СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

ОТАЦ ТИХОН, ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ РУСКИ СТАРАЦ НА АТОНУ
 
Ауторска реч
 
Пре седам година када сам студирао на припремном одељењу богословског факултета Универзитета у Атини, једна благочестива Гркиња ми је кад је сазнала да сам родом из Русије поклонила књигу о чудесном руском старцу, оцу Тихону, који је живео и преставио се на Атону 1968. г. Књига је била на грчком језику. С омота књиге ме је гледало изузетно благо, препуно умиљења и љубави лице великосхимника. Душа ми се испунила радошћу и ја сам, не одлажући, почео да читам о његовом уистину великом подвигу и одлучио сам да испричам о њему Русима, да сакупим и преведем са грчког све што се могло наћи о његовом праведном животу. Старац је био скоро наш савременик, али у Русији мало ко зна о његовом светом животу. Није ми дуго полазило за руком да испуним ову жељу, али ево, милошћу Божјом, благословом атонских отаца, написао сам овај кратак опис његовог живота, ослањајући се на успомене двојице његових духовних чеда: оца Пајсија који је касније постао најпознатији атонски старац и оца Агатангела, бившег житеља иверског манастира.
Отац Пајсије и отац Агатангел су се упознали са старцем у последњем периоду његовог живота у пустињској келији на Калагри 1960. О. Агатангел је тада имао 18 година. Он овако описује тај догађај:
„Прве године мог боравка на Светој Гори, у манастиру Ивирон упознао сам се с великим духовником оцем Тихоном. Једног пролећног јутра после службе изашао сам на манастирску капију на којој је стајао по послушању као вратар мој старац о. Клеоник. Одједном угледам седокосог монаха у изношеној раси. Светлост његовог лица, дугачка бела брада, миле речи, његова љубав и једноставност су ми испунили срце неизрецивом радошћу и умиљењем. Веома сам хтео да му се поклоним и затражим благослов. Био сам уверен да ће тај благослов бити као благослов Самог Христа. Пришао сам му, сео поред њега и упитао:
– Где живите, оче?
– У пустињи, – одговори он.
Зачудих се и затражих опет благослов. Сели смо и ја сам наставио с питањима:
– У којој келији живите, оче?
– На Калиагри.
– Сам?
– Не, дете моје, заједно са Богом и Пресветом Богородицом. Пријатељи су ми милогласне птице, ја и оне заједно сваки дан славимо Господа… Слава Теби, Боже!
Од тог тренутка моје срце се везало за овог старца. Овај дан је био за мене нарочит. Када сам о. Клеонику испричао о овом сусрету, он ми је рекао:
– О, то је збиља свет човек, чедо моје!“
Ускоро је о. Агатангел по први пут посетио старца Тихона у његовој пустињској келији и временом му је постао духовно чадо. Из његове књиге ми смо и узели податке о посети Јерусалиму, сусрету у Цариграду с економом руске атонске келије „Белозерка“ где је о. Тихон започео свој монашки подвиг[1], о животу у страшној пустињи у Каруљи и Капсали, о последњем боравку старца у келији Часног и Животворног Крста[2].
Своју књигу успомена о. Агатангел је издао први пут 1982. г. Десет година пре тога 1972. г. халкидијски митрополит Николај је објавио причу о. Пајсија о старцу Тихону. А 1994. свет је угледала и књига самог о. Пајсија „Светогорски оци“ у којој је прво сећање посвећено оцу Тихону.
У предговору старац Пајсије пише: „Не да ми мира моја савест што као новодошли монах нисам написао исцрпне записе о животу врлинских отаца који су се подвизавали на Атону у скорије време. Оци су имали дубоку, живу веру и велику једноставност и већином су били полуписмени. Али имајући истинско смирење и ватрену ревност они су удостојени Божанственим просвећењем. У наше доба кад су се повећала спољна знања и кад је почела да се гаси жива вера, у људске душе је ушла сумња и многа питања. Тада су се скоро на сваком месту могле чути приче о чудесима и то је било потпуно природно. Налазећи се у таквој духовној атмосфери нисам могао ни да замислим да ће мало времена проћи и да ће се све изменити. Ниједном ми није пало напамет да запишем за будућа покољења незапамћене догађаје и чудеса…“
Као духовни муж, о. Пајсије није имао пред собом циљ да што је више могуће опише живот атонских отаца и, конкретно, старца Тихона. Он је добро схватао да се у наше доба када „неста светијех“ (Пс. 12, 1) и када се људи „уче не од Духа Божјег, већ од духа света, и неверје је дошло дотле да се чудеса доживљавају као басне“, веома важно обратити пажњу на циљ духовног живота – стицање Свесветог Духа Божјег. Старац Тихон је заиста стицао овај духовни плод, ушао је међу преподобне оце, овенчан нетрулежним венцем. Данас се благочестивом читаоцу даје могућност да се упозна са чудесним животом овог дивног старца.
Са 24 године је дошао на Свету Гору Атон где је провео 60 година у непрестаном великом подвигу покајања и молитве. Попут пољског љиљана је процветао на Атону под заштитом Царице Небеске коју је страсно заволео још од детињства и није престајао да јој се захваљује и прославља до последњег уздисаја. Беше то муж ретке небеске љубави, молитве и умиљења.
Кротки и велики испосник који је тражио небеска блага и овде, већ их је и на земљи добио; подвижник који се стално сећао смрти и њеног слатког плода – спокојне радости. Грубе даске су му биле уместо кревета, и много пута крпљена раса уместо одеће. Пријатељи су му биле дивље звери и звонке птице.
Најчистијим сузама је често омивао Крсно Дрво које је са страхом Божјим чувао. Стално је учио да се Богу захваљујемо за све и да с надом носимо крст. И гроб је својим рукама себи ископао много пре смрти.
Довољно је само погледати на његов светли лик испуњен умиљењем и благодатним, кротким миром како мисао о Царству светлости и љубави Господњој погађа нашу свест. Па сви смо ми – деца Божја и наша Отаџбина је на Небу!
Нека да Бог да се и ми молитвама и његовим светим примером обратимо ка небеском и да оставивши земаљско кренемо за Спаситељем нашим узевши свој крст.
Недостојни јеромонах
Јован (Коган)
Света Гора Атон, децембар 1997.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У складу са светогорском традицијом о. Тихон је избегавао да говори о свом подвигу, зато не треба да се чудимо што се тако мало прича о његовој духовној борби, када се сам у току 15 година подвизавао у страшној пустињи у Каруљи.
  2. Ова келија припада грчком манастиру Ставроникита.

Један коментар

  1. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *