ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Укидање Пећке патријаршије
 
Да би нам био што јаснији узрок укидања Пећке патријаршије треба се с једне стране сетити револуционарног рада свих српских патријарха почињући од патријарха Јована и до Арсенија IV, а с друге стране ситуације политичких прилика, нарочито после ратних успеха Аустрије и Русије противу Турака. У целој Европи беше створено у то доба мишљење да је Турцима дошао крај, и да је само питање времена када ће ишчезнути из Европе.
Аустрија још за владе цара Леополда беше силазила до Скопља и Велеса; истина, она потом би враћена, али за владе Карла VI у рату 1716-1718. године опет заузе нешто земље на Балканском полуострву. То јасно сведочи да је Аустрија већ била управила правац своје експанзије против Турске.
Русија за владе цара Петра Великога (1682-1725) беше заузела Азов и спустила се на Црно море. Руски успеси нарочито беху појачани за владе царице Катарине II (1762-1786). У рату 1768-1774. Русија потуче турску флоту у Чесменском заливу (на малоазијској обали), а њена сувоземна војска спусти се низ Молдавију и Влашку и продре у Бугарску, опколи великог везира код Шумена, те би закључен Кучук-канајрџијски мир (1774) на обали Црнога мора. По том миру Влашка и Молдавија добише аутономију а Русија протекторат над хришћанима у Турској.
Даљи планови у погледу деобе Турске јасно су оцртани у савезу између Катарине II и Јосифа II по коме је Русија имала да добије целу северну обалу Црнога мора и нека острва у Егејском мору; Влашка, Молдавија и Бесарабија да образују самосталну државу Дакију; Аустрија да добије Србију, Босну и Херцеговину а од Млечића Далмацију, с тим да Млечићи у накнаду заузму Крит и Мореју (Пелопонез), а од осталих делова Турске да се обнови “Грчко царство” с престоницом у Цариграду а са владаоцем, унуком руске царице Катарине II. Такви су планови били у XVIII веку.
За нас је важно да центар Балканског полуострва и јужни његови делови били намењени образовању “Грчкога царства”. Морамо напоменути да се та мисао породила код Грка после великих пораза турске војске пред крај XVII века, али око половине XVIII века беше већ сазрела. Носиоцем њеним била је Цариградска патријаршија. По њеном плану кад Аустрија заузме северну половину Балкана а Русија северну обалу Црног мора, можда Бесарабију, Молдавију и Влашку, Грци треба да буду спремни да могу заузети центар Балканског полуострва и јужне делове. Али њима је на путу стајало то што је становништво на целом том простору било словенско. Као још јача историјска препрека беху Пећка патријаршија са словенским језиком и Охридска архиепископија са словенским становништвом и грчким богослужбеним језиком, али и администрација са нижим свештенством на словенском језику.
Због тога Грци израде план да укину Пећку патријаршију и Охридску архиепископију, па да у тим крајевима заведу грчке архијереје и свештенство, одмах затим грчко богослужење и школе, а већ трговину су и иначе држали Грци и Цинцари, те кад се уклони турска војска и администрација њено место да заузме грчка, да се тако обнови Грчко царство.
Услед тога кад избеже патријарх Арсеније IV употребише Грци све могуће интриге против Срба, те уместо да се нов патријарх бира у Пећи, на сабору, Грци издејствоваше код Порте да новога патријарха изабере Цариградска патријаршија (1739). И би изабран Грк Јанићије III Караџа. Не зна се какав је споразум имао са Турцима, али је мрзео и српски народ и српско свештенство. Његов грцизам показао је одмах у томе што на место избеглих архијереја на упражњене катедре није хтео да постави Србе, већ је постављао Грке. Сем тога свештенство и истакнутије људе пањкао је и опадао код Турака и у Цариграду. Био је велики материјалиста те је глобио народ и свештенство; најзад, опљачкао је патријаршију узевши све драгоцености и кренуо се да бежи за Цариград (1746). Калуђери то одмах опазе, објаве Србима у Пећи, те се ови даду у потеру за њим, стигну га у Скопљу и отму му драгоцености и поврате их у ризницу. Сем тога мада је он уредно наплаћивао од народа, цркава и манастира своје приходе, није плаћао Турцима разрез порезе на патријаршију те је оставио презадужену[1].
Срби су сада хтели да бирају себи новог патријарха, али Цариградска патријаршија која беше после Арсенија III узурпирала то право Пећи (Србима), не хтеде га вишу испустити из руку, те поради код Турака да се нови патријарх такође бира у Цариграду. Због тога видимо да по нашим споменицама после Грка Јанићија дошао је за патријарха Атанасије II 1747-1752 родом из Скопља и као митрополит скопски помиње се до 1747. године. Не зна се тачно да ли је послат из Цариграда или је изабран у Пећи. Он је рукоположио црногорског митрополита Василија Петровића Његоша 1750. године и дао му титулу “егзарх Светог Трона Пећког”. Повратио је драгоцености патријаршије што их је однео собом патријарх Арсеније IV. На престолу је био пет година. Умро је 1752. године. У почетку те године био је у Црној Гори и отуда писао царици Јелисавети (Петроград) у корист Црногораца.
После Атанасија дошао је Гаврило II Михић. Он је био Босанац, родом из Сарајева. Он се потписивао: митрополит добро-босански и вселенскаго патријашескаго свјетјејшаго трона цариградског екзарх.
Око тога времена налазимо молбу босанског везира Ахмеда и паше Пармаковића да се у Пећи за патријарха постави Грк, јер Турци имају више поуздања у Грке. У то време јавља се на патријаршком престолу у Пећи збиља патријарх послан из Цариграда Гаврило III. Он изјављује да не може да плаћа дугове подвласне му нишке митрополије, услед тога пристаје да Царцградска патријаршија плати дугове и постави митрополита. Даље, за њега се зна да је покушао да наговори Зећане, Белопавлиће и друга племена да не признају црногорског митрополита на Цетињу, већ да им он постави засебног митрополита. Но ови му на то одговорили да они имају свога митрополита и други им не треба. Године 1758. он је дао оставку и настанио се у Цариграду; не знају се разлози због којих је дао оставку.
После Гаврила III тј. 1758-1763. године – до патријарха Васиља Бркића помињу се ови патријарси: Вићентије; Пајсије II Грк; Гаврило IV Грк и Кирило. Ништа поуздано не зна се шта је ко радио.
Последњи патријарх Србин био је Василије Бркић (1763-1765). За њега се зна да је био архиђакон патријарха Арсенија IV; 1760-1763. године био је митрополит у Сарајеву. На престо је ступио пре августа 1763. године а управљао је до априла 1765. године. Њега је оклеветао као издајника и шпијуна Грк Калиник да би му преотео катедру. У то време (1763. и 1764.) био је рат између Аустрије и Турске и аустријска војска коју су водили банови Никола и Петар Зрињски заузела је Печуј и дошла до Осека где је спаљен мост. Јамачно да је овај рат изазвао покрет и међу Србима, те је ово добро дошло Калинику да опадне патријарха Бркића код Турака. Турци су га послали на заточење 1765. године у априлу на острво Кипар. Одатле је избегао у Црну Гору где је остао до краја 1766. године. Кад је у Црну Гору долазио кнез Долгоруков због питања Шћепана Малог онда је Василије отишао са њим прво у Италију а затим у Русију. Русија је у то време радила на обновљењу грчког царства чији император требао је да буде син Катарине II. Патријарх Василије као добар познавалац Балкана давао је кнезу Орлову одговоре на питања те је тако постао спис Опис турских области и живот хришћана у њима.
Последњи патријарх био је Грк Калиник II. Кад је он дошао на патријаршијски престо, јамачно под притиском патријарха из Цариграда, напише молбу султану Мустафи III (1757-1774) за коју задобије и неколико српских архијереја[2] да се Пећка патријаршија присаједини Цариградској.
Турци су од своје стране одавно помишљали на укидање, али захваљујући прво томе што је патријаршија плаћала данак 70.000 акчи годишње (и за берат за новог патријарха 100.000 акчи) а друго, захваљујући турском јавашлуку, ту мисао нису приводили у дело. Али како је патријаршија била страшно презадужена, особито од кад су Грци почели долазити за патријархе, то цариградски патријарх имајући у виду обновљење “Грчког царства” успе доказати султану Мустафи III да због револуционарног рада пећких патријарха треба укинути то гнездо српско и потчини га под цариградску патријаршију која је вазда била “верна и одана султану”. Сад дође на ред питање дугова. Но патријарх Самуило Ханцерис (1766-1768) се и за то био постарао. Уз припомоћ богатих и утицајних Грка у Цариграду Јована Ипсиланти, великог драгомана на Порти, Суцова, Мурузу и Ризо, он успе да скупи потребну суму новца и положи Порти. Султан Мустафа III изда ферман 13. септембра 1766. године по коме укину самосталност Пећке патријаршије, а њене епархије потчини под Цариградску патријаршију. Да се пак не би опет појавио у Пећи који самозвани патријарх, буде у Пећи укинута и архијерејска катедра и Пећ у црквеном погледу би подвргнут под Призрен.
Одмах из Цариградске патријаршије дојуре изасланици који уз припомоћ турских власти дођу у патријаршију и покупе све златне и сребрне сасуде и друге ствари као и све драгоцености ризнице Пећке патријаршије од српских царева и краљева, као и патријарха, исто тако и приходе са добара патријаршије и однесу у Цариград[3].
Затим дођу нови епископи Грци који мимо сваког божјег и људског закона, без икаква разлога и кривице, збаце све Србе архијереје помоћу турских власти и наместе Грке.
Нови грчки епископи одмах избаце из цркве словенске књиге и словенско богослужење и заведу грчке књиге и грчко богослужење. Услед тога по црквама више главе светаца почеше Грци брисати и премазивати словенске натписе и замењивати их грчким натписима. Словенске књиге, пак, спаљиваху и уништаваху у намери да се утре сваки траг славизму, те да се православни Срби јелинизирају.
Како је привилегијама цркви припадало право отварања и школа то ускоро отворише Грци по свима већим местима грчке школе да би довршили јелинизирање.
Тако је завршила свој живот Пећка патријаршија у XVIII веку[4]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Митрополит црногорски Василије Петровић у својој књизи Историја Црне Горе која је писана 1754. године као савременик за Јанићија каже: ,,…у години 1737. Јанићије Караџа, Грк из Цариграда, дао је султану молбу у којој је представио како су Срби са патријархом и архијерејима своје народности били неверни Турској шурујући час са Русијом, час са цесаром (Бечом), час са Венецијом. То га је препоручило те је султан Мухамед дозволио да Јанићије Караџа буде патријарх српски. Он је много уцвелио српски народ. Идући са султановим ферманом постављао је Грке архијереје, народ је мужио и новац насилно изнуђивао… Најзад је побегао опљачкавши и цркве и народ а нарочито патријаршију”. Кад је побегао из Пећи постављен је за митрополита ахлкидонског, а 1760. године постао је патријарх цариградски (1760-1764). Много је допринео својим радом да се убрза укидање Пећке патријаршије.
  2. Из фермана о укидању Пећке патријаршије види се да су тај акт потписали: митрополит нишки Гаврило (раније патријарх пећки под именом Гаврило III); скопски митрополит Константин, босански Серафим, ужички Митрофан, београдски Јеремија, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврил.
  3. Цариградски је патријарх ове ствари у Цариграду после продао све на добош, да би дошао до новца.
  4. Деветорица од ових митрополита и епископа: самоковски, штипски, скопљански, нишки, београдски, ужички, новопазарски, босански и херцеговачки обрате се преко митрополита Саве Петровића (Црна Гора) за посредовање Русији. Сава напише писмо митрополиту московском Платону, али од свега тога није било ништа. Сви су помрли као изгнаници.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић