СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
О позитивним мислима
 
Једног поподнева пошао сам да посетим Старца. Уз ограду његове келије стајао је човек стар око тридесетак година и чекао да му отвори врата.
Када сам стигао, отац Пајсије је отворио прозор и упитао ко је то.
Одговорио сам:
„Ја сам, оче, и један мирјанин“ (рекао сам му и његово име).
„Реци му да оде“, казао је Старац.
Тада је мирјанин почео да преклиње:
„Ја заиста желим да вас видим, оче.“
Старац је прекорно рекао:
„Иди, ти ме узнемираваш јер верујеш само сопственом мишљењу и не слушаш шта ти говорим. Зашто си губио време долазећи овамо?“
Поново му је рекао да оде и тек тада изашао и отворио ми врата.
„Он је истински терет“, рекао је отац Пајсије. „Уопште не слуша моје речи. Дође, упита нешто и оде. Након извесног времена, поново дође и опет упита оно исто. То се догађа зато што слуша само сопствене помисли и заборавља оно што сам му рекао или пак од свега тога не разуме ниједну реч.“
Посећивао га је још један младић који се у потпуности уздао у сопствене помисли и пао у прелест. Једног дана дошао је код оца Пајсија који му је рекао:
„Не слушај своје помисли јер ћеш завршити тако што ћеш полудети. Буди опрезан, ти имаш добру машину, али су њени точкови окренути у погрешном правцу. Мораш је управити у добром смеру, тамо где се налазе добре помисли. То, уз помоћ Божију, можеш да учиниш једино ти сам. Нико то не може учинити за тебе јер си слободан и независан. Окрени точкове и твој духовни отац ће ти показати правац.“
Један од монаха, који је обитавао у светогорској пустињи, уобразио је да је светац и мислио да му нико на свету није сличан. Неки од монаха, који су га добро познавали, упитали су оца Пајсија да ли да га одведу код психијатра. Старац им је рекао:
„Лекари не могу бити ни од какве користи таквој врсти људи. Монах пред мирјанима може само да направи будалу од себе. Лекар ће преписати неке таблете које могу користити у случају озбиљног здравственог стања, али само током краћег периода. Требало би да неко други стави лек у његову храну, да му покаже духовну љубав и покуша да исправи његове помисли. Његов проблем је духовне природе: укорењен је у његовом егу и претераној наклоности и поверењу према сопственом мишљењу. Не
постоји ништа горе од наклоности и поверења према сопственим помислима.“
У том тренутку, старац Пајсије је заћутао и одвео на страну једног монаха. Исприповедао му је приче о тројици људи који су готово уништили своје животе верујући сопственом мишљењу:
1) Једном је овамо дошао младић који је мислио да има најмању главу на свету. Он је веровао да његова глава има обим поморанџе. Убеђивао сам га да је његова глава нормалне величине и да је, у ствари, нешто већа од моје. Младић, међутим, није био уверен.
Тада сам му рекао:
„Желиш ли да донесем жицу и да измеримо главе, тако да се и лично увериш да ствари стоје онако како ти ја говорим а не онако како ти говоре твоје помисли?“
Прихватио је мој предлог и донео сам жицу. Након што сам измерио главе, открио сам да је његова глава већа од моје за готово три центиметра. Он, међутим, још није био сигуран и ја сам му дао жицу да их сам измери. Иако је и сам открио да је његова глава нешто већа од моје, и даље је тврдио да то није тачно. Његов ум је био „прилепљен“ за помисао која му је говорила да је његова глава врло мала. Повисивши глас, изгрдио сам га због његовог неверја и недостатка поверења у друге људе, а онда сам затражио да оде.
2) Један човек је тврдио како чује птицу која непрестано пева у његовом уху. Свима је говорио о томе и обично се жалио да није у стању да се смири због гласног певања те птице. Рођаци му нису веровали јер у његовом уху нису видели никакву птицу. Он је, међутим, више пута покушавао да их увери како чује птичје певање у свом уху. Рођаци су тада одлучили да се посаветују са доктором који је иначе био њихов пријатељ. Он им је саветовао да купе птицу у кавезу и да га затим позову да их посети.
Пошто су купили птицу, рођаци су позвали доктора. Када је стигао, дали су му птицу и рекли пацијенту да је доктор дошао како би испитао шта узрокује то певање у уху.
Док је у руци брижљиво скривао птицу, доктор је Р. упитао човека шта га мучи. Пацијент му је поновио да чује птицу која пева у његовом уху. Доктор га је онда замолио да му покаже ухо.
„Дозволите ми да видим“, рекао је.
Док је додиривао ухо, погледао је унутра и рекао: „Па наравно, ево је, то је једна врло мала птица која прави ларму у вашем уху и ствара вам невоље. Стрпите се за тренутак, извадићу је.“
Доктор се претварао како покушава да извуче птицу из уха, а затим рекао:
„Ево је! Да ли још увек нешто чујете?“
Човек је, сав срећан, одговорио:
„Не, певање је сада престало! Хвала вам што сте дошли, докторе, јер ме та птица излуђивала. Сви су ме исмевали јер нису веровали ниједну реч од онога што сам говорио!“
3) Следећи догађај се збио пре шездесет година у једном светогорском манастиру. Један од монаха уобразио је да је светац, због чега је обично говорио:
„Нема потребе да примам Свето причешће, јер у себи имам Самог Христа.“
Желео је да буде мученик и једном је чак покушао да се убије. Монаси су одлучили да га закључају у келију и да се увек један од њих брине о њему. Били су веома опрезни да му уз оброк никада не дају неку кашику или нож помоћу којих би покушао да „постане мученик“ што би, према сопственом мишљењу, учинио из љубави према Христу. Трудили су се да му донесу храну која се може јести без употребе било каквог прибора.
Једног празничног дана, сви монаси су за ручак добили сардине. Њему су такође донели затворену конзерву сардина коју је некако успео да отвори, а затим покушао да пререже врат њеном оштром ивицом. Вриснуо је услед неподношљивог бола, тако да је монах који га је чувао без оклевања утрчао у његову келију. Затекао га је како снажно крвари и упитао:
„Шта си намеравао да учиниш?“
„Желим да постанем мученик и да будем крунисан мученичким венцем.“
Монах му је тада одузео конзерву и рекао:
„Не можеш да постанеш мученик јер ниси у стању да поднесеш бол. Хтео си одмах да умреш па си искористио конзерву да прережеш врат. Према Божијој вољи, твоје мучеништво ће бити оно што ћу управо да ти учиним.“
Пошто му је ставио завој око врата да би зауставио крварење, монах је донео кожни каиш и почео снажно да га удара. Монах је почео да запомаже због страшних болова и да захтева од њега да престане.
Други монах му је, међутим, рекао:
„Зар ниси желео да постанеш мученик? Сад ћу те ударати до смрти!“
„Не, не желим више да постанем мученик, то ме боли!“
Тако је постепено постао свестан своје недостојности и смирио се, па се самим тим и исцелио.“
Да би показао колико је погубно поверење у сопствене помисли, старац Пајсије је о ова три догађаја казивао монаху који је довео свог сабрата-монаха, будући да је овај такође сматрао да је светац. У наставку је рекао:
„Када мирјани слушају своје помисли и имају поверења у њих онда изгубе разум док монах запада у прелест. Монах, међутим, не би смео да узима средства за смирење, јер су његови лекови смиреноумље и покајање. Овај монах нема ниједну од тих врлина. Када се оне врате у његово срце, онда ће и његов проблем бити решен.“
„Понекад се“, наставио је, „дешава да деца лоше поступају према родитељима или да их вређају. Она истог часа постају пријемчива за демонска дејства и бивају збуњена. Када грде или клеветају родитеље, дају право ђаволу да ступи у њихове животе и да њима управља.“
„Исто се догађа и монасима када прихвате негативне помисли у односу на свог старца или на остале монахе. На тај начин дају ђаволу право да се бори са њима.“
„Када неко верује својим негативним помислима, тежи да ниподаштава савете других људи. Осим својих сопствених помисли, он може да послуша само онога коме безгранично верује. Када му је потребна помоћ, прихвата је само од особе у коју има највише поверења.“
„Што се тиче лекова као што су средства за смирење, она могу бити од извесне помоћи људима озбиљно погоршаног здравственог стања, односно, онима који много маштају или се налазе на ивици лудила.
Ако је, на пример, ментално стање нашег ближњег озбиљно погоршано, требало би да му дамо извесну количину лекова да би се оно стабилизовало. Истовремено му морамо показати своју љубав и покушати да исправимо негативан начин његовог размишљања, убеђујући га да не слуша своје помисли. Уколико се његово стање побољша, доза његових лекова такође треба да буде смањена.
Када се ум нашег ближњег удаљи од смирења, ступиће у свет фантазије. Ако узме лек, он престаје да замишља или да машта и свет његове фантазије бива ограничен. Тада почиње да се осећа поспано, уморно и изгладнело и, уопштено говорећи, телесно бива све слабији, и док је раније мислио да је бестелесни ангео, сада се осећа као људско биће које носи терет сопственог тела.“
„Не постоји магична терапија која ће аутоматски исцелити некога чији је ум заблудео услед непрестане обузетости сопственим негативним мишљењем. Постоје, међутим, извесни кораци које треба предузети у циљу опоравка:
Прво и најважније јесте да особа постане свесна свог тешког стања.
Након што то схвати, као други корак треба да уследе покајање и одлазак на исповест, при чему више никада неће слушати глас својих сопствених помисли него ће, напротив, послушати савет свог духовног оца.
Као треће, када човек постане свестан свог бедног положаја, треба да непрестано преклиње Бога за милост кроз Молитву Исусову и Христос ће му помоћи. Његова божанска благодат поново ће се уселити у човека.
Човек се може исцелити и спасти само путем смиреноумља, једине чудотворне терапије која ми је позната. Само нас смиреноумље може спасти.“
„Човек је променљив. С једне стране, грчевито се хвата својих добрих мисли а са друге, оних негативних и заблудних. Он чини оно што жели и кад год жели јер има слободну и независну вољу. Исто се може применити и на божанску благодат и прелест. Будући да се човек непрестано мења, божанска благодат и прелест долазе и одлазе по одређеном реду.
Ако човек живи у свету своје гордости, односно у свету сопствених помисли, испуњава се прелешћу и доспева у опасност. Он не сме слушати своје помисли када покушају да га заведу лево или десно са циљем да га униште. Оне га, с једне стране, уверавају како је испуњен врлином, добар, истински подвижник, надарен и готово светац, а са друге му говоре да је промашен и да за њега нема наде да ће се спасти. Његове помисли ће у њему изградити погрешно веровање да је савршен и на тај начин побудити његову гордост или ће га пак убедити да је безнадежно изгубљен и испунити га очајањем. Он мора занемарити и позитивне и негативне помисли, исповедити их свом духовном оцу и бити послушан свему што он каже. Мора веровати превасходно њему (духовном оцу), а не сопственим помислима. Осим тога, мора задобити уверење да није ништа друго осим душе која се подвизава и у својим молитвама непрестано преклиње милост Божију за очишћење свог ума.
У зависности од тога колико човек смирено размишља о себи, у њему обитава Божија благодат која га штити. Када се пак удаљи од смирених помисли и почне да размишља о ономе што говоре или чине патријарх, епископ, игуман или други монаси, благодат Божија почиње да се повлачи.
За нас је, дакле, најважније да у својим животима сачувамо осећање смирења и на тај начин допустимо благодати Божијој да непрестано обитава у нама.“
„Кад наша душа живи немарно и не стражећи над својим помислима, постепено ће се испунити нечистим и лукавим помислима. Услед тога, у људима почињу да се развијају психолошки проблеми који се постепено нагомилавају. Нашавши се у оваквој ситуацији и суочавајући се са проблемом, неки људи то не увиђају и нису у стању да свој пад смирено исповеде духовном оцу. Уместо тога трагају за „световним“ решењем и траже савет психијатра који им неминовно прописује лекове. Таблете неће решити проблем али ће га привремено прикрити. То није стварно решење проблема и када једном престану са узимањем лекова, проблем ће поново испливати на површину. Човек ће се, дакле, поново наћи у истом, тешком положају. Једино решење је да постане свестан проблема, да га исповеди духовном оцу и да затим смирено следи његов савет.
У наше време људи губе контролу над својим животима и не знају шта чине. Разлог је тај што не желе да буду руковођени и, уместо тога, желе да живе неузнемиравано и по својој сопственој вољи која их може довести до потпуне пропасти. Бог је човеку дао слободу и независност да би човек могао да поступа како хоће, али му је исто тако дао знање и способност да схвати да није у стању да чини добро ослањајући се искључиво на самога себе… Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5), Ако дакле не можете да учините ни најмање, зашто се бринете за остало? (Лк. 15; 26)
Човек, дакле, користи слободу и независност не узимајући у обзир своју људску слабост и због тога бива прелешћен. Уместо Божије благодати, његовим животом управља људска логика и његов ум бива помућен. То је застрашујуће.“
„Људима увек саветујем следеће и захтевам да се тога придржавају:
1 Да постану свесни свог проблема, односно своје отуђености од Бога,
2 да се због тога покају и
3 да смирено оду на исповест.
Људи су данас, више него икад, пријемчиви за ђавољи утицај у њиховим животима и биће безбедни само уколико следе горепоменуте савете.“
Једног дана посетио сам Старца заједно са још тројицом монаха. Инсистирао је да на уму непрестано морамо имати позитивне помисли. Узео је Стари завет и почео да нам чита одломак о цару Дарију који је пророка Данила бацио у лављу јаму (Дан. 6; 14^18).
Старац је коментарисао чињеницу да је сутрадан и сам цар сишао у јаму како би видео да ли су лавови растргли Данила и упитао: Данило, слуго Бога живога, Бог твој којему служиш без престанка, може ли те избавити од лавова? Данило је одговорио: Царе, да си жив довека! … Тада се цар веома обрадова томе (Дан. 6; 20-21).
Старац је затим додао:
„Да је Данило размишљао негативно, рекао би Дарију: „Срам да те буде! Не само да си ме бацио у лављу јаму него још имаш и нерава да ме питаш да ли сам добро!“
Он је, међутим, увек имао позитивне мисли и због тога је Бог спречио лавове да га прождеру.
Исто би се могло применити и на тројицу младића у ужареној пећи. Они нису негодовали против Бога нити су се питали „зашто је Бог допустио да будемо бачени у ужарену пећ, кад смо се увек потчињавали Његовим законима?“ Напротив, они су прекоревали саме себе и прослављали Бога: Благословен си Ти, Господе, Боже отаца наших, хваљено је и прослављено име Твоје у векове. Ти си праведан у свему што си с нама учинио, и сва су дела Твоја истинита, сви путеви Твоји исправни, и сви судови Твоји истинити. Ти си извршио судове истините у свему што си на нас навео и на свети Град отаца наших, Јерусалим, јер си по истини и по суду све то на нас навео због грехова наших, јер смо сагрешили и починили безакоња и одступили од Тебе, и у свему смо сагрешили. Заповести Твоје нисмо слушали нити смо их очували, и нисмо поступили како си заповедио да би нам добро било (Дан. 3; 26-30 – Молитва Азаријина и Химна тројице младића – стихови нису укључени у Даничићев превод Старог завета, прим. прев.).
„Примећујете ли“, упитао нас је старац Пајсије, „позитивну природу мисли тројице младића, што је у непосредној вези са њиховим смиреноумљем? Добре и смирене помисли могу припитомити лавове, охладити ужарену пећ и преобразити је у небеско место. Своје проблеме морамо прихватити са трпељивошћу, позитивним мислима и смиреноумљем и на тај начин допустити благодати Божијој да нам помогне.“
Једном смо упитали старца Пајсија:
– Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?
Старац је почео да нам прича:
– Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: „Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.“ Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.“
Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.“ Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.
Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.“
Старац Пајсије је стално наглашавао важност побожних мисли за духовни живот. Обично би говорио да је позитивна мисао једнака бдењу на Светој Гори. Испричао нам је и следећи догађај:
Једног дана, неко је дошао да ме посети, али сам био заузет и рекао сам му да ме сачека у капели. Касније је напустио капелу и ушао у моју гостинску собу, а ја нисам
ни приметио да је на столици у капели заборавио цигарете. У међувремену је пристигао и други гост; он је такође ушао у капелу и сачекао док нисам био слободан да га примим, Када сам га позвао, упитао ме:
– Старче, да ли пушите?
– Не, рекао сам. Зашто питате?
– Видео сам пакло цигарета у капели, ето зашто.
– Морала их је заборавити особа која је овде била пре вас, а ја то нисам приметио.
Када је он отишао, у посету ми је по први пут дошао један дечак. Закуцао је на врата и ја сам га одмах упитао шта жели.
– Желим да видим старца Пајсија. Је ли он овде?
– Бојим се да није, одговорио сам. Отишао је у Кареју да купи цигарете.
Дечак је на то наивно одговорио:
– Није важно, оче. Сачекаћу док се не врати.
Видите разлику између два начина размишљања.
Прва особа, која је нашла цигарете у капели, имала је негативне и сумњичаве мисли, док је дечак, иако сам му рекао да је старац Пајсије отишао да купи цигарете, реаговао на сасвим супротан начин. Он је једноставно рекао да ће сачекати, не питајући да ли старац пуши или због чега су му потребне цигарете.“
Једног дана посетио ме младић пун негативних мисли и изразио жељу да буде мој ученик. Објаснио сам му:
„Не желим да имам ученике. Увек имам много посетилаца и то би се могло завршити тако што би они запоставили своје духовне обавезе због бриге око мојих гостију. Осим тога, ја сам већ годинама монах и упоредо са врлинама које сам стекао, имам и неке слабости којих нисам успео да се ослободим. Према томе, уколико дођеш да живиш овде, моје врлине (пост, молитва, бдење) би могле да ти нашкоде, јер не би био у стању да пратиш моје строго правило; моје слабости би ти такође могле нашкодити, јер не би био у стању да их поднесеш. Због тога не могу да те прихватим као свог ученика.
Младић је најзад отишао да посети друге манастире.
Након неколико часова, седео сам у башти и јео два „парадајза без уља и комадић хлеба, размишљајући о свим добрим стварима које ми је Бог дао. Дао ми је лепу кућу са дивном околином на чему би ми и богаташи позавидели; за разлику од већине људи који се боре за живот, не морам да плаћам никакву кирију; свакодневно добијам храну а да не морам да радим напорно у некој фабрици; монаси који живе у мојој околини су дивни. Док су ме испуњавале такве мисли, осетио сам у себи сладак бол због незахвалности Богу и почео да плачем, тако да више нисам могао да једем. Налазећи се још увек у таквом расположењу, изненада сам угледао оног младића, који ме је претходно посетио и тражио да буде мој ученик, како стоји поред ограде. Нисам желео да ме види како плачем, па сам ушао у кућу да се умијем, а онда сам отворио капију да бих га пустио унутра. Изгледао је узнемирено и рекао ми:
– Немој се претварати да си подвижник! Видео сам да једеш месо, а када си ме угледао, ушао си унутра да би се сакрио! Сада знам ко си ти заиста!
Почео сам да се смејем, али се нисам правдао. Био сам запрепашћен његовим размишљањем и начином на који је у себи ‘одгајио’ негативне мисли.“
Старац Пајсије је поседовао позитиван начин размишљања. Он је позитивно размишљао чак и у најлошијим околностима; успевао је да издвоји добро и из најнепожељнијих ствари, користећи их на посебан начин.
Једном га је неки од посетилаца, коме је старац Пајсије много помогао, одлазећи упитао да ли постоји нешто што би му могао послати. Старац му је објаснио да ништа не жели, али како је посетилац инсистирао, шаљиво је рекао:
– Добро, пошаљите ми цигарете!
Посетилац је отишао и након извесног времена старац је путем поште добио један пакет. Када га је угледао, био је запрепашћен. Шта да ради са свим тим цигаретама? С једне стране, могао би их бацити на смеће, али би тада узалудно био потрошен сав новац дат за њихову набавку. С друге стране, није желео никоме да их поклони, како тиме не би нашкодио здрављу других људи.
Наредних дана, старац Пајсије је упитао једног од својих посетилаца да ли пуши. Потврдно је климнуо главом.
– Колико кутија дневно?
– Три, одговорио је.
Види, рекао је старац, то је врло штетно за твоје здравље, а уз то је и врло скупо. Хајде да се нагодимо. Током следећих неколико месеци, ја ћу ти бесплатно давати цигарете, али под условом да пушиш једну кутију дневно.
Он се сложио и старац Пајсије му је дао цигарете, задовољан јер није морао да их баци, али и зато што је некоме помогао да ограничи своју страст.
***
„Духовност једног човека одређена је квалитетом његових мисли. Једног дана, три човека су седела у парку и ћаскала. Поред њих је изненада журно протрчао један младић. Када су га видели, у сваком од тројице људи појавила се одређена помисао.
Први је размишљао: „Мора да је нешто украо и сада покушава да побегне.“ Други је закључио: „Мора да касни на састанак са девојком, па због тога трчи.“ У трећем човеку се појавила сасвим другачија помисао: „Вероватно је појац у цркви и трчи како би на време стигао на службу.“
Три човека су о истом младићу размишљала на три начина. Међутим, само је трећем човеку, који је имао позитивну мисао, она била од користи, док су преосталој двојици њихове помисли духовно нашкодиле.“
Старац Пајсије је упорно говорио:
„Када неки од браће има негативне помисли, морамо се смирено и добронамерно потрудити да то поправимо. Наша је дужност да то учинимо. Уместо да покушају да исправе погрешне помисли, данас се многи људи, укључујући, на жалост, и неке од наших духовних отаца, саглашавају са њима па чак и поништавају оне позитивне. Даћу вам један пример да бисте разумели како то делује.
Претпоставимо да неки младић каже свом духовном
оцу:
„Пријатељ ми је учинио то и то“, и да тада започне да му износи негативне помисли о том пријатељу. Уместо да покуша да промени његово мишљење и учини да поново заволи пријатеља, духовни отац посматра проблем са социјалне тачке гледишта и, желећи да буде предусретљив, каже:
„Будући да сада знаш какав је човек твој пријатељ, не обраћај више пажњу на њега. Игнориши га.“
Младић ће се привидно осећати боље након што чује такве речи од свог духовног оца, али ће у њему и даље бити присутно негативно расположење према пријатељу.
Када пак тај пријатељ оде код истог духовног оца да би му испричао исту ствар, духовни отац ће се на исти начин суочити са проблемом. Он га поново разматра са друштвене тачке гледишта и умирује младића. При том му, међутим, допушта да у себи и даље задржи негативне помисли у односу на пријатеља.
„На тај начин се“, рекао је Старац, „може удовољити ђаволу, ако то желимо. Видећете шта ће се даље дешавати, будући да у нашим животима дејствује божанска правда.
У извесном тренутку, двојица пријатеља која у себи још увек носе негативне помисли, могли би се сусрести и започети да оптужују један другог: „Ти си такав и такав… Разговарао сам са својим духовником и он мисли о теби то исто.“ Сасвим је вероватно да ће у наставку открити да је њихов заједнички духовник једино покушавао да буде предусретљив према њима, одакле ће проистећи губитак поверења и поштовања према њему. Правилно би било да се у сличним ситуацијама поступи на следећи начин, који такође препоручујем:
Један ожењен човек дошао је код мене да бисмо поразговарали. Појавио се проблем везан за његову супругу, чије га је понашање вређало. Ја сам, међутим, истог часа сам почео да налазим оправдања за њу. На крају сам му рекао да би требало да прославља Бога због жене какву му је дао и да је једино он одговоран за пропаст њиховог брака. Учинио сам да преиспита своје понашање и да поново заволи своју жену, убедивши га да није у праву и да се мора ослободити свих негативних помисли. Тако сам поступио и са његовом женом када је дошла да ме посети. Њу сам прекорео на исти начин, тако да су се обоје ослободили негативних помисли и поново заволели једно друго. Осим тога, разумели су због чега сам их изгрдио, јер су схватили да је мој једини циљ био да поново буду заједно.“
***
„Помисли су као авиони који лете кроз ваздух. Ако их занемарите, онда нема проблема; али, ако на њих обратите пажњу, онда ћете унутар себе начинити аеродром и допустити им да слете“.
Једном приликом је код старца дошао неки младић да потражи савет. Иако простодушан, није се могао одупрети негативним мислима. Такве мисли деловале су као препрека за свако добро дело које би хтео да учини. Отац Пајсије је схватио да су негативне мисли узрок његових проблема и рекао следеће:
– Један човек је обично говорио: „Ако се будем оженио и имао децу, ако моја деца буду дечаци и ако буде рата, мораће да оду у војску, а онда ће их убити. Нема, дакле, разлога да се женим.
Старац се тада окренуо ка њему и рекао:
– Зар то није смешно размишљање?
– Јесте, одговорио је младић.
Старац је затим наставио:
– Буди опрезан, јер ти чиниш то исто. Имај на уму да никада нећеш постићи ништа добро уколико размишљаш и поступаш на овај начин.
***
Увек сам се питао како наши светитељи са радошћу подносе своје мучеништво и на који начин ми можемо достићи њихову трпељивост, с обзиром да и најблажа главобоља може учинити да се осећамо сасвим беспомоћно.
Једног дана упутио сам се према келији старца Пајсија. Сусрео сам га крај потока удаљеног око 500 м. од келије. Он је овај поток назвао „Нил“. Секао је кестеново дрво јер је желео да начини мостић којим би људи могли да пређу поток и да се при том не поквасе. Управо је завршавао посао и спремао се да крене назад у келију јер је оштрим дрветом посекао леву руку. Из ране је текла крв, али сам запазио да се обрадује сваки пут када погледа руку. Изненада се окренуо према мени показујући окрвављени длан и рекао:
– Види, изгледа као длан распетог Христа!
Када смо стигли у келију, сели смо у гостинску собу
и тада сам га упитао:
– Оче, због чега наши светитељи не само да подносе своје мучеништво него му се, осим тога, и непрестано радују? Ми, на пример, ни ујед комарца нисмо у стању да поднесемо.
– Све мора да се чини уз правилно размишљање. Уколико су наше мисли чврсто утемељене у нашој вери, нико их одатле не може уклонити.
Тада је донео Стари завет и рекао да Књиге Макавејске врло јасно објашњавају на који начин позитивно размишљање може помоћи да занемаримо бол и патњу. Започео је са читањем текста који ми је након тога и протумачио. Када је завршио, рекао је:
– Овај старозаветни текст јасно указује да је човек слободан и да помоћу позитивних мисли може савладати своје страсти и жеље, али и све оно што из њих проистиче.
Старац Пајсије је изричито нагласио да речи као што је „не могу“ немају никакве вредности за човеков живот. Речи као што су „не желим“ или „не волим“ наводе човека да каже „не могу“.
Када људе мучи нека посебна страст, кажу како их нека сила спречава да се суздрже и буду добри. Требало би да знају да је та сила која служи као препрека укорењена у њима самима; она може учинити да нешто воле, али је усмерена у погрешном правцу. Будући да људи воле своје страсти, сасвим је природно што не могу да их се ослободе. Када нешто волите, ви то и желите; ви не можете да му допустите да оде јер једноставно не желите да га изгубите.
Људи најпре морају омрзнути своје страсти а затим пронаћи нешто боље, на шта ће пренети и усмерити своју љубав; другачије нису у стању да пренесу своју љубав и наставиће да пате.
***
Људи би много пута говорили о. Пајсију:
– Оче, ја пушим и не могу да престанем. Шта да радим?
– Да ли желиш да престанеш да пушиш, упитао би старац.
– Да, покушавао сам много пута да престанем, али никада нисам успео.
– Онда нека буде тако! Од овог тренутка више нећеш пушити и Бог ће ти помоћи.
Тада би човек, којег је мучила ова страст, рекао:
Можда, старче…
Старац Пајсије би га прекинуо и пре него што би био у стању да заврши реченицу и рекао оштрим, али поверљивим тоном: „Нема ‘можда’, то је готово! Немој се саглашавати са помислима које ти кажу да можда нећеш успети у томе“. Старац Пајсије је волео да истиче како смо слободни и независни. Уколико нашим животом управља страст, онда је то тако јер сами на то пристајемо. Уколико останемо робови неке страсти, то се догађа зато што је волимо и што желимо да будемо њени робови.
Истог тренутка када почнемо да чезнемо за својом духовном слободом и пожелимо да обитавамо у Христу, ослободићемо се својих страсти и постати слуге Божије. Христос је све заповести дао робовима греха, рекавши им да све напусте и пођу за њим. Из тог разлога Господ и каже лопову: „не кради“, неправедном: „не чини неправду“, а развратном „не чини прељубу“.
Када бисмо насилно а не својевољно робовали греху, зашто би онда Господ захтевао да одбацимо грех и да му приступимо? Будући да нам каже да то сами учинимо, то значи да својим страстима робујемо зато што их волимо и желимо. У тренутку када их омрзнемо и своју љубав окренемо према Богу, ми постајемо слободни. Због тога је од превасходног значаја да признамо своју „болест“ (односно добровољно пристајање на зло), да почнемо да га мрзимо и да, уместо тога, заволимо добро, па ћемо га одмах и задобити.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *