НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Отпор Срба према хришћанској вери
 
Напред смо казали да је властела у хришћанству гледала политичку потчињеност Византији, те због тога и кад је примала хришћанство, примала га је под морање, и то је обично трајало само донде, док се не би измениле политичке прилике; чим би се оне измениле, враћали се незнабожачкој вери.
Но ни прост народ није видео у хришћанству нешто особито из разлога што су то хришћанство проповедали Грци из политичких рачуна, те су наши преци слушали само лепе речи а гледали супротна, често нехришћанска дела. Хришћанство је за наше претке значило ропство; међутим живот је код њих био вођен по задругама и племенима те су сви били не само слободни, равни и браћа формално, већ стварно и у истини. Хришћанство, дакле, претпоставља разбијен државни живот, где су издвојени сталежи, где има хијерархије политичке, црквене и друштвене уопште, те је потребно учење да су сви људи синови божји, да су сви равни и сви браћа, да нема роба и господара итд. Међутим, те хијерархије није било код наших старих и за њих због тога оно није било ни тако примамљиво.
Али њихов начин живота није се могао одржати у новој средини. Култура иде напред, она руши старе облике и ствара нове. И Грци су нека пута живели патријархалним животом; но кад су створили државу настало је ново доба и нове прилике; дошла је и хијерархија. Зато и наши преци налазећи се између Цариграда и Рима нису се могли више одржати у тим старим облицима друштвеног уређења. Због тога сви они који су долазили у ближи додир са грчко-римском културом подлегли су јој, те се они погрчили или пороманили. Отпор су могле давати само велике масе у повученим крајевима до којих је нова култура слабо допирала. Тај отпор је био силан, почиње од VII и траје званично до IX, а стварно до XII и XII века. Јер, по свему изгледа, да је и Свети Сава преводио људе из незнабоштва у хришћанство.[1]
Посао око примања хришћанства, пак, изгледа да је ишао врло тешко. Наши се нису лако растајали са старом вером и старим обичајима, старо је за њих било пуно поезије и привлачности, а ново – на грчком и латинском језику неразумљиво, или доцније на словенском језику делимично разумљиво, али прозаично, по садржини пак тешко разумљиво, пуно неприступачних богословско-философских теорија, те су апостоли хришћанства морали попуштати. Старе домаће богове заменили су нови свеци, тако је остала слава, домаћи заштитник. Особине пак старих богова приносили су на свеце хришћанске који су падали у исте дане.
На тај начин покрштавање балканских Словена као и Срба није ишло тако глатко и брзо као на пример код Руса и других народа, већ мучно и са великим отпором. Отуда у нашем народном хришћанству има доста елемената из незнабожачког доба очуваног до данас, нпр. обичаји о Божићу, Ђурђевдану, Ивањдану, додоле, врачања, бајања итд.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По Доментијану: Немања је изгнао јеретике (богомиле) и „капишта разруши и идоле сокруши“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *