НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
ДРУГИ ПЕРИОД: НАЈСЈАЈНИЈЕ ДОБА У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
 
I. Од аутокефалности до Патријаршије
 
Шта је претходило оснивању Српске архиепископије?
 
У првоме периоду решено је неколико најважнијих питања у историји Српске цркве. Она је стала уз Цариград што значи приступила православљу; решено је било питање језика те је тиме само собом решено питање да православље продре у прост народ да би га могао разумети; од стране цркве учињена су попуштања у погледу народних традиција и народних имена. На тај начин Срби стичу националну цркву. Но за националну цркву потребна је била и национална држава, где би се црква могла развијати; али ње није било у пуном смислу речи, тј. постојала је Рашка као жупанија потчињена Византији; постојала је Зета као краљевина каткад самостална, каткад потчињена; постојале су и друге мање жупаније, али све је то било несигурно, све је то било од данас до сутра. Јер православну Зету, ради краљевске круне, Михајло одведе у католике; словенски Охрид после пораза 1018. погрчи се; Грци потчинише бугарску цркву под цариградску патријаршију 972-1186. Хрвати се полатинише итд. Све нам то даје слику ондашњих прилика, из које се види да је све било колебљиво, несигурно. Но положај Српске цркве није био отежан само услед колебљивости политичких прилика, он је био тежак и у чисто црквеном погледу. О Српску цркву се отимаху још увек римски папа и цариградски патријарх. Иако пред крај XII века изгледаше да је свршена ствар са питањем православља у Србији, нарочито после Немање и његове велике оданости према православљу, јер и сам оде у калуђере, прво у Студеницу, потом у Свету Гору (Ватопед), где са сином Савом подиже Хиландар; у почетку XIII века услед IV крстачког рата (1202-1204) измени се стање у корист римокатолицизма тако да на Балкану пониче Латинско царство (1204-1261), те је тамо требао да преовлада римокатолицизам.
Дакле, тешкоће за Српску цркву беху и унутрашње и спољашње; и политичке и чисто црквене. Ми знамо да је Немања уступио престо своме млађем сину Стевану, по жељи Византије, а да је старијем Вукану још раније уступио био само Зету са још неким покрајинама. Немања је објаснио Вукану да то тако мора бити због стицаја политичких прилика и Вукан је мировао док му је отац био жив, али чим отац склопи очи Вукан зажели да ступи на очев престо и да збаци млађег брата Стевана. За овај циљ он се обрати папи Иноћентију III са молбом да поручи Мађарима да га помогну. За ову помоћ обећа папи да ће му потчинити Српску цркву. Но Мађари ставе услове да Вукан призна над собом мађарску власт. Вукан и на то пристаде. Тада му Мађари даду војску и он збаци Стевана с престола 1202. Чим је свргао Стевана он призна папско старешинство и католичку веру као државну.
Кад виде свештенство шта се догоди, како папски легати уводе латинску а избацују словенску службу кад виде властела како Мађари почеше господарити Србијом, скочише против Вукана и како услед промене на престолу мађарском (Емерик беше умро 1204) изби грађански рат, те Мађари не могаше помоћи Вукану, то наши помогоше Стевана те понова заузе престо. Вукан се врати у Зету и тамо остаде до своје смрти.
Долазак Стевана поново на престо значио је победу православља, али како на истоку беше Латинско царство – католичко, на северу Мађари – католици, на западу Хрвати и Зета – католици, међутим, Византија се беше распала на три државе, то Стеван потражи ослонца на западу и у том циљу ожени се Аном унуком млетачкога дужда Енриха Дандала. Овај беше добро стајао код папе Хонорија IV и заузе се да изради Стевану краљевску круну. Папа пристаде да Стевану да круну, али под условом да потчини Српску цркву под његову (папску) власт. Стеван и би крунисан 1217. године.[1]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По Доментијану (1254) сам Сава је упутио епископа Методија у Рим да моли за круну; папа се овој молби одазвао, дао круну те га Сава крунисао у Жичи. Теодосије не спомиње ни папу ни порекло круне и вели да је Сава крунисао Стевана, међутим Сава тада није био архиепископ те га није ни могао крунисати. Архиђакон Тома Сплитски (1200-1268) као савременик тачно каже да је у Србију био упућен папски легат који га је и крунисао. Мајков и Голубински мисле да су то биле две круне једна из Рима, друга из Никеје, те и два крунисања од папског легата и Саве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *