НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Црква у Босни и Херцеговини
 
Црква у Босни до укидања Пећке патријаршије – У другом периоду ми смо опширније говорили о цркви у Босни истакнувши да су пред пад Босне у њој биле три вероисповести: богумили, којих је било највише, католици и православни. Богумили су били стално у ратовима са католицима и кад су пред пад Босне католици надвладали богумиле и конфисковали њихова имања (1451-1455), ови одоше Турцима и под турским заставама дођоше у Босну, да се освете католицима и поврате своја имања.
Али не треба заборавити да су Турци били не само друге народности, него и друге вере. Даље, њихова држава била је заснована на религиозној а не националној основи, те народност није играла толико важну улогу. Због тога кад Турци завладаше Босном 1463. године нису одбацили услуге богумила, али су тражили од њих да пређу у ислам. Услед тога сва властела и сви власници имања стајаху пред условом или да сачувају имања и пређу у ислам, или да сачувају веру па да сиротују и измећаре Турцима. Велика већина изабра први услов, те од некадање властеле постадоше босанске аге и бегови; други део не хте преврнути вером, остадоше православни, те постадоше раја. У почетку Турци су врло опрезно поступали са освојеним земљама, нарочито са сељацима, те положај раје није био тако несносан и тежак, али у току времена особито услед опадања угледа централне власти, положај раје постао је све тежи и тежи, завладало беше царство самовоље и зулума ага и бегова, те отуда видимо у Босни у тако великој мери појаву хајдука и ускока.
На тај начин у религиозном погледу ускоро се губи богомилство а на његово место јавља се у Босни ислам. Католици, као што смо видели, избегли су из Босне; остао је један мали број по најзабачнијим местима, а број православних нарастао је највећим делом доласком разних избеглица са Косова и из Србије, а делом враћањем богумила у православље[1].
За све ово време ми немамо никаквих података да знамо како се свршило потурчивање богумила, као и прелазак у православље. Зна се само то да се мухамеданци у току времена називају Турцима иако често ниједне турске реченице нису знали, а православни називали су себе Србима.
Православни у то доба имају стару Дабарску епископију о којој смо напред говорили. Дабарски епископ становао је првобитно у Дабру – манастиру Светог Николе, а од крунисања краља Твртка I у Милешеву. Епископи дабарски у Милешеву и називали се митрополити „босански“. У другој половини XVI века неко време дабарски епископи станују у манастиру Бањи (епископ Аксентије). После тога столица се померала све даље у унутрашњост Босне, тако да крајем XVI и почетком XVII века налазимо да је у манастиру Рмњу (западна Босна) а 1713. године митрополит Мелентије премести је у Сарајево где се и данас налази под именом Дабробосанска митрополија.
Исто тако ништа не знамо о православној цркви у Босни за време борбе између Охрида и Пећи (1462-1557)[2]. Тек око 1566. године налазимо помен о дабарској епископији да је на катедри био Варлаам који је управљао и православном црквом у Далмацији. После њега помињу се Симеон и Гаврило. О Гаврилу се нешто више зна, он је био егзарх Пећког патријарха за Далмацију, те је поставио игумана манастира Крке (1578) за свог намесника. Он се потписивао митрополит босански, клишки и лички. Њега је наследио Аксентије (помиње се 1589-1601) који је седео у манастиру Бањи и носио титулу дабарски и босански епископ. Савременик патријарха Јована (1592-1605) био је и Теодор (1601-1619). После њих ређа се до 1713. године цео низ архијереја дабробосанских о којима сем имена готово ништа више не знамо,[3] до пред крај XVII века. Из неких очуваних писама види се да је сарајевска црквена општина била у завади са митрополитима час због прихода, час због отказа субординације. Тога ради општина се жалила патријарсима у Пећи и београдским митрополитима противу архијереја Христофора и Атанасија Љубојевића. Изгледа да су митрополити бивали у дослуху са турским властима, те радили против своје пастве.
Кад је митрополит Мелентије (1713) пренео столицу у Сарајево, одмах је подигао цркву Светих Арханђела Михајла и Гаврила. Сем тога Мелентије је регулисао односе са општином нарочитим уставом, који је одобрио патријарх Арсеније IV „за свету цркву и опште добро“.
После Мелентија долазе два митрополита Гаврило Михић (помиње се 1751) и Пајсије Лазаревић (1752-1759) против којих сарајевска општина износи опет тужбе.
Митрополити изгледа да су били у добрим односима са мухамеданцима – властодршцима. Подражавајући агама и беговима и они су ради репрезентације терали сјај и живели раскошно. То је пробудило сарајевску општину да поднесе архијереју „закон“ у коме тражи да архијереј по примеру Христа да живи скромно, да не носи непристојна одела, да не јаше коње, да не држе више од две слуге, да не стоје у дослуху са Јудејима. Сем тога траже да владика подигне једну школу за обуку младежи и да се брине о сиротима.
После Пајсија дошао је за дабро-босанског митрополита Василије Јовановић-Бркић (1760-1763) који је био изабран за патријарха и о коме смо напред говорили.
Зворничка епископија до 1766. године – Ми смо напред видели да приликом спора што га је имао самозвани патријарх Павле са охридским архиепископима Доротејем и Прохором помиње се и зворнички епископ који је био одан Охриду, док су други били уз Павла а против Охрида. За нас је овде важно утврдити да је у XVI веку постојала зворничка епископија. Од тога доба она постоји стално до данас, с тим да је доцније пренета у Тузлу (1852), те се зове још и Зворничко-тузланска.
За историју цркве у Босни важно је утврдити време њеног постанка. Судећи по народним традицијама које манастире у сливу реке Дрине, у њеном средњем и доњем току, приписују краљу Драгутину, може се узети као највероватнија претпоставка да је Драгутин поред Мачванске епископије основао и Зворничку, између 1282-1316. године.
Но, ако се та претпоставка не би усвојила, из било ког разлога, онда би се могла учинити друга, по којој би постанак зворничке епархије могао бити постављен за владе краља Твртка I (1354-1391) који се крунисао у манастиру Милешеву (1377). Судећи по свима знацима, могло би се претпоставити да је Подриње било чисто православно или бар огромном већином православно, те као pendent мачванској епископији која је била под Мађарима, политичка потреба изискивала је да у том крају буде једна епископија која би потпадала под Дабро-босанску митрополију краља Твртка.
Ми овде морамо забележити то да се, судећи по до сада познатим споменицима, Подриње у то време нигде не рачуна у Босну, већ увек иде са Мачвом. Под Босном се обично рачуна слив реке Босне па на запад до Динарских планина и границе Далмације. Услед тога Зворничка епископија није никако рачуната у босанску цркву, већ је увек сматрана као засебна.
О прошлости Зворничке епископије немамо података. Поред оног помена напред, пре обнове Пећке патријаршије, налази се помен под 1561. годином да је у њој био „митрополит зворнички Павле“. У Сопоћанском поменику налазимо имена 12 зворничких епископа (Георгије, Теодосије, Аксентије, Лука, Пајсије, Макарије, Тимотије, Венијамин, Евстратије, Лонгин, Леонтије и Исаија). Они се помињу независно од дабарских епископа. И док дабарска епископија још од краља Твртка носи често додатак Босанска, те се назива и Дабро-босанском, а имамо и натпис митрополит дабарски или босански; епископија зворничка сматра се увек као засебна и не претендује на то да буде и босанска митрополија или епископија.
Према томе, факт је да Зворничка епископија постоји од XVI века и то пре обновљења Пећке патријаршије. Кад је обновљена патријаршија она је ушла у њен састав као стара епископија. Тамна је њена прошлост и кроз XVII век,[4] тек приликом рукоположења црногорског владике Данила 1700. године месеца јуна налазимо да је међу другим епископима био и зворнички кир Герасим. Рукоположење Данила обављено је у Сечују од стране Арсенија III и кир Герасима.
Но, Зворничка епархија често је бивала без архијереја. У каталогу патријарха јерусалимског Хризанста од 1715. године она се и не спомиње. Из једне синђелије из 1723. године види се да је она била без архијереја и „већил“ (заступник) јој је дабро-босански митрополит. Из другог једног записа из 1737. године види се да је ужички митрополит (Алексије Андрејевић) био и зворнички. И црногорски владика Василије Петровић (1754) не спомиње зворничку епархију, међутим спомиње ужичку и ваљевску која је 1793. године пренета у Шабац.
Но, од укидања Пећке патријаршије она се попуњује. Први митрополит њен био је Григорије који је 1773. године премештен у Кесарију кападекијску. О стању за време фанариота говорићемо доцније.
Црква у Херцеговини – Кад је била реч о епархијама Жичке архиепископије, ми смо казали да је Свети Сава основао Захумску епископију у Стону. Доцније она је пренета у манастир Светог Петра и Павла, који је служио Дубровчанима као караванска станица и око њега образовала се варош, данашње Бијело Поље.
До XV века та се земља звала Хум или Захумље, а у XV веку војвода Сандаљ Хранић (11435) и његов синовац Стеван Вукчић-Косача (|1466) отцепили су Хум од Босне, образовали засебну државу и назвали је Војводина Светог Саве или Херцеговина. Херцеговина је обухватала област од мора па до реке Лима и Белог Поља. Манастир Милешево припадао је такође Херцеговини. Непозната је судбина херцеговачке епископије за дуго време и тек у XVI веку видимо где се она дели на двоје: на Петровску (Полухерцеговачку – са столицом у манастиру Светог Петра и Павла) и Требињску (Херцеговачку – са столицом у манастиру Тврдошу). Кад је варош Бијело Поље нарасла, Турци су претворили цркву Светог Петра и Павла у џамију у другој половини XVII века, онда се и епископија повукла из манастира Светог Петра и Павла у Никшић и назива се Никшићском, Колашинском и Морачком.
Тамна је прошлост и једне и друге епископије. Али изгледа да се у XVI веку боље одржала Полухерцеговачка или Захумска, него ли Херцеговачка (Требиње). Под прву су потпадали Никшић, Морача, Тара, Пива, Милешево, Вранштица, Пљевља, Дубочица и др; под другу област где су манастири Пива, Завала, Требиње, Дужи.
За Полухерцеговачку епархију важио је да напоменемо то што је она дала два патријарха Антонија, братанца патријарха Макарија, који је пре доласка на патријаршијски престо (1574-1575) био митрополит херцеговачки и Саватија (1585-1587) који је подигао манастир Пиву.
Херцеговачка епархија имала је столицу у манастиру Тврдошу до 1694. године када га Турци порушише, а од тада у манастиру Дужи. И о њој скоро се ништа не зна до пред крај XVI века када је на престолу био митрополит херцеговачки Симеон (помиње се од 1615-1619) као савременик полухерцеговачког епископа Лонгина.
Најзнатнији херцеговачки епископ био је митрополит Василије Јовановић (1651-1671). Он је био митрополит херцеговачки (Требиње) и њему је патријарх Гаврило придодао и другу половину херцеговачке епархије Никшић, Плану, Колашин и Морачу 1651. године, те је под својом влашћу имао земље од мора до Бијелог Поља. Патријарх Гаврило назива га захумско-требињски. Он је стајао у преписци с папама Александром II и Климентом X и радио на ослобођењу. Српска црква признала га је за свеца и слави се 29. априла под именом Свети Василије Острошки.[5]
Но, ово јединство херцеговачке епархије разбило се ускоро после смрти митрополита Василија. После њега спомиње се Хаџи Симеон Љубибратић који је 1682. године премештен за митрополита београдског и као такав дочекао Арсенија III у Београду, али није хтео с Арсенијом да бежи, већ је отишао у земље под Млецима, у Боку Которску, где је и умро између 1696-1703. године. Њега је наследио митрополит Саватије. Он је био пореклом из Пиве од племена Руђића, столица му је била у манастиру Требињу. Кад су Турци после ратних успеха 1690. године потиснули Млечиће, он се склонио под заштиту Млетачке Републике код Новога 1693. године где су требињски калуђери са митрополитом и игуманом Арсенијом обновили манастир Савину.
Ово бекство Саватијево послужило је као повод те је опет обновљена Петровска епархија, на којој налазимо митрополита Герасима 1698-1717. Но, и наследник Саватијев у Требињу Нектарије Зотовић (1699-1710) резидује у ово исто време у Требињу.
У XVIII веку од патријарха Мојсија Рајовића Чурле (1712-1725) видимо опет уједињену херцеговачку епархију где се ређају ови епископи: Мелентије, Арсеније (1715-1726), Аксентије I (1726-1739), Филотије Рацановић (1740-1751), Аксентије II (1752-1760) и Стеван Требињац (1760-1766). Први Грк фанариот био је Антим.
Црква у Босни после укидања Пећке патријаршије – У средњем веку Босна и Хум чиниле су кад једну, кад две политичке целине; зато смо о њима и говорили посебно. После турске најезде оне су саставни део турске царевине и представљају засебне пашалуке. У црквеном погледу, као што смо видели, представљају две епископије или митрополије. Од Карађорђевог устанка Дрина постаје међа између Србије и Босне, те и Зворничко-тузланска епископија прилази Сарајеву. То је стање остало до Берлинског конгреса 1878. године. Тада је Босна и Херцеговина предата Аустро-Угарској ради уређења. На тај начин са политичком променом настаје и црквена. Ми ћемо сада прво прегледати историју цркве у Босни од укидања Пећке патријаршије до окупације Аустро-Угарске, а после од окупације до ослобођења.
Кад је 1766. године укинута Пећка патријаршија дошли су у Босну фанариоти из Цариграда и преузели управу. Први се звао Данило (1766-1769)[6]. Прва им је брига била да осигурају себи приходе, те одмах преузеше право на приход од „тепсије“ – црквени тас, у који прилажу присутни хришћани у цркви. Да би што више прихода имали, наредили су да се тас проноси за време службе и јутарње по неколико пута. Та чисто материјална страна послужила је владикама као повод те су обратили више пажњу на богослужење а и сами су често ишли и обилазили цркве контролишући углавном да ли се уредно проноси „тепсија“.
Из живота и рада свих ових многобројних митрополита фанариота немамо да забележимо ниједан покушај рада за добро народа и пастве. За сто и више година није записано ниједно добро дело фанариота, ниједна задужбина, ниједан случај пожртвовања владика за народ и паству своју. Први и последњи циљ њиховог рада био је експлоатација пастве ради материјалне добити.
Због тога митрополити и њихови дворови и не бејаху носиоци религиозно-моралног живота и хришћанских идеала, већ манастири. Ко је желео да се запоји непорочним религиозним духом одлазио би у манастир; манастири су били школе не само за верски живот, него и за неговање писмености и спрему свештеника. Никакве нарочите школе у то време нису постојале, већ једино манастири. На тај начин Босна, која, судећи по до сада познатим документима, није имала у средњем веку ниједан већи познатији православни манастир, искључујући Подриње и југоисточне делове од Сарајева, од XVI до XVIII века пуни се манастирима. Ми смо неке напред помињали а овде ћемо их све понова побројати. У Крајини су били Рмањ, Моштаница и Гомјеница; у Подрињу су били Папараћа, Озрен и Тавна; у Херцеговини су били Тврдош, Дужи, Житомислић, Завала и Добрићево; помињу се још Вазуће на реци Криваји, Ломница и Гостовић. Нарочито, пак, изгледа да је у долини реке Требишнице било много цркава и манастира, те се због тога и цела та долина зове и данас Попово поље. У XIX веку помиње се око 11 православних манастира од којих се највише истиче Озрен.
Као и свуда, тако су и у Босни и Херцеговини владике фанариоти покушавали да уведу грчки језик при богослужењу, али како сем владика и њихових протосинђела нико не знађаше грчки, то су се обично задовољавали да се за десном певницом одговара грчки а за левом словенски. Кад није било протосинђела онда је сам владика певао или читао грчки, нарочито символ вере, оче наш и друге молитве. Но, оне владике које су дуже остајале, по сили прилика, морале су и саме учити језик своје пастве, те су постајале попустљивије, нарочито у доцније време кад је народна свест била већ потпуно разбуђена.
Црква у Босни и Херцеговини од окупације до уједињења – По решењу Берлинског конгреса (чл. 25) Аустрија је добила право да окупира Босну и Херцеговину те да у њима уведе ред, јер су у тим земљама стално бивале буне и незадовољство турском управом. На основу тог решења Аустрија је с војском окупирала Босну и Херцеговину и почела њима управљати. Она је знала за незадовољство српског народа фанариотским владикама те је у марту 1880. године склопила црквену конвенцију са патријаршијом (Јоаким III), по којој је призната црквена аутономија Босни и Херцеговини под каноничном влашћу цариградског патријарха. Ова се потчињеност састојала у томе да митрополити морају на служби помињати име Цариград, патријарха и плаћати из босанског буџета 58.000 гроша (златних) годишње данка. Али зато Аустрија је издејствовала себи право да, кад се упразни која катедра, цар именује митрополита, а патријарх има га рукоположити.
После потписане конвенције, дотадашњи сарајевски митрополит Антим одступи и цар наименова за митрополита Саву Косановића архимандрита. Рукоположен је у Сарајеву 1881. године[7]. Он је одмах настао да се уреди црквена администрација по угледу на Далматинску цркву, те је већ 1882. године основана конзисторија и одмах затим и богословија у Рељеву. Радио је такође на оснивању школа и на просвети уопште. Како у то време беше нагрнула католичка пропаганда у Босну и Херцеговину са Хрватима, митрополит Косановић дође у сукоб са владом која је помагала католичку пропаганду на штету православља, те је морао одступити већ 1885. године (умро је у Црној Гори 1903).
Њега је наследио митрополит Ђорђе Николајевић (1885-1896) а овога Николај Мандић митрополит тузлански (1896-1907).
После Николаја Мандића, дошао је за митрополита у Сарајево митрополит бањалучки, Евгеније Летица (1907-1920), а после овога митрополит Петар Зимоњић (1921), раније митрополит мостарски.
Црквени живот за све ово време пролазио је кроз различите мене. Кад је ушла Аустрија у Босну, у националном погледу, сви су се осећали као Срби, те национално питање није ни потрзано. Али како је тамо било католика око 180.000 душа, то Аустрија стаде досељавати Немце и Хрвате а у исто време широм отвори врата католичкој пропаганди, те у циљу заваде становништва створи национално питање. Помоћу католичке пропаганде све католике огласи за Хрвате. У том циљу у свима школама, основним и средњи, поче постављати за наставнике занешењаке Хрвате који у Босни створише хрватску народност.
Кад је Аустрија у томе успела, почела је све више радити на завади православних. Успевши да нарочито после смрти митрополита Ђорђа Николајевића (†1896) задобије моћни утицај на јерархију и преко ње да ради шта хоће, изазва на другој страни узбуђење и незадовољство код пастве. На тај начин отпочиње борба између јерархије с једне стране и пастве – народа – с друге стране. Јерархија и део свештенства стоји сада уз владу, а народ води борбу за црквену аутономију и права. Пишу се представке, одлазе депутације час у Беч, час у Цариград (патријарху), води се борба пуних 10 година и та се борба завршава црквеним уставом од 6. августа 1905. године[8]. По томе уставу у Босни постоје 4 митрополије (сарајевска, мостарска, зворничко-тузланска и бањалучка), највише тело јесте Велики црквени суд, који се састоји само из свештених лица и велики управни и просветни савет који се састоји из 28 лица од којих су 17 мирјани. Свака епархија има свој епархијски црквени суд са епархијским управним и просветним саветом. Свака црквена општина има своју црквену скупштину.
Ова црквена борба није остала без својих последица и на политички живот. Срби вазда свесни своје националности успевши у црквеном питању, покренуше сад питање о аутономном уређењу Босне и Херцеговине и у политичком погледу која је формално припадала султану, а de facto била аустријска провинција. Срби организоваше своју скупштину, и затражише парламент за целу Босну и Херцеговину. Аустрија се поплаши од овога покрета те изврши анексију 27. септембра 1908. године.
После анексије Аустрија је постала стварни господар Босне и Херцеговине и проводила је политику својих интереса. У црквеном погледу анексија није ништа изменила, остало је све по старом. Покренуто је било питање да босанска црква уђе у састав Карловачке митрополије; тога ради у години 1911. од стране црквеног савета тражено је од цара да се црква у Босни одвоји од Цариградске патријаршије; тражено је да богословија буде потчињена само митрополиту и црквеној управи а не да влада именује за професора кога хоће; тражено је нарочито да домаћи синови буду постављени на сва места у земљи, а не људи са стране; и уопште кроз даљи живот избија тежња за самосталношћу. Но, светски рат прекинуо је све, а после њега настало је ослобођење и уједињење. Убиство покојног престолонаследника Фрање Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године учинило је да пострада много Срба уопште а српских свештеника нарочито.
Од окупације у босанској цркви учињене су ове промене. Године 1899. одвојена је од Сарајевске (Дабро-босанске) митрополија Бањалучко-бихаћка са седиштем у Бања Луци. Број православних по аустријској статистици износио је тада 280.000 душа. Први митрополит бањалучки био је Евгеније Летица (1900-1907), потоњи митрополит сарајевски, а за њим је дошао митрополит Василије (од 1908).
Године 1924. оделила се Бихаћка епархија од Бањалучке у самосталну која је према статистици показала 150.000 душа; међутим, бањалучка има преко 250.000 душа, тј. обе укупно 400.000. Први бихаћки митрополит био је Некторије који је 1929. године прешао за тузланског епископа.
Зворничко-тузланска епархија – И за време фанариота Зворничка епархија није играла неку особито видну улогу по чему би се нарочито истакла. Ређали се епископи један за другим који никакав особити спомен нису за собом оставили по чему би се спомињали. Њихова главна брига била је скупљање димнице и других прихода а као Грци, чим би накупили толико пара, да могу купити неку бољу епархију ближе Цариграду, напуштали би Зворник и ишли у Малу Азију, Тракију, Источну Румелију и другде. Тако први Грк Григорије (1767-1773) отишао је у Ћесарију кападокијску. После њега помиње се Герасим (од 1777). Он је био митрополит за време ратова 1788-1790. године. Како су Аустријанци у том рату долазили до Зворника па се после повукли, то су са Аустријанцима избегли и многи свештеници који су се после настанили по Карловачкој митрополији. Изгледа да је Герасим остао на страни Турака те се само привремено уклонио из Зворника па се после опет вратио, те се спомиње до 1804. године.
У периоду 1804-1807. спомиње се митрополит Јоаникије који је био Србин, и то првобитно као викар дабро-босанском митрополиту Пајсију (1779-1794) до 1804. године а после као митрополит зворнички. Но, он није био дуга века; у Зворнику се ускоро разболео, отишао у Сарајево ради лечења, те тамо је и умро и био сахрањен.
После Јоаникија нема помена о зворничким митрополитима све до 1818. године када се помиње Филимон Тодоровић, опет Србин, старешина манастира Троноше.
Око 1837. године спомиње се митрополит Гаврил, Грк; он је био сакат, те га је по томе народ запамтио. Ништа се рђаво о њему не помиње.
После Гаврила дошао је Кирил (1837-1848), Грк из Цариграда. Није се ничим добрим одликовао а ни по злу се не спомиње. Кад је накупио новаца отишао је за митрополита ближе Цариграду на епархију Ганохорску (Дарданели).
Кирила је наследио Агатангел (1848-1861), Грк из Магнезије у Малој Азији. За време његово Омер-паша, потурчени Србин Михајло Латас, хотећи да изведе реформе против босанских ага и бегова, извршио је извесну политичку поделу по којој 1852. године пренесе митрополију из Зворника у Тузлу. То му је одобрио патријарх Герман IV и Зворничка митрополија заузела је шездесето место у Цариградској патријаршији.
Агатангела је заменио Дионисије I (1861-1865) опет Грк, кога је наследио Дионисије II Илијевић (1865-1868). Грци за њега веле да је Грк из Цариграда а он је сам о себи говорио да је родом из Берковице у Бугарској (према Зајечару). Он је из Зворника отишао у Сарајево за митрополита, где је управљао до 1871. године.
После Дионисија II дошао је Грк из околине Смирне Пајсије (1869-1871), одакле је отишао у Сарајево за митрополита, где је умро 1874. године.
Дионисије II из Сарајева морао је да иде у Цариград и напусти катедру и кад је после Пајсија Зворничка епархија остала упражњена он буде, по жељи народа, враћен за митрополита зворничког, у ком је својству дочекао аустријску окупацију и остао на столици до 1891. године када је отишао у пензију. Умро је у Цариграду 1894. године.
Године 1892. цар наименова за митрополита архимандрита манастира Гомирја Николаја Мандића. Он је управљао до 1896. године кад би премештен за Сарајево.
Њега је заменио архимандрит Григорије Живковић (1897-1909). После Григорија дошао је Иларион Радоњић 1909-1921, када је отишао у Вршац, а затим Нектарије, раније епископ у Бихаћу.
Црква у Херцеговини под фанариотима и Аустро-Угарском окупацијом – Први фанариотски митрополит у Мостару био је Антим. Његов претходник Стеван Милутиновић (Радивојевић) живео је у манастиру Дужима, ту је и умро 1777. године. Антим је изабрао себи за резиденцију Мостар. О њему се само толико зна да је био неко извесно време митрополит, после отишао у Цариград, одакле се није ни вратио.
После њега ређа се цео низ фанариота[9] који се ни по чему добром немају споменути. У првој половини XIX века био је митрополит Аксентије из Симокова. Он је био премештен у Велес и познат нам је као активни радник на стварању егзархије. За њега је забележено да је полазећи из Мостара понео собом 12.000 дуката у злату. Бугарске народности био је и Прокопије (1864-1875) за кога је предање остало да је полазећи из Мостара однео собом 6.000 наполеона. Последњи фанариот био је Игњатије (1875-1888). Он је Грк са острва Митилене, свршио богословију на Халки и наименован за херцеговачког митрополита 1775. године. Дочекао је окупацију 1878. године и умео је задобити симпатије Аустрије те је остао све до 1888. године.
И о овим фанариотима немамо ништа друго да кажемо до оно што смо већ напред казали. Они су куповали своје митрополитство за новац и према томе њима није био циљ да служе Богу кроз Христову науку, већ да дођу до новца, како би задовољно проживели. У том смислу не треба ништа да нас изненади да је народ, не само владике, но и људе које су владике собом доводиле синђеле и ђаконе, називао кесеџијама и другим погрдним именима. Очувано је предање да је народ од интрига и опадања од стране владика и њихових сарадника Грка, многе муке пропатио. Но, сви ти Грци што су нама долазили нису интригирали само противу нас, но и између себе. Тако на пр. они су чинили неке интриге па чак и заверу против патријарха цариградског Григорија, те је митрополит Јосиф био позван у Цариград, а Прокопије није саставио ни годину дана па је и он позват у Цариград, а одатле послан у Кесарију Кападакијску.
Сви ти Грци који су к нама долазили нису знали ни речи своје пастве, али нашавши се у средини, где опет нико није знао речи грчке, били су принуђени да штогод науче српски. Али у цркви, кад се служило, обично су се старали да све што архијереј говори буде на грчком језику и настојали да десна певница такође буде на грчком језику. Али у томе нису успевали.
Кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину онда је направљен споразум са цариградском патријаршијом о чему смо напред говорили. Први митрополит Србин после Игњатија био је Леонтије Радуловић (од маја 1888. до октобра 1888). Он је био истакнут као национални радник још из доба Првог устанка са Луком Вукаловићем, народним војводом. После смрти Леонтија дошао је за митрополита архимандрит манастира Житомислића Серафим Петровић (1889-1903), њега је наследио митрополит Петар Зимоњић (1903-1921) који је прешао у Сарајево; а затим епископ Јован (од 1926).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Новија открића показују велике трагове православља у богумилским споменицима. То је дало повода неким научницима да тврде како у масама није било право богумилство, већ да су то у ствари били православни којима је богумилство било наметнуто, те су само били номинално богумили. То се доказује тиме што су имали храмове, вршили обреде, ценили материјалну страну, све што је противно богумилству. На основу тога могла би се учинити претпоставка, што је до Кулина у Босни било православље, да је Кулин са властелом примио богумилство и властела га је одржавала. Међутим, маса је по сили друштвеног уређења морала бити уз властелу. Према томе, маса је номинално била богумилска, али стварно она је одржавала традиције православља као страну. Таквим начином кад је настала турска најезда, властела је отишла у ислам, а маса пришла православљу што је у ствари и била. Руварац је доказао да су сви босански манастири постојали и пре Турака и да их је било много више но у крајевима који се иначе сматрају као чисто богумилски.
  2. У Охриду 1532. године када је осуђен самозвани патријарх Павле на сабору су били: босански (Марко), херцеговачки (Максим), зворнички (Доматијан), нишки (Матија), скопски (Пахмије), призренски (Нифон), београдски (Роман), смедеревски (Теодосије) и други.
  3. Сва ова имена налазе се у Пљеваљском и Сопоћанском поменику, али само имена. Н. Дучић је покушао да одреди приближно време и тај ред поставио је овако: после Теодора дошао Макарије (око 1620), Исаија II (1628-1635), Логин (1657). Христофор (1671-1681), Атанасије Љубовић (1681-1688), Висарион (1690-1708), Исаија III (1708), Мојсије (1709-1713).
  4. У једном рукопису из 1656. године (време патријарха Максима) Шабац је потпадао под зворничку епархију. Из тога записа видимо да су под исту потпадали: Шабац, Бијељина, Со (Тузла), Грачаница, Лозница, Соко, Сребреница, Сасе и Крупањ.
  5. Наведену тезу, која се често понавља у (обично) нецрквеним синтезама српске историје, побио је недвосмисленим доказима епископ Никодим Милаш у раду Свети Василије Острошки, Дубровник 1913. /Прим. Уредништва сајта „Историја Цркве“/
  6. Они иду овим редом: Ћирило (око 1779), Пајсије (1779-1794), Калиник (1809-1817), Венијамин (1817-1835), Амвросије (1835-1840), Игњатије (1841-1850), Прокопије (1851-1853), Дионисије I (1856-1860), Игњатије II (1861-1868), Дионисије II (1868-1871), Пајсије (1871-1874), Антим (1874-1880).
  7. Рукоположили су га призренски митрополит Мелентије, бивши сарајевски Антим и епископ бококоторски Герасим Петрановић.
  8. Као повод борбе може се сматрати црквена конвенција од 1880. године по којој је de facto сву власт у својим рукама имала влада која је уз то била иноверна. Захваљујући томе што су архијереји били на државној плати, влада је успела да на катедре постави себи одане људе који су радили оно што је влада хтела и како је хтела. То је изазвало незадовољство код свештеника и код грађана. То незадовољство прихватиле су црквено-школске општине, међу којима су се нарочито истакле: сарајевски (Глигорије Јевтановић), мостарска (Војислав Шола) и Лијевно (Коста Кујунџић). Представници ових трију општина у име многобројних црквено-школских општина поднели су три меморандума цару у Бечу и неколико представки патријарху у Цариграду у којима су тражили црквену аутономију по угледу на карловачку. После дуге борбе, 1905. године извојевана је аутономија.
  9. Ананија (1778-1802), Јеремија (1802-1815), Јосиф (1816-1835), Прокопије (1836-1837), Аксентије (1838-1848), Јосиф по други пут (1848-1854), Григорије (1855-1860), Прокопије (1864-1875), Игњатије (1875-1888).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *