка теорија по којој светом владају два принципа, добро и зло, и због тога сатану представљају као вечитог супарника Божијег, прим. изд. ). То је човек који је живео истином Цркве. Било му је добро познато да је човек психосоматско биће које има и духовне и материјалне потребе. Људима је увек и помагао на тај начин – не занемарујући ни једну ни другу страну.
Ово је чињеница од највећег значаја јер је то област у којој се већина људи налази у конфликту. Ако многи тзв. “духовни” људи не падају у замку материјализма, онда је то стога што се то може видети голим оком и може се лако избећи. Многи, међутим, падају у замку неумереног спиритуализма, у једну врсту манихејства, учења које нема никакве везе са учењем Цркве. Они, дакле, обезвређују човекове материјалне и телесне потребе што као последицу има застрашујуће проблеме за целокупну личност.
Ми знамо да свакога човека чине тело и душа. Знамо за узајамне утицаје које они врше једно на друго, да се телесни проблеми одражавају на души и обрнуто. Старац Порфирије се, дакле, својом особитом способношћу расуђивања, суочавао са целокупном личношћу и њеним проблемима. Он никога није обезвређивао и свакоме је давао одговарајући савет.
К. Ј. – Можете ли нам, о. Георгије, навести неки типичан пример за то што сте тако добро описали?
О. Г. Е. – Он би нас, на пример, саветовао где да подигнемо кућу, на коју страну да буде управљена њена фасада, како би читавог дана била осунчана, како да регулишемо загревање и сл. Давао нам је савете о дијетама и начину исхране. Посебно је карактеристичан начин на који се бавио људима који су патили од разних болести и тражили његову помоћ. Он би их најпре погледао као да их својим даром расуђивања посматра под “X” зрацима. Након што би поставио дијагнозу, дао би одговарајући савет. Другима би рекао: “О, ви сте физички здрави, ваш проблем је психолошке природе” и препоручио одређени духовни режим потребан да би се излечио проблем. Када би поставио дијагнозу о физичком здравственом проблему, обично би ту особу упутио одговарајућим лекарима. Најзад, у интересу оболелог, он би, кад год је то било неопоходно, побољшавао његово стање и својим исцелитељским даром.
К. Ј. – Као што сте нам рекли, старац Порфирије је током дугог низа година био ваш духовни отац и руководитељ.
О. Г. Е. – То је уистину била област у којој је блистао. Као прво, својом простодушношћу и предусретљивошћу стварао је атмосферу опуштености и поверења у односу на сваког човека који би му приступио. То је неопходно за свету тајну покајања и исповести. Овде морам поменути да су се многи људи, којима је било тешко да извесне грехове исповеде другим свештеницима, код старца Порфирија осећали смирено и исповедали их.
Старац Порфирије би веома пажљиво саслушао оно што би сваки човек имао да му каже јер је био обдарен пастирском брижношћу. Његове речи су биле малобројне и упућене на тачку засновану, како сам рекао, на појединачном посматрању. Сваки појединац кога би старац сусрео био је за њега јединствена и непоновљива личност безграничне вредности.
Са проблемима који би се поставили пред њега суочавао се са посебном бригом, са осећањем одговорности и мноштвом молитава. Било је уобичајено да га током исповести видите како ћути и осећали бисте да се моли и преклиње за просветљење од Бога.
За њега је такође било уобичајено да не даје брзе одговоре како би оставио снажнији утисак. Понекад би нам рекао: “У овом тренутку немам никаквих информација, не могу сада да одговорим.” Враћали бисмо се по други или трећи пут због истог проблема.
Даноноћно се молио за људе и решење њихових проблема. Сви људи који су били почаствовани да ступе у контакт са њим и да постану његова духовна деца осетили су плодове његових молитава, јер су уистину решавале њихове проблеме.
Запрепашћујућа ствар је била да је оно, што је током наших исповести покојни старац истицао као срж проблема, било потпуно ирелевантно за проблем. Често би рекао да је корен наших проблема егоизам који је сматрао основом сваког греха и разних човекових невоља.
Постоје многе ствари које бисмо о томе могли рећи. Оно на шта бих указао као на индикативно јесу делови савета што их је старац давао и методи какве је користио за суочавање са различитим проблемима који за људе имају општу вредност и значај.
К. Ј. – Заиста бисмо желели да нешто чујемо о томе, о. Георгије.
О. Г. Е. – Често смо му говорили о својој деци и проблемима са којима се суочавамо. Одговарао би нам на себи својствен начин: “Постаните свети и ваша деца ће бити добра.” То је било нешто што је често понављао.
У вези са питањем одгајања деце, наглашавао је да не би требало да вршимо притисак на њих, да њихово васпитање не би требало да буде сурово, јер то доноси супротне резултате. Тај савет је био од непроцењиве вредности и помогао је многим родитељима да промене своје понашање и многа су се деца, након што су дословно била малтретирана суровим – добрим намерама својих родитеља, смирила и пронашла свој животни пут.
Нешто је, када сам чуо, оставило дубок утисак на мене, а тиче се поста.
Проблем се тицао тек венчаног пара. Муж је постио док жена, с друге стране, није, јер није тако васпитана. Није ни намеравала да пости јер једноставно није била на то навикнута.
И заиста, дошло је време када је, као што је пар касније и сам признао, следећи старчев савет, жена такође почела да пости. Чини се да је то била добронамерна жена и да је желела да се сагласи и придружи свом мужу у несугласици по питању поста.
Често је људе подсећао и саветовао на оно што се назива “присилним радњама”, тј. на психолошко стање када човек присиљава себе да чини различите ствари у које не верује и које не приказују његову личност. То је необично стање, велика унутрашња пометња, која чини да особа осећа унутрашњи немир и страшну несређеност.
Старац Порфирије је помагао људима који су имали тај проблем да га прихвате. Онда би им рекао како да га надвладају посветивши се Богу, молитви и животу сагласном Божијој вољи.
Постоји још нешто што бих желео да кажем јер има велики значај и тиче се свакога а посебно хришћана. То је проблем суочавања са нечистим помислима.
Сви знамо за битку коју ђаво води са нама путем нечистих помисли. Као духовни отац, чега ме је Бог удостојио, лично сам упознат са тим колико је људи по том питању збуњено и заиста узнемирено.
Када смо старцу Порфирију поставили питање о том проблему, рекао нам је: “Ви наставите својим путем. Када вам ђаво приступи и повуче вас за рукав од кошуље како би вас скренуо са пута, немојте се освртати да бисте заподенули разговор или расправу са њим. Продужите својим путем. Он ће вас повући за рукав од кошуље али ви наставите својим путем, а њему ће у једном тренутку досадити и напустиће вас.” Иако ми недостаје времена (Јевр. 11; 32), желео бих да се осврнем на нешто везано за учитеље. Тиче се савета које је старац Порфирије дао средњошколској професорки; била је управо именована на ту дужност и налазила се непосредно пред преузимањем свог запослења. Он јој је рекао: “Када кренеш према школи, изговори молитву Господе Исусе Христе помилуј ме. Када улазиш у разред, понашај се као да улазиш у цркву. Децу посматрај са љубављу и непоколебивошћу. Они ће осетити твоју љубав и разумети твоју строгост. Ако неко дете представља известан проблем и изазива непријатне ситуације, дај његово име свештенику да би га поменуо током проскомидије.”
К. Ј. – Ви, оче Георгије, знате толико ствари о старцу Порфирију и за нас је велики благослов што имамо вас да нам их испричате!
О. Г. Е. – Покушао сам да најбоље што знам опишем ту велику фигуру која је уистину била дар Божији и један посебан благослов за двадесети век.
Старац је, у очима света, добио врло оскудно образовање; он је, међутим, уистину био врло мудар човек и поседовао је мудрост са неба. У вези са тим, била му је прирођена љубав према учењу, због чега је увек много читао. Тражио је и читао књиге које су се бавиле најразличитијим темама, осим теологије коју је, природно, изучавао. Читао је књиге из области медицине, физике, астрономије итд.
Разговарао је са научницима и академицима. Са сваким је на високом нивоу разговарао о темама из њихових (научних) области. Споменућу два таква догађаја а онда ћу завршити своје излагање.
Први догађај се тиче професора астрономије који је уживао међународну славу; он је посетио старца и са њим расправљао о астрономским темама. Тај професор ми је рекао: “Оно што је на мене оставило нарочито дубок утисак током мог разговора са старцем Порфиријем јесте чињеница да је он уистину разумевао оно о чему је говорио. Није начинио ниједну, али заиста ниједну грешку.”
Другом догађају сам и лично присуствовао. Били смо са хирургом, начелником једне велике атинске болнице и старац Порфирије је започео да му описује како је изведена једна посебна операција. Хирург се, задивљен оним што је старац говорио, једноставно сагласио са њим.
К. Ј. – О. Георгије, најтоплије вам се захваљујемо на сведочанству које сте нам дали. Оно нам је помогло да у мислима уобличимо још једну страну божанске стварности коју је изражавао старац Порфирије.