СУЗЕ ЗА СВЕТ – САВРЕМЕНИ ГРЧКИ СТАРЦИ I Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

 

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
 
Предговор првом издању
 
А праведници живе у векове,
награда је њихова у Господу,
и Вишњи се о њима брине,
зато ће они добити царство славе,
и диван венац из руке Господње.
Прем. Сол. 5; 15
 
“Када светитељи отпочину, обавезни смо да о њима забележимо и кажемо онолико колико знамо.” Биле су ово речи охрабрења које је, три дана након престављења старца Порфирија, током телефонског разговора изрекао јеромонах Атанасије из светог манастира Ватопеда. Ова изјава дала ми је највећи подстицај и била одлучујући чинилац у сакупљању првобитног материјала за ово издање.
Као свој почетни циљ поставио сам да верницима на Кипру понудим извесна сведочанства, како од духовне деце великог старца, тако и од оних људи који су га врло добро познавали. То је требало учинити путем радио – емисије “Православље данас” коју емитује први програм кипарског радија.
Убрзо сам, међутим, схватио да се велики број сведочанстава која су ми упућена вероватно неће моћи уклопити у временске захтеве радио – емисије. Тако сам, захваљујући молитвама старца Порфирија и подстицајима његове духовне деце, како са Кипра тако и из Грчке, почео да прикупљам све више материјала. То је довело до припремања овог садашњег издања као “слатког духовног миомириса.”
Доношење такве одлуке као и њена реализација нису били нимало лаки. Нека Господ, који је дозволио да ово издање буде довршено, и мени, најнедостојнијем међу људима, подари своју бесконачну милост.
Вероватно да нико не би могао да пише о животу и делима тако истакнуте духовне фигуре какав је старац Порфирије, ма колико пута да га је видео и чуо и ма колико да му је био близак. У садашњем издању ми једноставно нудимо сведочанства неких људи који су познавали старца. Међутим, то велико поглавље названо “Старац Порфирије”, започело је тек сада.
Желео бих да на самом почетку објасним да ова књига није биографија старца Порфирија. То ћу препустити другима. Ова књига изузетно садржи нека пажње вредна сведочанства и искуства која су ми понудила наша браћа и сестре у Христу, имајући велики благослов да познају старца Порфирија. Лично прихватам одговорност за све што је написано у овој књизи.
Ако постоје било какви приговори од стране атеиста, рационалиста, духовно хладних или млаких људи, постоји само један одговор. Област посвећеног и трансцендентног, коју је изражавало то дете Божије и истински човек, старац Порфирије, припада категорији невероватног. Оно, међутим, постаје вероватно јер “грех не може господарити тамо где обилује благодат” (в. Рим. 6; 14). Старац Порфирије је био личност испуњена благодаћу, носилац силе Духа Светога, дете Царства, стварно и истинско рајско дрво.
Можда постоје и они који би желели да кроз незнање, погрешне информације или свесну намеру дају своје сопствено тумачење онога што садржи ово издање. То нас не жалости, нити нас обесхрабрује. Господ је једина Истина. Као што нам је старац Порфирије често говорио, он никада није казивао своје сопствене речи, него је увек говорио по Еванђељу; његове речи су биле речи Христове.
Нека ми старац Порфирије, духовни светионик и руководитељ хиљада људи допусти, са небеских висина на којима обитава, да наведем неке од разговора које сам водио са њим:
“Старче, где можемо решити своје проблеме?”
“Само светост може решити ваше проблеме.”
Када сам упитао да ли је тешко постати светитељ, насмејао се и рекао: “То је нешто најлакше. Потребно је само да непрестано помишљате на Бога.”
Нешто касније, одговарајући на мој захтев да ми упути неку душекорисну реч, навео је речи апостола Павла, говорећи: “Не живим више ја, него живи Христос у мени.”
Други пут ме је, када сам га упитао да ли је наша веза са Христом веза љубави, подсетио на речи св. Максима Исповедника, који говори о “љубави ума”. Та божанска љубав душе, која чезне за небеским Жеником а задобија се након дугог и упорног упражњавања сећања на смрт, јесте једна врста сазерцања, истоветна са сазерцањем Бога.
Будући свестан мојих песничких способности, објаснио ми је да Христос не жели грубе и неотесане него осећајне људе. На то је додао: “Светитељи су песници. Погледај колико поезије има у призору Господа на Тиверијадском језеру, где је заједно са Својим ученицима. Тамо, где је поучавао, служио и исцељивао људе.”
Старац Порфирије је био истински црквени отац. Своје пастирске дужности извршавао је топлог срца и уз мудру слободу одлучивања спровођену на јединствен начин.
Имао сам такође велики благослов и радост да видим његов дар расуђивања (грч. “диакрисис”). Помоћу обичне провере мог пулса открио је крајњу исцрпљеност услед преоптерећености у време док сам студирао у Паризу, а то се дешавало једанаест година пре него што сам сусрео старца.
Приликом сваког сусрета са старцем имао сам нову прилику да видим унутрашње делање неба. Он би ми убрзо отворио небеса. На неки начин, он је задобио кључеве Царства. Накратко бих се поправио, а онда, грешан какав јесам, поново прихватао стари начин живота. Света успомена на старца Порфирија је повезана са тим небеским призорима, са тим предукусом раја.
Ово дело садржи сведочанства и искуства духовне деце старца Порфирија, како оне са Кипра, тако и оне из Грчке. Поред тога, ту се налазе и сведочанства других људи који су били благословени да разговарају са њим. Неки од тих људи су, из својих личних разлога, желели да остану анонимни. Сви су посведочили о речима и делима овог старца, изражавајући речи из Прве саборне посланице св. Јована Еванђелисте: Што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше (1. Јн. 1; 1).
Две фотографије старца Порфирија објављене у овој књизи добијене су у следећим околностима:
Готово од самог почетка мог познанства са старцем јавила се жеља да имам његову фотографију. Живећи на Кипру, осећао сам да би ми током тешких периода у мом животу његово свето лице испред мене дало снаге, иако би то била само папирна фотографија.
Испричао сам о томе некима од његове духовне деце. Они су ме обесхрабрили говорећи да бих узнемирио старца тражећи дозволу да га фотографишем.
Време је протицало и три године пред старчеву смрт прекрстио сам се и замолио Бога да ме удостоји тог дара. Господ је чуо моју молитву. Старац Пофирије је одмах прихватио мој захтев да га фотографишем. Колико је он био скроман! Лежећи у кревету, што је било уобичајено током последњих година његовог живота, ставио је крст. Док сам припремао камеру, затворио је очи и неколико пута изговорио молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног.”
Веран обећању које сам му дао, никоме нисам ништа говорио о томе нити сам било коме показао фотографију док је био жив.
Са Св. Горе послали су нам све фотографије св. Кавсокаливитског скита, келије старца Порфирија и кревета у коме се старац упокојио. Најтоплије им захваљујем на том поклону за ово издање.
Велики сам дужник јеромонаха Атанасија из св. манастира Ватопеда, старешине Атонске горе од јуна 1991. до маја 1992. Он ме је својом великом љубављу охрабрио у овом труду, помогао ми и подржао ме на много начина.
Из дубине душе сам захвалан свима који су допринели овом издању због њиховог бескрајног поверења у мене. Велику захвалност дугујем и манастиру Преображења Спаситељевог за помоћ коју су ми указали пославши кратку биографију старца Порфирија. Они су ме, исто тако, упознали са појединцима који су добро познавали старца и могли да говоре о њему.
Захваљујем Богу за велики дар који ми је дат, да упознам светитеља нашег доба и да могу да пишем о њему. Молим се такође да милост Божија дође на нас који смо на Кипру, острву према коме је и старац увек показивао нарочиту љубав. Показивао је посебну бригу за Кипар и непрекидно се за њега молио.
Са страхом Божијим нудимо ову књигу Његовим људима, надајући се да ће она душама гладним Бога дати храну Христову. Нека је благословен Бог отаца наших!
Клитос Јоанидис
Никозија, 21. марта 1992. г.

2 Comments

  1. Cekajte malo, kaze ” izgrdio sam ga zbog nepoverenja u druge ljude”, dok Apostol Pavle kaze ” Proklet onaj ko veruje ljudima”, sta je sad tu istina?

  2. Divne peiče,, i ovo je sve stvarnost koju treba čitati, svaki čovek da sebi pomogne i mnoge stvari da shvati, preko ljudi koi su bili uzvišeno iz prosti razloga za koje se treba boriti i sam sa sobom i živeti podvižnički da bi ga dragi bog prepoznao i to je ta kultura bolje reći življenja,,,, koji se mnogi suprostavljaju i idu pa gde stihnu🍀