СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Шта је старац?
 
(Преузето из књиге Калиста Вера “Православни пут”, у издању богословије Св. Владимира 1995, стр. 95 – 99)
Грчки “герон” (угрму), а руски “старец” је “стар човек”, “старац”, који не мора нужно бити стар и по годинама, али је мудар својим опитом божанске истине и благословен благодаћу “духовног оца”, са посебном харизмом да другима буде вођа на Путу спасења. Оно што он даје својој духовној деци није превасходно морална поука или правило за живот, него лични однос. “Старац је”, каже Достојевски, “неко ко у сопствену душу и вољу преузима вашу душу и вашу вољу.” Ученици о. Захарија су говорили: “То је као да он у својим рукама носи наша срца.”
Старац је човек унутрашњег мира уз кога се могу спасти хиљаде људи. Њему је, као плод молитве и самоодрицања, дат Дух Свети, дар расуђивања или (дар) расуђивања који му омогућује да чита тајне људских срца; тако он одговара не само на питања која му други постављају, него и на питања – често далеко темељнија – за која нису ни помишљали да их поставе. Заједно са даром расуђивања, он поседује и дар духовног исцељења – поседује моћ да обнови људске душе, а често и њихова тела. Ово духовно исцељење он не доноси само својим утешним речима него и својим ћутањем, па и самим својим присуством. Ма како савет био важан, далеко је важнија његова посредничка молитва. Своју (духовну) децу чини целовитом тако што се непрестано моли за њих, поистовећује се са њима, прихвата њихове радости и жалости као своје сопствене, узима на своја плећа терет њихове кривице или узнемирености. Нико не може бити старац ако се неуморно не моли за друге.
Ако је старац свештеник, његова служба духовног руковођења је тесно повезана са светом тајном исповести. Међутим, старац у пуном смислу те речи, како га је описао Достојевски или какав је био о. Захарије, јесте много више него свештеник – исповедник. Старац у правом значењу те речи не може бити именован као такав од стране неких духовних власти. Оно што се дешава када Свети Дух непосредно говори срцима хришћана, чини јасним да је ову или ону особу Бог благословио благодаћу да руководи и исцељује друге. Истински старац је у том смислу пророчка фигура, а не неки службени званичник. Иако је он најчешће јеромонах, он може бити и ожењени парохијски свештеник или обичан монах који није рукоположен у чин свештеника а исто тако, иако ретко, појављују се и “старице” и оне могу бити или монахиње, или мирјанке које живе у спољашњем свету. Ако сам старац није свештеник он, након што саслуша људске проблеме и понуди им утеху, обично упућује ка свештенику због свете тајне исповести и разрешења.
Однос између духовног чеда и духовног оца може бити веома различит. Неки посећују старца само једном или два пута током читавог живота, у тренутку посебне кризе, док остали редовно одржавају везу са старцем, виђајући га сваког месеца па чак и свакога дана. Никаква правила се не могу унапред прописати; та повезаност нараста сама по себи под непосредним вођством Светог Духа.
Тај однос је увек личан. Старац не примењује апстрактна правила научена из књига – као што је случај у “казуистици” контрареформацијског католицизма – него у свакој појединачној прилици посматра одређеног човека или жену испред себе; просветљен Духом, он покушава да пренесе јединствену вољу Божију посебно одређену за ту особу. Будући да истински старац разуме и поштује особен карактер сваког појединца, он не спутава његову унутрашњу слободу него је оснажује. Његов циљ није да изнуди механичку послушност него да своју духовну децу доведе до оне тачке духовне зрелости на којој могу одлучивати сами за себе. Он свакоме показује његово право лице које је раније у великој мери било скривено и од самог човека; његов рад је стваралачки и животодаван и омогућује другоме да изврши задатак који је на почетку изгледао немогућ. Све то, међутим, старац може да постигне искључиво зато што свакога лично воли. Штавише, тај однос је узајаман; старац не може помоћи другоме све док друга оба озбиљно не пожели да се промени и са љубављу и поверењем отвори своје срце за старца. Онај ко одлази да види старца у расположењу духовне радозналости вероватно ће се вратити празних руку и неимпресиониран.
Будући да је тај однос увек личан, одређени старац не може да помогне свакоме у истој мери. Он може да помогне само онима које му је Дух послао. Исто тако, ни ученик не може да каже: “Мој старац је бољи него сви остали” и требало би да каже само: “Мој старац је најбољи за мене.”
Руководећи друге, духовни отац ишчекује вољу и глас Светог Духа. “Даћу ти само оно што ми Бог каже да дам”, говорио је св. Серафим. “Верујем да је прва реч која ми дође надахнута Светим Духом.” Очигледно је да нико нема право да поступа на овај начин све док, кроз подвижнички напор и молитву, не задобије изузетно снажну свест о Божијем присуству. За свакога би, ко није достигао овај ниво, такво понашање било самопоуздано и неодговорно.
О. Захарије говори на исти начин као и св. Серафим:
Понекад човек ни сам не зна шта ће рећи. Сам Господ говори његовим устима. Човек би се морао молити на следећи начин: “Боже, нека Ти живиш у мени, нека Ти кроз мене говориш и делаш.” Када Господ говори кроз човекова уста, тада је свака реч тог човека вредна и све што он говори се испуњава. Онај ко говори и сам је тиме изненађен… Човек се не сме ослањати једино на (сопствену) мудрост”.
Веза између духовног оца и чеда наставља се и после смрти, све до Страшног суда. О. Захарије је умиривао своје следбенике: “После смрти ћу бити много живљи него што сам сада, зато немојте плакати када умрем… На дан Суда старац ће рећи: Ево мене и мојих чеда”. Св. Серафим је замолио да на његовом гробу буду урезане ове знамените речи:
“Када умрем, дођи код мене и на мој гроб, и то што чешће, утолико боље. Ма шта да је у твојој души, ма шта да ти се деси, дођи код мене као и кад сам био жив и клечећи на земљи, избаци сву своју горчину на мој Гроб. Све ми испричај и ја ћу те саслушати, и сва она горчина ће се распршити. Како си ми говорио док сам био жив, тако поступи и сада, јер ја сам жив и бићу жив заувек.”
Нема сумње да сви православни имају свог духовног оца. Шта да чинимо ако трагамо за таквим руководитељем и не можемо да га нађемо? Разумљиво је да се можемо поучити из књига: било да имамо или немамо свог старца, читаћемо Библију како би нас она стално руководила. Међутим, тешкоћа је са књигама у томе што не знамо шта се заправо може применити на свакога појединачно, у овој посебној тачки пута. Исто као и књиге, као и духовно очинство, постоји и духовно братство или сестринство, помоћ коју нам пружају они који нису учитељи у Богу, него ученици као и ми. Не треба да занемаримо прилике које нам се нуде на тај начин. Они, међутим, који су се озбиљно предали Путу, требали би да се уз то на сваки начин потруде да пронађу оца у Светом Духу. Уколико смирено трагају, несумњиво ће им се дати руковођење какво им је потребно. Они неће увек пронаћи старца какав је св. Серафим или о. Захарије. Побринимо се, да се не догоди да у свом ишчекивању нечега, што је споља спектакуларније, превидимо помоћ коју нам Бог заиста нуди. Можда ће се испоставити да је неко, ко у очима других изгледа неупадљиво, једини духовни отац који је у стању да мени лично изговори ватрене речи, какве је превасходно потребно да чујем.