SUZE ZA SVET – SAVREMENI GRČKI STARCI I Starac Tihon, Starac Pajsije i Starac Porfirije

 

STARAC PORFIRIJE
 
Arhimandrit Joanikije Koconis, bogoslov i pisac
 
K. J. – Darovi koje je Sveti Duh dao starcu Porfiriju, a preko njega i vascelom helenizmu i Pravoslavlju širom sveta bili su bezbrojni. Vi ste, oče Joanikije, kao svetogorski monah, imali taj blagoslov da poznajete starca Porfirija.
O. J. – Starac Porfirije je bio savremeni starac grčkog Pravoslavlja. Bio je harizmatična figura. Darove Svetog Duha primio je još u ranoj mladosti.
Kako mi je i sam govorio, dva činioca koja su mu u velikoj meri pomogla u životu i dala mu duhovnu blagodat bila su, kao prvo, da upotrebim njegove sopstvene reči „radosna poslušnost koju sam obećao svojim starcima.“
K. J. – To je izvrstan način da se okarakteriše poslušnost, „radosna poslušnost.“
O. J. – Da, to je ono što mi je sam rekao, a zatim i objasnio: „Oni bi mi, na primer, rekli: Nikita – jer je to bilo moje ime kao monaha na Svetoj Gori – otrči dole do pristaništa i donesi vreću brašna. I pre nego što bi moj starac stigao da izda naređenje, ja bih već potrčao prema pristaništu da ponesem vreću brašna i da se vratim, sa radosnom poslušnošću.“
Ta njegova radosna poslušnost bila je prvi činilac. Drugi je bila njegova neprekidna umna molitva. „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.“ On je neprestano i neprekidno upražnjavao umnu molitvu.
Svetu Goru je, uz blagoslov njegovih staraca, napustio zbog bolesti, da bi zatim išao dobro poznatim putem dok na kraju, radi mira i spokojstva, nije otišao u Milesi, u Malakasi, gde je podigao svoj čuveni manastir. Jednom mi je, kada sam ga tamo posetio, rekao: „Zadivljen sam i začuđen što svi ti ljudi dolaze kod mene. Ne smatram da im govorim nešto neobično, ja samo govorim ono za šta me Bog prosvetli da kažem u tom trenutku.“
Same te reči su dovoljne da potvrde njegovo izuzetno smirenoumlje. On nije imao osećaj da govori nešto neobično. Iz tog razloga je u svom poslednjem pismu i napisao: „Svet me je, međutim, dobro primio i svi su govorili da sam svetac, iako sam osećao da sam najgrešniji čovek na svetu.“
Takvo smirenoumlje je, kao što znate, pravi kriterijum za istinski svetog čoveka.
K. J. – Koje biste događaje želeli da nam ispričate vezano za njegove darove rasuđivanja i prozorljivosti?
O. J. – Ispričaću vam o jednom događaju koga se sećam.
Nisam ga video već nekoliko godina. otišao sam u Makedoniju (severna Grčka), gde me je Bog udostojio da, ništavan i oskudan kakav već jesam, postavim temelje manastira Sv. Grigorija Palame, koji je nakon toga sagrađen.
K. J. – U Kufaliji, kod Soluna, gde ste Vi duhovni otac Bratstva sv. Grigorija Palame.
O. J. – Upravo tako. Otišao sam po njegov blagoslov kako bih za svoj uznemireni duh zadobio malo mira, utehe i nade, a što je starac Porfirije uvek davao onima koji bi ga posetili. On je prevashodno posedovao veliki dar ljubavi koji se projavljivao u tome što bi utešio sve te ljude. Starac Porfirije je bio, mogli bismo tako reći, utešitelj.
K. J. – Vrlo dobro ste to rekli, „utešitelj…“.
O. J. – Kada sam primio njegov blagoslov i nakon što smo malo popričali, on me je pogledao i smešeći se rekao: „Reci mi, izvan manastira koji ste podigli, šta si postavio ispred, pre nego što se uđe u manastir?“
„Šta sam postavio“, upitao sam.
„Vidim… Vidim“, ponovio je.
„Šta vidite, starče?“
„Vidim veliki krst.“
Mi smo zaista na to mesto postavili veliki drveni krst. Bio sam zaprepašćen blagodaću koju je posedovao. Uzeo sam njegovu ruku i celivao je sa velikim poštovanjem, ali i sa radošću jer sam se našao kraj starca preispunjenog blagodaću, što i u naše vreme Crkva rađa ljude sa takvom blagodaću i sa tako puno darova Svetog Duha.
Imao je dar sposobnosti da vidi stvari koje se nalaze na velikom rastojanju, koje su udaljene kilometrima, da vidi mesta na kojima nikada nije bio niti je o njima nešto čitao. Mogao je da vidi geografsku dužinu, širinu i dubinu i otkrivao je postojanje ili nepostojanje podzemnih vodenih tokova. On je u isto vreme posedovao i dar Svetoga Duha da pronikne, sa začuđujućom lakoćom, do dubine ljudskih duša i da otkrije njihove skrivene tajne. Za nas je to bilo nešto natprirodno, dok je on to smatrao sasvim prirodnim, kao da stvari posmatra fizičkim očima. Starac Porfirije je bio oko duha.
K. J. – Kojih se dušekorisnih reči starca Porfirija sećate?
O. J. – Govorio je da treba da volimo Hrista koliko god to možemo. „Ko voli Hrista“, rekao je, „kloni se greha.“ U velikoj meri je naglašavao značaj ljubavi prema Bogu.
I upravo tako, kao što znate, neko može živeti pravedno i vrlinski da bi izbegao pakao. To je prva kategorija ljudi. U drugu kategoriju spadaju ljudi koji se trude da ne greše kako bi ih Bog nagradio i kako bi zaslužili raj. Treća i najuzvišenija kategorija su, kako je učio starac Porfirije, ljudi koji vrlinski žive jer vole Boga i ne žele da ražaloste Gospoda Koji je „najpre zavoleo nas.“ Takva ljubav stvara nebesko blaženstvo u duši i predstavlja početak raja.
Starac Porfirije je takođe naglašavao i to da mu je u velikoj meri pomoglo učenje i saznanje da se spokojstvo – u skladu sa izrekom „Budi spokojan i znaj da sam ja Gospod Bog“ – uglavnom može pronaći u himnografiji naše Crkve. Mnogo je voleo naše crkvene himne. Voleo je da ih čita, izgovara i peva.
Himne, duhovno blago naše Crkve, daju, na najbolji mogući način, komentare na Sveto pismo, sveto pravoslavno predanje, svetootačke tekstove, crkvene dogme i celokupno bogoslovlje.
Verujem da je starac Porfirije u sebi nosio i izražavao mističko bogoslovlje koje se prevashodno može naći u spisima sv. Maksima Ispovednika i sv. Isaka Sirijskog.
K. J. – Možete li nam reći nešto u vezi stava starca Porfirija prema nekom posebnom problemu, osim onih problema koji muče ljude.
O. J. – Ispričaću vam jednu posebnu priču koja pokazuje uzvišenost duše starca Porfirija.
Pre mnogo, mnogo godina, u predvečerje Bogojavljenja, pošao je da, po običaju, osvešta kuće blagoslovenom vodom. Kako je, jednu za drugom, posećivao kuće, došao je, a da toga nije bio ni svestan, i do jedne kuće sa lošom reputacijom. U trenutku kada je počeo da peva „Spasi Gospode ljude Tvoje…“ i da blagosilja, gazdarica mu je rekla: „Ne, ne, nije u redu da one celivaju krst.“ Starac Porfirije je na to odgovorio: „Ne znam da li za tebe ili za njih nije u redu da celivaju krst.“ Te žene su celivale krst a starac Porfirije je malo porazgovarao sa njima. Pričao im je o ljubavi prema Bogu, što je bila njegova omiljena tema.
Videvši svetačku figuru starca Porfirija, te žene su doživele unutrašnju promenu, a posebno kada im je rekao „Volite Hrista Koji voli vas i videćete kako ćete biti srećne. Kada biste samo znale koliko vas Hristos voli. Potrudite se da i vi Njega zavolite.“
Starac Porfirije je znao da će te žene, ako poznaju Hrista i zavole Ga – jer poznanje vodi ljubavi – napustiti bedno zanimanje kojim su se bavile.“
„Sećam se da je starac Porfirije, kad god bi govorio o skitu u Kavsokaliviji na Svetoj Gori, osećao radost, utehu i veliko duhovno zadovoljstvo. Bilo je to nešto što je smatrao izuzetno dragocenim. Mirno mesto, oci koji svakodnevno vode duhovnu borbu, pećine svetitelja, glavna crkva, bogosluženja, podvižništvo, priroda, nostalgične uspomene na njegovu mladost (u monašku republiku stupio je kao sasvim mlad). Sve to i još mnogo, mnogo više, što se ne može ni opisati ni izraziti, o skrivenom životu u Hristu i u njegovom mističkom uzletu, stvorilo je za starca atmosferu raja pre raja. I to je istina, jer iz tog doba potiče njegova svetost, njegovo podvižništvo i poslušnost, iz tog doba potiče njegovo smirenoumlje (kako se priča), umna molitva i netvarna energija, iz tog doba potiče i rasuđivanje i njegovi darovi, potiče osnova njegovog budućeg usmerenja.
Mnogo puta mi je pričao o jednom natprirodnom događaju koji zadivljuje, a desio se dok je boravio u Kavsokaliviji, neposredno pre nego što će zauvek napustiti Svetu Goru. Jednom prilikom ga je ostareli o. Joanikije, duhovni brat o. Porfirija, poslao da sakuplja puževe. Ta posna hrana podvižnika obično se može naći na oštrim hridinama i klisurama. Starac Porfirije, koji je tada još uvek bio samo mlad monah, napunio je svoj ranac kako bi udovoljio svom starcu. Da bi ih sakupio, popeo se na opasnu i nepristupačnu stenovitu padinu i dok se vraćao, prolazio je kroz tesnac prepun kamenja koje je počelo da se odronjava i da ga odnosi. Uzviknuo je „Slatka moja Presveta“ i, kako nam je pričao, „ne shvatajući ni sam šta se desilo u tom momentu, u tren oka, neka sila me je podigla i prenela na stenu sa druge strane klisure. Odatle sam, kada sam se oporavio, krenuo stazom koja je vodila ka skitu.“
Nakon tog događaja, on se prehladio i ozbiljno razboleo. Tada se, uz blagoslov svojih staraca, vratio u svoje selo, a zatim otišao u Atinu.
Kada bi nam starac Porfirije pričao o čoveku, o Bogu, o svetu, o ljubavi, o molitvi, o vasceloj tvorevini, govorio bi sa bogoslovskog stanovišta (a imao je… samo dva razreda osnovne škole!). On je uistinu posedovao dar bogoslovlja koji ističe sa živog izvora Svetog Duha i stvarnog mističkog bogoslovlja koje se rascvetava iz filosofije po Hristu. Bio je mistički filosof bez mirjanskog obrazovanja. Jedino obrazovanje koje je posedovao bilo je podvižništvo, tihovanje i umni napor. Govorio bi „Svi treba da stupimo u zemaljsku netvarnu Crkvu, jer ako ne stupimo u nju, nikada nećemo stupiti ni na nebo.“ „Možemo se sjediniti, ako živimo mističkim životom…“ Božanska blagodat dolazi u izobilju, ali kao šapat, kako se kaže u Starom zavetu…“ „Postanite sveti… .“
Jednom prilikom sam sa starcem razgovarao o izvesnim teškoćama, nepravilnostima i neslozi koje su se pojavile među monahinjama, a bile su izazvane strašću ljubomore. Starac mi je rekao da je ta strast jedna od najvećih: ona je posebno snažna u ženama i prevazilazi se sa velikom teškoćom. Ljubav mora nadvladati tako da će to veliko zlo, ljubomora, iščeznuti.
Sve ove i mnoge druge priče (koje sam čak i zaboravio, jer sam prevideo da ih zapišem) ukazuju na mistički život i mističko viđenje koje je tako izrazito posedovao ovaj sveti avva.