SUZE ZA SVET – SAVREMENI GRČKI STARCI I Starac Tihon, Starac Pajsije i Starac Porfirije

 

STARAC PAJSIJE
 
Čudesni događaji
 
Milost i blagodat počivaju na izabranicima Njegovim
(Priče Sol. Z; 9)
 
Otac Pajsije je želeo da blagodat Božija dejstvuje u njegovom životu i zbog toga je smireno iskorenjivao svaki trag sopstvene volje. Time je podstaknuta božanska blagodat, koja je u Starčevoj duši dejstvovala još od dana njegovog krštenja, i ona je tvorila čuda.
Starac je uvek nastojao da energiju (dejstvovanje) božanske blagodati koja se skrivala u njemu prikrije od ljudi.
Kada bi božanska blagodat dejstvovala u njemu i kada bi to neki ljudi primetili, Starac bi smireno priznao da on sam ne čini ništa. On je još u ranoj mladosti vrlo dobro razumeo da je nemoguće da od samog čoveka potekne bilo kakva istinska duhovna energija (dejstvo).
U većini slučajeva, Starac je prikrivao dejstvovanje božanske blagodati, tako da ljudi nisu mogli da ga primete. Događalo se, međutim, da je nekima, umesto ljudske pomoći, bio potreban „božanski podsticaj“ da bi poverovali u Boga i popravili se. Tada je Starac bivao primoran da razotkrije dejstvovanje božanske blagodati.
Mnogo puta je moja nedostojna duša bila nesposobna za razumevanje istina Božijih, tako da sam Starca dovodio u neugodnu situaciju. Budući da nisam bio u stanju da prihvatim nikakvu ljudsku pomoć, bio je prinuđen da mi razotkrije neke od svojih duhovnih opita da bi me ispravio i primirio moju gordost. Govorio mi je o raznolikim dejstvima (energijama) božanske blagodati koja je povremeno projavljivala svoju prisutnost, jer mi je nedostajala duhovna osetljivost i smirenoumlje. Budući da nije mogao da mi pomogne ljudskim metodama, učinio je to blagodaću Božijom.
Kako je vaša ljubav preispunjena poštovanjem, verom i smirenjem, verujem da nije ni potrebno da slušate o projavama dejstvovanja božanske blagodati, jer božanska blagodat pomaže samo onima kojima je, kao i meni samom, neophodan „božanski podsticaj.“ Budući da ne želim da zadržim samo za sebe ono što sam video ili čuo, govoriću vam o tim čudesnim događajima. Nemoguće je, međutim, da sve bude obuhvaćeno ovom knjigom. Bilo bi potrebno nekoliko tomova da bismo, makar i u najmanjoj meri, iskazali ono čime je preobilovalo duhovno delanje Starca čiji nam je mistički život sasvim nepoznat.
Neki od naše sabraće, koji su smirenoumno razumeli svoju potrebu da o otkrovenjima božanske blagodati u starcu Pajsiju saznaju što je moguće više, zatražili su da čudesni događaji budu objavljeni kao zasebna knjiga. Ukoliko je, dakle, neko saglasan sa tim i poseduje lično iskustvo o takvim događajima ili je pak bio svedok čudesnog događaja ili dejstvovanja božanske blagodati i ukoliko pri tom želi da doprinese ovom delu, neka to napiše i neka mi pošalje ili neka pošalje bilo kome, ko želi da piše o Starcu. Nije važno ko će pisati o tome nego činjenica da će to biti zabeleženo jer je jedino, čime se u naše vreme možemo ponositi, naš milosrdni Bog i dela naših Otaca.
jeromonah Hristodulos sa Svete Gore
* * *
Jednog popodneva, otišao sam da posetim starca Pajsija. Tih dana obuzelo me osećanje izvesne nadmenosti, što je poticalo od odsustva topline u mom molitvenom životu. Kada sam počeo da kontrolišem svoje neobuzdane misli, počeo sam jasnije da sagledavam stvari. Kako, međutim, nisam posedovao smirenoumlje, mislio sam da sam dostigao određeno duhovno stanje i zbog toga se osećao nadmeno.
Otišao sam da posetim starca i ispovedim mu svoje pomisli, obojene nadmenošću o kojoj sam upravo govorio. Otac Pajsije me saslušao i, ne rekavši ništa posebno, počeo da mi kazuje sledeću priču:
Juče me posetio jedan monah i rekao nešto, što me podsetilo na događaj koji ću ti sada ispričati.
Jedne noći bio sam u svojoj keliji u Katunakiji i izgovarao Isusovu molitvu, kada me postepeno počelo obuzimati osećanje nebeske radosti. Istog trenutka moja kelija, u kojoj je do tada tamu narušavala jedino drhtava svetlost sveće, bila je obasjana prelepom plavičasto – belom svetlošću. U početku, svetlost je bila vrlo jaka i osećao sam da i moje oči „postaju snažnije“ da bi mogle podneti tu svetlost. Bila je to nestvorena svetlost! Nekoliko sati sam stajao u keliji, izgubivši osećanje za ovozemaljsko i obitavajući u duhovnom svetu, veoma različitom od ovog.
Dok sam bio u tom stanju nestvorene svetlosti i nebeskih doživljaja, izgubio sam svaki osećaj za vreme.
U jednom trenutku nestvorena svetlost je počela da bledi i vratio sam se u prethodno stanje. Osetio sam glad, pa sam uzeo komadić hleba. Onda sam ožedneo i popio sam malo vode. Počeo sam da se zamaram, pa sam seo da se malo odmorim. Osećao sam se kao životinja i sažaljevao sam samoga sebe zbog toga. Promena jedne situacije u drugu porodila je prirodno smirenoumlje. Kada sam iskusio razliku između duhovnog stanja u kome sam se nalazio i svojih ovozemaljskih potreba, nije mi preostalo ništa drugo nego da zato prezirem i okrivljujem samoga sebe.
Nešto dalje od moje kelije živeo je još jedan monah. Pogledao sam napolje i imao utisak da je još uvek noć sa punim mesecom. Izašao sam i upitao ga:
– Koliko je sati? Izgleda da još nije svanulo.
Monah je izgledao zaprepašćeno i upitao me:
– Šta ste rekli, oče Pajsije? Nisam vas razumeo.
Tek tada sam shvatio šta se dogodilo. Bilo je deset sati ujutro i „pun mesec“ koji sam ja video bilo je zapravo sunce. Nestvorena svetlost je bila tako jaka da je učinila da mi dnevna svetlost i sunce izgledaju kao noć sa punim mesecom. Razlika između dnevne i nestvorene svetlosti bila je kao razlika između noći i dana.
Kada je starac završio ovu priču, rekao mi je da odem: jer ga očekuju i drugi ljudi. Vratio sam se u svoju keliju, tek neznatno shvatajući zversko stanje u kome sam se nalazio.
***
Nakon turske invazije Kipra, jedan monah je došao da poseti starca, jer se osećao veoma ožalošćenim zbog strašnih razaranja i velikih ljudskih gubitaka (tom prilikom izgubio je i neke rođake).
Otac Pajsije mu je bio veoma naklonjen, jer je bio vrlo pobožan i dobar i ponudio mu je da provede noć u njegovoj keliji.
– Ujutro će doći sveštenik da služi Božanstvenu liturgiju. Ja ću te rano probuditi, tako da možemo pročitati jutarnju službu i molitveno pravilo pred sv. Pričešće.
Monah je otišao u svoju keliju, a otac Pajsije u svoju, gde se čitave noći molio. Nekoliko puta odlazio je do monahovih vrata i šaljivo govorio:
– Oče, da nisi slučajno imao neko viđenje? Jesi li video angela?
Oko dva sata ujutro, starac Pajsije ga je probudio da bi služili jutrenje. U jednom trenutku, starac je započeo da čita molitveno pravilo pred sv. Pričešće. Monah je
posmatrao način na koji čita o. Pajsije i kako njegovo lice zrači pokajanjem i pobožnošću.
Kada je stigao do pete pesme, u kojoj se kaže: „Marijo, Mati Božija, časno obitalište miomira, molitvama Tvojim načini me sasudom izabranim, da se pričestim svetinjama Sina Tvoga, “ dogodilo se nešto izuzetno: kapelica se ispunila plavičasto – belom svetlošću i svetlost kandila, čiji su plamičci takođe postali plavičasto – beli, počela je da se kreće u laganom ritmu. U isto vreme kapela se ispunila nebeskim miomirisom kakav se ne može opisati.
Monah je bio zaprepašćen i nije shvatao šta se dešava. Prekinuo je starca šapnuvši mu:
– Oče, šta se ovo događa?
Dao mu je znak da ćuti i rekao:
– Izgovori Isusovu molitvu i nemoj da pričaš, jer nas je posetila Presveta Bogorodica.
Tokom nekog vremena, starac i ovaj monah su ostali sa glavama na podu, sve dok plavičasto – bela svetlost nije iščilela, odnevši sa sobom i sav bol i svu patnju iz monahovog srca. Umesto njih, pojavila se radost, nada, vera i ljubav prema Bogu, ali isto tako i zahvalnost prema starcu kao primaocu Božije blagodati.
Kasnije je došao sveštenik da služi Božanstvenu liturgiju, Monah je ujutro otišao, sa dubokim osećanjem strahopoštovanja prema duhovnoj odvažnosti koju je starac Pajsije imao pred Bogom.
***
Starac Pajsije je prolazio kroz vrlo težak period. Problem se pojavio u crkvi i mnogi episkopi su kod njega dolazili po savet. Bio je to, međutim, vrlo složen problem tako da on, iako je to želeo, nije bio u mogućnosti da pomogne. Kako je govorio, bez obzira sa koje strane da se suočavaš sa problemom, uvek se nađeš u duhovnom ćorsokaku. Zato je odlučio da svoje napore na rešavanju ovog problema pretvori u molitvu. Tokom tog perioda, o. Pajsije se neprestano molio Bogu da se nađe rešenje za crkveni problem, a posebno se molio sv. Jefimiji:
– Sv. Jefimija, ti koja si nekad rešila ozbiljan problem sa kakvim se Crkva suočavala, izvedi i sada Crkvu iz ovog bezizlaza!
Jednog jutra, u devet sati, dok je čitao službu trećeg časa, starac Pajsije je začuo kako neko oprezno kuca na njegova vrata i iz kelije upitao:
– Ko je to?
Začuo je ženski glas kako odgovara:
– To sam ja, oče, Jefimija!
– Koja Jefimija, ponovo je zapitao.
– Nije bilo odgovora. Tada je ponovo začuo kucanje i upitao:
– Ko je to?
Čuo je kako onaj isti glas kaže:
– Jefimija, oče.
Zatim je i po treći put začuo kucanje i osetio da neko ulazi u njegovu keliju i korača kroz hodnik. Došao je do vrata i video sv. Jefimiju, koja je i pored zatvorenih vrata čudesno ušla u njegovu keliju; video je kako se klanja ikoni Presvete Trojice što ju je starac postavio na zid svog hodnika.
Starac se tada obratio svetiteljki:
– Reci „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu.“
Svetiteljka je razgovetno ponovila te reči i starac Pajsije je istog trenutka pao na kolena i poklonio joj se.
Nakon toga su nakratko sedeli i razgovarali; nije mogao pouzdano da kaže koliko dugo jer je, u vreme posete sv. Jefimije, izgubio svaki osećaj za vreme. Ona je našla rešenje za sva tri problema za koja se on molio, da bi je na kraju upitao:
– Želeo bih da znam kako si podnela svoje mučeništvo.
Svetiteljka je odgovorila:
– Oče, da sam tada znala kakav će biti večni život i kakva je nebeska radost u kojoj uživaju duše budući u blizini Božijoj, molila bih se da moje mučeništvo mnogo duže traje, jer je to potpuno ništavno u poređenju sa darovima blagodati Božije!
***
U vreme kada je starac Pajsije još uvek boravio u keliji Svetog Krsta, jedne noći, dok je izgovarao molitvu Isusovu, krov njegove kelije je iznenada bio uklonjen i na njegovom mestu jasno je video Gospoda. Njegovo lice je bilo tako svetlo da nije mogao podneti da ga neposredno gleda i čudio se kako je nekada bilo moguće da neki ljudi pljunu na njega.
Posle ovog događaja, starac Pajsije je posavetovao monahinje manastira sv. Jovana Bogoslova da lice Gospodnje slikaju upravo onako, kako ga je on video te noći. Za sve vreme dok su slikale ikonu, on je bio kraj njih i rukovodio ih.
Otac Pajsije je rekao da lice Gospoda i Bogorodice ima boju zrelog žita.
***
Starac Pajsije je već bio iskopao sebi grob pored svoje kelije, Panagude, i njegove misli su uvek bile upravljene prema onom danu kada će otići iz ovog prolaznog sveta. Zahvaljujući svom dubokom smirenoumlju, stalno se osećao nespremnim za ovo poslednje putovanje. Jedno viđenje ga je, međutim, ispunilo radošću.
Dok se molio, video je da se nalazi na mestu koje podseća na aerodrom, odakle ljudi putuju na nebo. Tamo je bilo mnogo ljudi i neki među njima bili su određeni da provere da li putnici imaju pasoše i karte, kako bi mogli putovati, a ako bi nešto nedostajalo, putnik bi ostajao pozadi. Kada je došao red na starca Pajsija, shvatio je da nema potrebna dokumenta. Iznenada se pojavila Presveta Bogorodica, odevena u zlato kao kraljica. Izgledala je upravo onako kao na ikoni Presvete Bogorodice Jerusalimske. Obratila se inspektorima i rekla:
– On je moj sluga, pustite ga da prođe, jer ja imam sva potrebna dokumenta.
Zatim je izvadila dokumenta iz svog ogrtača i pokazala ih, a onda ih vratila. Tako je starac Pajsije mogao da prođe.
Starac Pajsije nam je jednom kazivao:
– Bogorodica Marija mnogo liči na onaj lik izobražen na ikoni Presvete Bogorodice Jerusalimske. Ona je ista takva. Video sam je mnogo puta i ne znam nijednu drugu ikonu koja toliko podseća na nju.
***
Starac Pajsije se još jednom udostojio božanstvene posete. Jednom prilikom je, dok se molio, iznenada začuo odjek koraka kako se približava kroz hodnik njegove kelije. Došao je do vrata i pogledao niz hodnik koji gleda na vrata kapele. Video je Presvetu Bogorodicu dok korača kao kraljica. Kada je stigla do vrata kapele, ušla je unutra. Sledio ju je sv. Jovan Bogoslov. Nakon što su oboje ušli u kapelu, iščezli su ostavljajući za sobom plavičasto – belu svetlost, nestvorenu svetlost, dok nije postepeno izbledela. Duša oca Pajsija je bila preispunjena zahvalnošću i poniznošću. Plakao je jer ga je posetila Bogorodica Marija, iako se osećao kao najgrešniji čovek na svetu.
***
Tokom februara 1979. Starac se suočavao sa mnogim teškim problemima. Jedan od monaha, koji je često boravio kraj njega, mogao je jasno da zapazi njegovu tugu.
Jednog dana pošao je da poseti starca Pajsija, očekujući da ga vidi tužnog, kakav je obično i bio tih dana. Na njegovo iznenađenje, Starčevo lice izgledalo je sasvim drugačije i blistalo je od radosti. Monahu je rekao:
„Bog je razumeo moju tugu i poslao je mog angela-čuvara da je udalji od mene. Angeo je izgledao kao mladić odeven u blistavu odeću i čim sam ga video, moja tuga je iščezla. Rekao mi je nekoliko stvari o kojima ti sada ne mogu ništa kazati.“
***
Na dan 13. maja 1979. g. Starac se preselio iz kelije Svetog krsta u keliju Svetog krsta pri manastiru Kutlumušu, takozvanu Panaguda keliju.
Bio je 3. jun i Starac tek što se preselio u svoju novu keliju. Još uvek nije raspakovao sve stvari, i njegove knjige, pa među njima i Minej, još uvek su se nalazile u kutijama. On, dakle, nije znao tačan datum niti koji se svetitelj proslavlja toga dana. Dok se molio sa brojanicom i ponavljao reči „Svetitelju ovoga dana, pomiluj me“, zapitao se koji se svetitelj proslavlja toga dana. Iznenada, u kapeli su se pojavila dva svetitelja. Jedan je istupio napred i starcu Pajsiju nije bio poznat. Svetitelj koji je stajao iza bio je sveti Pantelejmon. Starac je uvek govorio da na svetog Pantelejmona najviše liči njegova ikona iz Skita svetog Pantelejmona. Nepoznati svetitelj se obratio Starcu:
„Oče, ja sam Lukilijan.“
Starac nije obratio pažnju na ime, pa je zapitao:
„Kako si rekao da se zoveš, Lukijan?“
„Ne“, odgovorio je svetitelj, „ja sam Lukilijan.“
Dvojica svetitelja su nakon toga čudesno iščezla.
Starac je onda prišao jednoj od kutija da potraži Minej i otkrio čiji se pomen slavi 3. juna. Bio je to dan posvećen svetom Lukilijanu. Od tog doba, postao je posebno privržen ovom svetitelju i postavio je njegovu ikonicu u oltar, odmah iznad stasidije.
***
Starac Pajsije nam je na zanimljiv način saopštavao kakve će biti vremenske prilike.
Otac David je bio vratar u manastiru Kutlumuš. Kada bi se neki monah ili iskušenik vraćao u manastir nakon posete starcu Pajsiju, ovaj bi mu obično rekao:
„Kaži ocu Davidu da siđe sa bademovog drveta jer će pasti sneg.“
(Govorio je to stoga što se prepodobni David Solunski podvizavao na bademovom drvetu i na taj način se posvetio).
Nakon izvesnog vremena, zaista bi pao sneg. Znali smo, dakle, kada da očekujemo sneg i da se za njega pripremimo.
U decembru 1992. g. otac Pajsije je poslao poruku ocu Davidu da „siđe sa bademovog drveta“ i da se „ponovo popne na njega nakon Božića.“ Praznici su bili u toku kada mu je poslao drugu poruku govoreći „da se još ne penje na bademovo drvo“ nego da sačeka njegovo obaveštenje. Na praznik svetog Antonija (17. januar) vreme je bilo veoma loše i padao je sneg. Posle nekoliko dana, poručio mu je da može da se „popne na bademovo drvo“.
Tako smo zahvaljujući ocu Davidu znali kada će padati sneg, jer ga je starac Pajsije uvek tačno obaveštavao o tome.
***
Jednog nedeljnog jutra, starac Pajsije je ležao bolestan u krevetu. Tada je boravio u keliji Svetog krsta pri manastiru Stavronikita i osećao se veoma iscrpljeno usled bolesti i strogog posta. Ustao je iz kreveta i izašao u baštu. Bio je veoma tužan jer nije imao ništa za jelo, čime bi se malo ukrepio.
U tom trenutku pogledao je prema moru i video kako preko neba leti neka ptica, idući pravo ka njegovoj keliji. Izgledala je kao orao koji u kljunu nosi ribu. Kada je nadletala njegovu keliju, ispustila je ribu koja je pala pravo ispred Starca.
Starac je otišao pravo u kapelu. Pomolio se za slučaj da je ovo čudo bilo delo demonsko, a zatim je zablagodario Presvetoj Bogorodici zbog Njene brige i promisla. Kasnije je izašao u baštu gde je pripremio ribu i pojeo je i na taj način donekle povratio snagu.
***
Dogodilo se to u vreme kada je starac Pajsije boravio u Ivironskom skitu, na dan 15. avgusta, dakle u vreme posta. Prošlo je osam dana i za sve to vreme Starac nije ništa jeo. Tokom devetog dana posta, jedan stariji monah zamolio ga je da mu pomogne da preseli svoje stvari u manastir. Uprkos činjenici da već nekoliko dana nije ništa jeo i da se slabo osećao, pošao je da mu pomogne.
Na povratku u svoju keliju osetio je iscrpljenost i vrtoglavicu. Iznenada se pred njim pojavio mladić u blistavoj odeći (sveti angeo), noseći u rukama korpicu sa svežim voćem. Starac mu je zahvalio, a zatim se prekrstio, pojeo nešto voća i odmah osetio poboljšanje. Mladić je u međuvremenu iščezao. Kada je starac Pajsije primetio da je voće sveže iako nije njegova sezona i da je onaj mladić iščezao, shvatio je da je to bio sveti angeo.
***
Mladić koji se nije godinama ispovedao posetio je oca Atanasija koji je tada živeo u kutlumuškoj keliji Dionisija iz Furne u Kareji. Dok su razgovarali, otac Atanasije mu je spomenuo da bi trebalo da se ispovedi jer će mu to pomoći da reši svoje probleme. Mladić, međutim, nije bio uveren u to, iako je otac Atanasije nenametljivo nastojao da shvati kako mu je ispovest neophodna. Otac Atanasije mu je zatim govorio o starcu Pajsiju. Rekao je mladiću da je to savremeni svetitelj, da bi trebalo da ga posete i da čuju šta će on reći.
Pošli su da posete Starca. Kada su stigli do njegove kelije, ugledali su ga kako kopa u bašti, nameravajući da zaseje neko povrće.
Otac Atanasije ga je pozdravio i upitao:
„Starče, šta to radite?
Starac mu je odgovorio uz karakterističan izraz blagosti na licu:
„Eto, odlučio sam da ispovedim svoju baštu.“
Otac Atanasije ga je na to upitao:
„Zar je i baštama potrebna ispovest?“
„Shvatio sam da će moja bašta tvoriti čuda kada je ispovedim i uklonim sve što je nepotrebno kao što je kamenje, konzerve, korenje i trnje, a zatim dodam malo humusa. Tako sam razumeo da i moju baštu povremeno treba ispovediti.“
Odloživši motiku, uveo ih je u keliju i poslužio slatkišima.
Kada su mladić i otac Atanasije napustili starca Pajsija, bili su vrlo zadovoljni Starčevim odgovorom na njihovo pitanje o ispovesti, iako mu pre toga ništa nisu rekli. Nema potrebe ni da kažemo da je mladić nakon ovog događaja odmah otišao da se ispovedi.“
***
Zajedno sa još šestoricom otaca sedeo sam na travnjaku pred kelijom oca Pajsija. Svi smo pažljivo slušali šta Starac govori. Iznenada se pojavio mladić koji je sa svojom dugom kosom i maramom oko vrata izgledao kao anarhista.
„Gde je taj Pajsije“, neljubazno je upitao.
Starac je ustao, prišao mu i rekao: *
„Zbog čega ti treba, mladiću?“
„Želim da ga vidim“, odgovorio je on.
Mladić je u levom džepu svoje košulje imao kutiju cigareta. Starac je pokazao na nju i upitao:
„Šta ti je to? Evanđelje?“
„Ne, cigarete“, odgovorio je i ponudio ga:
„Želiš li cigaretu?“
„Ne.“
Kako smo svi sa smehom gledali u Starca, mladić je najzad razumeo da je to otac Pajsije. Nakon što smo mu i mi to potvrdili, okrenuo se prema Starcu i rekao:
„Želim da mi kažeš kako se zovem.“
Starac se počešao po glavi pretvarajući se da je zbunjen i rekao:
„Kako se zoveš… da vidimo. Kako nazivate svetla na semaforu, crveno i zeleno, kojima se reguliše saobraćaj? (Grci su crvenom i zelenom svetlu semafora dali ljudska imena i zovu ih Grigoris i Stamatis).
„Mislite Grigoris i Stamatis“, upitali smo mi.
„Da, upravo to. Tako se ti zoveš.“
Mladić se zaista zvao Grigoris i kada je to čuo, bio je zaprepašćen. Istog časa je zatražio da nasamo razgovara sa Starcem. Otac Pajsije ga je poveo u stranu tako da su mogli nesmetano da razgovaraju.
Nakon šest meseci, mladić je ponovo došao na Svetu Goru. Susreo sam ga ispred manastira Kutlumuš. Više nije ličio na anarhistu. Promena je bila tako dramatična da nisam bio siguran da je to ista osoba, pa sam ga upitao:
„Izvinite, podsećate me na nekoga. Da li ste Vi onaj mladić koji je pre otprilike šest meseci posetio starca Pajsija?“
„Da li je osoba na koju Vas podsećam bila gruba prema Starcu?“
„Da, na neki način…“
„Da, oče, bio sam to ja, budala. Molite se za mene da bih mogao da se popravim…“
***
Jedan monah iz manastira Kutlumušu i ja bili smo u Starčevoj keliji. Sedeli smo u gostinskoj sobi kada je iznenada jedan posetilac pozvonio na vrata. Starac je ustao i otišao do prozora da vidi ko bi to mogao biti. Mi smo ustali zajedno sa njim i on je rekao:
„Neko zvoni na vrata, ali ja ga ne poznajem. Visok je i nosi naočare. Izgleda kao građevinski inženjer.“
Starac je otvorio vrata i čovek je ušao unutra. Sedeli smo svi zajedno dok je Starac otišao da pripremi posluženje.
„Odakle ste“, upitali smo ga.
„Iz Janjine“ (grad u severozapadnoj Grčkoj).
„Čime se bavite?“
„Ja sam građevinski inženjer.“
„Da li ste ranije već dolazili ovamo?“
„Ne, ovde sam prvi put.“
U međuvremenu je stigao starac Pajsije sa posluženjem i mi smo se oprostili i otišli.
***
Starac Pajsije je sedeo u bašti svoje kelije. Sa njim je bio o. Arsenije, kojem je davao savete o monaškom životu. Nekoliko hodočasnika se kretalo stazom koja vodi do Starčeve kelije. Otac Pajsije ih je spazio izdaleka i rekao o. Arseniju:
„Izgledaju kao da dolaze sa Krfa.“
Kada su se približili, Starac ih je upitao:
„Odakle dolazite, braćo?“
„Sa ostrva Krfa, oče.“
„Dođite, sedite ovde i dozvolite da vas poslužim.“
***
Starac je sedeo ispred kelije i razgovarao sa grupom hodočasnika. Otac E. ga je posmatrao kako govori i sa divljenjem se pitao:
„Na koji je način njegova duša povezana sa božanskom blagodaću i koliko mora da je čista kada dopušta blagodati Božijoj da dela?“
Dok je bio obuzet takvim mislima, Starac je prekinuo razgovor koji je vodio sa ostalim posetiocima i obratio se njemu:
„Pitaš se kako je unutra? Prepuno je nečistoće i smrada.“
Zatim je nastavio da govori. Hodočasnici nisu razumeli šta je Starac mislio ovim rečima, ali je otac E. bio zadivljen.
***
D. K. je rođen u Samarini (grad u severozapadnoj Grčkoj). Kada mu je bilo godinu dana njegovi roditelji su se preselili u severnu Grčku, u grad Kozani, gde su se trajno nastanili. D. K. je živeo u Kozaniju preko četrdeset godina i kada bi ga ljudi upitali odakle je, uvek bi odgovorio da je iz Kozanija, sasvim zaboravivši na Samarinu.
U vreme kada se suočavao sa porodičnim problemom, jedan prijatelj mu je savetovao da ode na Svetu Goru, poseti starca Pajsija i zatraži njegov savet. Kada je došao do njegove kelije, Starac je upravo razgovarao sa nekim posetiocima.
„Uđi unutra“, rekao mu je.
D. K. je prošao kroz kapiju i, ne znajući ništa o manastirskom načinu pozdravljanja, rekao:
„Zdravo, oče.“
„Zdravo i tebi. Odakle dolaziš?“
„Iz Kozanija, oče.“
„Sedi ovde i posluži se ratlukom, ima ga nekoliko vrsta.“
Pretvarajući se da je zaboravio odakle je njegov posetilac, Starac ga je ponovo upitao:
„Šta si rekao, odakle si? Iz Samarine?“
„Ne starče, iz Koza…“
Iznenada, D. K. se setio mesta svog rođenja i, diveći se Starčevoj prozorljivosti, smejući se rekao:
„Da, Starče… ja dolazim iz Samarine, kao što ste i rekli, ali sam zaboravio sve što je u vezi sa tim!“
***
Jedan monah i otac David iz manastira Kutlumušu došli su da posete Starca. Nakon što ih je poslužio slatkišima, izašli su u baštu. Dok su razgovarali, Starac je drobio biskvite da bi nahranio ptice. Dlan mu je bio otvoren tako da su ptice sletale na njega i skupljale mrvice. Pošto bi pokupile nekoliko mrvica, osvrnule bi se levo i desno i odletele na drvo. Otac Pajsije im je umiljato govorio:
„Ne bojte se, ovi ljudi su naši prijatelji“ pri čemu je pokazao na dvojicu monaha.
Ptice su ponovo sletele na njegov dlan da bi pojele preostale mrvice. Otac Pajsije nije duboko voleo samo svoje bližnje, nego i životinje i ptice. Tokom zime, ispred kelije je drobio biskvite da bi ptice imale šta da jedu. Njegova bašta bila je puna najrazličitijih ptica, velikih i malih, divljih i pripitomljenih.
***
Na drugi dan Vaskrsa, svetogorski monasi su služili molepstvije i proslavljali čudotvornu ikonu „Aksion esti, („Dostojno jest“). Starac Pajsije je toga dana ostao u svojoj keliji i molio se. Iznenada je osetio kako se kelija ispunjava miomirisom, ali nije mogao da otkrije odakle on potiče. Nakon što je prošao kroz sve odaje, razumeo je da miomiris dolazi spolja.
Izašao je u baštu i miomiris se tu zaista jače osećao. Začuo je zvuk zvona. Služeno je molepstvije ikoni „Dostojno jest“ i miomiris se širio od ove čudotvorne ikone. .
Miomiris je počeo da slabi kako se ikona udaljavala praćena zvukom zvona. Popodne tog istog dana, o. Pajsije je kazivao o. Atanasiju o ovom čudesnom događaju.
***
G. Konstantinos me zamolio da kažem Starcu da se moli za jedno dete koje je poznavao i koje je već godinama bilo paralizovano. Kada sam otišao kod Starca da mu prenesem poruku, upitao sam ga:
„Šta mislite, Starče, postoji li neka mogućnost da ovo dete ozdravi?“
Kao odgovor na moje pitanje, ispripovedao mi je sledeću priču:
“ Jednom je neka devojka iz Tesalije (centralna Grčka) doživela nesreću i njen mozak je bio ozbiljno oštećen. Pošto je izgubila sva čula, pala je u komu i smatrali su je klinički mrtvom. Doktori su rekli da ne postoji mogućnost da se oporavi i da roditelji jedino mogu da očekuju njenu smrt.
Kako više nije bilo ljudske nade da će se devojka oporaviti, neki ljudi su roditeljima ispričali o Starcu i nagovarali ih da ga posete. Otac je odlučio da pođe na Svetu Goru i da sa njim porazgovara o svojoj kćerki. Nakon što mu je ispričao celu priču, sa čuđenjem ga je upitao:
„Oče, svi lekari su došli do zaključka da se moja kćer nikada neće oporaviti i da možemo da očekujemo njenu smrt. Šta Vi mislite, ima li neke nade, može li Bog nešto tu da učini?“
„Nemojte više nikada pitati da li Bog može nešto da učini, jer je to bogohulno. Bog je stvorio čoveka i u stanju je da kamenje pretvori u ljudska bića, a Vi pitate da li može nešto da učini i za Vašu kćer. Bogu ništa nije ni teško ni nemoguće. Nama je teško da prevaziđemo svoju nevericu i da poverujemo u Njega bez i najmanje sumnje. Prema tome, molite se Hristu sa verom i bez ikakve sumnje. Nemojte gubiti svoje uzdanje u Njega. Bog dopušta da osetimo očajanje kako bismo imali poverenja u Njega. Nikada nas neće izneveriti naše uzdanje i poverenje u Boga. Ja Vas uveravam da će Vaša kćer ozdraviti!“
Otac je otišao i poslušao savet starca Pajsija. Nakon izvesnog vremena, obavestili su ga da se zdravstveno stanje njegove kćeri poboljšava, dok jednog dana nije sasvim ozdravila. Ona se danas oseća sasvim dobro i zaposlena je. Doktori su se čudili kako je devojka uopšte preživela, jer su njenu smrt smatrali neizbežnom.
„Prema tome, reci g. Konstantinosu da veruje i da će dečak ozdraviti.“
Starac je zatim nastavio da priča o još jednom događaju.
U vojnoj bolnici su se nalazila petorica oficira i svi su bolovali od raka. Stanje četvorice od njih nije bilo zabrinjavajuće i govorilo se da će, ukoliko budu operisani, moći da žive još mnogo godina bez ikakvih problema. Peti oficir bio je, međutim, ozbiljno bolestan. Tvrdili su da mu je preostalo još samo nekoliko sedmica.
Kada je pacijent doznao za to, obuzelo ga je očajanje i bio je neutešan. Jedan od lekara, inače pobožan čovek, pokušavao je da ga uteši i govorio mu je:
„Nemojte očajavati. Lekari mogu da kažu da nema nade, ali ne zaboravite da postoji Bog. Molite se i ne zaboravljajte da se u slučajevima kao što je Vaš događaju čuda.“
Pacijentu je istog časa bilo bolje i zatražio je duhovnika. Pošto mu se ispovedio, neprestano se molio Bogu imajući poverenja u Njega i oslanjajući se na Njegovo milosrđe.
Da skratimo priču, ona četvorica oficira, koji nisu imali ozbiljan oblik raka, ubrzo su umrli dok se onaj peti, za kojeg su tvrdili da mu je preostalo samo nekoliko sedmica, danas dobro oseća i obrađuje svoje njive.“
***
Starca je posetio jedan otac čija je kćer imala tumor na mozgu. Prema mišljenju lekara, preostalo joj je još samo nekoliko meseci života. Otad je poneo nešto od njene odeće da bi je starac Pajsije blagoslovio i zamolio ga da se moli za njegovu devojčicu.
Starac mu je rekao:
„Ja ću se moliti za Vaše dete. Međutim, i Vi kao otac morate nešto žrtvovati zbog svoje kćeri, jer je Bog uvek milosrdan kada vidi da se ljudi žrtvuju za one koje vole.“
„Šta da žrtvujem, Starče“, upitao je otac.
„Imate li neku strast? Žrtvujte neku od njih.“
Budući duhovno neupućen, čovek je odgovorio:
„Nije mi poznato da imam bilo kakvu strast.“
„Da li pušite?“
„Da“, odgovorio je.
„Dobro, onda žrtvujte cigarete zbog zdravlja Vašeg deteta i Bog će je isceliti.“
Otac je obećao da će tako i učiniti. Održao je svoje obećanje i, postepeno, njegovoj kćerki bivalo je sve bolje, dok nije bila potpuno isceljena. Lekari su potvrdili da je njeno zdravstveno stanje ponovo normalno.
Otac je, međutim, zaboravio ili, bolje rečeno, prekršio obećanje koje je dao Bogu i ponovo počeo da puši. Istovremeno, na mozgu njegove kćeri ponovo se pojavio tumor i njeno zdravstveno stanje je postalo ozbiljno kao i ranije.
Otac je opet otišao kod starca Pajsija, tražeći da se moli za njegovu kćer.
Starac mu je tada rekao:
„Ako Vi kao otac ne možete da održite obećanje koje ste dali radi svog deteta i da žrtvujete strast koja razara Vaše zdravlje, onda Vam ni ja ne mogu ponuditi nikakvu pomoć.“
***
Tokom leta 1993. g. neki ljudi su počeli da šire glasine da će se Starac upokojiti u avgustu te godine. Zbog toga su mnogi monasi bili uznemireni. Jednog dana, otac David je odlučio da upita Starca da li je to istina i da li je to on sam rekao. Kada je stigao, Starac mu se i pre pozdrava obratio sledećim rečima:
„Ti znaš da se priča da ću umreti u avgustu. U januaru mi je jedan od mojih posetilaca rekao: ‘Oče, vi ćete umreti jer bolujete od ozbiljne hemoragije. ‘ Ja sam mu na to šaljivo uzvratio:
„Ne mislim da je tako. Sada nije pravo vreme da neko umre, mnogo je hladno. Avgust je pogodniji, jer je tada toplo.“ Ispričao sam mu to kao šalu, a on je proneo glas da sam rekao kako ću umreti u avgustu. Ne mogu čak ni da se našalim!“
***
Jedan monah, koji je uskoro trebalo da postane đakon a zatim i sveštenik, došao je kod Starca da uzme njegov blagoslov i da ga upita da li je Božija volja da postane sveštenik.
On mu je odgovorio da to jeste Božija volja, ali da bi trebalo malo sačekati. Pri tom je odredio odgovarajuće vreme.
Monah je ispovedio Starcu da on lično ne želi da postane sveštenik, ali da su manastirski starac i ostali monasi vršili na njega pritisak da to učini.
Starac Pajsije mu je savetovao da im bude poslušan. Tada mu je kazivao o sledećem događaju:
„Tada sam boravio u manastiru Stomio u Konici. Jednom sam se molio do kasno u noć i ispred mene se pojavio Gospod. Bio je odeven kao arhiepiskop i rekao mi je: „Moja je volja da postaneš sveštenik. Isto želim i u pogledu tog i tog mladića, iz tog i tog sela.“
Želeo sam da se sopstvenim razumom uverim u viđenje koje sam imao. Pošao sam u selo koje mi je Gospod spomenuo i upitao gde se nalazi dom tog i tog mladića. Kada sam došao, pretvarao sam se da sam tu samo u prolazu, da sam umoran i da želim da se odmorim, tako da su me pustili da uđem. Bili su iznenađeni, ali i obradovani mojom posetom. Upitao sam ih da li imaju dece i odgovorili su mi da imaju sina koji se u to vreme nalazio u školi. Upitao sam ih kakvi su njegovi planovi za budućnost, a
oni su mi odgovorili da u poslednje vreme razmišlja o tome da postane sveštenik. Rekao sam im da mu dopuste da učini kako želi, jer je Božija volja da on postane sveštenik. Nakon izvesnog vremena, mladić je rukopoložen. Tako sam se uverio da je viđenje koje sam imao bilo istinito.“
***
Starac Pajsije je jednom prilikom kazivao: Nedavno me posetio jedan episkop i rekao: „Moraš postati sveštenik i duhovni otac.“
Rekao sam mu da za to postoji jedna velika prepreka“.
„Kakve je prirode ta prepreka?“
Odgovorio sam: „Tokom rata bio sam radio operater i uzrokovao sam smrt mnogih ljudi. Ja sam obaveštavao generala gde da pošalje avione da bombarduju neprijatelja kad god je to bilo neophodno.“
„U tom slučaju“, dodao je episkop, „postoje prepreke i za kuvare, jer su pripremali hranu za one koji su se borili i ubijali ljude.“
„Ne znam da li postoje prepreke za kuvare. Jedino što znam jeste da ne mogu da budem sveštenik.“
Starac Pajsije je nastavio: „Postoji još jedan razlog zbog kojeg nisam želeo da postanem sveštenik. Želeo sam da monaški život proživim onako kako ja hoću! Ako postaneš duhovni otac, nemaš više izbora i moraš da primiš svakoga ko te poseti. Međutim, kada si prost monah, možeš da urediš sopstveni život. Ipak, stvari su se sada izmenile, jer sam prisiljen da svoj život prilagodim svojim posetiocima.“
***
Tokom 1986. g. Teodor A. se nalazio u vrlo lošem duševnom stanju. Neprestano se molio Bogu da mu otkrije nešto očigledno, čime bi osnažio svoju veru i rasterao „oblake“ neverja koji su ga mučili.
Jedne noći je ležao na krevetu i molio se, kada se našao u stanju kakvo nije bio u stanju da opiše. Da li je to bio san, viđenje ili iluzija? Nije mogao sa sigurnošću da kaže.
Video je sebe na skeli jedne visoke građevine, a trojicu svojih meštana na drugoj skeli. Iznenada, skela je počela da se ruši i on je padao zajedno sa njom. Tada je ugledao lepog, plavokosog mladića koji ga je posmatrao. Mladić je ličio na Gospoda. Sa Njim je bio jedan monah koji je uspeo da ga zadrži dok je padao i da ga bezbedno spusti na zemlju.
Monah je otišao da učvrsti skelu i da je vrati na njeno mesto, a zatim se obratio Teodoru:
„Tvoja skela je sada pričvršćena i nema opasnosti da ćeš pasti. Prema tome, ne treba da budeš uznemiren. Međutim, reci svojim meštanima da učvrste svoje skele, jer su u opasnosti.“
U tom trenutku Teodor se probudio, pitajući se šta može da znači viđenje koje je upravo imao. Od tog vremena, lik onog monaha duboko se utisnuo u njegovo sećanje.
Prošlo je pet meseci od dana kada je Teodor imao viđenje. Seoski sveštenik, otac Joanis, objavio je u crkvi da ide na Svetu goru i da bi ga mnogo obradovalo ako bi još neko iz sela pošao sa njim. Nekoliko ljudi je želelo da učestvuje u hodočašću. Teodor je čuo mnogo toga o Svetoj Gori, pa je odlučio da se i on pridruži ocu Joanisu.
Kada su stigli na Svetu Goru, najpre su posetili manastir Kutlumušu, a onda im je sveštenik rekao da idu u manastir Iviron. Savetovali su im da se zaustave na putu i da posete starca Pajsija, podvižnika koji je obitavao u blizini, i da uzmu njegov blagoslov.
Kada su stigli do Starčeve kelije, pozvonili su i Starac je pošao da otvori vrata, kako bi posetioci mogli da uđu. Kada ga je ugledao, Teodor nije mogao da poveruje sopstvenim očima. Prepoznao je lik monaha koji je zapamtio iz svog viđenja.
Starac Pajsije se pozdravio sa svakim posetiocem ponaosob. Kada je većina posetilaca prošla kroz kapiju, otac Pajsije je priklonio glavu i pogledao Teodora koji je stajao poslednji u redu i čekao da se pozdravi sa njim.
„Kako si, Teodore? Mi se često viđamo!“
Kada je začuo Starčeve reči, Teodor se istog časa uverio da je to bio onaj monah kojega je ugledao u svom viđenju. Odgovorio je:
„I ja Vas, Starče, dobro poznajem, ali Vas sada prvi put vidim u neposrednoj blizini.“
Starac se nasmejao i nastavio da se pozdravlja sa ostalim posetiocima.
Zahvaljujući pomoći koju mu je Bog ukazao posredstvom starca Pajsija, u Teodoru je ojačala vera. Pokušavao je da se što više približi Bogu kroz Crkvu i njene svete tajne. Često je posećivao Starca da bi se sa njim posavetovao i uzeo blagoslov. Nakon što bi napunio svoje duhovne „baterije“, vraćao se životu u svetu.
***
Otac X. , duhovnik iz Agrinija, posetio je starca Pajsija zajedno sa g. Dimitrijem M. Sveštenik je zamolio Starca da mu pokloni nešto od svojih ličnih stvari. Starac mu je poklonio svoju rasu. Tada je i g. Dimitrije zamolio za poklon i Starac mu je dao vunenu potkošulju.
Supruga g. Dimitrija je imala jedan zdravstveni problem. Čitavo njeno telo bilo je prekriveno čirevima koji su izazivali nepodnošljiv svrab i bol. Bila je veoma zabrinuta zbog svog zdravstvenog stanja. Muž ju je vodio kod mnogih lekara, ali nijedan nije bio u stanju da otkrije uzročnika bolesti, tako da nije mogao ni da prepiše odgovarajući lek. Njeno stanje se pogoršavalo i g. Dimitrije je bio veoma uznemiren gledajući kako njegova voljena supruga lati, dok on sam nije u mogućnosti da joj pomogne.
Jednog dana, kada se osećala vrlo loše usled nepodnošljivog svraba, Dimitrije se setio potkošulje koju je dobio od Starca i dao ju je ženi da je obuče. Pobožna žena je obukla potkošulju i, začudo, odmah zaspala. Spavala je vrlo dubokim snom. Kada se probudila, muž je primetio da su svi čirevi iščezli, zajedno sa svrabom i bolovima. Od tog dana, ova žena više nikada nije patila od ove bolesti.
***
Na stazi koja vodi do kelije starca Pajsija otac A. je susreo jednog invalida. Hramao je i hodao uz pomoć štaka. Kada ga je o. A. upitao kuda ide, odgovorio je da ide kod starca Pajsija. Zatim ga je o. A. upitao za razlog njegove invalidnosti, a čovek je odgovorio:
„Pre izvesnog vremena posetio sam oca Pajsija. Govorio mi je da bi trebalo da se popravim na mnogo načina.
Međutim, tvrdoglav kakav jesam, nisam ga poslušao, pa sam se čak i grubo poneo prema njemu. Nastojao je da mi da dobar savet ali je, videvši moje negativno raspoloženje, rekao:
„Trebalo bi da imaš na umu da će Bog dozvoliti da ti se dogodi saobraćajna nesreća koja će te naučiti smirenju i pomoći da se popraviš, inače se nikada nećeš opametiti.“
Čovek je ispričao ocu A. kako mu je Starac još nešto rekao što ne može da mu otkrije iz sasvim posebnog razloga.
„Tako sam“, nastavio je čovek, „pre izvesnog vremena doživeo saobraćajnu nesreću. Na žalost, moja žena i dete su poginuli a ja sam postao invalid. Budući da sam se opametio, odlučio sam da ponovo posetim starca Pajsija.“
Nakon nekoliko dana, otac A. je ponovo došao kod oca Pajsija da bi popravio česmu sa koje je Starac uzimao vodu. Iskoristio je priliku da ga upita šta se tačno dogodilo onom čoveku i na koji je način Starac predvideo saobraćajnu nesreću. Starac je odgovorio onako, kako je i obično odgovarao u sličnim situacijama:
„To su stvari o kojima ti ne mogu govoriti, niti ih mogu objasniti.“
***
Jedan od monaha je želeo da napusti manastir u kojem je primio postrig i da pređe u keliju Preobraženja, smeštenu nedaleko od Starčeve kelije.
I pre nego što je bilo kome ispovedio svoju pomisao, posetio je starca Pajsija. Kada je stigao, Starac mu je poželeo dobrodošlicu, doneo posluženje i, pre nego što je monah uopšte imao vremena da mu saopšti svoju pomisao, rekao:
„U naše vreme, Bog više nego ikad dejstvuje u našim životima na mnoge i zadivljujuće načine. Zbog toga nije potrebno da nešto osobito zahtevam ili želim za sebe, jer bi Bog mogao imati druge planove. On, na primer, možda želi da sutra pođem u Kinu i da tamo sagradim manastir.
U naše vreme sve je postalo moguće i zato se trudim da se u potpunosti oslobodim svoje sopstvene volje.“
***
Starac Pajsije se obično molio tokom čitave noći.
Jednom se dogodilo da ga je u 1 sat posle ponoći Božija blagodat „obavestila“ da se neko u svetu, po imenu Joanis, nalazi u istinskoj opasnosti. Istog trenutka je upalio sveću i počeo da se moli samo za Joanisa. Nakon pola časa, bio je „obavešten“ da je Joanis sada na sigurnom. Starac, međutim, nije znao šta se dešava.
Sutradan ga je posetio jedan mladić i ispričao mu ostatak priče koju je božanska blagodat ostavila nedovršenom. Rekao mu je da se suočavao sa vrlo ozbiljnim problemima i da je, došavši u bezizlazan položaj, odlučio da se ubije. Oko 12:30 po ponoći uzeo je svoj motocikl i napustio grad. Vozio je po strmom predelu da bi mogao da sleti sa puta i da pogine. Negde oko 12.50, kroz glavu mu je iznenada prošla jedna misao:
„Toliko pričaju o tom starcu Pajsiju na Svetoj Gori. Zašto ga ne bih posetio, pa ako ni on nije u stanju da mi pomogne, mogu da se ubijem.“
Taj mladić je bio Joanis, o kojem je blagodat Božija „obavestila“ starca Pajsija i za kojeg se on molio tokom prošle noći, u vreme kada se mladić spremao da skoči sa stene. Vrativši se sa Svete Gore, mladić nije opet otišao na stenu. Naprotiv, otišao je kod duhovnika i ispovedio se. Zahvaljujući Starčevim molitvama, vratio se Crkvi.
***
Kada je mali Teodor bio star samo godinu dana, dobio je visoku temperaturu koja mu je paralizovala noge, ruke, glas i čitavo telo. Nije mogao niti da hoda, niti da nešto drži u rukama, niti pak da govori. Lekari nisu mogli da učine ništa da bi mu pomogli.
Njegov deda, Hristos T. , čuo je za starca Pajsija. Godine 1991. poveo je Teodora na Svetu Goru. Noseći ga na rukama, uputio se u Starčevu keliju i zatražio da se moli za ovo dete. Starac je blagoslovio Teodora i rekao dedi da se ne brine, jer će dete biti izlečeno.
Od tog trenutka, detetovo zdravstveno stanje se postepeno poboljšavalo. Počeo je da hoda, da drži stvari u rukama i, uopšteno govoreći, osećao se mnogo bolje iako još nije bio sasvim izlečen.
Nakon godinu dana, u subotu 30. maja 1992. g., g. Hristos T. je ponovo pošao na Svetu Goru sa malim Teodorom. Boravili su u manastiru Kutlumušu gde je i ostavio Teodora, a sam otišao da poseti starca Pajsija. Dete nije poveo sa sobom budući da dečak nije bio u stanju da hoda strmom stazom koja je vodila do Starčeve kelije. Osim toga, nije više mogao da ga nosi na rukama, jer je dete znatno otežalo.
Kada ga je Starac ugledao gde dolazi, odmah je upitao:
„Kako je sada Teodor?“
G. Hristos T. je odgovorio da je dete sada nešto bolje, ali kako je dobilo na težini nije mogao da ga ponese na rukama, zbog čega je i ostalo u manastiru. Međutim, ukoliko bi mu neko pomogao da ga donese, mogao bi ga dovesti ovamo.
„Ne, nemojte ga zamarati noseći ga ovamo“, rekao je starac Pajsije. „Kada ispratim svoje posetioce, doći ću do manastira da posetim Vas i dete.“
G. Hristos T. se vratio u manastir Kutlumuš. Došavši do kapije, obavestio je o. Davida, vratara, da će starac Pajsije kasnije doći da ga poseti.
Monasi koji su to čuli mnogo su se iznenadili jer je Starac retko išao u posete, ali su se istovremeno i mnogo obradovali jer će ga videti.
Vreme je prolazilo, sunce je zašlo, a starac Pajsije još ne beše stigao. Gvozdena manastirska kapija je morala da se zaključa budući da je to bio jedini ulaz. I monasi i posetioci su bili veoma ražalošćeni što starac Pajsije nije uspeo da dođe.
Sledećeg jutra, u nedelju, g. Hristos i njegov unuk su pošli do „portarikija“[1], nesvesni šta se zapravo dogodilo. Imali su veliko iznenađenje za sve posetioce.
Otac David se obratio dedi:
„Dakle, starac Pajsije nije uspeo da dođe i da poseti malog Teodora?“
G. Hristos je, i ne znajući šta se zapravo dogodilo, odgovorio u prisustvu svih gostiju:
„Starac Pajsije je dolazio oko ponoći. Teodor se loše osećao i nije mogao da zaspi, a ja sam sedeo i čuvao ga. Tačno u ponoć začuli smo kako neko kuca na vrata i ja sam upitao ko je to.
„Starac Pajsije. Došao sam da posetim Teodora.“
Ustao sam i rekao:
„Uđite, Starče.“
Vrata su se otvorila, Starac je ušao i seo pored Teodora. Prekrstio ga je i poljubio u čelo, a zatim mu dao ikonicu Presvete Bogorodice (tu ikonicu je Teodor držao u rukama). Nakon što mu je rekao da će mu biti dobro, Starac je otišao.“
Svi koji su se zatekli u odaji bili su zaprepašćeni. Jedini koji još uvek nisu razumeli šta se dogodilo bili su Teodor i njegov deda.
Deda je shvatio šta se zapravo dogodilo tek kada su mu o. David i ostali objasnili sledeće:
a) Manastirska kapija i vrata zatvaraju se sa zalaskom sunca i ponovo otvaraju tek u svanuće.
b) Ne može se ući kroz prozore, jer se na njima nalaze gvozdene rešetke.
v) Gostionica je bila prepuna posetilaca i, ukoliko bi neko i našao neki drugi način da uđe, morao bi nekoga da upita gde je Teodorova soba.
g) Najzad, niko nije video Starca osim Teodora i njegovog dede.
***
Jednog dana posetio sam Starca i upitao ga:
„Oče, želeo bih da mi objasnite sledeće: ako je svetitelj u Solunu i ljudi ga tamo vide, da li on može istovremeno da bude i u Atini, da u bolnici poseti bolesnika koji ga je molio za pomoć a da pri tom bude nevidljiv za ostale ljude u bolnici?“
„Naravno da može! On duhovnim putem odlazi da vidi bolesnika i da dodirne njegovu glavu. Ponekad ni sam bolesnik nije svestan svetiteljevog prisustva. Tek kada izađe iz bolnice i pođe da ga poseti, sveti mu kaže: „Posetio sam te u bolnici, dok si bio u toj i toj sobi, a ti uopšte nisi obratio pažnju na mene, pa mi nisi čak ni zablagodario!“
***
Starac nam je kazivao o jednom čudesnom događaju koji se zbio u vreme dok je još boravio u Konici:
„Bog je pravedan i ako duša skrušeno moli za Njegovu pomoć iskreno verujući u Njega, učiniće sve što će biti na korist takvoj duši.
Dok sam bio u manastiru u Konici, molio sam se tokom noći, kada me Bog na čudesan način „obavestio“ da moram poći do jednog velikog grada u Grčkoj… Rekao mi je samo to i ništa više. Otišao sam do tog grada i, ne znajući šta da učinim, pošao sam da posetim jednog prijatelja. Kada sam napustio njegovu kuću, počeo sam da lutam ulicama pitajući se zašto mi Bog nije dao više uputstava. Dok sam prolazio pored neke kuće, pomislio sam kako bi trebalo da zazvonim na njena vrata. Oklevao sam razmišljajući kako da zazvonim na vrata nepoznatog doma a da pri tom ni sam ne znam šta hoću od njenih stanara. Međutim, moja pomisao je bila uporna i vrlo snažna.
Pozvonio sam i bio veoma iznenađen kada sam nakon nekoliko minuta ugledao jednu staru monahinju kako izlazi iz kuće. I pre nego što sam bilo šta mogao da kažem, obratila mi se sledećim rečima:
„Blagoslovite, Oče. Sigurno Vas je Bog poslao jer sam veoma grešna. Uđite, molim Vas.“
Ušao sam a ona je nastavila da govori: „Već dugo se molim Gospodu da mi pošalje nekoga od Njegovih ljudi koji će mi reći šta da učinim.“
Zatim mi je ispričala zbog čega živi u svetu. Nakon što smo porazgovarali o problemu i našli rešenje saglasno sa voljom Božijom, rekla mi je da postoji još jedna monahinja sa istim problemom. Zamolila me je da je pronađem i da joj pomognem, što sam i učinio. Nakon ovog događaja, vratio sam se u manastir ispunjen dubokim strahopoštovanjem zbog Božijeg promišljanja o ovim dušama i o njihovoj vrlini, odnosno, o tome da žive tako uzvišenim duhovnim životom a da su tako skrivene od sveta.“
***
Otac Pajsije je jednom prilikom boravio u manastiru Kutlumušu. Bila je zima i bilo je mnogo snega. Jednoga dana, u zoru, pošao je kroz šumu, da bi jednom svešteniku
pomogao pri služenju Liturgije. Dok je koračao zavejanom uskom stazom, suočio se sa medvedom koji je išao prema njemu.
Kada mu se medved sasvim približio, otad Pajsije je iz svoje torbe izvadio jednu od dve prosfore i ponudio je medvedu. Medved je uzeo prosforu, poklonio se i otišao!
U vreme kada je već boravio u keliji Panaguda pri manastiru Kutlumušu, neko ga je, načuvši za ovaj događaj, upitao da li je to istina. Starac je odgovorio:
„Kako da se setim nečega što se dogodilo još u vreme dok sam bio u Konici!“
„Zar je moguće da se zaboravi jedan takav događaj“, upitao je hodočasnik.
„Dobro, ako je medved već bio gladan, zašto onda ne bi uzeo prosforu i pojeo je?“
***
Otac Pajsije nam je pričao kako se u mladosti uspinjao Svetom Gorom i lutao nekoliko dana.
Nije mu bio poznat ni dan ni datum, kao ni način na koji će naći put do svoje kelije. Iznenada se pred njim pojavio neki monah, koji se prilično razlikovao od ostalih monaha. Lice mu je bilo čisto i svetlo i čitava njegova figura bila je posvećena. Bio je odeven u staru mantiju sa mnoštvom zakrpa. Umesto dugmadi, koristio je komadiće drveta. Oko vrata je nosio malu torbu koja je takođe bila puna zakrpa.
Starac ga je pozdravio i upitao da li zna koji je dan i datum. Monah je uzeo torbu i iz nje izvadio komadiće drveta pomoću kojih je počeo da broji. Tako je izračunao koji je dan i datum i rekao Starcu. Starac ga je zatim zamolio da mu pokaže kojom stazom da stigne do svoje kelije i podvižnik ga je poveo. Starac se zahvalio, uzeo njegov blagoslov i spremao se da krene. Dok je još uvek razgovarao sa Starcem, podvižnik je iznenada nestao. Posle svega, Starac nam je rekao da smatra da je to jedan od „nevidljivih podvižnika“ koji, prema drevnom predanju, obitavaju na Svetoj Gori.
***
Na dan 17. januara 1991, u 3 časa ujutro, jedan od monaha je došao da obavesti oca Pajsija da je upravo započeo rat u Iraku. Došavši do njegove kelije, uperio je svetlost lampe ka prozoru kapele, jer je znao da se Starac u to vreme moli. Tada je pokucao na kapiju. Ubrzo potom, Starac je došao da otvori kapiju i upitao:
„Ko je to?“
Monah mu je rekao svoje ime i, pre nego što je uspeo da bilo šta progovori, Starac mu je kazao:
„Pre otprilike 45 minuta obavešten sam da je počeo rat u Iraku i da je bilo strašnih razaranja.“
Monah je na to dodao:
„Oče, ja sam upravo stigao da bih Vam saopštio tu vest, ali izgleda da Vaš sopstveni „televizor“ pripada najsavršenijem tipu i da nemate potrebe za informacijama!“
***
U utorak Svetle sedmice 1984, starac Pajsije je u ponoć imao užasno viđenje.
Ispred njega se prostirala dolina i na njoj žito koje je tek počelo da klija. On je stajao izvan ograde što je okruživala livadu i palio sveće. Sveće su bile namenjene preminulima (starac je imao običaj da pali sveće i da ih stavlja u limenke; činio je to za svakoga ko je patio, bilo da je živ ili mrtav).
Sa leve strane ove doline nalazilo se divlje, pusto, mračno i neplodno tlo prepuno kamenja. Ovo tlo se neprestano potresalo i njime je odjekivalo glasno zavijanje. Starac je primetio da su to zavijanje izazivale hiljade srceparajućih jecaja. Nije mogao da otkrije njihovo poreklo, ali je u njihovom zvuku prepoznao strašan bol.
Dok je patio i u isto vreme se čudio šta bi ovo viđenje moglo da znači, začuo je neki glas koji mu je objasnio da dolina sa tek proklijalim žitom označava groblje sa dušama mrtvih što će biti vaskrsnuti, dok je strašno mesto sa leve strane za duše onih /nepokajanih/ koji su decu ubijali abortusom.
Ovo viđenje mu je izazvalo toliko bola da, kada se oporavio, iako iznuren, nije bio u stanju da otpočine i zaspi.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Mala prijemna odaja pored ulaza u manastir, u kojoj posetioci bivaju posluženi kafom ili čajem pre nego što uđu u sam manastir (prim. izd. )