ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
Црквено уједињење
Кад је остварено политичко уједињење није престављало собом никакву тешкоћу црквено уједињењен. Још 18. децембра 1918. године беше се скупила конференција самосталних цркава у Карловцима на којој беху представљене Србија (аутокефална), Карловачка митрополија (аутокефална), Црногорска црква (аутокефална) и Босанско-херцеговачка црква (аутономна) и далматинско-истарска. На тој конференцији би изјављена жеља да су сви за уједињење, и да се отпочне рад на уједињењу свих српских цркава. Како је неко требао да узме иницијативу за извођење овога посла, то се сви сложише у томе да исту преузме београдска митрополија. У том циљу би сазван Архијерејски сабор 25. фебруара 1919. године који донесе одлуку да се у што скоријем времену сазове конференција свију архијереја како аутокефалних тако и свих других који потпадају под нашу државу, на којој ће се сви упознати са досадашњим радом по питању ујединитеља, као и да се утврди план будућег рада.
Конференција је сазвана 11. маја 1919. године у Београду и на њој је констатовано духовно, морално и административно јединство свих црквених области. На тој конференцији изабран је привремени одбор епископа, под именом “Средишни архијерејски сабор уједињене српске цркве”, са седиштем у Београду. Да би рад овога сабора имао званичан карактер Краљ је санкционисао “Уредбу о устројству Архијерејског сабора” (од 28. августа 1919. године) од 12 чланова.
Овај сабор прво је отпочео преговоре са буковинским митрополитом због Задарске и Боко-которске епархије. Отпусна грамата следовала је 9/22 новембра 1919. године. Затим су настављени раније започети преговори са Цариградском патријаршијом од 1914. за области у Македонији, као и за отпуст Босанске и Херцеговачке цркве. Једновремено са овим покренуто је и питање о обновљевању Пећке патријаршије. У Цариграду је тада била упражњена катедра због оставке Германа V (1918. године) те се преговори морали водити са Синодом. Између делегата српских и грчких постигнут је споразум 11. марта 1920. године и тиме добивен од Синода декрет 19. марта 1920. године.
Кад су тако повољно завршени преговори краљевим указом од 17. јуна 1920. године проглашено је уједињење православних црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У састав су ушле: Београдска, Карловачка и Црногорска митрополија, дотле аутокефалне; Босанско-херцеговачка митрополија као аутономна; Задарско-истарска и Боко-которска епископија затим митрополије Скопљанска, Рашко-призренска, Велешко-дебарска, Битољска (Пелагонијска), Преспанско-охридска, део митрополије Воденске, митрополија Струмичка и део Полеанске (Дојранске) епископије.
На тај начин извршено је уједињење свих српских цркава у једну, и тиме остварен многовековни сан народа српског и свештенства српског.
Добар дан,
Може ли се ово књига купити и где ?
Поздрав
Стеван Драшковић