СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ
 
Божански промисао
 
Промисао је старање Божије о свету. Све што је учињено по Божијем промислу, учињено је на најбољи могући начин. Чињеницу да се Бог стара – да се заиста много стара
– о људском роду, можемо извести из следећег логичног размишљања:
Бог је добар. Он се, према томе, брине и стара о својој деци; у човековој је природи, као и у природи животиње, да се брине о својој деци. Човек који не показује такву бригу сматра се злим. Будући да је Бог свезнајући, он свој промисао показује на најсавршенији начин, у односу на целокупну творевину. Када лично осетимо и доживимо Божији промисао, поклонимо се пред његовом добротом. Ми га морамо прослављати и без испитивања прихватити сва дела његовог промисла, чак и када нам се учине неправедна и неразумљива.
Старац Пајсије је казивао следећу причу:
– Једном приликом сам отишао са Свете Горе и требало ми је око хиљаду драхми да покријем путне трошкове. Уопште нисам имао новца. На пошти сам рекао да сваки чек, који би био упућен мени, истог часа врате ономе ко га је послао. Док сам се налазио у тако тешкој ситуацији, један од монаха ми је донео чек без имена пошиљаоца, а на коме је био износ од тачно хиљаду драхми. На месту адресе, писало је ПАНТАНАСА (једно од имена која се приписују Богородици, краљица свих). Када сам схватио да је то био показатељ Божијег промисла, заплакао сам и захвалио Богу и Пресветој Богородици.
Много тога сам видео у животу, и то је страшно. Ако се не бринеш о себи, Бог неће допустити ни да помислиш да ти је нешто потребно. Видиш, овај чек су ми послали и пре него што сам знао да ми је потребно хиљаду драхми. Бог, наш добри Отац, промишља о свему што нам је потребно и пре него што ми то схватимо и замолимо за његову помоћ. Његов промисао брине о свему. Он, међутим, мора видети да му верујемо. Старац је затим навео еванђелске речи: Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту, а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божије и правду његову, а ово ће вам се све додати… Зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега (Мт. 6; 30 – 33 и 6; 8).
Ми се морамо побринути и настојати да удовољимо Богу и ближњима; не смемо бити преокупирани сопственим потребама, јер ће се Бог за њих побринути. Постоји прећутни духовни договор између Бога и човека. Он ће бринути о нама, док ћемо се ми, са своје стране, трудити да живимо сагласно Његовој вољи. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Петр. 5; 7).
Једног дана посетио ме г. И. Ф. из Немачке. Управо је био довршио припремне студије за изградњу рибњака у Комотинију (град у северној Грчкој) и затражио да се молим да од државе добије одобрење за тај посао. Из радозналости сам га упитао за размножавање риба и њихово одгајање у рибњаку. Одговорио је:
– Мале рибе, оче, тек што се роде, имају у абдомену једну врећицу у којој се налазе сви неопходни витамини и састојци потребни да би преживеле у тим првим, пресудним данима. Када се врећице испразне, абдомен рибе је већ довољно велики и она може да узима храну из мора.
Био сам веома узбуђен када сам то чуо. У то време непрестано сам прослављао Бога и ово је био још један разлог да то учиним. Мислио сам: Бог је тако добар да је створио рибе ради наше исхране, а ипак се и о њима побринуо на тако мудар начин да оне без бојазни могу да одрасту. Па ипак, ми смо толико несрећни да бивамо забринути и немамо поверења у Њега. То је страшно! Бог се стара и о најнезнатнијим појединостима у својим најсићушнијим створењима. Колико тек онда брине о нама, сазданим по Његовом лику, због којих је све то и начинио! Ми, међутим, будући слепи, нисмо у стању да видимо његов промисао који наткриљује сваки вид нашег живота“.
„Када човек води једноставан живот, смирено се брине о себи и осећа потребу за Божијим промислом, одлаже сва своја настојања и бриге и има поверење у Њега. Када Бог
увиди да душа у потпуности зависи од Њега а не од себе саме, Он је милосрдно штити; тада ће душа снажно осетити Божији промисао и биће задовољна.
Бог жели да наше душе буду једноставне, без превише помисли и без превеликог знања, да буду као дете које све очекује од својих родитеља. Због тога Господ каже: Ако не постанете као деца нећете ући у Царство небеско. Морамо се понизно молити Богу да прихвати нашу слабост и на тај начин ћемо бити у стању да се ослободимо својих брига; као што се наша сенка не удаљује од нашег тела, тако се ни Божија милост неће удаљити од наше смирености и вере.
„Када верујемо у Бога и имамо поверења у његов очински промисао и старање, ми не размишљамо о себи; напротив, знамо да је Бог свестан свих наших потреба и да надзире наше проблеме, од оних најнезнатнијих до најсложенијих. Једино што треба да учинимо јесте да допустимо Божијој љубави и промислу да делују у нашим животима онда, када Он то пожели и на начин за који Он сматра да је најбољи за нас. Када имамо такву веру и унутрашње расположење, у стању смо да видимо чуда Божија па и самог Бога који се увек и у свим околностима налази у нашој близини. Да бисмо то осетили, морамо одбацити сваки облик овоземаљске помоћи или људске наде и чистог срца, непоколебиво и одано предати свој дух Господу, па ће нас истог часа испунити Божија благодат“.
„Бог се стара о свима, и праведнима и грешнима: Он својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5; 45). Постоји, међутим, разлика. Промисао Божији је увек и видљиво присутан у животима праведника, док је у животима грешника само повремен, а некада га уопште и нема. Бог понекад напушта грешнике како би њихова душа стекла смирење у животним недаћама и привременом и привидном одсуству Божијем; то може учинити да се пробуди њихова вера и љубав према Богу.
То је сасвим исправно, јер човек који верује у божанску правду жели да Бог управља његовим животом док човек, који се ослања на људску правду, жели да води сопствени живот, заснован на његовом личном сазнању. Он при том запоставља своју слабост, односно, заборавља да ништа без Бога не можемо учинити. Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5) и Ако, дакле, не можете ни најмање, зашто се онда бринете за остало? (Лк. 12; 26). Бог дакле праведно напушта безбожника, како би овај схватио своју слабост и свим срцем завапио за Божијом милошћу“.
***
Старац Пајсије је казивао и о следећем догађају;
„Никада нисам имао новаца и у једном тренутку се догодило да ми је требало хиљаду драхми. Док сам чистио башту, поглед ми се зауставио на шупљини у циглама које сам поставио испод даске да би моји посетиоци могли да седну. У једној од тих шупљина запазио сам савијену хартију и уз помоћ штапа извукао је одатле. Развио сам овај папир и у њему нашао чек на хиљаду драхми, заједно са листом имена која би требало споменути током Божанствене литургије.
Био сам веома потресен из два разлога: као прво, био сам задивљен начином на који се Божији промисао побринуо за моје потребе и пре него што сам их и сам био свестан. Као друго, задивила ме вера једног од посетилаца који је оставио савијену хартију у шупљину међу циглама верујући да ћу је већ некако пронаћи (мора да је знао да никада не примам новац, па је пронашао сопствени начин да ми га поклони).“
„Понекад се дешава да ми се изненада појави нека мисао, на пример, помислим да нећу имати довољно вина за причест. Одмах престанем да размишљам о томе, али се тог истог дана или сутрадан догоди да неко донесе вино за причешће. Интересантно је, међутим, да особа која донесе то вино обично долази издалека, са Крита или из јужне Грчке, тако да га је морала понети знатно пре него што сам ја уопште схватио да би ми могло недостајати.
Ја, дакле, јасно видим да Бог брине о свему и пре него што сами постанемо тога свесни и обратимо му се за помоћ: јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од Њега. . зна и Отац ваш небески да вама треба све ово… не брините се дакле за сутра (Мт. 6; 32-34).“
„Морамо се у потпуности ослонити на Божији промисао и то је једини начин да се ослободимо својих стрепњи и брига. Зашто би се човек бринуо ако већ осећа да Бог о свему промишља?
Да би стекао поверење у Божији промисао, човек се у потпуности мора ослободити овоземаљских брига и чекати да се Бог постара за њега. Уколико је, на пример, човек преокупиран штедњом новца како би га имао за „црне дане“ или за све своје потребе, то значи да се ослања на самога себе и свој новац, уместо на Божији промисао. Он најпре треба да превазиђе своју љубав према новцу и поверење у њега, а затим да све своје наде положи на Бога, јер се не може чинити и једно и друго у исто време. Ја не мислим да човек не треба да троши свој новац, али сматрам да није добро да се свим срцем ослања на њега“.
Старац Пајсије нам је исприповедао следећу причу, желећи да нам примером покаже како се Бог стара о својој деци, иако га ми често не схватамо, па се чак и гневимо на њега.
„Један подвижник се молио Богу преклињући га да му открије због чега су праведници често сиромашни и неправедно пате док су грешни и неправедни богати и задовољни. Док се молио Богу да му открије ову мистерију, зачуо је глас који му је рекао:
– Немој тражити да разумеш оно што твој ум и знање не могу обухватити, и немој испитивати тајне Божије, јер су његове одлуке сличне бескрајном океану. Али, ако желиш да то сазнаш, иди у свет и посматрај људе. Онда ћеш бити у стању да схватиш нешто од Божијих одлука. Тада ћеш спознати да је премудри промисао Божији неистражив и недокучив.
Када је подвижник све то чуо, отишао је у свет. Пошто је извесно време пешачио, стигао је до једне ливаде. Ту се налазила једна фонтана, а поред ње старо издубљено дрво. Сакрио се у то удубљење и почео да посматра ужурбану гомилу која је пролазила поред ливаде. Након извесног времена, прошао је један богаташ јашући на коњу. Застао је крај фонтане да би се напио воде и одморио. Док је седео, из џепа је извадио новчаник са златницима и почео да их броји. Када је завршио бројање, грешком је новчаник ставио на траву уместо да га врати у џеп. Затим је јео, одморио се и одспавао. Убрзо је кренуо, не приметивши да му је новчаник остао у трави.
После извесног времена, појавио се још један пролазник. Зауставио се покрај фонтане, а када је спазио новчаник са златницима, зграбио га је и потрчао у поље. Након неколико минута, појавио се и трећи човек. Како је био уморан, попио је мало воде и сео да поједе комад хлеба. Док је сиромах јео, вратио се онај богаташ да потражи свој новчаник. Лице му је показивало страшан гнев и он се запутио право према сиромаху, вичући од беса и захтевајући да му врати новчаник. Сиромах, пак, који ништа није знао нити о новчанику нити о златницима, поче да га уверава да ништа од тога није ни видео. Тада је богаташ почео да га туче. Ударао га је тако снажно да је сиромах на крају издахнуо. Богаташ је онда почео да претреса његову одећу али, наравно, ништа није нашао. Отишао је осећајући се веома потиштено.
Испосник, који је седео у дупљи и посматрао шта се дешава, беше запрепашћен. Много се растужио и почео да плаче, осећајући велику жалост због неправедне сиромахове смрти, па је на крају завапио к Богу:
– Господе, шта значи оваква Твоја воља? Желео бих да знам како Твоја доброта може да поднесе оволику неправду! Један човек је изгубио новац, други га је нашао, а трећи је због тога неправедно убијен!
Док се молио и јецао, пред њим се појавио ангео Господњи:
– Немој да жалиш за сиромахом, нити да мислиш да се ово није десило по вољи Божијој. Имај на уму да се неке ствари дешавају или зато што Бог тако допушта, или да би тиме поучио људе или, пак, ради наше користи. А сада слушај: човек који је изгубио новац је најближи сусед оног што је новац нашао. Овај други је некада поседовао имање вредно стотину златника а богаташ, иначе врло похлепан, присилио га је да то имање прода за само педесет златника. Осећајући се беспомоћно, сиромах се молио Богу да казни његовог суседа. Бог га је двоструко наградио. Други човек, онај уморни сиромах који је неправедно убијен, некада је и сам починио убиство. Он се, међутим, искрено покајао и остатак живота провео је поштујући Божију вољу. Стално се молио Богу да му опрости и говорио: „Боже, допусти да умрем истом онаквом смрћу какву сам и изазвао“. Разуме се да му је Бог опростио истог тренутка када се покајао због свог преступа. Бог је, осим тога, био дирнут осећајношћу и праведношћу овога човека, који се није трудио само да живи сагласно Божијој вољи него и да, исто тако, плати за свој грех. Бог је испунио његову жељу и допустио да буде уморен насилном смрћу – као што је и сам тражио – а затим га вазнео на небо, дарујући му венац славе због његовог дубоког и искреног покајања.
Трећи човек, онај похлепни богаташ што је изгубио златнике и починио убиство, пао је у два греха, у похлепу и тврдичлук. Бог је допустио да почини убиство како би могао да доживи бол који ће га на крају довести до покајања. Почињено убиство је за њега постало разлог да напусти свет и да се замонаши“.
Где, дакле, и у каквим околностима видите да је Бог био неправедан, немилосрдан и суров? Ви не можете испитивати Божије одлуке јер их он увек доноси исправно и сагласно путевима које познаје, док ви о њима погрешно просуђујете и сматрате их неправедним. Треба да знате да се многе ствари дешавају по Божијој вољи и из разлога који су нам непознати. Ми, дакле, треба да кажемо: Праведан си, Господе, и прави су судови твоји (Пс. 119; 137).
Старац Пајсије нам је испричао и следећи доживљај:
– Док сам био млад и још увек боравио у манастиру, оци су ме послали да покушам да убедим једног старог монаха да дође у манастир. Он је живео у оближњој келији и желели су да се побрину за њега. Отишао сам до њега и рекао:
– Оче, мора да вам је веома тешко да се бринете сами о себи. Зашто не пређете у манастир? Ми ћемо се побринути за вас. Шта мислите, хоћете ли поћи са мном?
Одговорио ми је:
– Оче, Бог се брине и за сасвим мале црве и даје им храну потребну да би живели. Зар се онда неће побринути за мене, великог старог црва?
***
Ходочасници су, долазећи у посету старцу Пајсију, обавезно доносили храну. Он је у почетку одбијао све те поклоне и захтевао да их врате. Људи су били несрећни јер су веровали да старац Пајсије не прима њихове поклоне због њихове грешности. Он се стога на неки начин осећао обавезним да их задржи, а онда их давао следећој групи ходочасника, замоливши да их поклоне неким сиромашним старим монасима настањеним у тој области. Тако је једној групи ходочасника дао поклоне и замолио да их однесу старом монаху који је живео наспрам скита Св. Пантелејмона. Посетиоци су га тада запитали:
– Оче, зашто не задржите неки од поклона које вам донесу ходочасници?
– Један од разлога је што бих у том случају могао да отворим самопослугу. Други је што непрестано мислим на Бога који је Јевреје у пустињи сваког дана даривао небеском маном; та мана се, међутим, кварила онима неповерљивима, који су нешто од ове хране остављали и за сутрадан. Био је то Божији начин да наведе људе да се потпуно ослоне на Његов промисао и старање, али и да их ослободи њихових настојања и брига.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *