НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Црквено уређење на Јадранском приморју
 
Јадранско приморје почињући од реке Раше у Истри па до Љеша на југу, и до Колубаре и Рудника на истоку. У почетку ширења Хришћанства на Балкану називано је Далмација. Главни град у њему био је Солина. Према томе и све цркве биле су потчињене својој метрополи Солини. Крајем III века цар Диоклецијан одвојио је Дукљу, Скадар и Љеш и образовао је од њих провинцију Превалис, са центром Скадар. До IV века обе ове метрополе као ближе Риму биле су под влашћу папа, али у IV века после деобе царства 395. године папе су настајале да цела западна половина полуострва остане под њихову влашћу, без обзира на политичке границе.
Међутим, политичке прилике ишле су у прилог Цариграду. Римска (западна) половина царства уништена је 476. године. То је учинило да скочи вредност Цариграду и у црквеном погледу. И како је још цар Валентинијан. 437. уступио источном царству северозападни део Балканског полуострва, то је безмало цело полуострво било под Цариградом у политичком погледу. Разуме се по себи да је Цариград тежио да и у црквеном погледу те покрајине отргне од папе и Рима и потчини их патријарху у Цариграду. У том смислу треба разумети и стварање Јустинијане Приме.
У VI веку Авари су направили пустош на Балканском полуострву. Градови Солина, Епидаур (Дубровник), Дукља и Скадар – разрушени – више не постоје. У њиховој близини поничу Сплит и Дубровник, Дукља није обновљена, једино се одржао Скадар, а основан је и нови град Бар. Све те земље и градови у политичком погледу потпадаху и даље под Цариград. Јављају се нови политички и црквени центри Сплит и Драч. У Сплит је пренета архиепископија из Солине, а Драч постаје центар за Превалне и Епир. Становништво је само у приморју, у градовима, хришћанско, у унутрашњости су Срби и Хрвати незнабошци. Папе се труде да их одрже под својом влашћу у земљама које су им биле потчињене, и да их преведу у Хришћанство, али посао иде врло тешко. Између Цариграда и Рима води се борба. У VIII веку цар Лав III Исавријан (717-741), беше забранио поштовање икона, (726) папе су биле томе противне. Цар Исавријан издаде затим други указ којим забрани сваку употребу икона, па онда отпочеше још енергичнију опозицију царевим реформама. Тада Исавријан од папске власти одузе 732. године поред осталог и све земље солунског викаријата као и Архиепископију Прву Јустинијану и потчини их патријарху. И тако цела западна половина полуострва дође под власт Цариграда, под папом остаде само стара Солинска архиепископија, која се сада зове Сплитска; али како је кроз дуги низ векова приморје било под Византијом, то је и тамо грчки језик у богослужењу отимао маха. У IX и X веку беше постојала јака византијска партија, многи се отпадише од Рима, чак и епископи Сплита, Задра, Трогира и Дубровника посвећиваху се од патријарха или његових архиепископа и изгледаше као да ће Цариград преотети маха. Ово је био велики удар за папску власт због чега папе од тога доба старају се свима силама да поврате своја права.
Нови јужни политички центар Драч постаде и црквени центар, али потчињен увек патријарху у Цариграду. Под Драчку митрополију потпале су епископије са седиштима у Љешу, Дукљи, Скадру, Дривасту (северно од Скадра), Пилоту (између Зете, Призрена и Скадра), Улцињу, Бару.
У IX веку кад се Карло Велики крунисао за императора Римљана; оспорио му ово право византијски цар те међу њима настаде борба која се заврши миром у Ахену (812) који је потписао и византијски цар Нићифор. По овоме миру градови Задар, Сплит, Трогир, острва Раб, Црес и Осор као и цело приморје далматинско потпадоше под власт Византије. У црквеном погледу тамо је била власт папа, те сад поче Цариград да се шири.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *