СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

ПОСЛАНИЦЕ
 
ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА – “ДУХОВНО БИЉЕ”
 
Келија Часног крста 13. 01. 1971.
 
У Христу сестре, благословите.
Добио сам ваша писма пре неколико дана па сам одлучио да вам пошаљем мало духовног биља. Својег, наравно, немам, али га има довољно у Богородичиној башти. Имам на уму једног искусног монаха који ми је врло добро познат и који је умногоме помагао мојој души. О томе ћу говорити, да бисте боље схватиле коју врсту биља је давао свакој страсти. Можда вам то биље сада није потребно, али нека се нађе, људи смо.
***
Гордост је највећа болест која нас је из раја преместила на земљу, а са земље покушава да нас одведе у пакао. Зато почињем од ње.
Поменутог монаха неко је упитао:
– Како је могуће, старче да се не гордим док ми на ум падају мудре мисли и кад видим да ме због тога цене моји пријатељи?
Одговорио му је:
– Те мисли, брате, које ти са висина долазе у ум јесу од Бога, а кад их наш мозак гордо произноси – то је наше.
***
Други га је упитао:
– Зашто кад се молим за другога или за ослобођење од неке страсти, Бог ме понекад услиши а понекад не, а иначе се тад више трудим на молитви?
Одговорио му је:
– Бог више гледа колико смирења имамо него колико смо труда уложили. Ако смо пуни гордости која нам доноси падове а ми се помолимо да нам исцели падове и Бог нас услиши, која корист од тога? Управо зато нас милостиви Бог не услишује да би нам многи падови допринели смирењу. Зато, кад нам не исцељује страсти знајмо да постоји гордост и да треба да Га умолимо да нас исцели од ње, а све остало ће ишчезнути само по себи.
***
Упитао га је један монах:
– Кад сам био у свету, старче, био сам бољи, сад кад сам дошао у манастир зашто сам гори?
Одговорио му је:
– То је истина, брате, јер си у свету поредио себе са световњацима, а у манастиру поредиш себе са светитељима.
***
Други пут је био упитан:
– Шта да радим, старче, кад ми се деси да се радујем грешкама напреднијих монаха?
Одговорио је:
– У таквим случајевима да кажеш: “Молим те Господе да помогнеш моју браћу да достигну у меру раста светитеља чије име носе, а мене у меру раста моје браће.” Учини тако и видећеш енергију Божију.
***
Једном је био упитан од сабрата:
– Хоћу да одем из манастира јер немам мира у себи; да ли ћу добро учинити?
Упитао га је старац:
– Јеси ли ти монах?
– Не старче, искушеник.
– Наравно да можеш да одеш, само ми реци колико си дуго искушеник.
– Отприлике три године.
– Ако имаш на уму живот у пустињи онда је још рано. За живот у свету је касно. Заборавио си колико си пропатио да се ослободиш света. Ако се тога присетиш твој ум ће се брзо узнети до неба.
***
Упитао га је један од савршенијих монаха:
– Мој ум, старче, непрестано обитава у молитви. Не само преко дана, него и ноћу се понекад пробудим и приметим да он наставља са молитвом. Да ли то, можда, није самообмана?
Одговорио му је:
– Самообмана није, брате, али није ни твоје. То је дар Божији и треба да му заблагодариш, али и да се помолиш да тај дар пружи и другима који су бољи од тебе. У молитви да кажеш: “Боже који ме ниси одбацио него си ми дао божански дар, подари тај дар и другим Твојим створењима која су боља од мене.”
***
Други монах га је питао:
– Кад дуго бдим онда ми долазе многе лоше помисли које ме обесхрабрују јер некад не могу да их отерам. Шта да радим?
Одговорио му је:
– Твоје бдење, брате, или има у себи гордости или се трудиш више него што то твоје могућности допуштају, а то опет није добро. Покушај са аскезом која не би била толико тврда, јер ће те овако тврда аскеза/подвиг одвести у прелест, а обмануће и оне око тебе.
– Колико сати је допуштено спавати? Св. Арсеније каже један сат.
Одговорио му је:
– Св. Арсеније каже један сат ако си подвижник. А ја ти кажем један сат ако си св. Арсеније. Мишљења сам да почетник, ако није дубоко у подвигу, треба умерено да спава, као и да једе умерено да не би био као изгубљено пиле које постане плен јастреба. Јер, кад се почетник подвизава више него што може да издржи и постане тиме опседнут, а уза све то нема још никакву духовну основу, неће разумети ни оно што чита ни оно што говори у молитви, и како ће се онда развијати и доносити плодове? Кад почне борба почетник тада, пре него што почне да немилосрдно ‘удара’ по телу, треба да добро преиспита самог себе, јер можда тело и није криво него гордост, осуђивање ближњих, итд. То схватимо кад учинимо неки мали подвиг, нпр. затварање и бдење, и помолимо се Господу да нам помогне а Он нам не помаже. То је доказ да је “превирање негде другде.”
***
Био је упитан:
– Није ми јасно, старче, кад су свети оци свукли старог човека са себе зашто су настављали са суровим подвигом?
Одговорио је:
– Брате мој, питаш ме за земаљске анђеле а не за људе. Кад човек свуче са себе старог човека постаје Богоносан. Налазећи се у том стању може ли желети материјалне ствари? Понекад су јели а понекад и заборављали на храну; а исто је било и са сном. Непосредно присуство Бога их је хранило рајским сладостима, и будући да су се налазили у овом дематеријализованом стању нису имали, као ми, велику потребу за храном и сном, а имали су снаге јер је у њима становао Христос.
***
Питали су га:
– Колико је пута потребно окренути бројаницу?
Одговорио је:
– Један земљорадник са једног хектара пожање пет хиљада килограма пшенице, а други са пет хектара не пожање ни онолико колико је посејао а још замори и руке од сејања.
***
Једном је упитан:
– Кад сам похађао факултет, оче, могао сам да пратим своје напредовање преко оцена које сам добијао. Овде, у духовном животу не знам где се налазим.
Одговорио је:
– Можеш и овде пратити свој напредак преко својих помисли. Ако кроз тебе непрестано пролазе нечисте помисли а ти их одбијаш и оне опет наилазе, онда знај да си зашао у сферу покајања и борбе. Ако понекад наилазе нечисте помисли и ти их одбацујеш, и ако понекад наилазе добре помисли, а и једне и друге обележиш бројевима од нуле до десет где су нечисте нула а добре десет, можеш на основу нумерисања доћи до оцене. Примера ради, кад видиш да су се лоше помисли смањиле а да су се добре умножиле знај да су нуле донекле ишчезле а повећале се десетке, што ће рећи да се твој просек побољшао. А кад лоше помисли престану да уопште наилазе и долазе само добре, знај да се догодило очишћење, да се твоје срце очистило и од пећине постало Витлејемска пећина.
***
Једном га је питао неки брат:
– Старче, да ли је зло што понекад реагујем инатом детета чак и код свог духовника.
Одговорио је:
– Типик нам, као што знаш, каже да “Господе помилуј” понекад изговоримо три пута, понекад дванаест пута, а понекад четрдесет пута. Односно, страсти не престају да буду зло у свим узрастима, и сразмерно свом узрасту свако има своје “Господе помилуј”. Оно што не могу да разумем јесте да како одрастао имаш инат детета! Ако ипак остајеш при томе да је то дечије онда да допустиш да те вуку за уши и понекад да ти ударе неки шамар.
***
Упитан је од другог брата:
– Ја имам, старче, много дарова и талената, и мислим да сам обесправљен и запостављен и то убеђење ме све више обузима. Шта да радим?
Одговорио је:
– Кад сам на почетку твог говора чуо “ја имам” схватио сам да немаш ништа осим свог егоизма. То твоје “ја” те је мучило, мучи те и мучиће те. Само кад одбациш то своје “ја” сломиће се чекић твог непријатеља и престаће да те помислима удара по глави.
***
Једном га је упитао брат:
– Шта да чиним са својим плаховитим карактером који понекад повреди друге:
Одговорио је:
– Твој плаховит карактер, да би имао неког смисла, окрени према свом старом човеку. Треба знати да у једном братству постоје и рањиве душе које имају потребу ако не за терапијом а оно барем за утехом, и никако не за још већим рањавањем. Они су анђелске душе према којима треба да се односимо са поштовањем, јер, мислим, да у Божијим очима имају већу вредност анђели у телу од бестелесних анђела. Међутим ђаво нас много пута исмева на овај начин: с једне стране да се с великим поштовањем поклонимо икони бестелесног анђела, а с друге стране телесног анђела, нашег ближњег који је икона Божија, да га рањавамо и вређамо, итд.
***
Једном је био упитан:
– Колико би часова требало посветити читању?
Одговорио је:
– То не разумем брате. Здравље немају они који пун једу и не сажваћу, него они који једу мало и добро сажваћу. Оно што се прочита треба добро сварити и замолити Господа да божанским просветљењем сузбије јаловост ума да би схватио божански смисао. Тада ум у себе прим огњени језик Педесетнице. Што се тиче другачијег читања, учења напамет, стицања знања и “продавања памети” без да приморамо себе да то и применимо, не само што тим не помажемо другима него још сејемо и безверје, јер ће с показати да оно што говоримо нема никакве везе са нама.
Зато је циљ читања његова примена на нама самима, не да учимо напамет него да упијамо у себе, не да се вежбамо у језику него да се припремимо да примимо у себе огњени језик да бисмо искусили тајне Божије. Учити много ради стицања знања и постајања учитеља другима а истовремено не примењивати на себе оно што је научено, није ништа друго до пуњење главе ваздухом. Највећи успех таквог знања је машина која може да се узнесе до месеца, а циљ хришћанина је да се узнесе до Бога без машине.
***
Једном је био упитан:
– Шта да радим, старче, што ми непрестано навиру лоше помисли? Ја их, свакако, не прихватам, али ме забрињавају?
Одговорио је:
– Брате мој, и код мене изнад крова моје колибе често прелећу авиони и ремете ми мир. Зло је кад се један део срца онеспособи и постане пријемчив за пролазне летилице. Ако се то деси треба се одмах исповедити и поправити аеродром и посадити плодно дрвеће да би се опет повратио рај:
***
Био је упитан:
– Старче, ако су помисли такве да их је немогуће изрећи, шта да радим?
– Знам које помисли имаш у виду: оне о Богу, божанским стварима, духовном оцу итд. Ове богохулне помисли су све од ђавола, јер је свако светогрђе и сваки грех од ђавола. Зато није у реду да се бринемо о гресима ђавола.
Кажи свом духовнику: “долазе ми нечисте помисли о Богу, Христу, Духу Светом или о Богородици, светитељима и о теби, мом духовнику, ” и то је сасвим довољно. Не треба више ништа рећи нити ће духовник даље испитивати.
Злобни ђаво, да би нас увукао у своју мрежу, убацује нам помисли о Пресветом Духу и после нам каже да се тај не прашта. Шта то хоће да нам каже? Познато нам је. Нека то чује он сам (ђаво) који хули на Пресветог Духа, а не ми који Га поштујемо. Да су ове помисли од ђавола можемо приметити по томе што их он убацује најпобожнијима и најосетљивијима с неодређеним циљем, па ако успе – успео је. Ако не успе да одведе човека у очајање до самоубиства, онда барем да га излуђује, а ако не може чак ни то, задовољава се да га учини меланхоличним. Ђаволу је довољно да онеспособи Божије створење.
Верујем да желите да знате шта је то хула на Духа Светога и кад је човек крив, казаћу вам укратко оно што мислим.
Хула је опште запостављање божанских ствари, наравно, уколико је човек при здравом разуму. Тада је крив. Према томе, једном побожном човеку хула се не може догодити. На првом стадијуму хуле на Светога Духа налазе се бестидни људи, а на другом они који запостављају Бога и божанско. На трећем се налази ђаво.
Зато треба да обратимо пажњу на стид, бригу не само божанске ствари него и за ближњега јер је икона Божија, и да не придајемо превише значаја хулним помислима које нам убацује ђаво без наше воље.
***
Једном је био упитан:
– Треба ли да верујемо сновима и да их тумачимо?
Одговорио је:
– Брате, ако си доспео до степена Јосифовог савршенства, онда да; ако ниси, онда не.
***
Мислим да је, за сада, довољно биља, и морам га завити у кесу (коверат) да бих га послао. Требало ми је два сата да га спакујем, и за ово хоћу да ме наградите понеком молитвом. Имам велику потребу за вашим молитвама, али да вас сад не замарам.
Негујте духовност колико до вас стоји. Завист не остављајте да продре у вас, јер ће покварити сву вашу доброту као угинули миш што поквари целу бачву уља. Женска доброта је по природи велика, али бачву доброте, на жалост, жене (мислим на већину) покривају једним мантилом и падају у њу као и мишеви. Зато је потребна велика пажња.
Христос и Богородица нека буду са вама, ваш брат монах Пајсије.