НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Црквено уједињење
 
Кад је остварено политичко уједињење није престављало собом никакву тешкоћу црквено уједињењен. Још 18. децембра 1918. године беше се скупила конференција самосталних цркава у Карловцима на којој беху представљене Србија (аутокефална), Карловачка митрополија (аутокефална), Црногорска црква (аутокефална) и Босанско-херцеговачка црква (аутономна) и далматинско-истарска. На тој конференцији би изјављена жеља да су сви за уједињење, и да се отпочне рад на уједињењу свих српских цркава. Како је неко требао да узме иницијативу за извођење овога посла, то се сви сложише у томе да исту преузме београдска митрополија. У том циљу би сазван Архијерејски сабор 25. фебруара 1919. године који донесе одлуку да се у што скоријем времену сазове конференција свију архијереја како аутокефалних тако и свих других који потпадају под нашу државу, на којој ће се сви упознати са досадашњим радом по питању ујединитеља, као и да се утврди план будућег рада.
Конференција је сазвана 11. маја 1919. године у Београду и на њој је констатовано духовно, морално и административно јединство свих црквених области. На тој конференцији изабран је привремени одбор епископа, под именом „Средишни архијерејски сабор уједињене српске цркве“, са седиштем у Београду. Да би рад овога сабора имао званичан карактер Краљ је санкционисао „Уредбу о устројству Архијерејског сабора“ (од 28. августа 1919. године) од 12 чланова.
Овај сабор прво је отпочео преговоре са буковинским митрополитом због Задарске и Боко-которске епархије. Отпусна грамата следовала је 9/22 новембра 1919. године. Затим су настављени раније започети преговори са Цариградском патријаршијом од 1914. за области у Македонији, као и за отпуст Босанске и Херцеговачке цркве. Једновремено са овим покренуто је и питање о обновљевању Пећке патријаршије. У Цариграду је тада била упражњена катедра због оставке Германа V (1918. године) те се преговори морали водити са Синодом. Између делегата српских и грчких постигнут је споразум 11. марта 1920. године и тиме добивен од Синода декрет 19. марта 1920. године.
Кад су тако повољно завршени преговори краљевим указом од 17. јуна 1920. године проглашено је уједињење православних црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У састав су ушле: Београдска, Карловачка и Црногорска митрополија, дотле аутокефалне; Босанско-херцеговачка митрополија као аутономна; Задарско-истарска и Боко-которска епископија затим митрополије Скопљанска, Рашко-призренска, Велешко-дебарска, Битољска (Пелагонијска), Преспанско-охридска, део митрополије Воденске, митрополија Струмичка и део Полеанске (Дојранске) епископије.
На тај начин извршено је уједињење свих српских цркава у једну, и тиме остварен многовековни сан народа српског и свештенства српског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *