СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Константин Скутерис
професор Богословске школе на Атинском универзитету
 
(Одломак из радио – емисије посвећене старцу Порфирију, емитоване на радију Грчке цркве 19. 12. 1991)
„Пре него што се позовем на неке особине старца Порфирија, желео бих да изразим своју уздржаност у погледу две ствари.
Као прво, сматрам да није лако говорити о духовним стварима и духовним личностима, о пријатељима Божијим. Само светитељи могу говорити о другим светитељима или пак само светитељи могу говорити о самима себи. Када говоримо о људима који су оставили траг у животу својих ближњих, постоји опасност да постанемо сувише говорљиви. Постоји опасност да кажемо површне ствари управо зато што су, када су у питању духовне ствари, истините речи св. Григорија Богослова, да је „разумевање тешко, а исказивање још теже.“ Како човек да говори о ономе што је мноштво људи доживело уз старца Порфирија? То се не може пренети радио – програмом и кажем то јер је неопходно због наших слушалаца.
Сећам се да су ме два човека на високим положајима (нису били Грци) замолили да их одведем код старца. Говорили су грчки и остали су у његовој келији око једног часа. По повратку у Атину, један се окренуо ка другом и упитао:
– Како се осећаш?
– Испуњен сам радошћу, великом радошћу. А ти?
– Испуњен сам радошћу, великом радошћу.
Такво искуство се не може пренети путем радио – емисије. Радост коју су осећале стотине и хиљаде људи који су се икад нашли у старчевој близини не може се пренети путем радио – таласа.
Ми се, према томе, сада налазимо у извесној опасности. Уместо да изобразимо старчев лик онако како би он требало да буде изображен, у опасности смо да га изобличимо. Наши слушаоци морају схватити да, када говоримо, наше речи одражавају људску осредњост. Ми користимо уобичајени језик. Спомињемо само неколицину ствари, оно што видимо својим слепим очима и ништа више.
Желим, дакле, најпре да се оградим тврдњом да не можемо са лакоћом говорити о духовним стварима.
Као друго, желим да напоменем да старац, једноставно речено, није волео публицитет. Био је то човек који је живео у својој келији, у својој Цркви. Скромно. У тиховању. Управо се то тиховање, то живљење у апсолутном миру, пројављује у његовој смрти. Тамо није било странаца, били су присутни само монаси из Кавсокаливије. Истинско престављење скрушеног јеромонаха.
Након ове две примедбе, могу наставити да говорим.
Као одговор на питање: „Ко је био старац“, могло би се врло једноставно одговорити. Он је био човек Божији. А шта заправо значи „човек Божији?“ Он није био само човек Божији у уобичајеном значењу те речи, он је то био у темељном значењу те речи. Шта под тим подразумевам? „Човек Божији“ је назив који су давали старозаветним пророцима. У Новом завету, „човек Божији“ је светитељ. Људи Божији су људи заоденути Његовим Духом. Савршен човек, како то каже Павле, човек Божији.
Он је у потпуности био окренут ка Богу. У писму које је упутио својој духовној деци типично је за њега да наглашава управо следеће: „Молим се да моја духовна чеда воле Бога Који је све.“ Његова највећа брига је био Бог, Који је све. Ништа не може стати између њих. Ништа не може прекинути ову везу, ову заједницу. Читаво његово биће било је прожето присуством Божијим, Бог је био средиште његовог интересовања. Његова једина брига: Бог.
Његова љубав према изучавању теологије била је невероватна. Он није студирао теологију, или, тачније речено, студирао ју је у пустињи, у великој школи пустиње. Волео је да чита богословске текстове. Тако је, на пример, у химнографији највише волео химне Пресветој Тројици, или химне Теоктиста Студита из Канона нашем Господу Исусу Христу. Ови тропари показују шта је он волео. Могао бих да споменем један: „Све што је божанствено види се и прониче кроз Духа Светога. Он твори највећа чуда, славећи Једног Бога у Тројици, јер иако тросунчано, Божанство влада као Једно.“
Он би га читао, и поново читао, и његова душа се радовала, као и још један: „О најслађи Исусе, радости моје душе…“
Бог је био средиште његовог бића. Обично би говорио:
„Бог је највећа чежња, бескрајни крај. Ми волимо многе ствари, желимо многе ствари. Бог је, међутим, највећа чежња.“
Старац је обиловао божанском љубављу (ерос). Божанском љубављу која уистину има духовно значење. Божанска љубав нема никакве везе са страственом људском љубављу. То је друга врста реалности, друга стварност.
Та божанска љубав водила га је ка прослављању Бога.
Он је непрестано славио Бога. Употребићу израз св. Симеона Новог Богослова: његово прослављање Бога је било усхитно.
Примивши божанску благодат у Кавсокаливији, још док је био сасвим млад, клечао је у пустињи и узвикивао: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ Усхићено, са највећим одушевљењем.
Његова прва особина била је, дакле, љубав према Богу.
Споменуо бих и другу особину. Старац је био усредсређен на Цркву. Црква је била темељ васцелог његовог живота и дела. Ја сам га, заправо, често виђао како се гуши у сузама када говори о Цркви. Био је испуњен апсолутним поштовањем према званичној Цркви. Епископ је заузимао Христово место и представљао Његов лик. Бивао би невероватно узнемирен видевши да људи критикују епископе и оптужују их у штампи. Епископ је глава, ма какав био.
То је за старца била света ствар.
Говорио је о Цркви. Како је он схватао Цркву? Обично је говорио: „Црква је нетварна.“ Зашто је нетварна? Зато што је Богочовечанска, она је Бог у историји. И ми, верујући, призвани смо да будемо нетварни, да постанемо причасници божанске енергије, да ступимо у тајинство Божанства, да надвладамо нашу световност и постанемо трансцендентни. Црква је нетварна. За њега је карактеристично да је то примењивао у пракси. Он је свакога прихватао. Његова врата су свима била отворена. Није имао предрасуда. Примао је свакога ко би отишао тамо, без обзира где би могао припадати. Он сам нигде није припадао. Припадао је Цркви и свакога је прихватао.
Извесно је да старац није свакоме говорио све. Зашто? Зато што је осећао да није свако спреман да му се све каже. Не би им то тада рекао и чекао би време када ће бити спремни да им се нешто каже. Оно што је рекао на крају свог овоземаљског живота је упечатљиво, веома упечатљиво. Шта је рекао? Изговорио је молитву Господњу, молитву коју је Христос изговорио уочи Свог распећа: „Да буду једно.“ Својим светим уснама, затворио је своју животну причу на земљи речима: „Да буду једно!“
Другачије речено, молитва старца Порфирија је била истоветна са молитвом Христовом. Шта је старац мислио? Да ли је мислио да његова чеда буду једно? Да Православна црква буде једно? Да ли је мислио да свет, хришћани, буду једно? Било шта да је мислио, можете видети да је његов ум био усредсређен на Цркву.
Разуме се да је било и оних који су га погрешно разумевали, па чак и користили његово име како би изразили своје сопствено мишљење. То би се могло десити и сада, после његове смрти. Они међу нама који су познавали старца могу без икакве сумње потврдити да је он био одан Цркви.
Веома важна за његову духовну личност је била и чињеница да је овај старац био подвижник. Био је будан, бдио је. Са својом скромном мантијом и својим скромним оброцима. Ништа више. Био је подвижник. Напустио је Кавсокаливију и, као што су многи рекли, када је дошао у Атину, са собом је донео пустињу. Оно што је старац чинио било је веродостојно.
Ми нешто знамо о монаштву, нешто, знамо и о ангелском животу, али знамо из подвижничких списа, знамо то из књига. То смо, међутим, видели у старчевом лику у Атини. Могу ли нешто да признам? Виђао сам га годинама и имао утисак да се испред мене налази ангео. Оваплоћени ангео. То је монашко понашање, то је ангелски живот. То је старац донео у Атину. Он је на трг Омонија донео молитву Исусову! Да, молитву Исусову на трг Омонија! Карактеристично је да умна молитва није ограничена само на монахе и веровао је да ту молитву могу примењивати и мирјани. Неко би дошао да га посети, а он би се за тренутак зауставио и рекао: „Господе Исусе Христе…“ Читав његов живот је био једна бесконачна молитва.
Свакако да би се могло говорити о смиреноумљу, послушности и посту. То су основни чиниоци његове личности и они су га учинили уистину мудрим и разборитим.
Могао бих посебно да говорим о његовој љубави и послушности. Поред осталог, то је нешто о чему је и сам писао у писму упућеном његовој духовној деци. Због љубави је постао отшелник. Читао је Житије св. Јована Пустиножитеља и због те љубави отишао на Свету Гору. Говорио је о својој послушности старцима, да им је обећао беспоговорну послушност. Беспоговорну послушност.
Ово „беспоговорно“ значи крв. Значи подвиг. Духовне ствари се не могу догодити без патње. Духовне ствари се не дешавају саме од себе. Овде морам додати да старац сигурно није тражио дарове. Не. Он је тражио само љубав Христову и ништа више. Циљ једног монаха, циљ једног хришћанина није да задобије дарове Божије. Његов циљ је љубав. Тај искорак, тај излазак из себичности. Тај излазак и заједница љубави са Богом. То је оно што је старац учинио. Дарови су дошли касније, као поклони Божији. Он је то посматрао на тај начин.
Ти дарови су уистину плодови дуготрпељивости и патње. Имао је све болести које можете да замислите. И никада се није молио Богу да оздрави. Никада се није молио да њему самом буде боље. Славио је Бога. Ма шта да је Бог поставио на његов пут, он Га је славио. Осећао је велике болове и био веома болестан, али се никада није молио да оздрави. То је карактеристично за њега. Указује нам на човека који је превазишао област људског искуства. Ми осећамо незнатан бол и желимо да нас бол истог тренутка напусти. Старац није размишљао на тај начин. Он је прослављао Бога и када је страдао од болова, јер је чврсто веровао да је наш живот време припреме. Говорио би да морамо започети одавде. Да морамо започети сада.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *