СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Архимандрит Јоаникије Коцонис, богослов и писац
 
К. Ј. – Дарови које је Свети Дух дао старцу Порфирију, а преко њега и васцелом хеленизму и Православљу широм света били су безбројни. Ви сте, оче Јоаникије, као светогорски монах, имали тај благослов да познајете старца Порфирија.
О. Ј. – Старац Порфирије је био савремени старац грчког Православља. Био је харизматична фигура. Дарове Светог Духа примио је још у раној младости.
Како ми је и сам говорио, два чиниоца која су му у великој мери помогла у животу и дала му духовну благодат била су, као прво, да употребим његове сопствене речи “радосна послушност коју сам обећао својим старцима.”
К. Ј. – То је изврстан начин да се окарактерише послушност, “радосна послушност.”
О. Ј. – Да, то је оно што ми је сам рекао, а затим и објаснио: “Они би ми, на пример, рекли: Никита – јер је то било моје име као монаха на Светој Гори – отрчи доле до пристаништа и донеси врећу брашна. И пре него што би мој старац стигао да изда наређење, ја бих већ потрчао према пристаништу да понесем врећу брашна и да се вратим, са радосном послушношћу.”
Та његова радосна послушност била је први чинилац. Други је била његова непрекидна умна молитва. “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Он је непрестано и непрекидно упражњавао умну молитву.
Свету Гору је, уз благослов његових стараца, напустио због болести, да би затим ишао добро познатим путем док на крају, ради мира и спокојства, није отишао у Милеси, у Малакаси, где је подигао свој чувени манастир. Једном ми је, када сам га тамо посетио, рекао: “Задивљен сам и зачуђен што сви ти људи долазе код мене. Не сматрам да им говорим нешто необично, ја само говорим оно за шта ме Бог просветли да кажем у том тренутку.”
Саме те речи су довољне да потврде његово изузетно смиреноумље. Он није имао осећај да говори нешто необично. Из тог разлога је у свом последњем писму и написао: “Свет ме је, међутим, добро примио и сви су говорили да сам светац, иако сам осећао да сам најгрешнији човек на свету.”
Такво смиреноумље је, као што знате, прави критеријум за истински светог човека.
К. Ј. – Које бисте догађаје желели да нам испричате везано за његове дарове расуђивања и прозорљивости?
О. Ј. – Испричаћу вам о једном догађају кога се сећам.
Нисам га видео већ неколико година. отишао сам у Македонију (северна Грчка), где ме је Бог удостојио да, ништаван и оскудан какав већ јесам, поставим темеље манастира Св. Григорија Паламе, који је након тога саграђен.
К. Ј. – У Куфалији, код Солуна, где сте Ви духовни отац Братства св. Григорија Паламе.
О. Ј. – Управо тако. Отишао сам по његов благослов како бих за свој узнемирени дух задобио мало мира, утехе и наде, а што је старац Порфирије увек давао онима који би га посетили. Он је превасходно поседовао велики дар љубави који се пројављивао у томе што би утешио све те људе. Старац Порфирије је био, могли бисмо тако рећи, утешитељ.
К. Ј. – Врло добро сте то рекли, “утешитељ…”.
О. Ј. – Када сам примио његов благослов и након што смо мало попричали, он ме је погледао и смешећи се рекао: “Реци ми, изван манастира који сте подигли, шта си поставио испред, пре него што се уђе у манастир?”
“Шта сам поставио”, упитао сам.
“Видим… Видим”, поновио је.
“Шта видите, старче?”
“Видим велики крст.”
Ми смо заиста на то место поставили велики дрвени крст. Био сам запрепашћен благодаћу коју је поседовао. Узео сам његову руку и целивао је са великим поштовањем, али и са радошћу јер сам се нашао крај старца преиспуњеног благодаћу, што и у наше време Црква рађа људе са таквом благодаћу и са тако пуно дарова Светог Духа.
Имао је дар способности да види ствари које се налазе на великом растојању, које су удаљене километрима, да види места на којима никада није био нити је о њима нешто читао. Могао је да види географску дужину, ширину и дубину и откривао је постојање или непостојање подземних водених токова. Он је у исто време поседовао и дар Светога Духа да проникне, са зачуђујућом лакоћом, до дубине људских душа и да открије њихове скривене тајне. За нас је то било нешто натприродно, док је он то сматрао сасвим природним, као да ствари посматра физичким очима. Старац Порфирије је био око духа.
К. Ј. – Којих се душекорисних речи старца Порфирија сећате?
О. Ј. – Говорио је да треба да волимо Христа колико год то можемо. “Ко воли Христа”, рекао је, “клони се греха.” У великој мери је наглашавао значај љубави према Богу.
И управо тако, као што знате, неко може живети праведно и врлински да би избегао пакао. То је прва категорија људи. У другу категорију спадају људи који се труде да не греше како би их Бог наградио и како би заслужили рај. Трећа и најузвишенија категорија су, како је учио старац Порфирије, људи који врлински живе јер воле Бога и не желе да ражалосте Господа Који је “најпре заволео нас.” Таква љубав ствара небеско блаженство у души и представља почетак раја.
Старац Порфирије је такође наглашавао и то да му је у великој мери помогло учење и сазнање да се спокојство – у складу са изреком “Буди спокојан и знај да сам ја Господ Бог” – углавном може пронаћи у химнографији наше Цркве. Много је волео наше црквене химне. Волео је да их чита, изговара и пева.
Химне, духовно благо наше Цркве, дају, на најбољи могући начин, коментаре на Свето писмо, свето православно предање, светоотачке текстове, црквене догме и целокупно богословље.
Верујем да је старац Порфирије у себи носио и изражавао мистичко богословље које се превасходно може наћи у списима св. Максима Исповедника и св. Исака Сиријског.
К. Ј. – Можете ли нам рећи нешто у вези става старца Порфирија према неком посебном проблему, осим оних проблема који муче људе.
О. Ј. – Испричаћу вам једну посебну причу која показује узвишеност душе старца Порфирија.
Пре много, много година, у предвечерје Богојављења, пошао је да, по обичају, освешта куће благословеном водом. Како је, једну за другом, посећивао куће, дошао је, а да тога није био ни свестан, и до једне куће са лошом репутацијом. У тренутку када је почео да пева “Спаси Господе људе Твоје…” и да благосиља, газдарица му је рекла: “Не, не, није у реду да оне целивају крст.” Старац Порфирије је на то одговорио: “Не знам да ли за тебе или за њих није у реду да целивају крст.” Те жене су целивале крст а старац Порфирије је мало поразговарао са њима. Причао им је о љубави према Богу, што је била његова омиљена тема.
Видевши светачку фигуру старца Порфирија, те жене су доживеле унутрашњу промену, а посебно када им је рекао “Волите Христа Који воли вас и видећете како ћете бити срећне. Када бисте само знале колико вас Христос воли. Потрудите се да и ви Њега заволите.”
Старац Порфирије је знао да ће те жене, ако познају Христа и заволе Га – јер познање води љубави – напустити бедно занимање којим су се бавиле.”
“Сећам се да је старац Порфирије, кад год би говорио о скиту у Кавсокаливији на Светој Гори, осећао радост, утеху и велико духовно задовољство. Било је то нешто што је сматрао изузетно драгоценим. Мирно место, оци који свакодневно воде духовну борбу, пећине светитеља, главна црква, богослужења, подвижништво, природа, носталгичне успомене на његову младост (у монашку републику ступио је као сасвим млад). Све то и још много, много више, што се не може ни описати ни изразити, о скривеном животу у Христу и у његовом мистичком узлету, створило је за старца атмосферу раја пре раја. И то је истина, јер из тог доба потиче његова светост, његово подвижништво и послушност, из тог доба потиче његово смиреноумље (како се прича), умна молитва и нетварна енергија, из тог доба потиче и расуђивање и његови дарови, потиче основа његовог будућег усмерења.
Много пута ми је причао о једном натприродном догађају који задивљује, а десио се док је боравио у Кавсокаливији, непосредно пре него што ће заувек напустити Свету Гору. Једном приликом га је остарели о. Јоаникије, духовни брат о. Порфирија, послао да сакупља пужеве. Та посна храна подвижника обично се може наћи на оштрим хридинама и клисурама. Старац Порфирије, који је тада још увек био само млад монах, напунио је свој ранац како би удовољио свом старцу. Да би их сакупио, попео се на опасну и неприступачну стеновиту падину и док се враћао, пролазио је кроз теснац препун камења које је почело да се одроњава и да га односи. Узвикнуо је “Слатка моја Пресвета” и, како нам је причао, “не схватајући ни сам шта се десило у том моменту, у трен ока, нека сила ме је подигла и пренела на стену са друге стране клисуре. Одатле сам, када сам се опоравио, кренуо стазом која је водила ка скиту.”
Након тог догађаја, он се прехладио и озбиљно разболео. Тада се, уз благослов својих стараца, вратио у своје село, а затим отишао у Атину.
Када би нам старац Порфирије причао о човеку, о Богу, о свету, о љубави, о молитви, о васцелој творевини, говорио би са богословског становишта (а имао је… само два разреда основне школе!). Он је уистину поседовао дар богословља који истиче са живог извора Светог Духа и стварног мистичког богословља које се расцветава из философије по Христу. Био је мистички философ без мирјанског образовања. Једино образовање које је поседовао било је подвижништво, тиховање и умни напор. Говорио би “Сви треба да ступимо у земаљску нетварну Цркву, јер ако не ступимо у њу, никада нећемо ступити ни на небо.” “Можемо се сјединити, ако живимо мистичким животом…” Божанска благодат долази у изобиљу, али као шапат, како се каже у Старом завету…” “Постаните свети… .”
Једном приликом сам са старцем разговарао о извесним тешкоћама, неправилностима и неслози које су се појавиле међу монахињама, а биле су изазване страшћу љубоморе. Старац ми је рекао да је та страст једна од највећих: она је посебно снажна у женама и превазилази се са великом тешкоћом. Љубав мора надвладати тако да ће то велико зло, љубомора, ишчезнути.
Све ове и многе друге приче (које сам чак и заборавио, јер сам превидео да их запишем) указују на мистички живот и мистичко виђење које је тако изразито поседовао овај свети авва.